Simon de Bovoar

[Lada]

“Žena se ne rađa, žena se postaje”: Simon de Bovoar – ikona feminizma

Simon de Bovaoar francuska je spisateljica, intelektualka, egzistencijalina filozofkinja, politička aktivistkinja, feministkinja i društvena teoretičarka.

De Bovoar je napisala brojne romane, eseje, biografije, autobiografiju te monografiju o filozofiji, politici i društvenim pitanjima, a najpoznatija je po svom delu “Drugi pol” u kojem je osuđivala brak kao “opscenu instituciju” koja čini žene robinjama. Svojim zalaganjem za emancipaciju žena i nekonformističkim duhom zauzela je istaknuto mesto u francuskom egzistencijalizmu leve orijentacije.

“Drugi pol” (1949) je detaljna analiza ženske istorije i suvremene egzistencije. Ova knjiga jedno je od temeljnih uporišta savremenog feminizma i koncepta “žena se ne rađa, žena se postaje” koji negira tradicionalno dodeljenu ulogu ženi. “Drugi pol” je revolucionarna kritika patrijarhata i ženine uloge u društvu. Vatikan je ovu knjigu uvrstio u svoj indeks zabranjenih knjiga za čitanje koji je ukinut tek 1966. godine.

Simon de Bovoar i Pol Sartr
Glavna teza opusa se zasniva na stavu da su žene podvrgnute dugovečnoj opresiji i podčinjene muškarcima kroz dodeljivanje uloge muškarčeve “polovine”.

Simon je rođena 9. januara 1908. godine u Parizu. Bila je najstarije dete u buržoaskoj porodici, a majka Fransois odgajala ju je u strogom katoličkom duhu.

S 14 godina Simon je doživela krizu vere, negirala je postojanje Boga, odbacila veru i proglasila se ateistkinjom. U tom trenutku započinje njeno istraživanje filozofske literature i prva preispitivanja ljudske egzistencije.

Nakon studija matematike na Katoličkom univerzitetu u Parizu i studija književnosti i jezika na Institutu Santa Marija, upisala je filozofiju na slavnoj pariskoj Sorboni.

Nakon diplome dolazila je na predavanja u cenjenu parisku visoku školu École Normale Supérieure, u želji da položi težak postdiplomski ispit iz filozofije. To joj je naposletku pošlo za rukom i nakon polaganja ispita postala je najmlađa profesorka filozofije u Francuskoj.
U tom periodu upoznala je muškarca s kojim će ostvariti najvažniju emotivnu i profesionalnu vezu u svom životu, Pola Sartra.

Ubrzo su započeli i intimnu vezu, ali ona nikako nije ličila na uobičajen ljubavni odnos. Bovoar je odbila Sartrovu prosidbu nakon čega su osmislili vrlo liberalnu i otvorenu vezu. Iako su bili zajedno sve do njegove smrti, nikada nisu zajedno živeli niti imali dece, a jedno drugome dali su slobodu upuštanja u ljubavne odnose s drugim osobama.

Uoči Drugog svetskog rata radila je kao profesorka književnosti i filozofije u Rouenu gde je pisala roman “Gošća”. Nakon okupacije Pariza i formiranja Višijevske Vlade dobija otkaz u školi i postaje politički aktivna kao član Francuskog pokreta otpora.

Tokom okupacije 1943. godine objavljeno je njeno prvo književno delo, spomenuti roman “Gošća”. Rat je obeležio i njeno stvaralaštvo pa je od 1941. do 1943. godine pisala roman “Krv drugih” koji se smatra jednim od najvažnijih egzistencijalnih romana Francuskog pokreta otpora. Nakon toga napisala je i svoj prvi filozofski esej Pyrrhus et Cinéas, a u tom razdoblju koje je sama nazvala moralnim periodom svog stvaralaštva nastao je i roman “Svi ljudi su smrtni” i drama “Beskorisna usta”.

 

[Lada]

"Ludačka strast" francuske ikone feminizma, Simon de Bovoar, koju je osećala prema svom 18 godina mlađem ljubavniku otkrivena je u pismu nedavno objavljenom prvi put. Isto pismo nagoveštava i da je njen životni partner i filozof Žan-Pol Sartr nikada nije seksualno zadovoljio.

Književnica koja je u delu "Drugi pol" osuđivala brak kao "opscenu instituciju" koja čini žene robinjama, pisala je 1954. filmskom autoru Klodu Lanzmanu kako bi volela da se baci u njegovo naručje "i ostanem tamo zauvek. Ja sam tvoja supruga zauvek.


U pismu upućenom iz Amsterdama, koje je objavio francuski "Mond", ona još piše: "Moje drago dete, ti si moja prva apsolutna ljubav, ona koja se dešava samo jednom u životu ili možda nikad. Mislila sam da nikada neću izgovoriti reči koje mi sada prirodno naviru kada te vidim - ja te obožavam. Obožavam te svim telom i dušom... Ti si moja sudbina, moja večnost, moj život".
Ova poruka jedno je od 112 ljubavnih pisama upućenih Lanzmanu, jedinom muškarcu s kojim je Simon ikada živela zajedno, od 1952. do 1959. Pisma otkrivaju i da Simonin životni partner Žan-Pol Sartr – koji je živeo u odvojenom stanu i imao druge ljubavnice – nikada nije bio sposoban da je tako fizički zadovolji.

"Volela sam ga, svakako, ali to nije bilo uzvraćeno. Naša tela nisu bila ni za šta", pisala je Lanzmanu. Strast nije pronašla ni sa američkim piscem Nelsonom Olgrenom, autorom knjige "Čovek sa zlatnom rukom".

"Volela sam ga zbog ljubavi koju je gajio prema meni, bez ikakve prave intimnosti i bez davanja te svoje strane njemu", dodala je.

Klod Lanzman je bio Sartrov sekretar i imao je 26 godina kada je upoznao 44-godišnju Simon. Ona je bila u vezi sa Sartom od 1929. do njegove smrti 1980. Bilo je poznato da je ovaj zlatni par francuskog intelektualnog društva imao otvorenu vezu kao i brojne ljubavne trouglove.
Sada 92-godišnji Lanzman, pisac i filmski auotr, izjavio je za "Mond" da ljubavnu priču o njih dvoje tek sada iznosi u javnost zbog sukoba sa Simoninom usvojenom ćerkom. Silvi le Bon de Bovoar pokušava da ga sasvim precrta iz majčinog života, tvrdi Lanzman. Le Bonova je bila Simonina negovatejica do kraja života i sada je izvršilac njenog književnog testamenta.
Iz straha da će ga Silvi "prosto eliminisati iz života Simon de Bovoar", on je odlučio da pisma proda Univerzitetu Jejl i omogući naučnicima da ih proučavaju.

Lanzman isprva nije imao nameru da ih učini dostupnim sve dok nije shvatio da će Le Bonova da objavi "sva Simonina pisma osim prepiske između nje i mene". Uplašio se da će umreti a da niko neće znati za pisma. On je u svojim memoarima "Patagonijski zec" (Le Lièvre de Patagonie) pisao o ovoj ludačkoj strasti ali sve do sada nije bilo poznato da su Simonina pisma preživela.
"Mond" kaže da Le Bonova nije odgovorila na njihove zahteve za intervjuom. Pristup svim pismima imaće samo istraživači i naučnici koji se direktno obrate biblioteci Jejla.
Simon de Bovoar preminula je 1986. u 79. godini.

 

[Lada]

Žan-Pol Sartr i Simona de Bovoar: Filozofija sa mnogo seksa
Ponekad se kaže da egzistencijalizam predstavlja više raspoloženje nego filozofiju, te da njegovo poreklo možemo pratiti do patnjom obuzetih romanopisaca XIX veka, i još dalje, do Bleza Paskala, koga je užasavala tišina beskonačnih prostora…

… i dalje od toga, do Svetog Avgustina i njegovog samopreispitivanja, i još dalje, do Starog zaveta i umornog Propovednika, i do Jova, čoveka koji se usudio da dovede u pitanje igru koju Bog igra s čovekom, a onda se, zastrašen, pokorio. Ukratko, to poreklo seže do svakoga ko se ikad, bilo kojim povodom osetio nezadovoljno, buntovno ili otuđeno.

* * *

Međutim, moguće je krenuti suprotnim smerom i suziti nastanak modernog egzistencijalizma na jedan trenutak na prelazu iz 1932. u 1933. godinu, kad je troje mladih filozofa sedelo u baru „Plinski fenjer“ u pariskoj ulici Monparnas, tračareći i ispijajući tamošnji specijalitet, koktele sa sokom od kajsija.

Tu priču od njih troje najdetaljnije je kasnije ispričala Simona de Bovoar, u to vreme dvadesetpetogodišnjakinja sklona pažljivom promatranju sveta ispod svojih elegantno poluspuštenih očnih kapaka. Tamo je sedela sa svojim dečkom Žan-Polom Sartrom, pogrbljenim dvadesetsedmogodišnjakom opuštenih usana, nalik na grgeča, rošavim, klempavim i razrokim, budući da je njegovo desno oko, na koje skoro uopšte nije video, šetalo u stranu usled teškog oblika egzotropije. Nepripremljene sagovornike to je zbunjivalo, ali ako biste se naterali da ga gledate samo u levo oko, neminovno biste zapazili da vas posmatra s toplinom i inteligencijom: bilo je to oko čoveka zainteresovanog za sve što imate da mu kažete.

* * *

Sartr i Simona de Bovoar sad su svakako bili zainteresovani, jer ta treća osoba za stolom donela im je vesti. Bio je to Sartrov stari školski drug Remon Aron, čovek vesele naravi i takođe svršeni student prestižnog fakulteta Ekol normal superijer. Poput njih dvoje, Aron je zimski raspust provodio u Parizu. Međutim, dok su Sartr i Simona de Bovoar predavali u francuskoj provinciji – Sartr u Avru, Simona de Bovoar u Ruanu – Aron je studirao u Berlinu. Sad je svojim prijateljima pričao o filozofiji koju je tamo otkrio, a nosila je naziv varljivog značenja: fenomenologija, što je dugačka ali elegantno uravnotežena reč koja, na francuskom, jednako kao i na engleskom, sama po sebi može da čini stih u jampskom trimetru.

 

[Lada]

Aron je možda ovako govorio: tradicionalni filozofi čestu su polazili od apstraktnih aksioma ili teorija, ali nemački fenomenolozi pristupaju životu neposredno, onako kako ga doživljavaju iz časa u čas. Ostavili su po strani većinu zagonetki kojima se filozofija bavila još od Platona: da li su stvari stvarne ili kako možemo steći bilo kakva pouzdana saznanja o njima. Umesto toga, istakli su da je svaki filozof koji postavlja ta pitanja već bačen u svet ispunjen stvarima – ili barem pojavama stvari, odnosno „fenomenima“ (od grčke reči koje znači“stvari koje se pojavljuju“). Zašto se onda ne bi usredsredili na taj susret s fenomenima i zanemarili sve ostalo? Stare zagonetke ne moraju biti zauvek odbačene, ali mogu biti stavljene u zagrade na izvestan način, tako da filozofi mogu da se pozabave praktičnijim problemima.

* * *

Edmujnd Huserl, vodeći mislilac među fenomenolozima, pokretu je podario borbeni poklič: „K samim stvarima!“ To je značilo: ne gubite vreme na tumačenja koja se gomilaju preko stvari, a naročito ne gubite vreme na razmišljanje o tome da li su stvari stvarne. Naprosto pogledajte to što vam se predstavlja, što god to bilo, a opišite ga što preciznije možete. Drugi fenomenolog, Martin Hajdeger, modifikuje tu ideju. Tokom čitave istorije filozofi su gubili vreme na sekundarna pitanja, zaboravljajući da postave ono pitanje koje je najvažnije od svih, a to je pitanje Bića. Šta to znači da neka stvar postoji? Šta to znači kad kažemo da mi sami postojimo? Dok god ne postavimo to pitanje, insistira on, nikuda nećemo stići. On takođe preporučuje fenomenološki metod: zanemarite nagomilani intelektualni krš, obratite pažnju na stvari i pustite ih da vam se otkriju.

„Vidiš, mon petit comarade“, kazao je Aron Sartru – mali moj druže, tako ga je od milja nazivao još od školskih dana – „ako si fenomenolog, možeš da pričaš o ovom koktelu i da od toga napraviš filozofiju!“

* * *

Simona de Bovoar je napisala da je Sartr pobledeo kad je to čuo. Čitavu stvar je prikazala još dramatičnije, nagovestivši da pre toga nikada nisu bili čuli za fenomenologiju. Uistinu, već su malo pokušavali da čitaju Hajdegera. Prevod njegovog predavanja „Šta je metafizika?“ objavljen je u istom broju časopisa Bifur u kojem i jedan rani Sartrov esej iz 1931. godine. Međutim, napisala je „pošto nismo razumeli ni reč, nismo uvideli njegovu važnost“. Sada su je uviđali: bio je to način bavljenja filozofijom koji je ponovo uspostavljao kontakt između nje i normalnog životnog iskustva.

Bili su više nego spremni za taj novi početak. U školi i na univerzitetu, Sartr, Simona de Bovoar i Aron prošli su strogi francuski školski program filozofije, kojim su gospodarila pitanja znanja i beskrajna ponovna tumačenja radova Imanuela Kanta. Epistemološka pitanja izrastala su jedno iz drugog kao krugovi u kaleidoskopu koji se okreće, uvek se vraćajući u istu tačku: Mislim da nešto znam, ali kako mogu da znam ono što znam? To je bilo zahtevno, ali uzaludno, i sve troje studenata – uprkos najvišim ocenama na ispitima – osećalo se nezadovoljno. Sartr najviše od svih. Nakon što su diplomirali, pominjao je da razvija nekakvu novu „destruktivnu filozofiju“, ali nije precizno najavio kakav će oblik imati, naprosto zato što ni sam nije imao razrađenu ideju. Ta njegova zamisao uglavnom je bila na nivou opšte duhovne pobune. Sad je izgledalo da ga je neko prestigao. Sartrovo bledilo kao reakcija na Aronove vesti o fenomenologiji verovatno je u jednakoj meri bilo posledica ljutnje i uzbuđenja.

U svakom slučaju, nikad nije zaboravio taj trenutak, i prokomentarisao ga je u jednom intervjuu koji je dao više od četrdeset godina kasnije: „Mogu vam reći da me je to oborilo s nogu.“ To je, konačno, bila prava filozofija. Kako kaže Simona de Bovoar, odjurio je u najbližu knjižaru i doslovce kazao: „Dajte mi sve što imate o fenomenologiji, odmah!“ Dobio je tek jednu tanku knjižicu pod naslovom Teorija intuicije u Huserlovoj fenomenologiji, koju je napisao Huserlov učenik Emanuel Levinas. U to vreme knjige su se još prodavale nerazrezanih tabaka. Sartr ih je pocepao, ne čekajući da mu u ruke dođe nož za hartiju, i počeo je da čita odmah, hodajući ulicom. Podsećao je na Kitsa, koji se upravo susreo s Čapmanovim prevodom Homera:

Osetih se tada ko posmatrač neba

Kad planeta nova u vidik mu klizne;

Ilž ko snažni Kortes okom sokolovim

kad Pacifik gleda – a mornari svi mu

Zgledaju se samo u golemom čudu –

Bez ijedne reči, videvši Darijen.

 

[Lada]

Sartr nije imao oči sokolove, niti je umeo da sedi ćuteći, ali je svakako umeo da se čudi i iznosi pretpostavke. Videvši njegovo oduševljenje, Aron mu je predložio da te jeseni otputuje u Berlin i upiše se na tamošnji Francuski institut, na kojem je i Aron studirao. Tu će moći da uči nemački, da čita fenomenološke spise u originalu, te da njihovu filozofsku energiju upija na samom izvoru.

Budući da su nacisti upravo bili došli na vlast, 1933. godina nije bila pogodna za selidbu u Nemačku. Ali bio je to dobar trenutak da Sartr preusmeri svoj život. Bio mu je dosadan nastavnički poziv, bilo mu je dosadno ono što je naučio na univerzitetu, bilo mu je dosadno što se još nije razvio u genijalnog pisca, a to je očekivao još od detinjstva. da bi mogao da piše šta hoće – romane, eseje, sve – znao je da najpre mora da proživi avanture. Maštao je o tome da se zaposli kao lučki radnik u Konstantinopolju, da meditira s monasima na Svetoj gori, da se skrije među parijama u Indiji i da brodi olujnim morem s njufaundlendskim ribarima. Za sada, dovoljno velika avantura biće i to što više neće predavati dečacima u Avru.

Obavio je pripreme za odlazak, leto je prošlo i otišao je na studije u Berlin. Kad se vratio, po okončanju školske godine, sa sobom je doneo novu mešavinu: metode nemačke fenomenologije pomešane s idejama Danca Serena Kjerkegora i drugih ranijih filozofa, sve to začinjeno na izrazito francuski način, u skladu s njegovim samosvojnim književnim senzibilitetom. Primenjivao je fenomenologiju na živote ljudi na uzbudljiviji, ličniji način nego što je to ikad palo na pamet izumiteljima te filozofske discipline; time je utemeljio filozofiju koja će delovati na internacionalnom planu, ali će zadržati parisku notu: moderni egzistencijalizam.

* * *

Taj Sartrov pronalazak briljantan je po tome što je fenomenologiju uistinu pretvorio u filozofiju koktela sa sokom od kajsija – kao i konobara koji ih poslužuju. Takođe ju je pretvorio u filozofiju očekivanja, umora, strepnje, uzbuđenja, šetnje uzbrdo, strasti za žuđenim ljubavnikom, odbojnosti prema neželjenom, pariskih vrtova, hladnog jesenjeg mora u Avru, osećaja koji čovek ima kad sedi na preterano nabijenom tapacirungu, načina na koji se grudi žene raziđu kad legne na leđa, uzbuđenja boks-meča, filma, džez pesme, letimičnog pogleda na dva neznanca koji se sastaju pod uličnom svetiljkom. Napravio je filozofiju od vrtoglavice, voajerstva, stida, sadizma, revolucije, muzike i seksa. Mnogo seksa.

Dok su filozofi pre njega pisali u formi pažljivo sročenih premisa i dokaza, Sartr je pisao kao romanopisac – što ne predstavlja iznenađenje, jer to jeste bio. U svojim romanima, pripovetkama i dramama, kao i u filozofskim raspravama, pisao je o fizičkim osetima sveta i o strukturama i raspoloženjima u ljudskom životu. Iznad svega, pisao je o jednoj velikoj temi: o tome šta znači biti slobodan.

Smatrao je da sloboda počiva u srcu celokupnog ljudskog iskustva čime se ljudi izdvajaju od svih ostalih objekata. Druge stvari prosto stoje na mestu, čekajući da ih neko gurne ili povuče. Prema Sartrovom mišljenju, čak i životinje uglavnom slede instinkte i ponašaju se na način koji je karakterističan za vrstu kojoj pripadaju – ali ljudska bića nemaju nikakvu predefinisanu prirodu. LJudska bića stvaraju svoju prirodu time što biraju sopstvene postupke. Razume se da na to utiče ljudska biologija ili aspekti kulture pojedinca i njegova lična prošlost, ali ni sve to uzeto zajedno ne daje kao rezultat kompletan nacrt konstrukcije ljudskog bića. LJudi su uvek korak ispred sebe samih, jer sebe izmišljaju u hodu.

Ovo načelo Sartr je uobličio u slogan od tri reči koji je za njega predstavljao definiciju egzistencijalizma: „Egzistencija prethodi esenciji.“ Ova formula zvuči efektno mada je pomalo nerazumljiva. Ali, grubo rečeno, ona znači da čovek, pošto se nađe bačen u svet, stvara sopstvenu definiciju (ili prirodu, ili suštinu) na način koji nikad ne nalazimo kod drugih objekata ili životnih oblika. Moglo bi se pomisliti da je čovek određen nekom definicijom, ali to je pogrešno, jer čovek uvek predstavlja nedovršeno delo. Čovek neprekidno sebe kreira delovanjem, što je od tako suštinskog značaja za ljudsko stanje da Sartr smatra da to upravo jeste ljudsko stanje, od časa kad nam se javi prvi tračak svesti, pa do trenutka kad nam je smrt izbriše. Čovek jeste sopstvena sloboda: ni manje, ni više od toga.

To je bila zanosna ideja, a kad ju je Sartr u potpunosti razradio – što se desilo poslednjih godina Drugog svetskog rata – postao je zvezda. Slavili su ga, dodvoravali mu se kao nekakvom guruu, intervjuisali su ga, fotografisali, naručivali od njega članke i predgovore, pozivali ga da bude član raznih komisija, da govori na radiju. Često su od njega tražili da iznosi sud o stvarima za koje nije stručan, ali se dobro snalazio i u takvim situacijama. Simona de Bovoar takođe je pisala prozu, tekstove za radio, dnevnike, eseje i filozofske rasprave – što je sve objedinjavala filozofijom koja se često približavala Sartrovoj mada ju je ona velikim delom razvila samostalno, naglašavajući različite elemente. NJih dvoje zajedno su odlazili na turneje na kojima su promovisali knjige i držali predavanja, sedeći ponekad na središtu scene u foteljama nalik na prestole, kako i dolikuje kralju i kraljici egzistencijalizma.

* * *

Koliko je slavna ličnost postao, Sartr je shvatio 28. oktobra 1945, kad je održao predavanje članovima Kluba sadašnjeg trenutka (Club maintenant) u pariskoj Sali sindikata. On sam, kao i organizatori, potcenili su brojnost publike koja će se okupiti da čuje Sartra. Biletarnica je bila zagušena, pa su mnogi ušli besplatno, jer nisu mogli ni da joj priđu. U gužvi i guranju oštećene su stolice, a nekoliko osoba u publici izgubilo je svest od vrućine. Potpis ispod fotografije objavljene u magazinu Time glasio je: „Filozof Sartr. Žene su padale u nesvest“.

Predavanje je prošlo izuzetno uspešno. Sartr, koji je bio visok tek nešto preko metar i po, verovatno se jedva video iz publike, ali je svoje ideje izložio na uzbudljiv način, a kasnije je to pretočio u knjigu Egzistencijalizam i humanizam. Vrhunac predavanja, kao i knjige, činila je anegdota koja je svakako zvučala vrlo poznato publici kojoj su još uvek bila sasvim sveža sećanja na iskustva nacističke okupacije i oslobođenja. U toj priči na sažet način ispoljavale su se sve one osobenosti koje su njegovu filozofiju činile šokantnom i privlačnom.

* * *

Jednog dana za vreme okupacije, ispričao je Sartr, jedan njegov bivši učenik došao je da ga pita za savet. Brat tog mladića bio je poginuo u borbi 1940, pre nego što je Francuska kapitulirala; a onda je otac postao saradnik okupatora i napustio je porodicu. Taj mladić je ostao jedini oslonac i društvo svojoj majci. Međutim, istinski je žudeo za tim da prebegne u Španiju, pa zatim u Englesku, da bi se priključio tamošnjim Slobodnim francuskim snagama i da bi se borio protiv nacista – želeo je konačno da stupi u istinsku borbu, da bi imao priliku da osveti brata, da se suprotstavi ocu i da pomogne oslobođenju zemlje. Problem je što bi u tom slučaju majka ostala sama, u opasnom položaju, u vreme kad je bilo teško nabaviti čak i hranu. Takođe, Nemci bi joj zbog toga mogli praviti probleme. Dakle, treba li da postupi ispravno prema majci, od čega bi jedino ona imala koristi, ili da rizikuje i pokuša da se pridruži borcima, čime bi postupio ispravno prema mnogima?

Pre nego što se obratio Sartru, učenik je hteo da potraži savet od ustaljenih moralnih autoriteta. Pomišljao je da ode kod sveštenika – ali među sveštenicima je takođe bilo kolaboranata, a osim toga, znao je da mu hrišćanska etika može poručiti jedino da voli svog bližnjeg i da drugima čini dobro, ne navodeći tačno na koje se to druge odnosi – na majku ili na Francusku. Zatim je hteo odgovor da potraži kod filozofa koje je izučavao u školi i koji bi trebalo da predstavljaju izvore mudrosti. Ali ti filozofi bili su isuviše apstraktni: osećao je da nemaju da mu kažu ništa relevantno za situaciju u kojoj se nalazio. Onda je pokušao da osluškuje sopstveni unutarnji glas, ne bi li možda odgovor pronašao u dubinama svog srca. Ali nije ga pronašao: u svojoj duši učenik je čuo samo žamor glasova koji govore različite stvari. (Možda ovakve: moram da ostanem, moram da odem, moram da uradim ono što je hrabro, moram biti dobar sin, želim da delam ali se plašim, ne želim da umrem, moram da odem odavde. Biću bolji čovek od tate! Da li istinski volim svoju zemlju? Da li se foliram?) U svoj toj galami prosto nije mogao da se pouzda u sebe. Poslednje utočište tog mladića bio je njegov bivši nastavnik Sartr: od njega, znao je, makar neće dobiti neki konvencionalan odgovor.

* * *

I zaista, Sartr je slušao njegov problem i jednostavno kazao: „Slobodan si, stoga izaberi – odnosno, izmisli.“ Nismo udostojeni nikakvih znakova na ovom svetu, rekao je. Nijedan stari autoritet ne može te osloboditi tereta slobode. Koliko god pažljivo odmeravao moralne ili praktične aspekte, na kraju se moraš odlučiti i nešto učiniti, a samo od tebe zavisi šta će to biti… A dok birate, istovremeno birate ko ćete biti.

O knjizi
U egzistencijalističkom kafeu – naslov je pitkim publicističkim jezikom napisane studije Sare Bejkvel o filozofskom nasleđu Žan-Pola Sartra, Simone de Bovoar, Albera Kamija, Martina Hajdegera, Edmunda Huserla, Karla Jaspersa, Morisa Merlo-Pontija i još nekolicine intelektualnih gromada XX veka. Kombinujući podatke iz ličnih biografija i analizu ideja i teorijskih postavki junaka svoje knjige, Sara Bejkvel daje uverljivo, sugestivno tumačenje tokova filozofije XX veka. Knjigu je na srpskom jeziku objavilo JP Službeni glasnik. U dogovoru sa izdavačem Danas donosi odlomak iz ove knjige o nastanku egzistencijalizma. Izbor i oprema teksta redakcijski.

 

[gost 420053]

Ovaj njen isti Čkalja .

 

[Andrej Bolkonski]

Lada --- Niste mogli nista bolje da objavite,do ovako iscrpnih detalja,iz zivota jedne najobrazovanije zene dvadesetog veka,Simon de Bovoar.
Emotivna veza,koju je imala pedesetak godina,sa velikim filozofom Sartrom,moze da posluzi za ugled,da uspesne veze izmedju muskaraca i zena,
ne moraju uvek da se zavrse brakom,vec kroz slobodan odnos,da imaju dugi vek trajanja.Meni licno,u svojim dvadesetim godinama,mnogo je znacilo
sto sam procitao knjigu,Simone u kojoj je tako precizno opisala razlike izmedju ljudskih polova.Od sada,vas cu specijalno ceniti kao moderatora,
sto retko cinim....

 

[Baudrillard]

Moram da postavim jedan, ne baš pohvalan, tekst Danila Kiša o Bovoar i Sartru:

Sveta Simona

Gospođa Simon de Bovoar nema, sada, na kraju života, praveći svoj intelektualni bilans, nema, kaže, šta sebi da prebaci. Ona je, zajedno sa Žan-Polom, i uz Žan-Pola, proživela jedan egzemplaran život, pa sada govori samozadovoljno kao kakva nova svetica, sveta Simona: Žandarka i sveta Tereza u istom licu: pisala je, borila se za dobrobit čovečanstva, bila je na „pravoj strani”, zasejala je seme feminizma i sada može mirne duše da „preživa slatki hmelj mladosti”. Njoj je savest sasvim mirna. Ona je sasvim zadovoljna. Da, jeste, nije imala sasvim ispravan stav, jasan uvid u Gulag (kaže mi R. I. da se za najnovije izdanje Larusa sprema jedinica „Gulag”), no ona se, verovatno, ne oseća nimalo krivom, njoj je savest čista kao srce Žandarke: Sveta je Simona (zajedno sa sv. Žan-Polom) bila u zabludi, „kao svi Francuzi”, pa čemu tu imati grizodušje. Svi su bili glupi, pa i ja!
Kao da njena dužnost nije bila u tome da ne bude „glupa kao i svi ostali”! Kao da nije njena dužnost bila da vidi to što drugi nisu videli. Jer drugi nisu odlazili na kremaljska hodočašća kao sveti francuski duo: Žan-Pol i Simona, jer drugi nisu imali uvid u sve ono u šta su oni imali uvid! Jer drugima nisu dolazili obezglavljeni, ućutkani i prestrašeni intelektualci da im kažu, da im posvedoče šta je i kako je! Jer drugima nije bio stavljen na uvid, još pedesetih godina, dosije Gulag i jer drugi nisu rekli ono što je rekao sv. Žan-Pol: „Nisam hteo da razočaram Bijankur.” Jer za intelektualce ovoga veka, ovog našeg doba, postoji samo jedan ispit savesti, postoje samo dva predmeta iz kojih se pada ne na godinu, nego zbog kojih se gubi pravo (moralnog) glasa jednom za uvek: fašizam i staljinizam. Sve ostalo su trice i kučine. A feminizam gospođe Simone bagatela, kao i sve ostale francuske intelektualne bagatele. Bagatele za jedan masakr, htedoh reći.

Danilo Kiš - Eseji

 

[Andrej Bolkonski]

Baudrillard ---Ti si prijatelju u pravu. Postoji jedna neoprostiva greska,bas kod visoko priznatih intelektualaca.Neoprostivo je zatvarati oci,pred
jednom cudovisnom istinom, praviti se,da grozne zlocine koje je Staljin pravio,neko moze da "nije primetio".Gulag je grozna istina,grozni zlocini.
Ali,da ne idemo dalje.Hajde da pogledamo zlocine u nasoj zemlji (dojuceranjoj Jugi) pogledajmo taj uzas koji je cinjen godinama-Goli otok !
Zasto niko to ne pominje.Zasto je sve te zlocine,neko prekrio velom zaborava.Ne moze se zaboraviti,Ausvic,Gulag,Goli otok.Sajmiste u Beogradu....
Ne da se ne moze,ne sme se zaboraviti.Tu pre par godina,umro je u Beogradu,bivsi Komandant logora Goli Otok.Umro je sa generalskom penzijom.
Niko ga nikada,ni kada su demokrate dosle na vlast,nije nista pitao.Svi su se pravili,kao da je sve zaboravljeno....a da li moze neko stratiste,da bude
zaboravljeno.I..da li sme ???

 

[Urvan Hroboatos]

Bez politike-meni je Drugi spol de Beauvoirove bolji od bilo čeg što je Sartre napisao. Od njega sam pročitao Mučninu, Riječi i prelistao Bitak i Ništo (odlična igra riječi prevoditelja Bučana:

Sartre mi izgleda više intelektualac nego pisac, no problem je njegova politika koja mu je pokopala većinu napisanoga (bio je maoist i svašta).

U filozofiji je slabo usporediv sa značajnim Nijemcima (Husserl, Heidegger, Cassirer, Jaspers,..), a i Francuzima (Bergson).

Dok se Drugi spol de Beauvoirove i dalje dobro čita, ima puno vrijednoga.