Živi sam svedok razvrata, zločinjenja i bogohulja kojeg svakodnevno sprovode "srpske vladike" i o svemu toma napisao sam knjigu pod naslovom: »EX-POPOVE ISPOVESTI - srcem napisan diktat prenapaćene duše Srbinove", ali nema izdavača u Srbiji, čak ni ovde u Rusiji, koji bi se usudio da tu moju ljudsku golgotu, krik razuma, drhtaj srca i vapaj duše objavi … Bio sam bogoslov u Sremskim Karlovcima, najbolji u mojoj generaciji … Imajući u vidu da posle bogoslovije nisam imao kuda i kod koga da odem , za vreme bivanja u bogoslovskom internatu udbaški zločinci su mi najzverskije, žive su ih zapalili u našem trošnom kućerku golootočkog robijaša, mog pokojnog oca Đurđa, moje najrođenije, najvoljenije i najsvetije: majku, oca, brata i sestru, moju bliznakinju Kiću, nisi mi dozvolili da postanem sveštenik, već su me, protiv moje volje, naterali u manastir Liplje (nalazi se na obroncima planine Borja, negde između Maslovara i Teslića). Tamo su mi manstirska sabraća bili sadašnji episkop (vladika) banjalučki G. Jefrem (Milutinović), tada je bio sinđel i student na Duhovnoj akademiji u SSSR-u, o. jeremonah Vitalije (Ignjatović) i o. jeremonah Miron, tada je boš bio bogoslov u "mojoj" bogosloviji u Karlovcima (prezimena mu se više ne sećam, no strašno me pogodila vest kada sam čuo da su i njega kukavički ubili zločinci Irineja (Bulovića, najvećeg zla u SPC... U tom manastiru, svedok mi je Njegovo preosveštenstvo G. Jefrem, sadašnji episkop banjalučki, sam čuo najužasniju ispovest od koje se i danas ježim i drhtim od tog užasa koji jadni čovek, samo zato što je sirotinja, može da doživi … Moj sabrat, o. Vitamine (Ignjatović), tada nasojatelj manastira Liplje, nam je ispričao kako ga je sadašnji patrijarh SPC Irinej namamio u »manastirsku školu« u Visoke Dečane. Vitalije je bio seromašni seljak iz Šumadije. Otac mu je poginuo i na njegovim nejakim leđima bilo je životno breme kako da prehrani bolesnu majku, mlađu sestricu i svoju ženu sa kojom je stekao kćerkicu … Irinej ga je nekoliko puta obišao i zvao u tu kvazi školu u V. Dečanima. Na kraju, želeći, nadajući se i slepo verujući da će tako moći da pomogne svojim najrođenijim za koje je silno brinuo, poslušao je Irineja i sa njim pošao u tu »manastirsku školu«. Tada je nastojatelj i iguman te kvazi škole, ni u SPC je nisu priznavali i toj »školi« su se podsmejavali, bio, tada arhimandrit, dr Andrej (Frušić), udbaški zločinac – verujem da je on lično naredio da se zverski ubiju moji najrođeniji koje sam već spomenuo, kasnije je postao episkop banjalučki i »moj vladika« u vreme kada sam bil bogoslov, monah i sveštenik. Došavši u »manstir« zavrbovani, zalutali i jadni Steva (to je Vitaliju bilo »mirsko«, civilno, ime, bilo je kasno uveče, posle večere, bez da bi mu ponidli koru hleba i gutljaj vode, bilo mu je naređeno da odmah ode u »odaje nastojatelja«. Jadni Steva je otišao u te proklete odaje i tamo zatekao nagog, blesavog i razvratnog starkelju, dr Anderej (Frušić) , koji je odmah nasrnuo, kao zver, na njegovu ljudsku čast. O, Vitalije , tada mu još bi ime Steva, je bio korpulentan i tada dosta jak mladić i lako je savladao tog bezumnog starkelju. Posle toga je, urlajući kao zver, dr Andrej (Frušić, probudio celo bratsvo, tada je u tom sotoninom brlogu bilo 22 manaha. Od te razvratne rulje se jadnik nije mogao odbraniti i sačuvati ono što je čoveku najsvetije – ljudsku čast i obraz. Danima su ga silovali, iživljavali se zverski na tom jadniku. Bio je sav krvav i na rubu smrti … Hteo je da pobegne iz manastira, ali nastojatelj manstira mu je saopštio da je već u njegovom selu proširio vest da je oboleo od pederastije i da ide ako bude mogao da izdrži tu nečast koju je dožive … Nije imao kuda, zanemari je svoju porodicu, svoju kćerkicu koja je tada imala samo nekoliko meseci i ostao u manastiru … Posle te prebolne ispovesti o. Vitalija, jasno, razgovetno i glasno, sam izgodvori sledeće, zaista bih to i učinio:
»Kad bih sam, ne daj, Bože, kunem se u grobove mojih najrođenije, nešto slično doživeo zločinca bih svojom rukom kaznio – zaklao bih ga na spavanj, kao janje !!!«
Nekoliko meseci posle te ispovesti mog manastirskog sabrata, tada sam već bio monah, sveštenik i imao sam u džepu pasoš, vizu i svinski karti kako bih se mogao da pridružim o. Jefremu u Duhovnoj akademiji u SSSR-u, došao sam u vladičin dvor u Banja Luci želeći da dobije blagoslov od »mog vladike« dr Jefrema (Milutinovića). Čudno mi je bilo da su vrata ulaza u taj sotonin brlog tada bila otključana i domah, čim bih pozvono, vrata bi mi otvarao domar Steva, ili njegova bucmasta žena. Ušao sam, nekakav strah i strepnja su mi krv ledili, u »vladičine odaje« i tamo zatekao nešto najsramnije, najbednije i najsrdljivije – »u bratskom zagrljaju« sam zatekao »mog vladiku« i tadašnjeg nadbiskupa Banjalučkog Komaricu … Iz mene je prokljuvala nekakva lavina besa, mržnje i užasnog prezira. Nasrnu sam na te razvratnike, i nogama i rukama. Sigurno bih ih i dokrajčio, verujem da se za to nikada ne bih ni pokajao, te smrdljive starkelje, da me nisu u tome sprečili »civilni milicioneri«, udbaške zveri koje su na me` vrebale sa svih strana i uvek sam osećao njihov smrdljivi zadah iza vrata … Šta sam sve tada doživeo, bio sam optužen da sam pokušao da ubijem dva »čoveka«, i kako me je sam Bog spasao od te optužbe pisao sam i javno na svom profilu na FB u svojoj ispovesti pod naslovom »NE ZAMUDITE !« (prevod sa slovenačkog – NEMOJTE ZAKSNITI) …
Desetak godina posle toga, u vreme kada je bila napadnuta moja otadžbina Srbija, 1992. godine vratio sam se u moju Srbiju i u mojih opštini Žablju sam postal predsednik Izvršnog odbora SO Žabalj. Na prvoj sednici me je prekinila sekretarica rekavši mi da me u mom kabinetu čeka moj školski drug iz bogoslovije u Sr. Karlovcima . Naravno da sam odmah prekinuo sednicu i u kabinetu zatekao mog starog drugara – brata Gojka Dabića. Brat Gojko je tada bio paroh u susednoj varoši od mog Čuruga, Bačko Gradište. Gojko je fizički bio zaista lep i veoma lepo vaspitan čovek. Jadao mi se je, i molio da mu pomognem kako bih tu zver sprečio u tome, mene su se bojale te razvaratne vladike, da njegov vladika, Irinej (Bulović), želi da ga obeščasti i stalno mu preti da će to da učini silom ako on ne pristane milom … Kako mi nije uspelo, na moju veliki žalost i ljudski grehotu, taj zločin da sprečim možda će neko nekada da pročita u tom moj životnom delu koje sada niko ne sme da objavi, no, to nije nikakva tajna, jadni o. Gojko je završio tako da su ga obesili u zvoniku hrama gde je godinama čestito i bogobojažljivo služio Bogu, a još gore, imao nešto gore i od smrti, rode plemeniti, je što su po tom vojvođanskom selu proširili lažnu vest da je o. Gojko zatekao svoju ženu u kreveti, i to sa njihovim krštenim kumom … Čestitim čovekom koji je kratko njihovi decu …
Napominjem, da je i moj manstirski sabrat, o. Miron, stradao od krvničke ruke Irineja (Bolovića) …
Ima li tom zlu kraja ?
Kada će ljudi da shvate da im crkvom upravljaju najveći zločinci, razvratnici i bogohulnica ???
Kada će i te zveri da odgovaraju za svoje zločinjenje po slovu zakona ???
