Serbia & Montenegro ???

  • Začetnik teme Slucajni prolaznik
  • Datum pokretanja
Кад смо код Митрофана Бана, нашао сам један текст.

Бесједа митрополита Митрофана Бана при освећењу придворне цркве на рушевинама старог манастира Ивана Црнојевића на Цетињу, 1890. године.
[из књиге: Бесједе митрополита Митрофана, Цетиње 1902.]

Благочестиви Хришћани !
Ако се ико на овоме свијету с благодарношћу, овијема ријечима, може обратити ка Господу, то можемо и ми Црногорци; јер су оци наши у врло тешка и мучна времена живјели, па да их није Господ избавио, без сумње нећаху моћи сачувати свету православну вјеру и српску независност.
Кад је попуштањем Божјим, ваљда грјехова ради наших предака, пропало српско царство, отоманска сила, као море, поплавила је српске земље. Та ненаситима негдашња непријатељска сила навалила је била да опусти и прекрасну Зетску област, малу али витешку државу славнога Ивана Црнојевића.
Овај храбри витешки владалац Зетски, ниједнога педља земље своје без пролића крви непријатељу није уступио. Но и поред такве очајничке борбе, опет надмоћнијој сили негдашњега клетога непријатеља немогавши одољети морао је напустити зетске равнице, и пријећи у ове врлетне стијепе, да у њима брани свету православну вјеру, заставу српску и слободу златну.
Да би он те најсветије народне аманете сачувати могао, руководила га је тврда вјера, да је Свемогући Бог и у крајњој биједи и невољи кадар помоћи му и спасти милу му домовину. У таквој хришћанској нади, овдје на овоме светоме мјесту, Иван Црнојевић 1484 године подигао је Свемогућему Богу храм у славу Рождества Пресвете Богородице, узевши је, као ходатајицу код Бога, и као покровитељницу својега Дома и вјернога му народа.
У оваквима околностима он је морао своју престоницу из Жабљака, а резиденцу Митрополије Зетске из манастира Врањине пренијети овдје на Цетиње, гдје је себи прекрасни дворац а поред њега прелијепу цркву и манастир, који је богато земљом и другијем обдарио, озидати дао.
Под његовом заставом, под тијем најсветијем знамењем српске самосталности, код новога овдје Богу подигнутога храма, у овијема непроходнијема горама уз Ивана Господара окупљали су се српски соколови, витешки и непобједими борци, за обрану слободе и српске независности.
Непријатељ све силе употребљавао је, да би покорио ово гњијездо српскијех витезова и да би у овијема горама угасио и потоњу искру самосталности српске. - Но у својој злобној и неправедној намјери није успио, - У непрестаној борби крв се јуначка потоком пролијевала, али је премилостиви Бог сачувао вјерне своје, који су свагда у непрекиднима борбама сву наду своју на њега једнога полагали: "Таква је држава Црнојевића: Бога једнога онасебоји."
(Балканска Царица)
Свете молитве, које су вјерни у овоме Божанственоме храму непрестано подизали, узилазиле су на престол небесни, и примате су код Бога, као умилостивитељна жртва, за спасење православне вјере и српске самосталности, у овијема горама миле домовине наше. - Бог најмилостивије благословио је праведно и свето дјело нашијех предака, и по томе, данас ми у пуној благодарности Богу можемо рећи: "На тебе Господе уздаше се оци наши, уздаше се и Твојом свемогућом помоћи избавише се и спасоше се!"
И ако је, на жалост, Станиша, млађи син Ивана Црнојевића, са малијем и посве незнатнијем бројем својих присталица, по несрећи, постао издајник, други Јуда свога Господара и витешке своје домовине; али поред свега. тога, Црна Гора опет једнако је свагда остајала сјајнијем и драгијем каменом српске круне. - А Станишу и његове присталице народ српски из рода у род непрестано проклињати ће све докле год у овијем горама људи живјели буду.
Славни Господар Зетски Иван Црнојевић у дубокој својој старости, пошто је многа и премнога добра земљи и народу своме учинио, 1491 године преселио се у вјечност, и био је сахрањен у овоме светоме храму његове задужбине, гдје се у истоме и данас, овдје пред иконом Христа Спаситеља, његови земни остатци налазе.
Иван Црнојевић наком себе за Господара земље своје оставио је свога сина Ђура.
Ђуро Црнојевић међу народом српскијем слави се као добри владалац, и као храбри јунак и војсковођа, који је на Ћемовскоме пољу потукао силну турску војску коју је издајник Станиша противу Црне Горе повео био. Осим тога име Ђура Црнојевића знаменито је и по томе, што је он између свију Словена први набавио штампарију, у којој су се на Ободу 1493 године штампавале црквене књиге, које су се не само по Црној Гори, него и по свијема српскијема земљама разашиљате биле ради очувања православне вјере у српскоме народу. По гдјекоја од овијех књига, као особита знаменитост, и данас се међу српскима старинама чува и пажљиво храни.
Но Богу је било угодно, да се са Ђуром угаси славна Црнојевића породица у Црној Гори.
Иза поласка Ђура Црнојевића у Италију, земљом за дуже времена управљали су духовни пастири, најприје из разнијех племена, а послије из данас срећно владајућега Дома Петровића-Његоша.
За времена Митрополита Висариона Баице, силна турска војска под Сулејман-пашом Скадарским Везиром, навали на Црну Гору и преко брда Вртијељке дође на Цетиње. Цетињски манастир и црква Ивана Црнојевића подигнута, да не би непријатељу у руке панула, около 1692 године била је у лагум подигнута.
Али са спољнијем падом ове свете обитељи, није панула њена светиња. Она је и даље у духовноме значењу неповредима останула. На њенима овдје развалинама носио се Дух Божји. На овоме Богом освећеноме мјесту, дан и ноћ, непрестано нијесу престајале гледати очи Господње а свете молитве непрекидно овдје Свевишњему Богу подизали су вјерни за спасење домовине своје.
И ако је ондашњи клети непријатељ за један тренутак ову побједу над Црногорцима одржао, али опет неправедну цијељ своју ни у колико постигао није почем је ову земљу одмах напустити морао, оставивши опет на високоме Ловћену развијену и непобјеђену заставу српске независности, која је раскомаданоме Српству улијевала наду на његово некад државно ускрснуће.
Бог који нигда своје вјерне не оставља, народу црногорскоме подигао је новога Господара духовнога пастира и избавитеља, у високој особи Данила Првога Владаоца из данас срећно владајућега Дома Петровића-Његоша.
Митрополит Данило, чим је примио управу цркве и земље, одмах је подигао манастир и цркву у славу Рождества Пресвете Богородице, али не на овоме мјесту на коме бијаше манастир Иваном Црнојевићем подигнути, него ондје, гдје се данас Цетињски манастир налази.
Мало послије тога Митрополит Данило Петровић очистио је земљу од мухамеданаца, који се у некима племенима по Црној Гори бјеху почели насељавати, као под неким злокобним именом братимства с Црногорцима. Иза Бадњега дана, када су домаћи Турци, који се нехћеше крстити, били потучени и рашћерани, Црна је Гора, на своме огњишту очишћена, под Митрополитом Данилом Петровићем у нови живот ступила, и посве, нови правац, како у унутрашњим домаћим питањима, тако и спољним одношајима предузела; јер је Митрополит Данило први успоставио братски и пријатељски одношај са велеможном, једноплеменом братском нам Русијом, која се веза, од тога времена па све до данас, између малене Црне Горе и великомоћне Русије, не само нигда прекидала није, него се од времена на вријеме све веће потврђавала и јачала.
Његово Височанство, наш премилостиви Господар Књаз Никола, добро схваћајући од колике су неоцијењене и плодотворне користи, за српски народу биле велике и свете задужбине негдашњијех српскијех Владара, па колико из погледа на то, толико и хришћанскијем побожнијем осјећајем руковођен, није могао допустити, да знаменита овдје задужбина Ивана Црнојевића и даље у развалинама остане, него је најмилостивије благоволио, опет, на самоме темељу првашње Иваном Господаром подигнуте цркве, поново дати оградити овај прекрасни храм Божји, који смо данас у Богу осветили у славу Рождества Пресвете Богородице, којој је и прије био посвећен.
Овијем светијем чином, овијем побожнијем дјелом Његовога Височанства, нашега премилостивога Господара Књаза Николе, неописато у рају обрадовала се данас Богоугодна душа славнога негдашњега Господара црногорскога Ивана Црнојевића, за то, што се данас, послије два вијека, у његовој задужбини овдје принијела Богу бескрвна жртва за спасење њено и за спасење свију онијех, који су у овијема горама за одбрану свете православне вјере и српске самосталности живот свој жртвовали.
Таква радост узвишене душе његове, заиста није се могла ограничати на данашњу само свечаност, него је она преиспуњена и многима другима радостима по томе, што с неописатијем задовољством она данас види многа и небројна добра, која је земља његова под владом Његовога Височанства Књаза Николе доживјела.
Па како се и не би радовала племенита душа негдашњега витешкога Владара црногорскога Ивана Црнојевића, када види да је промислом Божјим Узвишени Његов Насљедник Књаз Никола оштром сабљом, заједно са својијема храбрима војницима, унуцима славнога Господара Ивана Црнојевића, Црној Гори опет повратио многе земље и градове, које је негда он пред страшном и неодољивом отоманском силом оставити морао. -
Оно, што је негда узвишену душу његову ожалошћавати морало, то је данас у највећој мјери радује и неописато весели.
Оно, што је он негда губио, то његов славни Насљедник данас добива и Црној Гори довраћа.
Оно, што је негда падало и умаљавало се, то се данас увећава и снажи.
Црнојевић Иван, негда невољом приморан, у крвној вези успоставио је био пријатељство са грабљивом млетачком државом; а његов Узвишени Насљедник Књаз Никола данас родствену везу спаја и веже с православнијем, једновјернијем и једноплеменијем Царско-Рускијем Домом, - са највећом и најмоћнијом државом на свијету.
Држава славнога Ивана Црнојевића, од свакога, осим једнога само Бога, негда остављена и заборављена бијаше, и данас Његово Височанство Књаз Никола подигао јој је углед пред свијетом, и стекао јој је љубав и уважење, како код свију европских Владара; тако и код свију образованих народа на свијету.
Колико се племенита душа Ивана Црнојевића радовати може за сва блага и добра, којијема је његова домовина данас усрећена; толико ништа мање и ми се радовати можемо за то, што смо негда у Ивану Господару имали узвишенога и доброга Владаоца. Његову хришћанску побожност и изванредну храброст он је у насљедство оставио својима потомцима, чиме су се они чак од онога времена, па све и до данас одликовали.
Часни крст, то највеће и спасоносно знамење хришћанске побједе, кога је негда Иван Црнојевић на овоме светоме дому Божјему по дигао био, вјековима осјењивао је ове наше горе; освећавао је нашу земљу, отклањао је од ње свако туђевјерије; у души и срцу свакојега сина ове земље улијевао је тврдо увјерење, да је на његовој страни Бог и свевишња правда његова, које увјерење кријепило га је надом, да његову домовину нигда нико побједити неће.
Таквијем увјерењем сваки је Црногорац по јевангелскоме учењу у срцу своме носио крст, као знак побједе, а у исто вријеме и као знак готовости на свако страдање, за срећу и благо домовине своје. - Кад год би се потреба појавила, да Црногорац домовине ради принесе себе на жртву, свагда је то он чинио, са тврдијем увјерењем, да ће преблаги Бог на његовој проливеној и мученичкој крви, опет подигнути сјајну и моћну српску државу.
Зa то и ми благочестиви Христијани угледајмо се на племените и узвишене врлине нашијех славнијех предака. Сљедујмо њиховоме побожноме примјеру, за срећу и благо миле домовине наше. Имајмо свагда пред собом Бога и његову вјечиту правду. Нигда не заборавимо, да нас је свемогућа десница његова спасла. Свагда останимо при тврдоме увјерењу, да ће нас и отаџбину нашу у свакој прилици и у свакоме дјелу штитити Бог исто онако, као што је штитио предке наше и у самоме времену најкритичнијега искушења њиховога.
Његово Височанство наш премилостиви Господар Књаз Никола, не само да нам по примјеру негдашњијех српскијех Владара многе задужбине подиже, које ће нас кријепити у хришћанској побожности, и у којима ће се непрестано подизати хришћанске молитве за спасење наше и за спасење земље наше; него нам Он и иначе у свакоме доброме, узвишеноме и Богоугодноме дјелу показује пут, по коме ћемо угодити Богу, и на овоме свијету срећу и сваки напредак, а на ономе другоме вјечно спасење себи придобити.
Зато из погледа на оваква плодотворна дјела, која нам Његово Височанство наш Узвишени Господар Књаз Никола свуда и на свакоме мјесту указује и којијема непрестано обасипље нашу земљу, из дубине душе наше у овоме новоме светоме храму молимо се Богу за здравље Његова Височанства нашег премилостивог Господара Књаза Николе, нека Га преблаги Бог дуго живи за срећу нашу и за срећу свега српскога народа. Молимо се Богу такође за здравље Њенога Височанства, наше Узвишене Владарке Књагиње Милене; за здравље узданице земље наше, Престолонашљедника Његове Свјетлости Књаза Данила, Узвишене Браће Његове, Њихових Свјетлости Књажева: Мирка и Петра и свега Владајућега Дома и вјернога им народа.
И тако пра испуњавању овакве наше хришћанске дужности, с пуним правом можемо се обратити Богу са овијем ријечима Св. Писма: На Тебе, Господе, уздаше се оци наши, уздаше се и Твојом свемогућом десницом спасоше се и избавише се, - А м и н!
 
aleks kako jedan sveti i pametan covjek kao sto je amfilohije radovic sto se sa tobom u potpunosti slazem oko njega moze u sveti manastir crnogoraca ili srba kako oces da primi arkana.arkan je imao pravo da udje kao i svi pravoslavci,ali sa oruzijem ne!ja licno ne postujem danasnju cpc,ali postujem cpc koja je postojala u vrijeme kralja nikole i koju je ruska patrijarsija htjela da pripoji spc sto je i uspjela,zato sto je bilo lakse djelovanje sa jednom crkvom nego sa dvije i to ove druge "male"kao sto je cpc!i amfilohije radovic tako pametan covjek govori na mitinzima politickih partija !tacno je da su petrovici u krvnom srodstvu sa karadjordjevicima i to preko zorke!ali cabe je to kad jedan unuk svog rodjenog djeda tjera iz zemlje i proglasavaga za izdajicu!zar se kralj nikola nije dovoljno dokazao svojom hrabroscu,odbranio je bracu srbe na mojkovcu ne zaleci nijednog cg junaka!a ti dobro znas sta je srpska vojska uradila rovcima , pastrovicima i dr.i da su topovi bili upereni ka podgorickoj skupstini 1918.o tome pisu i mnogi srpski istoricari prije dolaska komunista o kojima toliko pricas!kako neko ko se izjasnjava kao crnogorac moze bit poturica!!!ne ulazimo mi puno u te istoriske izvore ,sluzimo se argumentima!i objasnimi kako vi srbi nazivate pravoslavnu novu godinu "srpskom",kao da je vi jedini slavite ,slave je i rusi ,bugari,makedonci,.. i dr.a kako objesnjavas makedonsku pravoslavnu cekvu zar ona nije imala isti polozaj kao i cpc pa je na kraj priznata,posle odcjepljenja od sfrj.da smo se mi kojim slucajem tada odcjepili imali bi i mi PRIZNATU CRNOGORSKU CRKVU!PRIZREN je kao sto znas bio jedno vrijeme u satavu cg,zbog kojeg je kralj nikola cesto dolazio u sukob sa srpskim dinastima!i opjevao ga je kao srpski grad normalno to je kosovo!znas dobro da srpske ambasade na ct nije bilo do 1898 i nije radilo ni u poslednjim godinama vladavine kralja nikole. pronadjene bombe na granici crne gore kojim je bio namjeravan atentat na kralja nikolu da bi se karadjordjevici dokopali "onog izlaza na more".ALEKS I DA SU SVI PETROVICI BILI SRBI ZALAGALI SU SE ZA NEZAVISNU CRNU GORU, I CUVALI SVOJU DRZAVU KAD JE BILO NAJTEZE,UVJEK SMO BILI NEZAVISNI I SVATI ZELJU CRNOGORACA DA ZIVE "U SVOJOJ DRZAVI" SLOBODNO BEZ ICIJEG TERORA.AKO MI CRNOGORCI TO BUDEMO ZELJELI NA REFERENDUMU BICEMO NEZAVISNI KA STO SMO UVJEK BILI.
P.S. NADAM SE DA CES SVATITI OVU ZELJU CRNOGORACA BEZ IKAKVOG KOMUNIZMA ILI NEKAKVIH POTURICA.I OKLE SI RECI VISE!IAKO SI MOJ BANJANIN AKO IMAS NEKOG DJEDA TAMO IDI I NEKA TI MALO PRICA O ISTORIJI I O NASIM DJEDOVIM I PRADJEDOVIMA!!
 
Anonymous:
aleks kako jedan sveti i pametan covjek kao sto je amfilohije radovic sto se sa tobom u potpunosti slazem oko njega moze u sveti manastir crnogoraca ili srba kako oces da primi arkana.arkan je imao pravo da udje kao i svi pravoslavci,ali sa oruzijem ne!ja licno ne postujem danasnju cpc,ali postujem cpc koja je postojala u vrijeme kralja nikole i koju je ruska patrijarsija htjela da pripoji spc sto je i uspjela,zato sto je bilo lakse djelovanje sa jednom crkvom nego sa dvije i to ove druge "male"kao sto je cpc!i amfilohije radovic tako pametan covjek govori na mitinzima politickih partija !tacno je da su petrovici u krvnom srodstvu sa karadjordjevicima i to preko zorke!ali cabe je to kad jedan unuk svog rodjenog djeda tjera iz zemlje i proglasavaga za izdajicu!zar se kralj nikola nije dovoljno dokazao svojom hrabroscu,odbranio je bracu srbe na mojkovcu ne zaleci nijednog cg junaka!a ti dobro znas sta je srpska vojska uradila rovcima , pastrovicima i dr.i da su topovi bili upereni ka podgorickoj skupstini 1918.o tome pisu i mnogi srpski istoricari prije dolaska komunista o kojima toliko pricas!kako neko ko se izjasnjava kao crnogorac moze bit poturica!!!ne ulazimo mi puno u te istoriske izvore ,sluzimo se argumentima!i objasnimi kako vi srbi nazivate pravoslavnu novu godinu "srpskom",kao da je vi jedini slavite ,slave je i rusi ,bugari,makedonci,.. i dr.a kako objesnjavas makedonsku pravoslavnu cekvu zar ona nije imala isti polozaj kao i cpc pa je na kraj priznata,posle odcjepljenja od sfrj.da smo se mi kojim slucajem tada odcjepili imali bi i mi PRIZNATU CRNOGORSKU CRKVU!PRIZREN je kao sto znas bio jedno vrijeme u satavu cg,zbog kojeg je kralj nikola cesto dolazio u sukob sa srpskim dinastima!i opjevao ga je kao srpski grad normalno to je kosovo!znas dobro da srpske ambasade na ct nije bilo do 1898 i nije radilo ni u poslednjim godinama vladavine kralja nikole. pronadjene bombe na granici crne gore kojim je bio namjeravan atentat na kralja nikolu da bi se karadjordjevici dokopali "onog izlaza na more".ALEKS I DA SU SVI PETROVICI BILI SRBI ZALAGALI SU SE ZA NEZAVISNU CRNU GORU, I CUVALI SVOJU DRZAVU KAD JE BILO NAJTEZE,UVJEK SMO BILI NEZAVISNI I SVATI ZELJU CRNOGORACA DA ZIVE "U SVOJOJ DRZAVI" SLOBODNO BEZ ICIJEG TERORA.AKO MI CRNOGORCI TO BUDEMO ZELJELI NA REFERENDUMU BICEMO NEZAVISNI KA STO SMO UVJEK BILI.
P.S. NADAM SE DA CES SVATITI OVU ZELJU CRNOGORACA BEZ IKAKVOG KOMUNIZMA ILI NEKAKVIH POTURICA.I OKLE SI RECI VISE!IAKO SI MOJ BANJANIN AKO IMAS NEKOG DJEDA TAMO IDI I NEKA TI MALO PRICA O ISTORIJI I O NASIM DJEDOVIM I PRADJEDOVIMA!!

Брате Бањанину,

На сваку ову реченицу коју си написао ја имам гомилу ваљаних аргумената који који доказују супротно. Ти аргументи доказују да ниси у праву тј. да се служиш лажима. Шта ће нам то? Зашто да се раздвајамо кад смо исто племе и исто порекло? Нас везује једно од најстаријих и највећих српских племена. Како сад то ти постаде некакав монтенегрин и члан секте "ЦПЦ" а ја остао Србин као што су сви наши стари увек били? Мени је мој ђед из Бањана причао све о славним бојевима и јунацима, али ми је увек говорио да су нам се сви преци борили ЗА СРПСТВО И ПРАВОСЛАВЉЕ, ЗА УЈЕДИЊЕЊЕ СВИХ СРБА, а не за оно што ти причаш.

Кад причаш о Аркану, увек мораш да знаш да је он чист Црногорац од оца и мајке из племена Васојевића. Ни ја га нисам волео нити поштовао, али свако може да уђе у Божију кућу да се покаје и да тражи опроштење грехова од Бога. Митрополит Амфилохије га је из тих разлога вероватно примио у нашу српску светињу у Манастир Светог Петра. Не знам да ли је улазио наоружан, али ако јесте и ја сам против тога.

"ЦПЦ" коју ти поштујеш, у време краља Николе и ја веома поштујем. Али не изврћи чињенице. Она је била органски део Пећке Патријаршије Српске Православне Цркве. Она није била никакав издвојен део. Она је увек припадала нашој Светосавској Цркви. То сам ти доказао у претходном тексту (читај мало пажљивије), а то можеш јасно да прочиташ и из речи Митрофана Бана. Не лупај глупости. Руска црква припојила ЦПЦ Српској Цркви. Ма `ајде молим те, где си то чуо? Ко те то лагао? Па прочитај шта сам ти написао и чак изнео сам ти документе са датумом.

О судбини Краља Николе је много тога писано, али се и много лагало. Мораш прво да знаш да и династија Карађорђевића (као и све досадашње српске династије) воде порекло управо из Црне Горе. Карађорђев ђед Петар се доселио у Шумадију из Васојевића. Дан данас постоји Црква, коју су сазидали Карађорђевићи у Васојевићима у месту одакле су потекли. Односе између две династије треба посматрати као унутар српска питања и борбу за свесрпски престо. Познато је да су сви Петровићи сањали ослобођење свих српских земаља и васкрсавање Душановог царства. Томе су тежили и Карађорђевићи и Обреновићи. Може се такође рећи да су односи између Карађорђевића и Обреновића били много суровији, него у односу оба ова Дома према Петровићима.

То што је Краљ Никола завршио свој живот далеко од отаџбине је плод једне глупе политичке игре. Краљ Александар Карађорђевић никад није заборављао вољеног свога ђеда Николу. Он је увек радио на томе да се његов ђед врати у земљу. О томе нам сведочи у својим мемоарима Илија Ф. Јовановић-Бјелош, перјаник и телохранитељ краља Николе: "У новембру 1919. долази престолонасљедник регент Књаз Александар у Париз као први пут послије рата. Француска га одушевљено, као свога првог савезника, дочекива. Књаз је био одсио у хотел Континентал Вие Кастиглионе вис авис хотел Мериса, ђе је живио Краљ Никола. Једног дана долази госп. Михаиловић, бивши министар србијански при црногорском Двору. По њему Књаз Александар тражи ауђенцу код свога ђеда, Краља Николе. Краљ му одговара да ће му сјутра одговорити. Међутим, Краљ конферише са домаћима и рјешавају да ће Књаза Александра Краљ примити у присуству своје Владе. Овакав одговор Краљ шаље своме унуку, који на такав начин није хтио учинити посјету своме ђеду." Даље у тексту Бјелош описује свој сусрет са краљем Александром Карађорђевићем, 27. септембра 1925, у старом Двору на Цетињу: "Када сам приша Краљу дохваћа ме за руку и сиједа у једну фотељу близу своје столице. Са ријечима и благим осмјехом. Илија, причај ми што за мога ђеда, како је боловао. Је ли се мучио при својој смрти. Кад сам Краљу све испричао о патњама и мукама његовог ђеда, покојног Краља Николе у посљедње вријеме - чисто су га сузе пропануле, а и ја нијесам без њих остао. Краљ рече и ово. Од Бога платио онај ко је учинио да ђедо не дође у Југославију." Нађи ове мемоаре и читај мало!

Кад смо код подгоричке скупштине прво би требало да знаш све ово: "Избори за прву црногорску Народну скупштину одржани су 27. новембра 1905, а прва сједница новоизабране Скупштине 16. децембра исте године. Будући да је Црна Гора српска држава, што су у то вријеме Црногорци снажно наглашавали, годину дана касније je затражено да се у називу Народне скупштине нагласи српски идентитет Црне Горе.

10. децембра 1906, Народна скупштина Црне Горе је већином гласова одлучила да њен званичан назив буде "Српска Народна Скупштина Књажевине Црне Горе".

12. децембра 1906, књаз Никола Петровић Његош је дао своје виђење новоизгласаног имена и у писму предсједнику Скупштине Шаку Петровићу Његошу, рекао: "Разумио сам да је наша Скупштина ријешила назвати се Српско-црногорска народна скупштина. Ја противу тога немам ништа, али не знам што је посланике наше на то навело - да ли тврдња Пера Тодоровића [београдски политичар и новинар - прим. А.Р.] да смо ми Црногорци Арбанаси или да само Црногорска народна скупштина не импонује довољно свијету или се иначе правдамо тим да смо Срби поријеклом а Црногорци провинцијално. Ја не разумијем потребу која је нашу скупштину на то навела, али у начело ја се нећу томе противити, само што ће се то на више мјеста и начина толковати, за чем ја не одговарам, но само жалим. Већ када је скупштина себи дала ову титулу, што иста заборави мене с предлогом на владу да се и ја прозовем "Ми по милости божјој књаз и господар српско-црногорски", јер иначе, остајући на само "црногорски", излази некако да смо у несугласици Скупштина и ја, што у ствари, Богу хвала, нијесмо. Да је она боље извијештена, она би сигурно знала говори ли се Германско-баварска народна скупштина, Германско-саксонска народна скупштина, Германско-хесенска народна скупштина, Германско-баденска народна скупштина, итд. парламенат Англо-саксонски или Шведско-скандинавски итд. Јер кад су већ господа наши народни посланици хтјели и за добро нашли да поткријепе "црногорска" са "српско-црногорска", могли су исто тако истину рећи с називом европско-црногорска народна скупштина или Хришћанско-црногорска н[ародна] скупштина или још Поднебеско-црногорска народна скупштина. То су све непобитне истине као истина универзално позната да су Црногорци Срби."

И након Првог свјетског рата Народна скупштина Црне Горе даће себи име слично оном које је усвојено у децембру 1906, име у коме се јасно наглашава српски национални идентитет Црне Горе и Црногораца - "Велика Народна Скупштина Српског Народа у Црној Гори".

Избори за ову Скупштину, која је позната и под именом "Подгоричка скупштина", одржани су 19. новембра 1918, на територији Црне Горе у границама до почетка Првог свјетског рата. Свака је капетанија бирала по два, а у крајевима ослобођеним у току Првог балканског рата сваки срез је бирао по три посланика. Градови са мање од 5000 становника су бирали по једног посланика, а они са више од 5000 по два посланика. Бирало се јавним и посредним гласањем, на тај начин што би свака капетанија на јавним зборовима изабрала 10 повјереника, срезови по 15 и варошке општине по 5, односно 10 повјереника. Повјереници из округа су на заједничкој сједници поименичним гласањем изабрали посланике за округ. Овјерени записници о избору повјереника и посланика достављени су Скупштини у Подгорици.

Двије претходне сједнице ове скупштине одржане су 24. и 25. новембра 1918. и на њима су тајним гласањем изабрани предсједник, потпредсједници и секретари Скупштине. На сједници од 25. новембра посланици су положили заклетву. Истога дана је одржана и прва редовна сједница Подгоричке скупштине, а на дневном реду је било уједињење Србије и Црне Горе. Сјутрадан ујутру, 26. новембра 1918. Подгорица је била препуна свијета који је очекивао коначну одлуку о уједињењу двије српске државе, Србије и Црне Горе, чиме би почео да се испуњава вјековни сан предака о уједињењу свих Срба у једну државу. Тога дана је "Велика Народна Скупштина Српског Народа у Црној Гори" једногласно донијела одлуку о уједињењу Србије и Црне Горе.

У одлуци Подгоричке скупштине између осталог је наглашено: "Српски народ у Црној Гори једне је крви, језика и тежње, једне вјере и обичаја с народом који живи у Србији и другим српским крајевима; заједничка им је славна прошлост, којом се одушевљавају, заједнички идеали, заједнички народни јунаци, заједничка патња, заједничко све што један народ чини народом..." , а потом су изнешене и конкретне одлуке да се краљ Никола Петровић и његова династија збаце са црногорског престола; да се Црна Гора уједини са Србијом у једну државу под династијом Карађорђевића и потом ступи у заједничку државу Срба, Хрвата и Словенаца; да се изабере Извршни народни одбор од 5 лица који ће руководити пословима док се уједињење Црне Горе и Србије не приведе крају; и да се о овој одлуци обавијесте бивши краљ Никола, влада Краљевине Србије, пријатељске Споразумне силе и неутралне државе.

Овим је чином настављено дан прије започето уједињавање Срба, када је Велика народна скупштина у Новом Саду изгласала присаједињење Србији. Исти су примјер слиједиле и локалне скупштине у Босни и Херцеговини. Овим су одлукама испуњени вјековни народни идеали."

Кад помињеш топове уперене у Паштровиће и Ровце, мислим да је и то лаж црногорских неокомуниста. Па та два племена су данас најсрпскија. Знам много Роваца и никад нисам срео нити једног који каже да није Србин него Црногорац. Исто важи и за Паштровиће и цело приморје.

Ви сте потурице зато што сте исто као и они променили веру и своје српско име и постали монтенегрини.

Српска нова година није назив који је измислила Црква, већ је тако назива народ. Зашто? Зато што се Црква придржава јулијанског календара још увек. Тај календар се разликује од световног, грегоријанског. И православни верници тада прослављају нову годину и Светог Василија. Тај празник неки зову православна, а неки српска нова година. У Русији се она зове руска, у Бугарској бугарска и сл. Код нас се усталио овај назив српска, зато што су комунисти деценијама забрањивали да се она слави, а такође су забрањивали све што носи српско име. Е тако је наш народ у инат комунизму тајно прослвљао своју српску (или православну) нову годину.

Такозвана македонска православна црква је једна обична секта, исто као и такозвана Црногорска. Та секта је настала тако што су је 1969. године основали македонски комунисти и насилно запосели и истерали свештенство и монаштво СПЦ. Та тзв. црква никада није призната у православном свету и нити једна православна црква одржава односе са њом. Она ће бити призната једино ако се врати у окриље Пећке Патријаршије Српске Православне Цркве. Не може Црква да се прави у полицијској станици или да је оснива нека партија. Зна се како се стиче аутокефалност. То може да призна само и једино Цариградски Патријарх. Стицање аутокефалности (независности) Цркава је процес који је завршен пре више стотина година у средњем веку. Од 4 првобитне Патријаршије у Православљу: Цариградске, Јерусалимске, Александријске и Антиохијске настале су следеће помесне аутокефалне православне Цркве: Бугарска Патријаршија, Грузијска Патријаршија, Јерменска Архијепископија, Српска Патријаршија, Руска Патријаршија и Румунска архијепископија. Са тиме је тај процес завршен једном за сва времена. Не може нико, па ни Мило Ђукановић да се меша у двехиљадегодишњи црквени поредак и да оснива некакве цркве. Постоји само Српска Православна Црква на овим просторима и тако ће бити за свагда!

Призрен никада није био у саставу краљевине Црне Горе. Њега је 1912 године ослободила српска војска у I балканском рату. Призрен је био у турском ропству још од 1389. и косовског боја па све до 1912. Можда си то помешао са Скадром, који је заиста био неко време у саставу Краљевине Црне Горе и сам Краљ Никола је водио војску на Скадар. Тај град није на крају ослобођен због претње аустријанаца да ће напасти Црну Гору. Краљ Никола је опевао Призрен зато што је тежио свесрпском уједињењу и повратку престонице српства у Призрен (као Цар Душан). Краљ Никола и сви Петровићи желели су обнову Царства Српског, желели су освету за пораз на Косову и желели су да они буду као што су били светородни Немањићи.

То што није било српске амбасаде у Цетињу у два наврата, опет треба посматрати као ствар политике и борбе политичара за власт тј. за превласт међу Србима било у Србији или Црној Гори. Сви знамо да је било покушаја да се изврши атентат на нашег Краља Николу, али хвала Богу то никад није било озбиљно планирано, а ни подржано. Њега су највише покушавали да убију Аустријанци. А у таквим атентатима су иначе страдали многи српски владари. Иза свега је увек стајала борба за власт.

Петровићи јесу увек били Срби, али се никад АМА НИКАД нису залагали за независну Црну Гору, већ су увек желели УЈЕДИЊЕЊЕ СВИХ СРБА У ЈЕДНУ СВСРПСКУ КРАЉЕВИНУ СРБИЈУ.

Ево ти примера по реду:

1. Владика Данило Петровић Његош: Запис владике Данила на рукописном јеванђељу дарованом Пећкој патријаршији (1732)

Данил владика цетињски Његош, војеводич српској земљи купи ово светоје јевангелије ценоју златиц 5 у Ивана Калуђеровића с Рисна, принесено от земљи молдавскије некоторим купцем и сему ми от нашега труда управисмо сребро образ Христов и четири јеванђелиста и с друге стране печах от сребра пет, у све печах 10, и приложих га у Патријаршији пецкој, храму Вазнесенија Христова, и да не будет никим отимљено от сего храма. Да јест просто.

1732, мр. 12

2. Владика Сава Петровић Његош: Писмо које је владика Сава Петровић Његош упутио 1776. године митрополиту руском Платону поводом укидања српске патријашије Пећке 1766. године:

"Чује се у цијелој Европи и до ушију долази о Вашој разборитости и бризи о светим црквама и о православљу, па се радује душа. Ради тога усуђујем се да Ваше преосвештенство узнемирим и да Вас обавијестим о општем народу славеносрпском који живи под тешким и несносним јармом турског ропства Божијим допуштењем ради наших гријехова. Ниједна епархија нема свог природног архијереја Србина, но су сви истјерани из својих пријестоља.

Православни Божији архијереју Платоне, ако је Бог у срцу Њеног Величанства, ослободити ће нам од Грка пријесто српске архиепископије Пећке. Ако ли благоизволи Њено Величанство и Пресвети Синод те потпише вјечности ради да убудуће под Пресветим Правитељствујушћим Синодом Сверуским, да се ниједан архиепископ српски не може поставити без умољавања Њеног Величанства и пресветог сверуског Синода. Уколико буде потребе да на пријесто може доћи руски архијереј као архиепископ пећки по једнокрвљу и једнојезичју.

Из тога би могла имати велику војну чврстину Русија од српског национа, како су то имали аустријски императори у сваком рату с Портом. Томе ће се радовати сви српски архијереји и сав српски национ и на то ће се потписати с радошћу. Мени је у руке то предато од свих архијереја славеносрпских као најстаријему и никаквој власти неподлежном с мојим црногорским народом. Русија ће временом бити учвршћена крвљу српског национа, то јест најдраже јој Црне Горе.

На катедралној нашој митрополији,
Цетиње, 26. фебруара 1776.
Митрополит скендеријски, црногорски и приморски
Сава Петровић

Извор: "Записи", књ. XIX, Цетиње 1938. "

3. Владика Василије Петровић Његош:

"ВЛАДИКА ВАСИЛИЈЕ ПЕТРОВИЋ ЊЕГОШ
ИСТОРИЈА О ЦРНОЈ ГОРИ:

Као праведним божијим допуштењем, за учињене грјехове наше, Турци завладаше, мада не и у потпуности, српском земљом; а нарочито најмилостивији Бог би разљућен због убиства праведног младог цара Уроша. Послије тога почеше се појављивати извјесни не знам какви људи у Ћесарији и у другим земљама и проглашаваху се потомцима високих породица српских деспота и грофова, међу њима и неки Бошњак Ђорђе Бранковић, назвавши се српским деспотом, још се усуди и заповједником црногорским себе прогласити, за што је по заповијести цара Леополда заточен у Прагу, тамо је и преминуо, гдје је раније написао многе историје о Србљима, а нарочито хвалећи своју породицу, која је међу Србљима остала у великом презрењу и срамоти због издаје кнеза Лазара.

Насупрот томе су многе старе историје, а особито оне које се и сада налазе у Атонској < Светој > гори у Хилендару <Хиландару>, и С<р>бљији у лаври Студеници, у Дечанима, у српској Пећкој патријаршији, у црногорској Цетињској митрополији.

ИСТОРИЈА О ЦРНОЈ ГОРИ

Ова земља називаше се раније јединственим именом Зета, а то име јој је дато по ријеци званој Зета, која извире на сјеверу наврх те земље Зете и тече према југу.

Западно од Махина је провинција Грбаљ, поље и брегови богати вином и житом и уљем. Сјеверно од Грбља је полуострво и на њему три среза, Луштица, Кртоле и Љешевићи; одатле источно је Солијецко <Солиоско> поље, гдје су црногорски херцези <војводе> добијали со; тамо је био славни манастир архистратига Михаила, који сагради Стефан Други, цар српски, син Симеона Немање. У том манастиру људи римскога закона из града Котора отровом смртоносним на вечери убише 72 монаха 1443. године, пошто Србљи послије изгубише битку од Турака на пољу Косову (послије 63 године). Град Котор су Црногорци раније били прикључили себи и у њему поставили 70 кућа племићких породица; у њему цареви српски многе цркве саградише и своје дворове, а највише Силни Стефан; а послије, 1443. године, град је предат под млетачку заштиту. Од Солила је срез Његош, у коме је и град Његош, гдје живе главна господа официри црногорски, породице Петровићи, Радоњићи и Богдановићи. Од Његоша јужно је планина Ловћен, пријатно и високо мјесто гдје су раније преко љета живјели црногорски херцези; тамо су љековити извори, а сада и митрополитов манастирски дворац.

У овој земљи живјела су некада славна господа: Бела Урош, који роди Симеона Немању, а тај Симеон прије замонашења био је Стефан, оснивач српског царства, срећно владаше 46 година; исти разори град Диоклитију, да у њему не живе хришћани, као што се види и до данашњег дана, и остави царство сину Стефану Другом. Завидећи му, брат кнез Вукан отпоче рат против цара и брата. У то вријеме њихов брат свети Сава из Атонске горе донесе мошти родитеља њиховог светог Симеона Немање, а помири Вукана с царем Стефаном, и од тога времена је кнез Вукан живио у Зети; од ове породице потичу зетски и црногорски херцези. Тамо у Зети је и свети Сава поставио првог архијереја Илариона Шишојевића године 6723 (прим. - по старом рачунању времена од почетне 5508. п.н.е). Није могуће описати миомирисни ваздух ове земље, прелијепе воде, прије поменуте ријеке и друге мање ријеке које утачу у поменуто језеро, тамо има мноштво разних изврсних риба које се соле, суше и развозе у Венецију, у Пуљу и Делматију <Далмацију>; тамо су своје вријеме много пута зими српски цареви извољели живјети. Одатле се Стефан Пети с овим народом зацари и брата од друге мајке, који не хтједе живјети с њим заједно, него му пријећаше ратом, уби, а његова војска се предаде Стефану. Одатле Стефан Шести, силни цар, <нај> више с овим народом, многе земље освоји: Бугарску, Грчку, Славонију и Хрватску, дио Мађарске и сву Истру; Венеција и Напуљ били су под његовом заштитом. Код њега бијаше Вукан Мрњавчић <Вукашин Мрњавчевић>; од нације бугарске кнез, кога је цар Стефан веома волио. Осјетивши да ће умријети, цар круниса семдогодишњег дјечака цара Уроша и управу над царством младог цара Уроша предаде кнезу Вукану. Послије тога умрије цар Стефан Силни, а царством поче управљати Вукан, који, видећи себе на високој власти, поче помишљати и о самој царској власти, ако убије младога Уроша. Ласкајући му, заведе га у Косовску шуму и својом га руком уби и глас пренесе да цар Урош побјеже у Атонску гору . Те исте године изиђоше Турци на Калипоље < Галипоље > а на њих у бој пођоше кнез Вукан с братом Гојком, друге војводе и одабране српске војске 60 хиљада. Турци чуше за српску војску која се улогорила у Македонији на ријеци Марици. Кад виђеше, варвари у великом страху бијаху и послаше своје изасланике кнезу Вукану да траже мир, пристајући и да плате данак, али кнез Вукан, праведним божијим гњевом због убиства цара Уроша обезумљен, не пристајаше на мир, а војску водити не умијаше; стајали су без стража у забавама и пијанству, а коњи су сами пасли на пољима. Турски изасланици све казаше своме цару Оркану , који изненада по ноћи на Србље удари: кнеза Вука с породицом убише, и изгибе много српске војске, због чега син му Марко побјеже турском цару, а Србљи поставише кнеза Лазара себи за господара. На овом избору била је сва српска господа, осим зетског и црногорског херцега, који је у то вријеме био Баоша син Страцимиров, а војводство је примио послије Јована Првог херцега, који је пак потицао из породице кнеза Вукана, сина Симеона Немање, и звао се Јован Први Црнојевић. Сумња се да је он умро од смртоносног отрова кнеза Вукана Мрнавчића; оставио је младог сина Стефана од три године. И тада Баоша би зетски херцег, али не хтједе заједно са царевим убицом кнезом Вуканом ступити у бој против Турака, а мало гдје Србљи битку добише без Црногораца и Брђана. Баоша не хтједе признати кнеза Лазара за великог господара Србаља и самодршца, па због тога кнез Лазар три пута ратоваше против Баоше, али сва три пута од Баоше би побијеђен. Напосљетку Баоша, као човјек млад, у рату непобијеђен би побијеђен од младе дјевојке, дивне Марије, ћерке кнеза Лазара, којом се ожени и признаде покровитељство кнеза Лазара. Али варвари Турци од Грка узеше Андрејанопољ <Једрене > и закључише мир, и почеше ковати планове како би што прије српску државу освојили и оне храбре народе себи покорили. Потом турски цар Мурат Први поче од Азије сакупљати велику војску и крену право на српску земљу. Самодржац српски кнез Лазар није се томе надао те посла изасланике да моле за мир, али Мурат не хтједе ни да чује о миру. Кнез Лазар поче одмах да сакупља војску, да прије изађе пред цара Мурата на поље Косово. С јужне стране бијаше турска војска, са сјеверне стране српска војска стајаше против турске као ријека против великога мора. Српску војску је предводио славни војвода Милош Обиљевић зет кнеза Лазара; а босанску коњицу водио је други зет кнеза Лазара, војвода Вукан Бранковић, варалица који се договори с царем Муратом и обећа му да ће издати кнеза Лазара, но се бојао од војводе Милоша Обиљевића, кога је непрестано клеветао, али му праведни господар кнез Лазар није хтио вјеровати, очекујући херцега зетскога господина Баошу, који још није стигао него сакупља војску и креће према кнезу Лазару. Тада кнезу Лазару жао бијаше што Вук Бранковић непрестано клевеће Милоша. Позива своје војводе на вечеру да се провеселе с њиме заједно. Сједају господа око софре: Вук Бранковић, с лијеве, а старац Вратко Богдановић с десне стране кнеза Лазара, војвода Милош у дну софре наспрам кнеза Лазара, с десне и с лијеве стране двије војводе, Милош Топличанин и Иван Косанчић, и тада рече невјерни Вук Бранковић: "Погледај, велики господару, кнеже Лазаре, она тројица говоре о твоме злу, како ће те погубити на пољу Косову". У тај час кнез Лазар држаше у десници чашу пуну вина, али не мога пити ништа, јер га сузе облише, ни прозборити не мога, једва сљедећу ријеч изговори: "Још никад у српском народу невјерства није бивало своме господару, а сада чујем да је нова невјера смишљена од мога зета војводе Милоша Обиљевића, коме сам повјерио сву моју војску, још је са собом наговорио моје двије вјерне војводе, Милоша Топличанина и Ивана Косанчића. Здрав си, зете Милошу, вино попиј, а пехар ти на дар!" Милош устаде и кнезу се смјерно поклони, говорећи: "Милостиви господару, ја сам <ти> вјеран, тако ми Бог помогао против цара Мурата, кога ћу сјутра убити и цијеломе свијету показати своју вјерност, а сву војску предајем теби, милостивоме господару, али чувај се, господару мој, невјере Вукана Бранковића, који тебе лаже, а нас клевеће. Поћи ћу рано, цара Мурата ћу убити, а послије тога не знам шта ће бити". итд. итд. овако могу до сутра да ти набрајам.

4. Владика Петар I Петровић Његош:

"Свети Петар Цетињски
1782-1830

Уочи боја на Мартинићима, 1796,
Петар I позива Црногорце и Брђане да докажу да у нама неугашено србско срце куца и србска крвца врије, а пред бој на Крусима, такође 1796, тражи од својих ратника да ударе на непријатеља нашег предрагог имена србског и наше дражајше вољности додајући да се Турци и сад боје Црногораца, боје се србскијех витезова, који нијесу вични своју постојбину остављати. "

5. Владика Петар II Петровић Његош:

"Збирку Пустињак цетински, потписану са "Владика црногорски Петар Петровић" и објављену 1834. године, аутор је посветио српском роду, и ова кратка посвета најбоље говори о Његошевом односу према Српству и месту песника и Црне Горе у њему:

Србин српском роду своме
ово дјелце посвећује.
његово је ситно цв'јеће
по ливади правој Српства
и узрасло и побрато
и у в'јенац роду дато.

Лучу микрокозма, своје највеће филозофско дело (1845), Његош је посветио свом учитељу Сими Милутиновићу, којега назива "српским писцем небом осијаним" и "дивним пјевцем српске народности" и од којег тражи уздизање српских величина и осуду "богомрских српства отпадника":

Ја од тебе јоште много иштем:
да поставиш у пламтеће врсте,
пред очима Српства и Славјанства,
Обилића, Ђорђа и Душана,
и јошт кога српскога хероја:
да прогрмиш хулом страховитом
на Вујицу, Вука, Вукашина,
богомрске Српства отпаднике -
злоћа њима мрачи име Срба,
тартар им је наказа малена!
(стихови 191-200)

Карађорђе је Његошева визија Србина од којег се "Стамбол тресе", пред којим се "фараона источнога мрзну силе" и чијим су се витештвом "српске мишце опојиле". Песник вођу Првог српског устанка види не само као вечити узор Србима него и као бесмртника чије ће дело време чинити све већим:

Плам ће вјечно животворни блистат Србу твоје зубље,
све ће сјајни и чудесни у вјекове биват дубље."
итд. итд.

6. Књаз Данило I Петровић Његош:

"И ако у овој земљи нема никакве друге народности до једине србске и никакве друге вјере до једине православне источне, то опет сваки иноплеменик и иновјерац може слободно живити и ону слободу и ону нашу домаћу правицу уживати како и сваки Црногорац и Брђанин што ужива.

Послужбица крстног имена и торбице по данас више бити не смије, будући да таковом послужбицом људи само своје имуће разсипају, пак постају сиромаси; који ли ово не послуша, већ би преко овог законог постановленија чинио, тај ће бити оглобљен са талијера два или кастигат тавницом. Доста је да се по нашем србском обичају слави крстно име као успомена прађедовског крштења."

7. Војвода Мирко Петровић Његош:

"На ваљану српску Гору Црну,
Да он више живоват' не може
Од Србаља од те Горе Црне,
Од сокола протопопа Луке
И сокола сердара Шћепана:
"Вазда иду по Херцеговини,
Робе, пале и сијеку главе;
Све су збили у касабе Турке,
Већ ми, Турци, живљет' не можемо!"

8. Краљ Никола Петровић Његош:

"Краљ Никола
1860-1918

Једна жеља преовлађиваше све друге: да ми је цијело прикупљено Српство загрлити, да ми је све његове непријатеље спржити!"

Зашто да се раздвајамо од остале српске браће? Ми смо један народ. Сви наши непријатељи се уједињују, а ми се делимо. Ја на то не пристајем!
 
Voleo bih ovo da se zna. To su ciste i dokazane naucne cinjenice.

Prvo, Podgoricka skupstina je bila potpuno legitimna.
Drugo, SVI ucesnici Podgoricke skupstine su bili za ujedinjenje dveju srpskih Kraljevina u jednu.
Trece, Jedina razlika medju delegatima odnosno bjelasima i zelenasima je bila sto su ovi prvi (vecina) bili za bezuslovno i momentalno ujedinjenje sa Kraljevinom Srbijom sa Dinastijom Karadjordjevica na prestolu, dok su ovi drugi (manjina) bili zastupnici postepenog ujedinjenja uz obezbedjenje odredjenih garancija za rezim Kralja Nikole I.

Crnogorci NISU narod vec integralni deo mnogo veceg naroda sa odredjenim posebnostima, koje ni drugim delovima nekog veceg naroda u Evropi, ne daje alibi za njihovo odvajanje. Nemacka (neracunajuci Austriju naravno), Francuska, Italija, Spanija, Belgija su izvanredni primeri za to.

Narod se ne postaje ustavom iz 1963. amandmanima 1969.; i ustavom iz 1974. To su komunisticki retrogradni revolucionarni ustavi. Iako sam poreklom iz junacke Crne Gore, nikada se ne bih ponosio time da me je drug Djido (komunisticki zlikovac i kvazi disident) "unapredio" na stepen naroda. U jedinom crnogorskom oktroisanom ustavu iz 1905. jasno stoji srpska odrednica naroda u Crnoj Gori, protiv koje svaki casni Crnogorac nema nista protiv. Ako vam je lakse ni Makedonci, koje je neko pomenuo nisu narod. Po svim sociolosko istorijsim merilima oni imaju sanse da postanu nacija (nikako narod) tek ako im drzava pozivi duze od 50 godina.

Kralj Nikola i njegov egzil su posledica politickih razmimoilazenja i borbi dve srpske dinastije. Kralj Nikola je u tom sukobu prosao odlicno jer sa Obrenovicima kod Srba je bilo mnogo radikalnije zavrseno. Toga je bilo i u svim drugim evropskim drzavama. Znaci nije nista posebno i nevidjeno do sada, neka ogromna nepravda, a narocito nije valjan argument u prilog tezi o nezavisnosti Crne Gore.

Inace svima je vise nego poznato, a i naucno je dokazano da je Kralj Nikola i sve snage tezio (kao u ostalom i njegov unuk) i bio jasan pretendent na svesrpski presto. Kralj Aleksandar je bio u znatno boljoj i izglednijoj poziciji od njega ne samo kao princ regent vece od dveju Kraljevina, vec i kao neposredan pobednik u I sv. ratu i direktan saveznik najjacih sila pobednica. Imao je stoga, jaku pozadinu velikih sila, koje listom nisu imale interes da uskracuju teznje naroda Sbije i Crne Gore, koje su bile na pravoj strani.

Razdvajanje Srbije i Crne Gore, pod argumentima koje iznose crnogorski neokomunisti je toliko besmislen, da bi to bilo isto kao kad bi Pruska trazila istupanje iz Savezne Republike Nemacke. Nesreca je sto te ljude na uzdrmanom Balkanu, uzimaju za ozbiljne. I Pijemont i Napuljska Kraljevina (i izmedju njih je bilo velikih trzavica u procesu ujedinjenja) su bile nezavisne drzave sve skoro do osvita dvadesetog veka, pa nikome danas ne pada na pamet, da zbog toga formira "suverene nezavisne i medjunarodnopriznate" drzave. To nisu kriterijumi za njihov nastanak. Iza toga stoji volja za vlascu nad obicnim feudom i na osnovu laznih i krivo tumacenih ideala. Takve drzave se prosto samourusavaju.

Ako Crna Gora ikada postane ponovo nezavisna, ponovo nece biti poseban narod (jer on tako ne nastaje) nece imati autokefalnu crkvu izvan okrilja Pecke patrijarsije (kao sto je nikada nije ni imala), nece imati svoj jezik (sto je krajnje idiotsko) i nece imati svoju "novu" istoriju (imamo tu srecu da je ona vec poznata, cak i njenim krivotvorcima).

Sto se tice Crkve, pored toga sto nikada nije imala niti moze ikad da ima tomos o autokefalnosti Carigradskog Patrijarha, dovoljan je sam naziv i titula Mitropolita, da potvrdi da nikada sustinske i formalne autokefalnosti nikada nije ni bilo. Odredjene vrste samostalnosti (i dalje pod Peckom patrijarsijom) je bilo, ali samo u vreme najgrdje turske vladavine. U pravoslavnom svetu autokefalne mogu da budu samo Patrijarsije i Arhijepiskopije, mada i ove druge mogu da budu pod jurisdikcijom Patrijarsija.

Ne treba da se insistira na razlikama (koje su minimalne i malobrojne) vec treba da se insistira na slicnostima (kojih je mnogo i koje su sustinske).

Ne treba da se krivotvori i zlonamerno tumaci istorija.

Ne treba biti rob komunistickih predrasuda.
 
aleks kako mozes rec da se petrovici nisu zalagali za nezavisnu cg.pa znas li da su oni bili svjesni da ce njihova dinastija nestati ako se ujedine mislis da bi platili tu cjenu da zatru dinastiju koja je postojala 200 godina!znas dobro da je sveti petar rekao njegosu na samrti"drzi se svete rusije i nase voljene i nezavisne crne gore"
 
AKO CRNOGORSKI NAROD BUDE ZELIO NEZAVISNOST DOBICE JE!I NORMALNO NASTAVICEMO DA BUDEMO U DOBRIM ODNOSIMA SA SRBIJOM!KAD I ONI ZELE NEZAVISNOST!NE MOZE DRZAVA KOJA JE 18 PUTA MANJA OD DRUGE BITI RAVNOPRAVNA!
 
Kada je jednog momenta Ante Pavelic dosao na um da od NDH stvori kraljevinu poslao je najvise drzavno poslanstvo u Rim ne bi li pronasli odgovarajuceg kandidata za kralja iz roda Savoja. Takozvana 'kruna Hrvatske' ponudjena je princu Umbertu, sinu Kralja Viktora III Emanuela i Jelene od Crne Gore. Posle obavljenog razgovora Pavelicev izaslanik je uputio zvanicnu depesu u Zagreb i zapisao u svoj dnevnik da je Njegovo Visocanstvo prezrivo odbilo hrvatsku krunu recima: "Kako mogu biti hrvatski Kralj kada sam Srbin?!". Takve reci italijanskog Prestolonaslednika i potonjeg Kralja mogu se objasniti uticajem majke, koja je buduci kcerka Nikole I Petrovica bila i ostala svesna svog srpskog porekla.
Mislim da i ova epizoda dovoljno kazuje o odnosu Petrovica prema Srpstvu. Na takve reci jednog Savojskog, uz to Kralja, svi danasnji indipendisti i sledbenici Drljevica trebalo bi da obore glavu.
 
Anonymous:
aleks kako mozes rec da se petrovici nisu zalagali za nezavisnu cg.pa znas li da su oni bili svjesni da ce njihova dinastija nestati ako se ujedine mislis da bi platili tu cjenu da zatru dinastiju koja je postojala 200 godina!znas dobro da je sveti petar rekao njegosu na samrti"drzi se svete rusije i nase voljene i nezavisne crne gore"

Od pocetka...

Petrovici se nisu zalagali za nezavisnu Crnu Goru, vec za najsire spajanje sa ostatkom Srba, narocito ne u ovom danasnjem komunisticko vatikansko dukljanskom smislu. Drugim recima Petrovici su zeleli nezavisnu Srbiju (sa njima). Nezavisna Crna Gora je bila cist sticaj okolnosti, izraz tadasnjih prilika, a pre svega plod junacke borbe za oslobodjenje srpskog naroda u Crnoj Gori od Turaka. Opste je poznato na primer, da su Crnogorci bili vrlo nezadovoljni ishodom Berlinskog kongresa jer su zeleli obnovu Dusanovog Carstva a ne ishod kakav su od velikih evropskih sila dobili. Kralj Nikola je dugo morao da ubedjuje svoje Crnogorce da nije odustao od svoje namere i teznje narodne.

Petrovici se kao srpska dinastija nisu plasili svog nestanka vec su (dokaza je jako mnogo) sebe videli kao glavne pretendente na svesrpski presto. Odnos Petrovica i drugih dveju novovekovnih srpskih dinastija moze da se posmatra samo u ovom svetlu, i to je svima, koji drze do nauke i istine a ne do spekulacija, jasno.

To sveti Petar Cetinjski nije rekao, barem svakako ne tim recima, jer izraz nezavisna Crna Gora i uopste pojam nezavisnost, je nastao mnogo posle ovozemaljskog zivota svetog Petra cetinjskog. A ni smisao tih reci nikako nije onakav kakav ti prizeljkujes. Ne podlezimo propagandi.

Crna Gora je Srbija, svidelo se to tebi i tebi slicnima ili ne. Crnogorci su najsjajniji deo srpskog naroda, a nikako ne narod ili nacija. U prilog tome govore neoborive cinjenice, veliki broj primera i neodvojive slicnosti sa ostalim Srbima (razlika gotovo i da nema, sto jos uvek nije jasno vazecoj propagandi).
 
GOST1:
AKO CRNOGORSKI NAROD BUDE ZELIO NEZAVISNOST DOBICE JE!I NORMALNO NASTAVICEMO DA BUDEMO U DOBRIM ODNOSIMA SA SRBIJOM!KAD I ONI ZELE NEZAVISNOST!NE MOZE DRZAVA KOJA JE 18 PUTA MANJA OD DRUGE BITI RAVNOPRAVNA!

Prvo Crnogorci nisu narod.
Neka vlast sprovede referendum, koji jos uvek ne sprovodi, a ja bih rekao i da ga se ona plasi. Plasi se ishoda popisa, a mogu da zamislim tek referenduma.
Crna Gora moze da bude ravnopravna, naravno u sastavu Srbije, a ne da postoji ovaj provizorijum.

Vidi se da koliko se razumes u federalizam (ciji ja nisam sledbenik ali sam postovalac) i u oblike decentralizacije.

Crna Gora ima neka oblicja drzave, ali nije drzava, a iako je manja 18 puta (kako ti kazes) moze da bude ravnopravna. Postoje mehanizmi. Izmisljeni su.
 
"Nek se ovaj vijek gordi nad svijema vjekovima,
on ce era biti strasna ljudskijema koljenima.
U nj se osam blizanacah u jedan mah iznjihase
iz kolevke Belonine, i na zemlji pokazase:
Napoleon, Karlo, Bliher, knez Velington i Suvorov.
Karadjordje, bic tirjanah, i Svarcenberg i Kutuzov.
Arei je, strava zemna, slavom bojnom njih opio
i zemlju im za popriste, da se bore, naznacio.
Iz grmena velikoga lafu izac trudno nije,
u velikim narodima geniju se gnj'jezdo vije:
ovde mu je pogotovu materijal kslanom djelu
i trijumfa dicni v'jenac, da mu krasi glavu smjelu.
Al' heroju topolskome, Karadjordju besmrtnome,
sve prepone na put bjehu, k cilju dospje velikome:
dize narod, krsti zemlju, a varvarske lance srusi,
iz mrtvijeh Srba dozva, dunu zivot srpskoj dusi.
Eto tajna besmrtnika: dade Srbu stalne grudi;
od vitestva odviknuta u njim lafska srca budi.
Faraona istocnoga pred Djordjem se mrznu sile,
Djordjem su se srpske misce sa bitestvom opojile!
Od Djordja se Stambol trese, krvozedni otac kuge,
sabljom mu se Turci kunu - kletve u njih nema druge.
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Da, viteza sustopice tragiceski konac prati:
tvojoj glavi bi sudjeno za v'jenac se svoj prodati !
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Pokoljenja djela sude, sto je cije daju sv'jema !
Na Borise, Vukasine, opsta grmi anatema,
gadno ime Pizonovo ne sm'je kaljat mjesecoslov,
za Egista uprav slici grom nebesni, sud Orestov.
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Nad svjetlim tvojim grobom zloba grdna bljuva tmuse,
al nebesnu silnu zraku sto c' ugasit tvoje duse ?
Placne, grdne pomrcine - mogu l' one svjetlost kriti ?
Svjetlosti se one kriju, one ce je raspaliti.
Plam ce, vjecno zivotvorni, blistat Srbu tvoje zublje,
sve ce sjajni i cudesni u vjekove bivat dublje.
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Zna Dusana rodit Srpka, zna dojiti Obilice,
al' heroje ka Pozarske, divotnike i plemice,
gle, Srpkinje sada radju...Blagorodstvom Srpstvo dise...
Bjezi, grdna kletvo, s roda - zavjet Srbi ispunise !"


Petar II Petrovic Njegos

U Becu na Novo ljeto 1847. goda
 
Anonymous:
aleks kako mozes rec da se petrovici nisu zalagali za nezavisnu cg.pa znas li da su oni bili svjesni da ce njihova dinastija nestati ako se ujedine mislis da bi platili tu cjenu da zatru dinastiju koja je postojala 200 godina!znas dobro da je sveti petar rekao njegosu na samrti"drzi se svete rusije i nase voljene i nezavisne crne gore"

Oпет лажи и неистине. Реци ми, брате Бањанину, ко вас то толико лаже и зашто? Знаш ли бар ти да читаш? Ако знаш, узми мало па читај књиге, читај књиге из времена Петровића, као што ја чиним. Биће ти све јасно. Неће више моћи да те обмањује банда монтенегринска. Па где вам је мозак? Читај бар ово што ти ја пишем, то је гола истина!

Овако је говорио Свети Петар Цетињски:

"Из посланице Црногорцима и Брђанима, 1822. године:

Ја знам ваше биће и состојаније и вашу убоштину и сиромаштину у коју се находите, али је оно српска Црква свега славеносерпскога народа и мати свијех српскијех цркавах у коју су патријари наши стојали и коју су цари наши оградили. Тога ради, љубезна браћо, не одреците се по својој јакости, колико је кому могуће милостиње и помоћи у оноју светују обитељ приложит, да је откупите и сохраните од разоренија, да и вас Бог сохрани од свакога зла и од сваке биједе и напасти."

Где се ту спомиње независна Црна Гора (Монтенегро) или тзв. "ЦПЦ" или тзв. црногорски народ? Помињу се само Срби, српски цареви и српска црква. Не дозволи да те више обмањују!
 
Citirao bih sadrzaj dela telegrama crnogorskog Kralja srpskom Prestolonasledniku i Regentu Aleksandru Karadjordjevicu na sam dan izbijanja Velikog rata:

Kralj Crne Gore Nikola srpskom Regentu Aleksandru:
"...Sudjeno je srpskom narodu da se zrtvuje ponovo za odbranu vaskolikog srpstva...
Ponos srpskoga naroda ne dopusta da se ide dalje u popustanju! Slatke su zrtve za istinu i nezavisnost Naroda. U ime bozije i sa pomocu nasega mocnog zastitnika, silne Rusije, i simpatije civilizovanog sveta, izacice srpski narod iz ove velike i nametnute nevolje pobedonosno i obezbedice sebi sjajnu buducnost. Moji Crnogorci su vec spremni na granici da padnu za odbranu nase nezavisnosti."
Na Cetinju, 28. jula 1914.


Navedeni izvod je najsiroj javnosti vrlo dobro poznat iz uvodnog dela prvog toma dela "Vreme smrti". Bojim se da takva Crna Gora danas vise ne postoji...
 
Moramo da shvatimo, i pored cinjenice koliko je sama Crna Gora komplikovana, da je ona najveca zrtva komunisticke ideologije u Evropi. Posledice su na zalost strasne. Pa videli smo ih u istupima ovih likova.

U Crnoj Gori se i dan danas nalaze na vlasti komunisti prefarbani u socijaliste. Na zalost oni uzivaju nekakvu podrsku slobodnog sveta, za koju se nadam da nece biti duzeg veka, jer ipak su to komunisti - protivnici slobode.

Besmislena su razdvajanja, to je velika glupost, a uz Bozju pomoc, do toga bi valjalo da dodju u bliskoj buducnosti i sami Crnogorci, pripadnici najsvetlijeg dela srpskog naroda.

Mi Srbi, poreklom iz Crne Gore, imamo i pored razocarenja nadu.
 
Монтенегрини,

Поражени сте! Погледајте резултате пописа! Нисте већина у сопственом феуду! Нема вам спаса!
 
Ove godine sam isao na more u crnu goru,pustim usput radio kad tamo sretan sunet ovom sretan sunet onom.Stanem da popijem kafu i pitam konobara sta je to sunet(iako znam)Ma pusti ih kaze,to je kad im malo osecu cunu,i jos kaze sestra Mila Djukanovica se udala za muslimana.Po meni je to jasan pokazatelj da SiCG nemaju buducnost zajedno.
 

Back
Top