Sigurno ste čuli priču o dva vuka - dobrom i lošem, koji se stalno bore u nama a pobeđuje onaj kojeg hranimo. To je jedna interesantna pričica kod koje većina ljudi spremno na prvu odaje sebi priznanje kako hrani dobrog vuka. Svesno se ni pod tačkom razno ne priznaje ni sebi ni svetu da često i onaj drugi,etiketiran lošim,dobije po koju kosku. Reći ćete,pa da,samo onda kad je zasluženo,npr.kad me neko prvi dira,pa moram da uzvratim. Priča je,zapravo,mnogo dublja,a jedna njena interpretacija me je toliko oduševila da sam osećala potrebu da je nekako sačuvam od zaborava.
Priča je,dakle,da se ta dva vuka stalno bore i pobeđuje onaj kojeg smo nahranili. Sad ide veliko iznenađenje - kakva je to dobrota ako smo izgladneli "zlog" vuka i pustili ga da umre od gladi ? Ako smo mi pola dobar a pola loš vuk,koga smo zapravo ubili ? Ubili smo jedan deo sebe. Da li smo onda celi ? Da li može da postoji svetlo bez mraka,ljubav bez mržnje,dan bez noći ? Jung je mudro rekao da u svima nama postoji Senka - "deo identiteta ličnosti koji svesno JA ne prihvata i kojeg se stidi.Osobine koje čovekovo JA ne prihvata kao svoje,bivaju potisnute u nesvesno,gde se formira inferiorni tamni deo ličnosti ". Dakle, taj zli vuk je zapravo naša Senka. Mi je ne vidimo,tj. ne želimo da je vidimo,ne priznajemo da postoji u nama,da je deo nas. On ponekad uspe da promoli delić svoje njuške, pa se mi zgrozimo i hoćemo da ga eliminišemo. Znate šta ? Žao mi je tog vuka. Žao mi je svake ogorčene,ozlojeđene osobe,koja prosipa sirće oko sebe i deluje toksično,jer sam sigurna da niko nije "zao" zato što je srećan. "Zao" je jer je nesrećan,pun bola i podigao je zid oko sebe da ne bi bio povređen ponovo. Imala sam na poslu,u domu za stare,jednu bakicu,terminalna faza kancera,koja je prema svima bila nepodnošljiva. Vređala je medicinske sestre,udarala ih,pljuvala im hranu u lice,optuživala da je biju dok je presvlače. Zvali su je " Bože me oprosti zla baba". Ostala je takva do smrti. Rekla sam joj : " Vi ste u suštini jedna dobra osoba,ja to znam. Vi niste zli,vi ste ljuti." Zaćutala je na sekund i ironično me pitala : " Jel ? A na koga sam ljuta ?" Rekla sam - "na život,na bolest i na sina što Vas je smestio u dom za stare". Do kraja je prema meni bila drugačija,uspela sam da vidim njen osmeh par puta!
Elem,da se vratimo na ona dva vuka. Oni su zapravo braća ! Šta je ideja priče ? Oni zapravo ne treba da istrebe jedan drugog,već da koračaju zajedno,jedan pored drugog. Da daju snagu jedan drugom. Da uspostave balans. Da budu Jing i Jang.
Kada prigrlimo svoju Senku,tek onda ćemo biti kompletni kao ličnosti. Dajem sebi zadatak da osvetlim tog vuka, da ga izvučem iz mraka i da mu pružim ono što mu treba - prihvatanje. Poželite mi sreću.
