Selma Lagerlef

Baudrillard

Zaslužan član
Moderator
Poruka
106.151
Selma Lagerlef (Selma Ottilia Lovisa Lagerlöf) je bila švedska književnica i prva dobitnica Nobelove nagrade za književnost. Rođena je 20. novembra 1858. godine na imanju Morbaka, u švedskoj pokrajini Vermland. Umrla je 16. marta 1940. godine u rodnom mestu. Bila je prva članica Švedske akademije nauka. Pisala je novele, romane, poeziju i kratke priče, a njeno najpoznatije delo je knjiga „Čudnovato putovanje Nilsa Holgersona kroz Švedsku“ („Nils Holgerssons underbara resa genom Sverige“). Ova knjiga prevedena je na više od 30 jezika i deo je školske lektire širom sveta. Mnoga njena dela doživela su filmske i pozorišne adaptacije, te približila njen književni opus milionima ljudi.

Detinjstvo i obrazovanje

Selma Lagerlef je rođena 1858. godine na porodičnom imanju Morbaka u pokrajini Vermland na zapadu Švedske. Bila je ćerka poručnika Erika Gustava Lagerlefa (Erik Gustav Lagerlöf) i Luise Valrot Lagerlef (Louise Wallroth Lagerlöf). Erik i Luisa su imali šestoro dece. Selma je rođena s povredom kuka, pa je tokom ranog detinjstva hramala na obe noge. Na sreću, kasnije se oporavila pa ova povreda nije uticala na njen dalji život. Bila je tiho dete, mnogo ozbiljnija od svojih vršnjaka i veoma zaljubljena u knjige. Još od detinjstva je pisala pesme, ali sve su objavljene tek mnogo godina kasnije. Odrastala je uz baku koja joj je pričala neverovatne priče i bajke. Godine 1884. Erik se razboleo pa su morali da prodaju imanje Marbaka.

Otac nije imao razumevanja za njen talenat, te nije želeo da nastavi školovanje, nego ju je učlanio u ženska društva. Skoro 25 godina kasnije ponovo je otkupila porodično imanje novcem koji je dobila nakon što je osvojila Nobelovu nagradu. Uprkos očevom protivljenju upisala je učiteljsku školu u Stokholmu koju je pohađala u periodu od 1882. do 1885. godine. Nakon toga zaposlila se kao učiteljica u srednjoj ženskoj školi u srednjovekovnom gradiću Landskrona, u švedskoj provinciji Skanija. Devojčicama je pričala bajke i legende koje je čula od bake. Tokom studija na Kraljevskoj akademiji u Stokholmu pobunila se protiv realizma u švedskoj književnosti koji je tada zastupao pisac August Strindberg (Augus Strindberg).

Književnost i aktivizam

Svoju prvu novelu pod naslovom „Saga o Gesti Berlingu“ („Gösta Berling’s Saga“) Selma Lagerlof je počela da piše još dok je predavala u Landskroni. Ipak, u književne krugove ušla je tek nakon što je poslala prvo poglavlje svoje knjige na književno takmičenje i osvojila glavnu nagradu – ugovor s izdavačem za celu knjigu. Na početku su njeni radovi nailazili na podeljena mišljenja književne kritike. U momentu kada je književni kritičar Džordž Brands (George Brandes) pohvalio danski prevod njenog dela, popularnost mlade književnice je porasla. Od Frederike Limnel (Frederika Limnell) dobila je novčanu pomoć kako bi mogla da se fokusira samo na pisanje.

Godine 1894. upoznala je švedsku književnicu Sofi Elkan (Sophie Elkan). Ubrzo su postale dobre prijateljice, ali i oštre kritičarke jedna drugoj. Tokom mnogo godina Sofi je često iskazivala svoje neslaganje sa smerom u kome idu Selmine knjige. Njihova prepiska objavljena je 1993. godine pod naslovom „Nauči me da budem slobodna“ („Du lär mig att bli fri“). Selma je 1895. godine napustila posao učiteljice i potpuno se posvetila pisanju. Zahvaljujući popularnosti „Sage o Gesti Berlingu“ uspela je da se dogovori sa urednicima dva lista da u delovima objavljuju njena dela. Sa Sofi je putovala u Italiju, Palestinu te druge delove Bliskog istoka. Upravo u Italiji je nastao njen roman „Antihristova čuda“ („Antikrists mirakler“) koji je duboko podelio hrišćane i pobornike socijalističkih ideja, iako je njena namera da ujedini ove dve „zaraćene strane“.

Nakon posete američkoj koloniji u Jerusalimu 1900. godine poželela je da napiše knjigu o tom mestu. Kraljevska porodica i Švedska akademija pomogli su joj da ostvari svoju želju. Sledeće godine izdala je knjigu „Jerusalim“. Dve godine kasnije Udruženje učitelja ju je zamolilo da napiše dečju knjigu geografije. Prvi deo knjige „Čudnovato putovanje Nilsa Holgersona kroz Švedsku“ objavila je 1906. godine, a drugi deo je izašao godinu dana kasnije. Bila je to knjiga o dečaku sa severa Švedske koji se smanjio na veličinu palca i putovao na kozi kroz celu zemlju. Ukomponovala je istorijske i geografska činjenice o provincijama u Švedskoj sa bajkom o dečaku i njegovim neobičnim avanturama. To je postala jedna od njenih najpoznatijih knjiga koja je prevedena na više od 30 jezika. Na jednom od svojih putovanja upoznala je Valborga Olandera (Valborg Olandera) koji joj je ubrzo postao prijatelj i asistent. Međutim, Sofi Elkan je svojom ljubomorom uveliko komplikovala odnose između Salme i Valborga.

Olander je takođe bio profesor, ali i aktivni član pokreta za prava žena u Švedskoj, baš poput književnice koja je bila potparolka Asocijacije za ravnopravnost polova. Ova pozicija omogućila joj je da zastupa Asocijaciju na Međunarodnom kongresu za ženska prava koji je održan u junu 1911. godine u Stokholmu. Osam godina kasnije žene u Švedskoj su dobile pravo glasa. Književnica se družila i sa nemačkom autorkom Neli Zaks (Nelly Sachs). Nekoliko meseci pre smrti zamolila je švedsku kraljevsku porodicu da omoguće izlazak Neline majke iz Nemačke koja je u to vreme bila u rukama nacista. Starica je poslednjim letom iz Nemačke stigla u Švedsku i dobila azil u novoj domovini. Selma Lagerlof je preminula 16. marta 1940. godine u rodnoj kući.

Značaj

„Čudnovato putovanje Nilsa Holgersona kroz Švedsku“, ali i mnoge druge knjige uvrstile su je među najpopularnije pisce u Švedskoj, pa je 1907. godine dobila počasni doktorat za književnost na Univerzitetu Upsala. 10. decembra 1909. godine dobila je Nobelovu nagradu za književnost kao priznanje i pohvalu za „laki idealizam, živu maštovitost i duhovnu percepiju koje karakterišu njena dela“. Ipak, nagrada je podelila dve struje u švedskoj Akademiji, telu koje dodeljuje nagradu. Presudila je ona koja je na vreme uvidela značaj dela Selma Lagerlef. Tokom dodele održala je skroman govor u kome je ispričala neverovatnu priču o svome ocu s kojim se srela u raju. Zamolila ga je da joj pomogne da se oduži svim ljudima koji su joj mnogo pomogli u životu i karijeri. Godine 1914. postala je član Švedske akademije, te tako postala prva žena dobitnica Nobelove nagrade za književnost i ujedno prvi ženski član ove prestižne institucije. 1928. godine dobila je počasni doktorat Fakulteta umetnosti na Univerzitetu u Grifšvaldu.

Početkom Drugog svetskog rata poslala je svoju zlatnu medalju koju je dobila od Akademije u Finsku kako bi pomogla zemlji da se izbori sa napadima Rusije. Finska vlada je bila je počašćena ovim potezom švedske književnice, te su novac skupili iz drugih izvora, a medalju vratili u Švedsku. Brojne ulice, trgovi, škole, pa čak i hoteli danas nose njeno ime, a prodično imanje na kome je odrasla pretvoreno je u muzej. Mnoge njene priče uvrštene su u školske čitanke i lektire širom sveta. Godine 1991. njen lik se našao na novčanici od 20 švedskih kruna, što je bio svojevrsni presedan, jer su do tada na novčanicama bili samo znameniti muškarci koji su na bilo koji način zadužili Švedsku.

biografija.org
 

Baudrillard

Zaslužan član
Moderator
Poruka
106.151

Kako je Selma spasila Neli – ili priča o dve dobitnice Nobelove nagrade​


Kada je 1966. godine nemačko-švedska književnica Neli Zaks, zajedno sa izraelskim autorom Jozefom Agnonom dobila Nobelovu nagradu za književnost, na samom početku svog govora prilikom dodele rekla je sledeće:

“U leto 1939. godine jedna moja nemačka prijateljica otišla je u Švedsku da poseti Selmu Lagerlef, da bi je pitala da obezbedi neko skrovište za mene i moju majku u njenoj zemlji. Od svoje mladosti, imala sam sreću da razmenjujem pisma sa Selmom Lagerlef; zbog njenih dela rasla je moja ljubav za njenu zemlju. Princ-slikar Eugen i književnica su me spasili.

U proleće 1940, posle mučnih meseci, stigle smo u Stokholm. Danska i Norveška već su bile okupirane. Velike književnice više nije bilo…”


Selma Lagerlef (Selma Ottilia Lovisa Lagerlöf, 1858-1940) – švedska književnica koja je u svoja dela ukala legende i neobičnu prirodu Severa, prva je žena koja je dobila Nobelovu nagradu za književnost 1909. godine – ” u znak priznanja gordom idealizmu, živoj mašti i duhovnoj osetljivosti kojima se njena dela odlikuju”. I zaista, ko je imao sreće da se u detinjstvu susretne sa maštovitom knjigom Čudnovato putovanje Nilsa Holgersona (u nekim izdanjima poznato i kao Saga o Nilsu Holgersonu), nikad nije zaboravio ovo slavno ime švedske literature. Ovoj jedinoj knjizi za decu koju je Selma Lagerlof napisala, prethodile su knjige Gesta Berling, Blago gospodina Arna, Legende o Hristu, Jerusalim i druge. Jedan kritičar je o Selmi Lagerlef zapisao da je “velika čuvarka švedskog ognjišta”.

Selma Lagerlef se rodila u porodici koja je dala nekoliko generala, duhovnika i visokih činovnika ROđena s jeseni 1858. godine, na porodičnom imanju Morbaka u Vermlandu, kao četvrto dete u porodici. Detinjstvo u harmoničnoj porodici narušeno je spoznajom u četvrtoj godini da iše ne može da ustane, ni da hoda bez tuđe pomoći. Posle preduzetih lečenja, njeno stanje ide nabolje, iako nikada neće biti sasvim zdrava. Povučena devojčica sve je više vremena provodila u slušanju priča i legendi i čitanju. Porodična situacija, sa druge strane, postaje u ekonomskom smislu sve gora, te Selma završava školu za učiteljicu i počinje da radi. Bira samoću i pisanje, jer jedino tako može da stvara. Ipak, sa nežnošću se čitavog života seća očinskog doma i mesta koje je u nju utkalo sve legende, priče, sage, predee, bezbrižne dane. Zariče se sebi da će sve sv0je snage uložiti u pisanje kako bi to utisnuto sećanje pretočila u trajno i postojeće. Tako je Selma od usamljene devojčice zagledane u bajke i sanjarenja, postala najveća švedska književnica. Uspeh Čudnovatog putovanja Nilsa Holgersona omogućio joj je da povrati porodično imanje Morbaku u koju se preseljava 1913. i ostaje do kraja života 1940. godine.

Umela je Selma Lagerlef da svet bola i patnje obuče u najlepšu poeziju, dala je veliki doprinos svetskoj kulturi, ideji mira i zbližavanja među narodima, snagom talenta ali i snagom volje, pobedila je i bolest i nedaće i postala svetli primer hrabrosti i postojanosti u životnoj borbi.

Svoju humanost dokazala je i u vreme jačanja nacizma u Evropi. Jednu od svojih Legendi o Hristu je 1933. godine donirala za objavljivanje kako bi se sakupio novac kojim bi se pomogli Jevreji izbeglice iz Nemačke. Aktivno je podražavala pokret otpora protiv nacista i pomagala u izvlačenju intelektualaca iz nacističke Nemačke. A 1940. godine, samo par meseci pre nego što je umrla, donirala je svoju zlatnu medalju narodu Finske za borbu protiv sovjetske agresije.

I kako smo mogli na samom početku teksta da pročitamo, lično je učestvovala u spasavanju pesnikinje Neli Zaks i njene majke od deportacije u koncentracioni logor, kojoj su za dlaku umakle, tako što su uspele da uđu u poslednji avion koji je iz Berlina kretao za Stoklholm.

Pola veka posle prve žene koja je dobila Nobelovu nagradu za književnost, i Neli Zaks (Nelly Sachs, 1891-1970) je ponela ovo priznanje, zajedno sa izraelskim piscem Jozefom Agnonom.

Rođena je u jevrejskoj porodici u Berlinu, a zbog krhkog zdravlja, školovala se kod kuće. Pesme je počela da piše sa 17 godina, a pisala je i tekstove za sopstveno pozorište lutaka. Prvo delo objavila je 1921. godine – zbirku pripovedaka Legende i priče, a prvu zbirku pesama mnogo kasnije, tek 1947.

Gestapo je nedelju dana pre nego što je trebalo da bude odvedena u koncentracioni logor opljačkao njen dom. Po dolasku u Švedsku, živela je u Stokholmu. Ostali članovi njene porodice stradali su u logorima smrti, a ona sama je toliko bila užasnuta nacizmom da je jedno vreme izgubila moć govora. Godinama su je proganjale slike i užasi rata i holokausta, toliko daje jedno vreme (posle nervnog sloma) bila lečena i u psihijatrijskoj bolnici. Pisala je pesme i drame o posledicama rata, o stradanju Jevreja i o članovima porodice kojih više nije bilo. U bečkom pesniku Paulu Celanu sa kojim se dopisivala, kako je govorila, pronašla je “brata” pesnika, koji je razumeo njenu potrebu a piše o “Shoah” (Holokaustu). Ni Celan ni Zaks nisu odmah posle rata naišli na dobar prijem kritike ni publike, tema je bila suviše teška, opterećujuća i zastrašujuća, a naročito na govornom području na kome su oboje stvarali. Ipak, lirika ovo dvoje pesnika smatra se najznačajnijom poezijom koja tematizuje strahote koncentracionih logora, progona i masovne, nemilosrdne smrti.

Pre Nobelove nagrade, dobila je u Nemačkoj nagradu za mir. Iako joj je putovanje psihički jako teško palo, naročito kada je čula nemački jezik na ulici, smogla je snage i u duhu opraštanja izjavila “Uprkos svim užasima iz prošlosti, verujem u vas.” Neli Zaks je umrla u Švedskoj gde je i sahranjena, a sva njena imovina i legat pripao je Nacionalnoj biblioteci Švedske.

Mi, spaseni,
Još uvek nas izjeda crv straha.
Naša je zvezda sahranjena u prahu.
Mi, spaseni,
Molimo vas:
Pokažite nam polako vaše sunce.
Vodite nas peške od zvezde do zvezde.
Dajte da tiho iznova učimo život. (preveo Marko Stojković)

S. Spasić
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.