Секс дан пре утакмице или најкасније ујутру на дан утакмице је чак и пожељан. Непосредно након секса ниво тестостерона опада драстично, скаче ниво допамина и хормона среће и повезаности, блискости итд што нису пожељна осећања у моменту кад требаш да имаш физичко напрезање и надметање са другима. Међутим пар сати касније долази до суперкомпензације и тестостерон буде мало виши него обично што аутоматски повлачи могућност већег лучења адреналина и осталих фајт хормона током меча јер тестостерон се не синтетише само у тестисима већ и у надбубрежним жлездама. Сексуална енергија нашег организма је најобновљивија енергија. У сваком случају баланс је најбитнији, а баланс је индивидуалан, неко може сваки дан, а некоме је то превише и осећа се лењо ако заређа сексовање итд. Ако предуго апстинираш то ствара контра ефекат па неки људи могу осећати анксиозност, стрес и несигурност услед пречестог лучења хормона попут кортизола што су за врхунског спортисту катастрофални моменти. Хормони су главне баје у нашем организму, они контролишу све, владају свиме.
Оно што није пожељно је да се користе психоактивне супстанце између мечева, а ту пре свега мислим на ове свакодневне као што су кофеин или алкохол. Зашто? О алкохолу и неким тежим стварима не треба трошити речи али што се кофеина тиче ако се конзумира сваки дан мозак престаје да реагује на њега или је реакција врло слаба тако да је све чешћа пракса да се играчима саветује да избаце потпуно било какав облик кофеина између мечева да би на сам дан меча кофеин остварио пуно дејство с тим што се озбегава да се користи баш пред сваки меч јер честе су утакмице које су играју на свака 3 дана тако да се обично бирају мечеви. На западу је то отишло далеко, немци ту предњаче, а ми смо онако још у каменом фудбалском добу по том питању. Они тамо имају чак и тренера за сан ткзв sleep coach
Иначе, ево примера из историје. Спартанци, јањичари, фаланга македонска итд су у млађем добу били подвргнути тешком физичком раду и апстиненцији од сексуалних односа, чак и од мастурбације. То је била нека општа пракса свих тих посебних ратних групација кроз историју. На тај начин њихов организам лучење тестостерона из тестиса пребацује у много већој мери на лучење тестостерона из надбубрежних жлезда што потпуно мења психу и утиче на већи ниво агресије, издржљивости, снаге итд, Нормално многи су пуцали под том пресијом али они који су то прошли стојички су постали језиви ратници. То није пракса само са ратницма била јер многе културе, конкретно наша Српска и у ширем смислу словенска, су имале такав одгој деце - физички рад на селу од малих ногу, оптерећеност сексом 0% и до женидбе (што је тада било већ са 17-18 година) су практично апстинирлаи од секса и уз тежак физички рад што је стварало јаке људе и подлогу за добре ратнике с тим што је тај духовни елемент код нас био посебнији у односу на друге народе, пре свега западне али то је већ друга тема. Тако да је апстиненција корисна у том најмлађем добу док касније нема смисла, чак је и контра продуктивна осим ако неко није одлучио да се посвети испосничким животом као монаси итд. Али таква врста селекције је у данашњем спорту непримењива било којој категорији и чак погубна јер немаш тај луксуз да на тај екстреман начин елиминишеш слабе карике.
