Vraćam se daleko, u vreme koje je zapisano u mojim sećanjima...
Lice pripitog i brzog dede i lice takođe pripitog ali usporenog, drugog dede. Lice jedne nasmejane babe, lice druge nasmejane babe, lice zamišljene i odsutne prastare prababe. Svima se oči cakle, dedama usled alkoholnog opijenog bljeska, babama zbog jakih emocija i sete u grudima.
Livada, velika, prostrana. Trava visoka koliko i ja, prava džungla i raj za čula. Puno belih leptira, pčela, osa, opasnih obada, guštera, zmija, mačaka, pasa, krtica, kišnih glista i mrava. Čitav kosmos darovan kao najlepša i najzanimljivija igračka.
Penjem se na malo brdo, i zamišljam da sam kralj. Trebao mi je još i štap da ga podignem u vis, ka čistom plavom nebu. Da potvrdim da vladam svetom. Tražio sam da iščupam iz zemlje nešto što bi odgovaralo veličini moje volje za moći. Video sam jaku, debelu stabljiku i iščupao sam je iz sve snage, morao sam da se potvrdim. Tako sam jako vukao da sam se okliznuo, pao i za malo proboo ispod oka. Krenuo sam kući plačući, držeći ranu iz koje je curila krv. Brzo su je očistili. Nije bilo strašno, ali ja taj štap ka nebu nisam podigao… Stavili su me u kadu da me operu, negde sam naleteo na crnu smolu, nisam ni primetio das sam sav crn. Baba je uzela vim i četku za pranje tepiha, ne znam o čemu je razmišljala ali mi je na jednom mestu odrala kožu sa noge. Plakao sam glasno. Vlada, prijatelj kuće je došao da pomogne. Natrljao je šampon na moju kosu i uzeo tuš da je ispere. Pripit poprlično, zaboravio je na hladnu vodu, odvrnuo je samo vruću. Aurliknuo sam, vrela voda po glavi mi je napravila dobru opekotinu. Možda je to zbog one mačke što sam je pustio da se udavi u buretu, pomislio sam. Da me uteše, svi su se skupili i u dnevnoj sobi pevali dečije pesmice. Gledao sam ih i još tad posumnjao da li su normalni? Teča mi je dao metalnih deset dinara. Brzo mi je dosadilo da ih držim u rukama pa sam ih stavio u usta i počeo da se davim, kovanica se zaglavila u grlu.
Tada sam prvi put video paniku odraslih, pometeni, kao igračke na navijanje sudarali su se međusobno pokušavajući da nešto urade.
Teča je bio najprisebniji, uhvatio me je za noge i okrenuo naopačke, udarao me je šakom po ledjima i kovanica je izletela iz grla. Tada su svi osim teče vikali na mene i govorili kako treba da odrastem. Kasnije u krevetu, setio sam se svih mravljih spavaonica koje sam polivao vodom i uništavo nemilosrdno gazeći sve mrave, mislio sam da sam zbog toga možda trebao da se ugušim.
Nekoliko dana kasnije roditelji su spakovali moje stvari. Seli smo u automobil i otišli na more.
Uživao sam na Suncu i gledao neobičnu prirodu oko sebe. Zagledao sam se u neki kaktus i razmatrao njegov crveni cvet i opasne bodlje. Oko njega je sklupčano u hladu odmarao blavor, ličio je na debelu zmiju ali su mi objasnili da se on hrani zmijama i da je bezopasan po ljude. Moju zamišljenost je prekinuo tup udarac. Osetio sam kako mi vrela krv curi niz lice. Imam i danas fotografiju devojčice koja mi je kamenom razbila glavu. Na fotografiji smo ona i ja, samo umesto zavoja koji sam neko vreme nosio, na slici je veliki beli cvet koji je ona ubrala i stavila kao ukras na moj lepo začešljan razdeljak. Pokušavao sam da shvatim zašto me je devočica udarila kamenom u glavu ali ništa nisam mogao da zaključim. Kasnije sam se setio, pokidanih krilaca belih leptirova koja su se pretvarala u prah na mojim dlanovima i bilo mi je jasno da mi je glava razbijena zbog toga.
Te noći sam sanjao ogromnu zmiju, veličine kafane koja je bila u blizini, kako leži ispred uskog prolaza ka mojoj kući na moru. Sledio sam se od straha, nadajući se da se zmija neće pomeriti. Taj san neću nikada zaboraviti.
Kada smo se vratili sa mora, sledio je drugi san koji će isto tako ostati zauvek u mom sećanju.
Sumrak je, vraćam se kući i snažno osećam opasnost. Osvrćem se oko sebe ali ne vidim ništa što u meni rasplamsava strah. Tek ispred ulaznih vrata shvatam i vidim šta me čeka u stanu, sakriveno u senci, mračnije od nje. Oblik ima čovečiji ali nije čovek, nije veštica, nije ni veštac, crni stranac... strašno pakleno stvorenje koje me čeka da napravim još jedan korak da bi me dohvatilo i nahranilo se. Probudio sam se u znoju, zahvalan što sam živ.
……………
Počeo sam veoma rano da postavljam sebi pitanja o životu i o smrti i pokušavao da razjasnim sam sebi neke stvari. Gledao sam odrasle i osećao da na to pitanje od njih neću dobiti nikakav odgovor, tako da ih o tome nikada nisam ništa ni pitao. Počeo sam da tražim odgovor sam i znao sam da će to biti dugotrajan proces.
Ono što sam prvo zaključio je da sam neraskidivo povezan sa svime što me okružuje. Svaki pogrešan potez koji je u kasnijoj budućnosti sledio, a odvajao me od te veze, bio je bezdan i kao ukus gorkog otrova koji bih osetio. Pri sličnim razmišljanjima, uvek se pred mojim očima otvarala ogromna krošnja oraha kojeg sam ubio. Toliki orah, ogroman, plodan. Orah koji je bio moja kućica, moj mir. Zašto, zašto sam to učinio? Zašto sam mu lomio grančicu po grančicu, a zatim prešao na velike grane i tako ga osakatio da je gorostasni orah uvenuo i osušio se skroz, naskroz. Sećam se kada su ga iskopavali, trajalo je to tri dana, tako je duboke korene imao.
…………….
Juri misao mojim telom, kao krv kada sam bio dete i ne pita. Dete traži odgovor, detetu treba siloviti, leteći skok, dete traži dela koja će ga pred nebom pomilovati, suncu još snage dati, svemir ako treba ponovo skupiti, sve okrenuti i njegovu ruku sa zelenom granom ponovo pod nebo podići.
Lice pripitog i brzog dede i lice takođe pripitog ali usporenog, drugog dede. Lice jedne nasmejane babe, lice druge nasmejane babe, lice zamišljene i odsutne prastare prababe. Svima se oči cakle, dedama usled alkoholnog opijenog bljeska, babama zbog jakih emocija i sete u grudima.
Livada, velika, prostrana. Trava visoka koliko i ja, prava džungla i raj za čula. Puno belih leptira, pčela, osa, opasnih obada, guštera, zmija, mačaka, pasa, krtica, kišnih glista i mrava. Čitav kosmos darovan kao najlepša i najzanimljivija igračka.
Penjem se na malo brdo, i zamišljam da sam kralj. Trebao mi je još i štap da ga podignem u vis, ka čistom plavom nebu. Da potvrdim da vladam svetom. Tražio sam da iščupam iz zemlje nešto što bi odgovaralo veličini moje volje za moći. Video sam jaku, debelu stabljiku i iščupao sam je iz sve snage, morao sam da se potvrdim. Tako sam jako vukao da sam se okliznuo, pao i za malo proboo ispod oka. Krenuo sam kući plačući, držeći ranu iz koje je curila krv. Brzo su je očistili. Nije bilo strašno, ali ja taj štap ka nebu nisam podigao… Stavili su me u kadu da me operu, negde sam naleteo na crnu smolu, nisam ni primetio das sam sav crn. Baba je uzela vim i četku za pranje tepiha, ne znam o čemu je razmišljala ali mi je na jednom mestu odrala kožu sa noge. Plakao sam glasno. Vlada, prijatelj kuće je došao da pomogne. Natrljao je šampon na moju kosu i uzeo tuš da je ispere. Pripit poprlično, zaboravio je na hladnu vodu, odvrnuo je samo vruću. Aurliknuo sam, vrela voda po glavi mi je napravila dobru opekotinu. Možda je to zbog one mačke što sam je pustio da se udavi u buretu, pomislio sam. Da me uteše, svi su se skupili i u dnevnoj sobi pevali dečije pesmice. Gledao sam ih i još tad posumnjao da li su normalni? Teča mi je dao metalnih deset dinara. Brzo mi je dosadilo da ih držim u rukama pa sam ih stavio u usta i počeo da se davim, kovanica se zaglavila u grlu.
Tada sam prvi put video paniku odraslih, pometeni, kao igračke na navijanje sudarali su se međusobno pokušavajući da nešto urade.
Teča je bio najprisebniji, uhvatio me je za noge i okrenuo naopačke, udarao me je šakom po ledjima i kovanica je izletela iz grla. Tada su svi osim teče vikali na mene i govorili kako treba da odrastem. Kasnije u krevetu, setio sam se svih mravljih spavaonica koje sam polivao vodom i uništavo nemilosrdno gazeći sve mrave, mislio sam da sam zbog toga možda trebao da se ugušim.
Nekoliko dana kasnije roditelji su spakovali moje stvari. Seli smo u automobil i otišli na more.
Uživao sam na Suncu i gledao neobičnu prirodu oko sebe. Zagledao sam se u neki kaktus i razmatrao njegov crveni cvet i opasne bodlje. Oko njega je sklupčano u hladu odmarao blavor, ličio je na debelu zmiju ali su mi objasnili da se on hrani zmijama i da je bezopasan po ljude. Moju zamišljenost je prekinuo tup udarac. Osetio sam kako mi vrela krv curi niz lice. Imam i danas fotografiju devojčice koja mi je kamenom razbila glavu. Na fotografiji smo ona i ja, samo umesto zavoja koji sam neko vreme nosio, na slici je veliki beli cvet koji je ona ubrala i stavila kao ukras na moj lepo začešljan razdeljak. Pokušavao sam da shvatim zašto me je devočica udarila kamenom u glavu ali ništa nisam mogao da zaključim. Kasnije sam se setio, pokidanih krilaca belih leptirova koja su se pretvarala u prah na mojim dlanovima i bilo mi je jasno da mi je glava razbijena zbog toga.
Te noći sam sanjao ogromnu zmiju, veličine kafane koja je bila u blizini, kako leži ispred uskog prolaza ka mojoj kući na moru. Sledio sam se od straha, nadajući se da se zmija neće pomeriti. Taj san neću nikada zaboraviti.
Kada smo se vratili sa mora, sledio je drugi san koji će isto tako ostati zauvek u mom sećanju.
Sumrak je, vraćam se kući i snažno osećam opasnost. Osvrćem se oko sebe ali ne vidim ništa što u meni rasplamsava strah. Tek ispred ulaznih vrata shvatam i vidim šta me čeka u stanu, sakriveno u senci, mračnije od nje. Oblik ima čovečiji ali nije čovek, nije veštica, nije ni veštac, crni stranac... strašno pakleno stvorenje koje me čeka da napravim još jedan korak da bi me dohvatilo i nahranilo se. Probudio sam se u znoju, zahvalan što sam živ.
……………
Počeo sam veoma rano da postavljam sebi pitanja o životu i o smrti i pokušavao da razjasnim sam sebi neke stvari. Gledao sam odrasle i osećao da na to pitanje od njih neću dobiti nikakav odgovor, tako da ih o tome nikada nisam ništa ni pitao. Počeo sam da tražim odgovor sam i znao sam da će to biti dugotrajan proces.
Ono što sam prvo zaključio je da sam neraskidivo povezan sa svime što me okružuje. Svaki pogrešan potez koji je u kasnijoj budućnosti sledio, a odvajao me od te veze, bio je bezdan i kao ukus gorkog otrova koji bih osetio. Pri sličnim razmišljanjima, uvek se pred mojim očima otvarala ogromna krošnja oraha kojeg sam ubio. Toliki orah, ogroman, plodan. Orah koji je bio moja kućica, moj mir. Zašto, zašto sam to učinio? Zašto sam mu lomio grančicu po grančicu, a zatim prešao na velike grane i tako ga osakatio da je gorostasni orah uvenuo i osušio se skroz, naskroz. Sećam se kada su ga iskopavali, trajalo je to tri dana, tako je duboke korene imao.
…………….
Juri misao mojim telom, kao krv kada sam bio dete i ne pita. Dete traži odgovor, detetu treba siloviti, leteći skok, dete traži dela koja će ga pred nebom pomilovati, suncu još snage dati, svemir ako treba ponovo skupiti, sve okrenuti i njegovu ruku sa zelenom granom ponovo pod nebo podići.
