dragon x
Buduća legenda
- Poruka
- 49.132
Ko je držao položaje na Hrasnom brdu, Špicastoj stijeni i Igmanu iznad Sarajeva?
-
- Popularno:
- Ako Vucic proglasi okupaciju Kosova ja...
- Dimitri Medvedev zapretio Englezima:...
- Erdogan: Krim treba vratiti Ukrajini
- Šta vam je najteze na poslu?
- Šta je veće?
- Istina ili laž
- U jeku razvoda od Bena Afleka pop diva...
- Pазвод брака
- Pomoć psihologa nakon raskida/razvoda?
- Sindrom noćnog jedenja
Сећање на 1.601 убијено дете опкољеног Сарајева
- Začetnik teme комшија
- Datum pokretanja
dragon x
Buduća legenda
- Poruka
- 49.132
JAVNO OVDE NUDIM 10 000 EVRA SVAKOME KO MI NAĐE SPISAK TE UBIJENE DJECE I POSTAVI OVDE
Postojao je neki spisak ali na njemu su podmetali srpsku djecu koju su ubili muslimanski vojnici kao "žrtve opsade Sarajeva"
Molim da moderacija zaključa ovo fašističko-propagandno smeće od teme JER NEMA SPISKA NI IMENA NI IKAKVOG IZVORA ZA OVU TVRDNJU!!!!
Postojao je neki spisak ali na njemu su podmetali srpsku djecu koju su ubili muslimanski vojnici kao "žrtve opsade Sarajeva"
Molim da moderacija zaključa ovo fašističko-propagandno smeće od teme JER NEMA SPISKA NI IMENA NI IKAKVOG IZVORA ZA OVU TVRDNJU!!!!
dragon x
Buduća legenda
- Poruka
- 49.132
Obrišite ovo fašističko smeće od teme jer ovo je laž, nema spiska niti bilo kakvog validnog i istinitog izvora za tu cifru.
Biljana Plavšić nije odležala punu kaznu nego je puštena posle 2/3, znači negde oko 7 i po god.Pogledajte prilog 1543123
Sjećanje na 1.601 ubijeno dijete opkoljenog Sarajeva
05. maj 2024
Prema podacima Udruženja roditelja ubijene djece, tokom opsade Sarajeva, koja se smatra najdužom opsadom u historiji modernog ratovanja, ubijeno je 1.601 dijete.
Vlada Kantona Sarajevo je 2019. godine donijela odluku da će se 5. maj obilježavati kao Dan sjećanja na ubijenu djecu Sarajeva.
Opsada Sarajeva počela je 5. aprila 1992. godine, a okončana je 29. februara 1996. godine. Trajala je 1.425 dana. Tokom opsade poginuo je 11.541 građanin Sarajeva, među njima 1.601 dijete.
Pogledajte prilog 1543129
U Sarajevu postoji Muzej ratnog djetinjstva čije postavke podsjećaju na strahote kroz koje su djeca prošla, te kako je izgledala njihova svakodnevnica. U centru grada se nalazi spomen-obilježje ubijenoj djeci 1992–1995., kao i spomen soba.
Za zločine nad djecom počinjene tokom opsade Sarajeva, za sada niko nije odgovarao.
link
За опсаду Сарајева, у Хашком трибуналу је правоснажно на доживотну робију осуђен Станислав Галић, док је Драгомир Милошевић добио 29 година затвора; обојица злочинаца били су команданти тзв. "Сарајевско-романијског корпуса" који је Сарајево држао под опсадом укупно четрдесет и четири месеца, без струје и воде и под сталном снајперском ватром и гранатама са околних брда. Део доживотних пресуда крволоцима Радовану Караџићу и Ратку Младићу, од стране судског већа Хашког трибунала проглашених кривим за геноцид у Сребреници, односи се на терор над Сарајлијама током злочиначке опсаде града. Биљана Плавшић, бивша председница РС-а, између осталог признала је кривицу и за учешће у планирању злочина у Сарајеву и одлежала је 11 година.
dragon x
Buduća legenda
- Poruka
- 49.132
ОТКРИВЕНА ЈОШ ЈЕДНА ПРОПАГАНДА: БРОЈ ОД 1601 УБИЈЕНЕ ДЕЦЕ У САРАЈЕВУ ЛАЖАН И УВЕЋАН 9 ПУТА - НА СПИСКУ ВОЈНИЦИ, ПУНОЛЕТНИ ЧАК И СРБИ!
БРОЈ ОД 1600 УБИЈЕНЕ ДЕЦЕ У САРАЈЕВУ ЈЕ ЧИСТА ЛАЖ!
У сарајевском јавном дискурсу већ годинама је присутна лажна теза о томе како су "четници са брда гранатама и снајперима убили 1601 дете у опкољеном Сарајеву". Многобројне организације на подручју Босне и Херцеговине али и бивше Југославије укључиле су се у пописивање жртава и све су дошле до истог закључка - да су ова теза као и цифра најобичнија лаж. Ниједна организација није успела да поткрепи ову тезу иако су многи покушавали. Реч је о класичној пропаганди коју су током и непосредно након рата сервирали бошњачки националисти са циљем да сатанизују српски народ а дешавања у Сарајеву представе што бруталнијим и горим. Ова пропаганда само је једна у низу лажи које су пројектовале тадашње сарајевске телевизије и радио-станице, од којих су многе и данас активне и наравно, усмерене против српског народа. Циљ таквих лажи је да се оправдају злочини режима Алије Изетбеговића над друга два народа као и над противницима погрешне иделогије какву је Изетбеговић заступао.
Невладине организације са центрима у Сарајеву у више наврата скретале су пажњу бошњачким медијима и политичарима да је твдрња о 1601 убијене деце на четири сарајевске општине неистинита молећи их да престану са пропагандом. Нажалост, до данас се националисти нису примирили и настављају да понављају бесомучне лажи водећи се, ваљда, крилатицом "хиљаду пута поновљена лаж постаје истина". Посебно је забрињавајуће што и нека бошњачка удружења жртава иако су упозната са чињеницом да је реч о измишљеној пропагандној информацији која нема упориште у реалности, такође понављају тезу о 1601-ом убијеном детету чиме стају на страну лажова откривајући тако своје праве намере. Колико далеко је отишла пропаганда сведочи и чињеница да многе Сарајлије и данас чврсто верују како је на четири сарајевске општине убијено 1601 дете а оне који се дрзну да проговоре истину етикетирају као "стране плаћенике и издајице".
Први проблем на који су бошњачки националисти наишли јесте постављање спомен обележја које би било посвећено убијеној деци. Тада се јавио проблем како оправдати лаж о 1600 убијене деце и где наћи толика имена?!
Индиректно или директно, сви у Сарајеву су били принуђени да признају како је цифра од 1601-ог убијеног детета лаж. Срспка страна пописала је 130-оро деце српске, хрватске и бошњачке националности која су убијена и страдала 1992-1995. у шест општина Источног Сарајева током напада "Армије БиХ" са напоменом да тај број није коначан. Са друге стране, свесни да не могу доказати првобитну цифру, власти града Сарајева на споменик посвећен деци уклесали су 521-о име деце која су убијена у опкољеном Сарајеву.
СПИСАК ОД 521-ОГ УБИЈЕНОГ ДЕТЕТА - ДИСКУТАБИЛАН И УПИТАН; ВОЈНИЦИ ПРЕДСТАВЉЕНИ КАО ДЕЦА
Тако је недавно један од званичника приликом обележавања неке годишњице изговорио: "Четничке хорде су са брда гранатама и снајперима на четири сарајевске општине које су били опкољене убиле 1601 дете".
Захваљујући попису који је објавио босанско-херцеговачки лист "Дани" и који је јавно доступан на друштвеним мрежама, могу се видети имена свих погинулих за време рата на подручју четири сарајевске општине које Бошњаци називају "опкољеним Сарајевом". Жртве су категорисане у две групе: војници и цивили. Пажљивом и прецизном анализом утврђено је да је на попису погинулих војника, припадника Алијине тзв. "Армије БиХ" чак 175 малолетника. Tако се и у бошњачким медијима често помињу имена погинулих шехида Алије Оруча (17), Елвире Хасанбеговић, Елдине Куке, Адела Кустуре, Сеада Машића и многих других који се називају херојима а нарочито се хвали њихово херојство што су као малолетни приступили рату. Неки су и постхумно награђени златним љиљанима и бројним другим ордењем. Тих 175 младића и девојака су погинули као активни војници ове војне формације или неке од двадесетак паравојних формација које су крстариле Сарајевом и остале упамћене по не тако лепим успоменама о чему сведоче и судске пресуде. Дакле, од тог 521-ог имена, чак 175-оро су били војници. Посебно је застрашујућа чињеница да се као локације страдања неких од њих наводе српска села и насеља што имплицира како су страдали. Сваки угашени живот представља трагедију и за саму породицу али и за друштво у целини. Међутим, могу ли се погинули војници представљати као "недужна деца свирепо убијена од злих Срба" ? Сваки неупућени посетилац мисли да се ради о деци убијеној у школској клупи или у мајчином загрљају али ове чињенице нас оштро демантују. Поставимо то овако:
Може ли се наоружани муслимански борац погинуо у рову током борби изједначити са деветогодишњом Мирјаном Драгичевић коју су припадници Алијине тзв. Армије БиХ вишеструко силовали у њеној кући а потом испалили три хица у њу усмртивши је? - Наравно да не могу бити једнаки!
Може ли се погинули муслимански тенкиста изједначити са дванаестогодишњим Дарком Короманом којег су борци Алијине тзв. Армије БиХ ножем измасакрирали у његовој породичној кући заједно са мајком и двоје комшија које су претходно мучили и злостављали ? - Наравно да не може!
Може ли се беба - шеснаестомесечни Милун Тешановић којег су борци Алијине војске страховито мучили па му изломили сваку кост те га стрељали са мајком и оцем, изједначити са војником који је погинуо нападајући његово село, на туђем кућном прагу, наоружан до зуба? - Наравно да не може!
Оно што је такође важно напоменути, јесте да неки од тих погинулих војника не задовољавају још неке критеријуме изузев статуса војник/ цивил а то су место страдања, начин страдања, године старости (били су пунолетни) итд. Тако је неколико војника који су означени као "деца" у тренутку страдања било пунолетно а живот су изгубили на територији која уопште не спада у тзв. опкољено Сарајево.
Шокантнан је покушај да се погинули борци подведу под цивилне жртве, или још горе под погинулу и страдалу децу! То је недопустиво, и реч је о срамотној али плански одрађеној пропаганди политичког Сарајева.
НА СПИСКУ И СРПСКА ДЕЦА УБИЈЕНА ПО КУЋАМА И ЛОГОРИМА
Можда је и најтрагичније од свега то што су међу жртве "српских граната и снајпера" сврстана деца српске националности коју су управо убили припадници муслиманске тзв. Армије БиХ. Злочинцима није било довољно што су животе ових малишана окрутно прекидали на најбруталније начине, већ су и њихову смрт фасилфиковали у годинама након рата. Девојчица Вања Вук (1978) и њен рођак Зоран Муминагић (1977) убијени су 2. фебруара 1994. у стану Радомира Вука, вањиног оца од стране тројице наоружаних припадника муслиманске тзв. Армије БиХ који су насилно провалили у стан у улици Браће Рибара. Злочинци су хицима из ватреног оружја пуцали по недужној деци усмртивши их на лицу места а потом су побегли из стана. Овај злочин су починили Емир Капетановић звани Чупо (припадник XВ моторизоване бригаде), Самир Капетановић звани Кири (припадник 102. МТБ) и Харис Куленовић тзв. Хари (припадник јединице "Краљ Твртко". Данас се ова деца неретко сврставају на списак страдалих од "српских граната и снајпера" а чак су и у једном филму посвећеном страдању грађана федералног Сарајева сликани њихови гробови не били гледаоци помислили како су убијени од српске војске.
На споменику погинулој деци у федералном Сарајеву налази се и име девојке Наташе Поњавић, Српкиње по националности. Она је у тренутку убиства имала седамнаест ипо година и остала је са момком Предрагом Гојковићем у Сарајеву у насељу Скендерија. Остали су верујући да им нико неће наудити. Дана 2. јула 1992. у њихов стан упадају припадници муслиманске армије који их заробљавају и одводе на информативни разговор. У њихов стан се тада усељава тетка ратног злочинца Мушана Топаловића Цаце, иначе комшиница из приземља. Породице су годинама покушавале да дођу до било ког трага о њиховој судбини али без успеха. Предрага и Наташу су након свирепог мучења брутално ликвидирали муслимански војници а потом њихова тела бацили у једну од многобројних масовних гробница. У периоду од 31.10 до 9.11.2000. из масовне гробнице есхумирано је 16 посмртних остатака мучки убијених Срба, међу њима су била и тела Наташе и Предрага.
Жртве бошњачке манипулације су и чланови породице Ђорем које су бошњачки медији упорно две ипо деценије покушавали да представе као жртве "српског гранатирања" иако су патолози утврдили сасвим другачије. Магдалена Ђорем имала је само пет година када je свирепо убијена 7. јула 1995. са својим родитељима у њиховом породичном стану. Тог дана породица Ђорем требала је уз помоћ УНПРОФОР-а да изађе из града и пребаци на слободну српску територију. Отац Божо одбијао је да обуче бошњачку униформу и пуца на комшије Србе због чега су Ђореми трпели страшне притиске због којих су одлучили да пребегну на Лукавицу. Међутим, злочинци им то нису дозволили. - Они су на телевизији одмах јавили како је породица Ђорем погинула од "четничке гранате", међутим патолог је утврдио да је малој Магдалени разбијена лобања тупим предметом, а да су Божо и Хена убијени из аутоматског оружја - испричала је више пута медијима Ранка Мичић, најближа сродница убијене породице Ђорем која је била видно шокирана и дубоко потрешена лажима бошњачке стране. Мичићи су након Дејтона пребацили и сахранили посмртне остатке породице Ђорем на православном гробљу у Лукавици. У публикацији под називом "Масовни злочини муслиманских снага 1992-1995" коју је објавио Институт за истраживање српских страдања у XX веку, наводи се како су овај злочин починили униформисани припадници војних и полицијских формација муслиманског дела града Сарајева. Овде се наводи како су чланови породице Ђорем убијени у свом стану на коме ни прозори нису поломљени, али су муслимани ипак пласирали лаж да је несрећна породица страдала од гранате. На списку од 521-ог убијеног детета налази се и име Данила Ристовића, дечака од 14 година којег су муслимански војници убили за породичном трпезом у стану у Велешићима. Пет наоружаних припадника муслиманских паравојних формација, дошли су око 11 сати 8. јула 1992. године аутомобилом без таблица (на коме су само биле ознаке "Територијалне одбране") у Велешиће, општина Ново Сарајево. Видели су да домаћини седе за столом и ручају. Ушли су тако непозвани и без судског налога у кућу Пере Ристовића, народног посланика у Скупштини Босне и Херцеговине, испаливши у сваког члана ове угледне и имућне породице неколико хитаца из ватреног оружја. Шесторо Ристовића побијено је мучки само зато што су Срби. Мирсад Хоџић, Адмир Адиловић и Исмет Ћутук ослобођени су кривице као "неурачунљиви" и упућени на лечење пар месеци у болници. Закључено је да су Осман Хоџић и Мехо Ибрашиновић "недоступни" правосудним органима, мада су све вријеме били у Сарајеву. Ђорђе Јешић имао је само 7 година када је убијен у нападу муслиманске војске на село Мрковићи (општина Центар) крајем августа 1995. а том приликом рањено је неколико цивила. Са намером да прикрију овај масакр, муслиманске власти су само пар дана касније пласирале вест о злочину на Маркалама, окрививши за то управо мештане претходно разорених Мрковића чиме су покушали да обрну улоге жртве и џелата.
Тако се на овом списку нашло и троје српске деце која су убијени у нападима муслиманске војске на општину Илиџа која уопште не спада у тзв. опкољено Сарајево, већ је била под контролом српских снага. Деца су погинула од дејства граната муслиманске војске о чему су и чланови њихових породица више пута говорили. На списку је и двоје деце српске националности који су погинули у Неџарићима, такође насељу под српском контролом које је даноноћно било засипано гранатама и снајперским хицима муслиманске војске. Забележено је 34 таквих случајева где су деца српске националности пописана међу муслиманске жртве. Дакле још једна манипулација.
БРОЈ ОД 1600 УБИЈЕНЕ ДЕЦЕ У САРАЈЕВУ ЈЕ ЧИСТА ЛАЖ!
У сарајевском јавном дискурсу већ годинама је присутна лажна теза о томе како су "четници са брда гранатама и снајперима убили 1601 дете у опкољеном Сарајеву". Многобројне организације на подручју Босне и Херцеговине али и бивше Југославије укључиле су се у пописивање жртава и све су дошле до истог закључка - да су ова теза као и цифра најобичнија лаж. Ниједна организација није успела да поткрепи ову тезу иако су многи покушавали. Реч је о класичној пропаганди коју су током и непосредно након рата сервирали бошњачки националисти са циљем да сатанизују српски народ а дешавања у Сарајеву представе што бруталнијим и горим. Ова пропаганда само је једна у низу лажи које су пројектовале тадашње сарајевске телевизије и радио-станице, од којих су многе и данас активне и наравно, усмерене против српског народа. Циљ таквих лажи је да се оправдају злочини режима Алије Изетбеговића над друга два народа као и над противницима погрешне иделогије какву је Изетбеговић заступао.
Невладине организације са центрима у Сарајеву у више наврата скретале су пажњу бошњачким медијима и политичарима да је твдрња о 1601 убијене деце на четири сарајевске општине неистинита молећи их да престану са пропагандом. Нажалост, до данас се националисти нису примирили и настављају да понављају бесомучне лажи водећи се, ваљда, крилатицом "хиљаду пута поновљена лаж постаје истина". Посебно је забрињавајуће што и нека бошњачка удружења жртава иако су упозната са чињеницом да је реч о измишљеној пропагандној информацији која нема упориште у реалности, такође понављају тезу о 1601-ом убијеном детету чиме стају на страну лажова откривајући тако своје праве намере. Колико далеко је отишла пропаганда сведочи и чињеница да многе Сарајлије и данас чврсто верују како је на четири сарајевске општине убијено 1601 дете а оне који се дрзну да проговоре истину етикетирају као "стране плаћенике и издајице".
Први проблем на који су бошњачки националисти наишли јесте постављање спомен обележја које би било посвећено убијеној деци. Тада се јавио проблем како оправдати лаж о 1600 убијене деце и где наћи толика имена?!
Индиректно или директно, сви у Сарајеву су били принуђени да признају како је цифра од 1601-ог убијеног детета лаж. Срспка страна пописала је 130-оро деце српске, хрватске и бошњачке националности која су убијена и страдала 1992-1995. у шест општина Источног Сарајева током напада "Армије БиХ" са напоменом да тај број није коначан. Са друге стране, свесни да не могу доказати првобитну цифру, власти града Сарајева на споменик посвећен деци уклесали су 521-о име деце која су убијена у опкољеном Сарајеву.
СПИСАК ОД 521-ОГ УБИЈЕНОГ ДЕТЕТА - ДИСКУТАБИЛАН И УПИТАН; ВОЈНИЦИ ПРЕДСТАВЉЕНИ КАО ДЕЦА
Тако је недавно један од званичника приликом обележавања неке годишњице изговорио: "Четничке хорде су са брда гранатама и снајперима на четири сарајевске општине које су били опкољене убиле 1601 дете".
Захваљујући попису који је објавио босанско-херцеговачки лист "Дани" и који је јавно доступан на друштвеним мрежама, могу се видети имена свих погинулих за време рата на подручју четири сарајевске општине које Бошњаци називају "опкољеним Сарајевом". Жртве су категорисане у две групе: војници и цивили. Пажљивом и прецизном анализом утврђено је да је на попису погинулих војника, припадника Алијине тзв. "Армије БиХ" чак 175 малолетника. Tако се и у бошњачким медијима често помињу имена погинулих шехида Алије Оруча (17), Елвире Хасанбеговић, Елдине Куке, Адела Кустуре, Сеада Машића и многих других који се називају херојима а нарочито се хвали њихово херојство што су као малолетни приступили рату. Неки су и постхумно награђени златним љиљанима и бројним другим ордењем. Тих 175 младића и девојака су погинули као активни војници ове војне формације или неке од двадесетак паравојних формација које су крстариле Сарајевом и остале упамћене по не тако лепим успоменама о чему сведоче и судске пресуде. Дакле, од тог 521-ог имена, чак 175-оро су били војници. Посебно је застрашујућа чињеница да се као локације страдања неких од њих наводе српска села и насеља што имплицира како су страдали. Сваки угашени живот представља трагедију и за саму породицу али и за друштво у целини. Међутим, могу ли се погинули војници представљати као "недужна деца свирепо убијена од злих Срба" ? Сваки неупућени посетилац мисли да се ради о деци убијеној у школској клупи или у мајчином загрљају али ове чињенице нас оштро демантују. Поставимо то овако:
Може ли се наоружани муслимански борац погинуо у рову током борби изједначити са деветогодишњом Мирјаном Драгичевић коју су припадници Алијине тзв. Армије БиХ вишеструко силовали у њеној кући а потом испалили три хица у њу усмртивши је? - Наравно да не могу бити једнаки!
Може ли се погинули муслимански тенкиста изједначити са дванаестогодишњим Дарком Короманом којег су борци Алијине тзв. Армије БиХ ножем измасакрирали у његовој породичној кући заједно са мајком и двоје комшија које су претходно мучили и злостављали ? - Наравно да не може!
Може ли се беба - шеснаестомесечни Милун Тешановић којег су борци Алијине војске страховито мучили па му изломили сваку кост те га стрељали са мајком и оцем, изједначити са војником који је погинуо нападајући његово село, на туђем кућном прагу, наоружан до зуба? - Наравно да не може!
Оно што је такође важно напоменути, јесте да неки од тих погинулих војника не задовољавају још неке критеријуме изузев статуса војник/ цивил а то су место страдања, начин страдања, године старости (били су пунолетни) итд. Тако је неколико војника који су означени као "деца" у тренутку страдања било пунолетно а живот су изгубили на територији која уопште не спада у тзв. опкољено Сарајево.
Шокантнан је покушај да се погинули борци подведу под цивилне жртве, или још горе под погинулу и страдалу децу! То је недопустиво, и реч је о срамотној али плански одрађеној пропаганди политичког Сарајева.
НА СПИСКУ И СРПСКА ДЕЦА УБИЈЕНА ПО КУЋАМА И ЛОГОРИМА
Можда је и најтрагичније од свега то што су међу жртве "српских граната и снајпера" сврстана деца српске националности коју су управо убили припадници муслиманске тзв. Армије БиХ. Злочинцима није било довољно што су животе ових малишана окрутно прекидали на најбруталније начине, већ су и њихову смрт фасилфиковали у годинама након рата. Девојчица Вања Вук (1978) и њен рођак Зоран Муминагић (1977) убијени су 2. фебруара 1994. у стану Радомира Вука, вањиног оца од стране тројице наоружаних припадника муслиманске тзв. Армије БиХ који су насилно провалили у стан у улици Браће Рибара. Злочинци су хицима из ватреног оружја пуцали по недужној деци усмртивши их на лицу места а потом су побегли из стана. Овај злочин су починили Емир Капетановић звани Чупо (припадник XВ моторизоване бригаде), Самир Капетановић звани Кири (припадник 102. МТБ) и Харис Куленовић тзв. Хари (припадник јединице "Краљ Твртко". Данас се ова деца неретко сврставају на списак страдалих од "српских граната и снајпера" а чак су и у једном филму посвећеном страдању грађана федералног Сарајева сликани њихови гробови не били гледаоци помислили како су убијени од српске војске.
На споменику погинулој деци у федералном Сарајеву налази се и име девојке Наташе Поњавић, Српкиње по националности. Она је у тренутку убиства имала седамнаест ипо година и остала је са момком Предрагом Гојковићем у Сарајеву у насељу Скендерија. Остали су верујући да им нико неће наудити. Дана 2. јула 1992. у њихов стан упадају припадници муслиманске армије који их заробљавају и одводе на информативни разговор. У њихов стан се тада усељава тетка ратног злочинца Мушана Топаловића Цаце, иначе комшиница из приземља. Породице су годинама покушавале да дођу до било ког трага о њиховој судбини али без успеха. Предрага и Наташу су након свирепог мучења брутално ликвидирали муслимански војници а потом њихова тела бацили у једну од многобројних масовних гробница. У периоду од 31.10 до 9.11.2000. из масовне гробнице есхумирано је 16 посмртних остатака мучки убијених Срба, међу њима су била и тела Наташе и Предрага.
Жртве бошњачке манипулације су и чланови породице Ђорем које су бошњачки медији упорно две ипо деценије покушавали да представе као жртве "српског гранатирања" иако су патолози утврдили сасвим другачије. Магдалена Ђорем имала је само пет година када je свирепо убијена 7. јула 1995. са својим родитељима у њиховом породичном стану. Тог дана породица Ђорем требала је уз помоћ УНПРОФОР-а да изађе из града и пребаци на слободну српску територију. Отац Божо одбијао је да обуче бошњачку униформу и пуца на комшије Србе због чега су Ђореми трпели страшне притиске због којих су одлучили да пребегну на Лукавицу. Међутим, злочинци им то нису дозволили. - Они су на телевизији одмах јавили како је породица Ђорем погинула од "четничке гранате", међутим патолог је утврдио да је малој Магдалени разбијена лобања тупим предметом, а да су Божо и Хена убијени из аутоматског оружја - испричала је више пута медијима Ранка Мичић, најближа сродница убијене породице Ђорем која је била видно шокирана и дубоко потрешена лажима бошњачке стране. Мичићи су након Дејтона пребацили и сахранили посмртне остатке породице Ђорем на православном гробљу у Лукавици. У публикацији под називом "Масовни злочини муслиманских снага 1992-1995" коју је објавио Институт за истраживање српских страдања у XX веку, наводи се како су овај злочин починили униформисани припадници војних и полицијских формација муслиманског дела града Сарајева. Овде се наводи како су чланови породице Ђорем убијени у свом стану на коме ни прозори нису поломљени, али су муслимани ипак пласирали лаж да је несрећна породица страдала од гранате. На списку од 521-ог убијеног детета налази се и име Данила Ристовића, дечака од 14 година којег су муслимански војници убили за породичном трпезом у стану у Велешићима. Пет наоружаних припадника муслиманских паравојних формација, дошли су око 11 сати 8. јула 1992. године аутомобилом без таблица (на коме су само биле ознаке "Територијалне одбране") у Велешиће, општина Ново Сарајево. Видели су да домаћини седе за столом и ручају. Ушли су тако непозвани и без судског налога у кућу Пере Ристовића, народног посланика у Скупштини Босне и Херцеговине, испаливши у сваког члана ове угледне и имућне породице неколико хитаца из ватреног оружја. Шесторо Ристовића побијено је мучки само зато што су Срби. Мирсад Хоџић, Адмир Адиловић и Исмет Ћутук ослобођени су кривице као "неурачунљиви" и упућени на лечење пар месеци у болници. Закључено је да су Осман Хоџић и Мехо Ибрашиновић "недоступни" правосудним органима, мада су све вријеме били у Сарајеву. Ђорђе Јешић имао је само 7 година када је убијен у нападу муслиманске војске на село Мрковићи (општина Центар) крајем августа 1995. а том приликом рањено је неколико цивила. Са намером да прикрију овај масакр, муслиманске власти су само пар дана касније пласирале вест о злочину на Маркалама, окрививши за то управо мештане претходно разорених Мрковића чиме су покушали да обрну улоге жртве и џелата.
Тако се на овом списку нашло и троје српске деце која су убијени у нападима муслиманске војске на општину Илиџа која уопште не спада у тзв. опкољено Сарајево, већ је била под контролом српских снага. Деца су погинула од дејства граната муслиманске војске о чему су и чланови њихових породица више пута говорили. На списку је и двоје деце српске националности који су погинули у Неџарићима, такође насељу под српском контролом које је даноноћно било засипано гранатама и снајперским хицима муслиманске војске. Забележено је 34 таквих случајева где су деца српске националности пописана међу муслиманске жртве. Дакле још једна манипулација.
dragon x
Buduća legenda
- Poruka
- 49.132
НА СПИСКУ И ДЕЦА ПОГИНУЛА ВАН "ОПКОЉЕНОГ САРАЈЕВА"
Прецизном анализом уочено је како се на списку од 521-ог убијеног детета у тзв. опкољеном Сарајеву налазе имена чак 68 дечака и девојчица, младића и девојака, војника и цивила бошњачке националности који уопште нису страдали у том такозваном опкољеном Сарајеву већ на подручју које је било под контролом српских снага - у Хаџићима, Илијашу, Вогошћи, Илиџи итд. Познато је да су ове општине биле под непрестаном ватром муслиманске армије. Гранате из Бутмира и Храснице даноноћно су падале по Илиџи а смртносни снајпери муслиманских војника вребали су своје циљеве и гасили дечије животе, независно од верске и националне припадности. Болница у Блажују примала је пацијенте свих вера и нација о чему је покојни др Миодраг Лазић често говорио. Ови хероји спашавали су животе свих цивила независно од вере и нације. И сами муслимани су често говорили како су рањавани од "пријатељске ватре" тј. граната и снајпера Алијине војске. Тако се на списку страдале деце нашло и име бошњачког дечака од 12 година којег је 1992. усмртила граната испаљена са муслиманских положаја из правца Бутмира. Још неколико деце која су трагично страдала од граната самозване Армије БиХ уврштена су на тај списак. На Грбавици, Врацама и Ковачићима муслиманске гранате и снајпери прекинули су животе осморо деце бошњачке националности.
Са друге стране, неки малолетници су били припадници тзв. Армије БиХ или неке од паравојних формација и погинули су у борбама на Жучи, у Хаџићима, на Илиџи, на Бутмиру или другим местима а увршетни су у попис "страдале деце опкољеног Сарајева".
МЕЂУ ЖРТВАМА ПОГИНУЛИ ОД ЗАЛУТАЛОГ МЕТКА, УНПРОФОРА, МИНА, СТРАДАЛИ НЕСРЕЋНИМ СЛУЧАЈЕМ...
Међу жртвама се налазе и имена 28-оро девојчица и дечака, младића и девојака који су погинули несрећним случајем или под недовољно разјашњеним околностима. Сви они су представљени као "жртве српских граната", међутим, чињенице демантују овакве тврдње. Тако је петоро деце убијено на територији, дубоко под контролом бошњачких снага. Они су усмрћени залуталим мецима или од стране својих рођака и познаника, или неких других људи, припадника Армије БиХ или бошњачких цивила који врло често припити шенлучили по Сарајеву. Једног од дечака је средином 1995. сасвим случајно усмртио хицем из пиштоља његов другар док су се играли у породичном стану у Сарајеву.
На списку жртава налазе се и Адис Е. (12) и Мирза К. (9) који су погинули на улици када их је 1993. и 1994. усмртио транспортер УНПРОФОР-а. Петоро деце погинуло је на територији под контролом бошњачких снага али од залуталих метака, у стану, не тераси или док су се играли. Метак су испалили припадници Армије БиХ који су шенлучили, рођаци деце или цивили који су пуцали. То се у кривичном праву назива убиством из нехата. Исто тако, осморо деце погинуло је од експлозије мине и под недовољно расветљеним околностима, дубоко на територији под контролом бошњачке армије. Дечак (9) и девојчица (14) бошњачке националности погинули су у новембру 1994. од гранате док су се играли у Ливањској улици. Та територија је била под контролом бошњачке војске а представници УНПРОФОР-а одмах су утврдили како је граната испаљена са бошњачких положаја и како није било могуће да дође из смера српске војске. Они су о овом злочину Армије БиХ над бошњачком децом и сведочили више пута давајући доказе иако је бошњачка страна покушала овај трагичан догађај да припише српској страни.
За шесторо девојчица и дечака наводи се како су страдали "од метка из непосредне близине" дубоко на територији коју је контролисала бошњачка војска. Дакле, ова деца нису погинула од граната и снајпера већ су убијена, да ли случајно или намерно, од стране бошњачких војника или цивила у Сарајеву.
На списку убијене деце опкољеног Сарајева су и један дечак погинуо у саобраћајној несрећи, потом дечак који је извршио самоубиство због личне трагедије, дете погинуло у експлозији плина у свом стану, дете страдало дављењем у реци, затим дечак погинуо од ручне бомбе, и двоје деце за које се наводи како су страдали несрећним случајем. На списку жртава је и пунолетна девојка коју је хицем из пиштоља усмртио вршњак на Илиџи.
Лицемерно је и неморално ову децу представљати жртвама "четничких граната и снајпера".
НА СПИСКУ И ПУНОЛЕТНИ МЛАДИЋИ И ДЕВОЈКЕ
На споменику су уклесана и имена најмање 19-оро младића и девојака који су у тренутку погибије били пунолетни. Иако су они неспороно страдали као цивилне жртве рата, према свим правилима и конвенцијама ови људи нису били деца већ су имали навршених 18 година.
ПРЕМИНУЛИ ОД БОЛЕСТИ И У БОЛНИЦАМА
Чак 24-оро девојчица и дечака, младића и девојака који се налазе на списку жртава преминули су у болницама услед болести или неадекватних услова лечења. Неке од ових жртава могу се представити као индиректне жртве ратних околности и збивања. Неки од разлога смрти који се наводе у публикацијама су мождани удар, топлотни удар, тровање, неадекватна медицинска терапија, нестанак струје, тешке болести...
СУМИРАЊЕ РЕЗУЛТАТА
Дакле, пошто је успешно доказана лаж о 1601-ом убијеном детету на подручју Сарајева под муслиманском контролом, указали смо и на бројне мањкавости новог пласираног податка о 521-ом убијеном детету. Бошњачки националисти трудили су се на све могуће начине на повећају број убијене деце те су ту сврставали погинуле војнике, пунолетне младиће и девојке, страдале несрећним случејем, преминуле у болници па чак и децу коју су управо убили муслимански војници.
Сумирајући резултате, можемо утврдити да је на бошњачкој страни подручју тзв. опкољеног Сарајева, како то зове бошњачка страна, односно на подручју четири сарајевске општине погинуло 173 деце која се могу окарактерисати као директне жртве рата. Ова деца су страдала као цивили током гранатирања и снајперског деловања. Дакле, прави број жртава је чак девет пута мањи од првобитне цифре изнешене у јавност (1601), односно три пута мањи од броја који се налази на споменику у федералном делу Сарајева.
Поредећи овај број са бројем убијене деце на подручју Источног Сарајева (Илиџа, Илијаш, Трново, Хаџићи, Грбавица...), где је убијено 130 српске деце, можемо закључити да обим страдања српске и бошњачке мање више уједначен, нарочито ако узмемо у обзир да је пре рата у Сарајеву живело вишеструко више Бошњака у односу на Србе.
Можда би и број од 173-оје страдале деце на бошњачкој страни требало пажљиво анализирати и изнова испитати будући да се "снајперско деловање" врло често злоупотребљавало. На то је скренуо пажњу управо борац Армије БиХ - Зоран Чегар који је о својим саборцима изјавио: - Имамо ми наше ратне злочинце. По граду су убијали људе без обзира на националност, силовали дјевојчице, иживљавали се над њима, па су их бацали на улицу и говорили да их је убио српски снајпериста. Имамо ми наше који су нас убијали. Зашто њих не затворе? Зато што је била таква политика. Нек се крене редом, ја сам за то да се све рашчисти. Ако је закон, онда је исти и за вас и за нас, и за Мују и за Суљу и Мату. Убијали су по становма људе који нису били подобни, без обзира на националност. Уђе у стан и побије му цијелу породицу да му узме стан. Је ли то злочин? Пет силованих дјевојака је преко Бистрика побјегло из опкољеног Сарајева. Зна се и за силоване дјевојчице које су преко моста крај хотела "Бристол" криминалци натјерали да иду па им пуцали у леђа. - изјавио је човек који је читав рат провео рат у Сарајеву, и ратовао на страни Армије Босне и Херцеговине.
https://sakomostol.blogspot.com/202...BLsytRCNThUwPy6Y3NO11Nzsu_Xw83IVh9JOyEIaOqIBQ
Прецизном анализом уочено је како се на списку од 521-ог убијеног детета у тзв. опкољеном Сарајеву налазе имена чак 68 дечака и девојчица, младића и девојака, војника и цивила бошњачке националности који уопште нису страдали у том такозваном опкољеном Сарајеву већ на подручју које је било под контролом српских снага - у Хаџићима, Илијашу, Вогошћи, Илиџи итд. Познато је да су ове општине биле под непрестаном ватром муслиманске армије. Гранате из Бутмира и Храснице даноноћно су падале по Илиџи а смртносни снајпери муслиманских војника вребали су своје циљеве и гасили дечије животе, независно од верске и националне припадности. Болница у Блажују примала је пацијенте свих вера и нација о чему је покојни др Миодраг Лазић често говорио. Ови хероји спашавали су животе свих цивила независно од вере и нације. И сами муслимани су често говорили како су рањавани од "пријатељске ватре" тј. граната и снајпера Алијине војске. Тако се на списку страдале деце нашло и име бошњачког дечака од 12 година којег је 1992. усмртила граната испаљена са муслиманских положаја из правца Бутмира. Још неколико деце која су трагично страдала од граната самозване Армије БиХ уврштена су на тај списак. На Грбавици, Врацама и Ковачићима муслиманске гранате и снајпери прекинули су животе осморо деце бошњачке националности.
Са друге стране, неки малолетници су били припадници тзв. Армије БиХ или неке од паравојних формација и погинули су у борбама на Жучи, у Хаџићима, на Илиџи, на Бутмиру или другим местима а увршетни су у попис "страдале деце опкољеног Сарајева".
МЕЂУ ЖРТВАМА ПОГИНУЛИ ОД ЗАЛУТАЛОГ МЕТКА, УНПРОФОРА, МИНА, СТРАДАЛИ НЕСРЕЋНИМ СЛУЧАЈЕМ...
Међу жртвама се налазе и имена 28-оро девојчица и дечака, младића и девојака који су погинули несрећним случајем или под недовољно разјашњеним околностима. Сви они су представљени као "жртве српских граната", међутим, чињенице демантују овакве тврдње. Тако је петоро деце убијено на територији, дубоко под контролом бошњачких снага. Они су усмрћени залуталим мецима или од стране својих рођака и познаника, или неких других људи, припадника Армије БиХ или бошњачких цивила који врло често припити шенлучили по Сарајеву. Једног од дечака је средином 1995. сасвим случајно усмртио хицем из пиштоља његов другар док су се играли у породичном стану у Сарајеву.
На списку жртава налазе се и Адис Е. (12) и Мирза К. (9) који су погинули на улици када их је 1993. и 1994. усмртио транспортер УНПРОФОР-а. Петоро деце погинуло је на територији под контролом бошњачких снага али од залуталих метака, у стану, не тераси или док су се играли. Метак су испалили припадници Армије БиХ који су шенлучили, рођаци деце или цивили који су пуцали. То се у кривичном праву назива убиством из нехата. Исто тако, осморо деце погинуло је од експлозије мине и под недовољно расветљеним околностима, дубоко на територији под контролом бошњачке армије. Дечак (9) и девојчица (14) бошњачке националности погинули су у новембру 1994. од гранате док су се играли у Ливањској улици. Та територија је била под контролом бошњачке војске а представници УНПРОФОР-а одмах су утврдили како је граната испаљена са бошњачких положаја и како није било могуће да дође из смера српске војске. Они су о овом злочину Армије БиХ над бошњачком децом и сведочили више пута давајући доказе иако је бошњачка страна покушала овај трагичан догађај да припише српској страни.
За шесторо девојчица и дечака наводи се како су страдали "од метка из непосредне близине" дубоко на територији коју је контролисала бошњачка војска. Дакле, ова деца нису погинула од граната и снајпера већ су убијена, да ли случајно или намерно, од стране бошњачких војника или цивила у Сарајеву.
На списку убијене деце опкољеног Сарајева су и један дечак погинуо у саобраћајној несрећи, потом дечак који је извршио самоубиство због личне трагедије, дете погинуло у експлозији плина у свом стану, дете страдало дављењем у реци, затим дечак погинуо од ручне бомбе, и двоје деце за које се наводи како су страдали несрећним случајем. На списку жртава је и пунолетна девојка коју је хицем из пиштоља усмртио вршњак на Илиџи.
Лицемерно је и неморално ову децу представљати жртвама "четничких граната и снајпера".
НА СПИСКУ И ПУНОЛЕТНИ МЛАДИЋИ И ДЕВОЈКЕ
На споменику су уклесана и имена најмање 19-оро младића и девојака који су у тренутку погибије били пунолетни. Иако су они неспороно страдали као цивилне жртве рата, према свим правилима и конвенцијама ови људи нису били деца већ су имали навршених 18 година.
ПРЕМИНУЛИ ОД БОЛЕСТИ И У БОЛНИЦАМА
Чак 24-оро девојчица и дечака, младића и девојака који се налазе на списку жртава преминули су у болницама услед болести или неадекватних услова лечења. Неке од ових жртава могу се представити као индиректне жртве ратних околности и збивања. Неки од разлога смрти који се наводе у публикацијама су мождани удар, топлотни удар, тровање, неадекватна медицинска терапија, нестанак струје, тешке болести...
СУМИРАЊЕ РЕЗУЛТАТА
Дакле, пошто је успешно доказана лаж о 1601-ом убијеном детету на подручју Сарајева под муслиманском контролом, указали смо и на бројне мањкавости новог пласираног податка о 521-ом убијеном детету. Бошњачки националисти трудили су се на све могуће начине на повећају број убијене деце те су ту сврставали погинуле војнике, пунолетне младиће и девојке, страдале несрећним случејем, преминуле у болници па чак и децу коју су управо убили муслимански војници.
Сумирајући резултате, можемо утврдити да је на бошњачкој страни подручју тзв. опкољеног Сарајева, како то зове бошњачка страна, односно на подручју четири сарајевске општине погинуло 173 деце која се могу окарактерисати као директне жртве рата. Ова деца су страдала као цивили током гранатирања и снајперског деловања. Дакле, прави број жртава је чак девет пута мањи од првобитне цифре изнешене у јавност (1601), односно три пута мањи од броја који се налази на споменику у федералном делу Сарајева.
Поредећи овај број са бројем убијене деце на подручју Источног Сарајева (Илиџа, Илијаш, Трново, Хаџићи, Грбавица...), где је убијено 130 српске деце, можемо закључити да обим страдања српске и бошњачке мање више уједначен, нарочито ако узмемо у обзир да је пре рата у Сарајеву живело вишеструко више Бошњака у односу на Србе.
Можда би и број од 173-оје страдале деце на бошњачкој страни требало пажљиво анализирати и изнова испитати будући да се "снајперско деловање" врло често злоупотребљавало. На то је скренуо пажњу управо борац Армије БиХ - Зоран Чегар који је о својим саборцима изјавио: - Имамо ми наше ратне злочинце. По граду су убијали људе без обзира на националност, силовали дјевојчице, иживљавали се над њима, па су их бацали на улицу и говорили да их је убио српски снајпериста. Имамо ми наше који су нас убијали. Зашто њих не затворе? Зато што је била таква политика. Нек се крене редом, ја сам за то да се све рашчисти. Ако је закон, онда је исти и за вас и за нас, и за Мују и за Суљу и Мату. Убијали су по становма људе који нису били подобни, без обзира на националност. Уђе у стан и побије му цијелу породицу да му узме стан. Је ли то злочин? Пет силованих дјевојака је преко Бистрика побјегло из опкољеног Сарајева. Зна се и за силоване дјевојчице које су преко моста крај хотела "Бристол" криминалци натјерали да иду па им пуцали у леђа. - изјавио је човек који је читав рат провео рат у Сарајеву, и ратовао на страни Армије Босне и Херцеговине.
https://sakomostol.blogspot.com/202...BLsytRCNThUwPy6Y3NO11Nzsu_Xw83IVh9JOyEIaOqIBQ
Poslednja izmena:
limunada
Buduća legenda
- Poruka
- 34.422
A Bosna je odlucila da se otcijepi od koga..?
limunada
Buduća legenda
- Poruka
- 34.422
Sarajevo i Jasenovac su neuporedivi.Sad pročitajte ovu temu ali umjesto Sarajevo zamislite da piše Jasenovac.
Sa Jasenovcem mozes mozda da uporedis samo Ausvic.
limunada
Buduća legenda
- Poruka
- 34.422
E,pa ne moze mirno,ako svi ne zele isto sto i ti.
A plus apsurd JNA koja je bila po zakonu duzna da brani Jugoslaviju,ti bi da je ne brani?
A mirno su neki drugi odbili,a ne Srbi,prisjeti se malo...
Kerkyra
Legenda
- Poruka
- 56.785
Bezumni rat.
Grom_sa_neba!
Buduća legenda
- Poruka
- 26.080
Pogledajte prilog 1543123
Sjećanje na 1.601 ubijeno dijete opkoljenog Sarajeva
05. maj 2024
Prema podacima Udruženja roditelja ubijene djece, tokom opsade Sarajeva, koja se smatra najdužom opsadom u historiji modernog ratovanja, ubijeno je 1.601 dijete.
Vlada Kantona Sarajevo je 2019. godine donijela odluku da će se 5. maj obilježavati kao Dan sjećanja na ubijenu djecu Sarajeva.
Opsada Sarajeva počela je 5. aprila 1992. godine, a okončana je 29. februara 1996. godine. Trajala je 1.425 dana. Tokom opsade poginuo je 11.541 građanin Sarajeva, među njima 1.601 dijete.
Pogledajte prilog 1543129
U Sarajevu postoji Muzej ratnog djetinjstva čije postavke podsjećaju na strahote kroz koje su djeca prošla, te kako je izgledala njihova svakodnevnica. U centru grada se nalazi spomen-obilježje ubijenoj djeci 1992–1995., kao i spomen soba.
Za zločine nad djecom počinjene tokom opsade Sarajeva, za sada niko nije odgovarao.
link
За опсаду Сарајева, у Хашком трибуналу је правоснажно на доживотну робију осуђен Станислав Галић, док је Драгомир Милошевић добио 29 година затвора; обојица злочинаца били су команданти тзв. "Сарајевско-романијског корпуса" који је Сарајево држао под опсадом укупно четрдесет и четири месеца, без струје и воде и под сталном снајперском ватром и гранатама са околних брда. Део доживотних пресуда крволоцима Радовану Караџићу и Ратку Младићу, од стране судског већа Хашког трибунала проглашених кривим за геноцид у Сребреници, односи се на терор над Сарајлијама током злочиначке опсаде града. Биљана Плавшић, бивша председница РС-а, између осталог признала је кривицу и за учешће у планирању злочина у Сарајеву и одлежала је 11 година.
Komsija...
- Šta piše na spomen obelezju ubijenim Srbima na Kazanima na Trebevicu?
Ko su pobijeni ljudi i ko ih pobi i baci u jamu?
NIŠTA od toga ne piše...
- Šta će pisati na spomeniku Bošku i Admiri?
Ko ih pobi ?
NIŠTA neće pisati...
Jer u oba slucaja i xy drugih su ih pobile muslimanske snage tzv ARBiH...
...
salko dinamitas
Domaćin
- Poruka
- 3.376
Kakve to veze ima sa ovim sto pisem, odluci da se otcijepis i porusis sve dzamije tj izbrises nas iz istorije, to ni Hitler nije radio i na kraju nista u fazonu ma sve je to isto???
salko dinamitas
Domaćin
- Poruka
- 3.376
Mozes Prijedor da poredis, da nije bilo zapada koji je Srbe lupio po usima da ne smiju to raditi i zatvorio logore za dva mjeseca. U dva mjeseca 3000 mrtvih, sta mislis da nije bilo zapada pa da su logorima radili cijeli rat.
salko dinamitas
Domaćin
- Poruka
- 3.376
Bosna se nije na silu otcijepi la nego referdumom, za JNA svi smo placa li za JNA samo sto se ispostavi da je to Srpska vojska.
- Poruka
- 48.477
salko dinamitas
Domaćin
- Poruka
- 3.376
Sta ti je vic, svi su ulagali u JNA, u Prijedoru iz kasarne izadjose preuzese vlast i dadose SDSu. Oko Sarajeva se ukopali, okrenuli artiljeriju prema gradu, kad ih pitaju zasto to rade kazu vojna vjezba
- Poruka
- 48.477
Da se nije na silu otcjepila.Sta ti je vic, svi su ulagali u JNA, u Prijedoru iz kasarne izadjose preuzese vlast i dadose SDSu. Oko Sarajeva se ukopali, okrenuli artiljeriju prema gradu, kad ih pitaju zasto to rade kazu vojna vjezba
Perperius
Veoma poznat
- Poruka
- 11.876
Desničari "napreduju", od whataboutisma I oNi sU nAs UbIjaLi stigli su do ismejavanja ubistva dece. Bravo carevi, nije ni čudo što podržavate izraelski genocid u Gazi.
salko dinamitas
Domaćin
- Poruka
- 3.376
Gruban
Buduća legenda
- Poruka
- 43.422
Možda je bilo slučajeva ubistava ali uglavnom se radilo o pogibijama usled borbenih dejstava.To su dve bitno različite stvari.
limunada
Buduća legenda
- Poruka
- 34.422
E,pa nije legalno.Citav jedan narod nije bio za to.
limunada
Buduća legenda
- Poruka
- 34.422
Ti malo brkas pojmove.Srbi nisu nigdje htjeli da se otcijepe,htjeli su da ostanu u Jugoslaviji...a vi Bosnjaci ste poletjeli da se otcjepljujete.Budi malo realan.Mogli ste da izbjegnete rat,ali viste ga htjeli.
Rusenje dzamija je doslo kasnije i slazem se da to nije trebalo raditi.
Komandant bele tehnike
Aktivan član
- Poruka
- 1.112
Komandant bele tehnike
Aktivan član
- Poruka
- 1.112
Srbija je gde je jedan srpski grob.
Frtajler
Legenda
- Poruka
- 53.942
Znamo ko zna
Ali još uvijek ne znamo jel bila maljutka
Ali još uvijek ne znamo jel bila maljutka
