Lazi...Lagala sam roditelje,najvise,pa babe i dede. Jednom mi je Sladja,moja drugarica,katkad dobra,povodom svih mojih upetljavanja i lagarija rekla:”Cile,ti koliko lazes tvoje,zaboravices sta je istina.” To je bio prvi put da sam se uplasila da ce me provaliti i pre nego sto sam slagala.
Zasto sam to radila? Razloga je mnogo.Da bih se videla sa deckom.Da ne bih otisla u skolu.Da bi oni bili zadovoljni.Da bi me pustili da odem do drugarice.Da bi me pustili da izadjem.I tako dalje i tako dalje.U vrtlogu svih izrecenih izmisljotina trebalo je biti dovoljno priseban i svestan svega izrecenog pa ponoviti sve kada posle par dana ponovo pitaju zasto moram sredom posle skole da ostajem na dopunskoj nastavi,zasto nisam ranije otisla kod Tamare da prepisem beleske,nego u devet uvece,zasto sam zakasnila pet minuta,kako sam razbila nos,zasto me boli rame...Sredom smo imali najmanje casova,a nas cetiri je imalo svoj mali ritual.Danijela je zivela blizu skole,pa smo sredom na “dopunskoj nastavi” u njenom stanu ispijale kafu i gledale u solju.Dani je to tako dobro znala da radi! Ali daleko od toga da sam se udala sa sedamnaest godina. Kasnije smo shvatile da je i Dani ta koja laze.Ne samo roditelje.
Tamara nije bila deo drustvanca,ali je bila najbolji ucenik u srednjoj skoli.Ne znam kako joj je to uspelo kad je u osnovnoj bila vrlo dobra.Mozda joj je za vreme bombardovanja porasla inteligencija.Ne znam.Ali Tamarica je bila primerno dete.Dobar izgovor za izaci iz kuce u kojoj se roditelji svadjaju.I otici sa deckom na neko mirno i tiho mesto.Samo da se ljubimo.
Cesto sam u svojim lazima imala podrsku rodjenog brata i sestre,a jos cesce sam i zbog njih morala da lazem.Zaboraviti necu kako me je zbacio sa ledja kad sam ga jednom prilikom zagrlila.Preletela sam preko njegove glave i pala na lice.Unakazila se.Tako sam razbila nos.To znamo on i ja.Mama i tata misle da sam pala sa stepenista.Nisam htela da kazem kako je na meni utvrdjivao svoje znanje iz borilackih vestina.Iako mu to nije bio prvi i jedini put.
Cudno je kako mi sve ovo drzi osmeh na licu.Isti smesak imam i kad se secam Sase,decka iz onog mesta gde sam letovala kod tetke,spadala svoje vrste.Malo je on bio zaljubljen u mene,pa sam onda ja malo bila zaljubljena u njega,onda smo neko vreme oboje bili zaljubljeni i srecni jedno pored drugog,ali kratko.A i bili smo mladi.Ja jos mladja.Jos uvek ne znam nikoga ko ume da me nasmeje kao sto je on to radio.On mi je ujedno jedno od najdrazih secanja.Sa svojim drugom je dosao na moj osamnaesti rodjendan.Da ne bi bilo sumnjivo,svi smo slozili pricu da su nam to drugovi iz srednje skole i nadali se da niko nece primetiti koja im je registracija na automobilu.Kasnije te veceri taj isti automobil je vozen malo brze.Kroz glavu mi je prosao moj drug koji je nedavno pre imao udes.Lep kao lutka.Plave oci.Uvek nasmejan.Smeker.Izliv krvi u mozak.Videla sam ga osam meseci nakon nesrece,na praksi.Nisam ga prepoznala.
Rekla sam Sasinom drugu da uspori.Nakon sekunde smo sleteli sa puta.Tako sam povredila rame.Tako sam zaradila fobiju od voznje.Ostali su prosli neosteceno.Osim auta.
Nikada moji nisu saznali zasto me je stvarno bolelo rame.Nakon par dana sam im rekla da sam pala.Sa stepenista.Opet.Nije im bilo cudno kad su mi oduvek nabijali na nos kako sam smotana,tunjava,trapava.Nije mi samo jasno kako sam kao takva trenirala dugo kosarku i bila jedna od boljih.I kako nikad nisu pokazali zelju da dodju na jednu utakmicu da vide kako to njihova cerka postize 10-20 poena.A ocekivalo se da uvek budem u vrhu,da budem odlican djak...I bila sam odlicna u osnovnoj skoli.Vukovac i djak generacije bez preteranog angazovanja,osim za silna takmicenja na koja su me nastavnici slali.Odlicna u prvoj godini srednje skole.Sa sve takmicenjima.Kasnije vise nisam htela.Ucila sam da budem vrlo dobra,a moji su na kraju svake skolske godine dobijali falsifikovana svedocanstva koja mi je radio drug na svom kompjuteru.Imao je,dusa moja,stampac u boji.I skener.Do groba mu zahvalna.Svi srecni i zadovoljni,a ja ubacujem jos pogodaka u svoj kos lazi.Samo da ne slusam kako sam nesposobna.Da me ne pitaju kako to Tamara moze,a ja ne.Ja sam mogla,ali nisam htela.Da su na jedan roditeljski otisli,to bi im i moja razredna rekla jer je to bio opsti utisak svih profesora.Tako sam ostala “ona mala sto moze,a nece”.U secanju mojih profesora.
Sada znam da neke stvari sigurno ne bih imala hrabrosti da ponovim.Jedino sto ne znam je da li bih time dobila ili izgubila.I o cemu bih vam sada pisala da to tada nije bilo tako kako jeste.Nista ne izmisljam tako da znate da se sve stvarno dogodilo.Mnoge stvari samo ja znam,o kojima sam pisala i o kojima cu tek pisati,ali ne verujte da cu vam bas sve otkriti.Ne verujem ni ja da hocu.Jer ima toga mnogo
Zasto sam to radila? Razloga je mnogo.Da bih se videla sa deckom.Da ne bih otisla u skolu.Da bi oni bili zadovoljni.Da bi me pustili da odem do drugarice.Da bi me pustili da izadjem.I tako dalje i tako dalje.U vrtlogu svih izrecenih izmisljotina trebalo je biti dovoljno priseban i svestan svega izrecenog pa ponoviti sve kada posle par dana ponovo pitaju zasto moram sredom posle skole da ostajem na dopunskoj nastavi,zasto nisam ranije otisla kod Tamare da prepisem beleske,nego u devet uvece,zasto sam zakasnila pet minuta,kako sam razbila nos,zasto me boli rame...Sredom smo imali najmanje casova,a nas cetiri je imalo svoj mali ritual.Danijela je zivela blizu skole,pa smo sredom na “dopunskoj nastavi” u njenom stanu ispijale kafu i gledale u solju.Dani je to tako dobro znala da radi! Ali daleko od toga da sam se udala sa sedamnaest godina. Kasnije smo shvatile da je i Dani ta koja laze.Ne samo roditelje.
Tamara nije bila deo drustvanca,ali je bila najbolji ucenik u srednjoj skoli.Ne znam kako joj je to uspelo kad je u osnovnoj bila vrlo dobra.Mozda joj je za vreme bombardovanja porasla inteligencija.Ne znam.Ali Tamarica je bila primerno dete.Dobar izgovor za izaci iz kuce u kojoj se roditelji svadjaju.I otici sa deckom na neko mirno i tiho mesto.Samo da se ljubimo.
Cesto sam u svojim lazima imala podrsku rodjenog brata i sestre,a jos cesce sam i zbog njih morala da lazem.Zaboraviti necu kako me je zbacio sa ledja kad sam ga jednom prilikom zagrlila.Preletela sam preko njegove glave i pala na lice.Unakazila se.Tako sam razbila nos.To znamo on i ja.Mama i tata misle da sam pala sa stepenista.Nisam htela da kazem kako je na meni utvrdjivao svoje znanje iz borilackih vestina.Iako mu to nije bio prvi i jedini put.
Cudno je kako mi sve ovo drzi osmeh na licu.Isti smesak imam i kad se secam Sase,decka iz onog mesta gde sam letovala kod tetke,spadala svoje vrste.Malo je on bio zaljubljen u mene,pa sam onda ja malo bila zaljubljena u njega,onda smo neko vreme oboje bili zaljubljeni i srecni jedno pored drugog,ali kratko.A i bili smo mladi.Ja jos mladja.Jos uvek ne znam nikoga ko ume da me nasmeje kao sto je on to radio.On mi je ujedno jedno od najdrazih secanja.Sa svojim drugom je dosao na moj osamnaesti rodjendan.Da ne bi bilo sumnjivo,svi smo slozili pricu da su nam to drugovi iz srednje skole i nadali se da niko nece primetiti koja im je registracija na automobilu.Kasnije te veceri taj isti automobil je vozen malo brze.Kroz glavu mi je prosao moj drug koji je nedavno pre imao udes.Lep kao lutka.Plave oci.Uvek nasmejan.Smeker.Izliv krvi u mozak.Videla sam ga osam meseci nakon nesrece,na praksi.Nisam ga prepoznala.
Rekla sam Sasinom drugu da uspori.Nakon sekunde smo sleteli sa puta.Tako sam povredila rame.Tako sam zaradila fobiju od voznje.Ostali su prosli neosteceno.Osim auta.
Nikada moji nisu saznali zasto me je stvarno bolelo rame.Nakon par dana sam im rekla da sam pala.Sa stepenista.Opet.Nije im bilo cudno kad su mi oduvek nabijali na nos kako sam smotana,tunjava,trapava.Nije mi samo jasno kako sam kao takva trenirala dugo kosarku i bila jedna od boljih.I kako nikad nisu pokazali zelju da dodju na jednu utakmicu da vide kako to njihova cerka postize 10-20 poena.A ocekivalo se da uvek budem u vrhu,da budem odlican djak...I bila sam odlicna u osnovnoj skoli.Vukovac i djak generacije bez preteranog angazovanja,osim za silna takmicenja na koja su me nastavnici slali.Odlicna u prvoj godini srednje skole.Sa sve takmicenjima.Kasnije vise nisam htela.Ucila sam da budem vrlo dobra,a moji su na kraju svake skolske godine dobijali falsifikovana svedocanstva koja mi je radio drug na svom kompjuteru.Imao je,dusa moja,stampac u boji.I skener.Do groba mu zahvalna.Svi srecni i zadovoljni,a ja ubacujem jos pogodaka u svoj kos lazi.Samo da ne slusam kako sam nesposobna.Da me ne pitaju kako to Tamara moze,a ja ne.Ja sam mogla,ali nisam htela.Da su na jedan roditeljski otisli,to bi im i moja razredna rekla jer je to bio opsti utisak svih profesora.Tako sam ostala “ona mala sto moze,a nece”.U secanju mojih profesora.
Sada znam da neke stvari sigurno ne bih imala hrabrosti da ponovim.Jedino sto ne znam je da li bih time dobila ili izgubila.I o cemu bih vam sada pisala da to tada nije bilo tako kako jeste.Nista ne izmisljam tako da znate da se sve stvarno dogodilo.Mnoge stvari samo ja znam,o kojima sam pisala i o kojima cu tek pisati,ali ne verujte da cu vam bas sve otkriti.Ne verujem ni ja da hocu.Jer ima toga mnogo
