“ Na kraju se sve svede da sudbina kao mačor ili grebe ili prede, zavisno od toga na koji način je uzmete u ruke, ili pušta mile zvuke ili stvara muke...”
Svi smo tvorci svoje sudbine,slucajnosti ne postoje,ma koliko mi u njih verovali i krili se iza toga da se nesto slucajno desilo.
“...čovek je željan tek ako želi.
I ako sebe celog damo,
tek tada i možemo biti celi.
Saznaćemo tek ako kažemo
reči iskrene, istovetne.
I samo onda kad i mi tražimo,
moći će neko i nas da sretne. “
Tako smo se i mi sreli.Noc puna divljeg seksa,dobrog seksa,dok je moj suprug mislio da sam kod kume sa detetom.Kuma je znala gde sam,moja kuma koju sam krstila po zavrsetku srednje skole,drugarica iz razreda,i sama borac za svoju srecu.Noc je prolazila,za njom dolazilo jutro,moje prvo jutro u hotelu.Do podne moramo da napustimo sobu.Grlimo se na krevetu dok se u grudima nesto prelama,dok oboje pokusavamo jedno drugom nesto da kazemo.Da ne zelimo da se tako zavrsi,tada i tamo,da oboje osecamo mnogo vise.Zaljubljenost.Ostajemo jos jednu noc.
Bila sam iskusnija od njega iako je on godinu dana stariji od mene.Ucila sam ga.Dobro je ucio.Svaki put je bilo sve bolje i spretnije,sve pazljivije i sve osecajnije.Napravila sam ga po svojoj zelji,prilagodila sebi i uzivala.Dok nije doslo sledece podne i vreme za napustanje sobe...
Pozdravili smo se na peronu autobuske stanice.Uz suze obecanje da cemo se opet videti.Nismo tada znali kada.Nismo ni slutili da ce to biti relativno brzo.Na malo duze vreme i u malo boljim okolnostima.
Nastavili smo dopisivanje danju i nocu.Jos uvek ne znam kako sam postizala sve,kako sam uspela da sve prikrijem,sacuvam za sebe i izdrzim.Trazili smo nacine da budemo zajedno,patili,plakali.Ratko je spavao u drugoj sobi.Nije nista slutio.Nije nista sumnjao dok se nije zavrsilo,par meseci kasnije.Nista nije primetio.Cak ni mojih 49kg.Ni podocnjake.
Spakovala sam torbu i uputila se sa cerkom na more,tada je imala jedanaest meseci.Svi su mislili da idem sa kumom i njenim deckom,a otisla sam sama tamo gde ce nas Vladimir sacekati.Tamo smo,tih devet dana,bili mala srecna porodica.Moje dete ga je zvalo:”Tata.”On je bio divan prema mom detetu,prema meni.Ja sam spavala,oni su se igrali.On joj je spremao da jede.Ne zato sto ja nisam htela,nego zato sto je on to zeleo da radi.Zato sto nas je zavoleo.Zato sto je hteo da nas vodi sa sobom.Nakon sto se odseli u Francusku i tamo snadje,da dodjemo za njim.”Zna li tvoj muz uopste sta moze da izgubi?!”
Ratko kao da je zeleo da me izgubi,otera.Paznje jako malo,grubosti mnogo vise.Kao kad me je udario dok sam dojila dete.Kao kad me je davio u sestom mesecu trudnoce.Kao kad je uzeo slobodan dan sa posla da bi isao sa mnom na pregled,a otisao na pecanje.Kao kad je spavao dok sam ja radjala njegovo dete znajuci da sam u porodjajnoj sali.Mogla bih da nabrajam kada bih mogla svega da se setim sada.Cutala sam i trpela nadajuci se da ce se promeniti,da ce biti bolji,sazreti...Shvatiti da moze da nas izgubi,shvatiti sta moze da izgubi.Sta je umalo izgubio.
Vladimir je otputovao trbuhom za kruhom.Javljao se redovno,zvao,pisao.Govorio da nas voli,da svaki dan ljubi pramen moje plave kose koji sam odsekla kad smo odlazili sa mora,da hiljadu puta u toku dana vraca nas poslednji dan koji smo proveli zajedno tamo,u njegovom gradu,sami,zagrljeni i zaljubljeni.Zaslepljeni.
Moj odnos sa Ratkom je bio sve gori cemu je doprinela i jedna provokativna poruka njegove bivse jebacice koja mu je pisala misleci da je na poslu,a bilo je price da su oni u zestokoj svadji,da se jedno drugom ni na ulici ne javljaju.Bilo je lazne price.Krili su se.
Prestali smo da pricamo,sve smo prestali.Ja sam samo cekala da se Vladimir snadje i pronadje.Cekala.Cekala.Nije se snalazio.
Posle Nove godine je prestao da se javlja.Bilo mi je jasno da je odustao.
“Ne mogu ja da budem taj koji ce ti rasturiti zivot,koji ce tvoju cerku odvojiti od oca,ma koliko dobar ocuh ja mogu da joj budem.Ne bih mogao da zivim sa time da znam da me tamo neko mrzi zbog toga sto sam ja taj koji je tebe odvojio od muza i odveo te ko zna gde i da u mene upiru prstom kao u nekoga takvog.Znaj da vas ja volim i volecu vas dok me god bude na ovom svetu,u to ne sumnjaj.”
Tako se nade kao pepeo razlete,dune li i najslabiji vetar.Tako je svako nastavio tamo gde je stao.Jos ponekad se osvrnemo za sobom da vidimo gde smo bili i sta smo radili,gde smo pogresili i gde smo se ogresili.Vratimo se da jos jednom u mislima dozivimo sve sto je vetar zbrisao.Ostao je samo trag toga sto je bilo i sa savkim vracanjem na mesto zlocina tragovi su sve bledji i bledji...
Ostaju oziljci da podsecaju na ono sto smo odbolovali.Katkad zabole ili zasvrbe.
“ Ako ikada odeš,
ostavi vrata duše odškrinuta,
da se makar kroz daljinu
ugijati mogu
kao beskućnik na plamenu svijeće.
Ako ikada odeš,
ostavi širom otvorene oči,
da se makar u tapkanju mraka
dalekoj svjetlosti
kao grešnik klanjati mogu.
Ako ikada odeš,
ostavi stope na snijegu,
da se makar u topljenju sunca
po nevidljivim tragovima
kao prokletnik orjentisati mogu.
Ako ikada odeš,
ostavi tišinu svemira
da se za smrt pripremiti mogu.”
Svi smo tvorci svoje sudbine,slucajnosti ne postoje,ma koliko mi u njih verovali i krili se iza toga da se nesto slucajno desilo.
“...čovek je željan tek ako želi.
I ako sebe celog damo,
tek tada i možemo biti celi.
Saznaćemo tek ako kažemo
reči iskrene, istovetne.
I samo onda kad i mi tražimo,
moći će neko i nas da sretne. “
Tako smo se i mi sreli.Noc puna divljeg seksa,dobrog seksa,dok je moj suprug mislio da sam kod kume sa detetom.Kuma je znala gde sam,moja kuma koju sam krstila po zavrsetku srednje skole,drugarica iz razreda,i sama borac za svoju srecu.Noc je prolazila,za njom dolazilo jutro,moje prvo jutro u hotelu.Do podne moramo da napustimo sobu.Grlimo se na krevetu dok se u grudima nesto prelama,dok oboje pokusavamo jedno drugom nesto da kazemo.Da ne zelimo da se tako zavrsi,tada i tamo,da oboje osecamo mnogo vise.Zaljubljenost.Ostajemo jos jednu noc.
Bila sam iskusnija od njega iako je on godinu dana stariji od mene.Ucila sam ga.Dobro je ucio.Svaki put je bilo sve bolje i spretnije,sve pazljivije i sve osecajnije.Napravila sam ga po svojoj zelji,prilagodila sebi i uzivala.Dok nije doslo sledece podne i vreme za napustanje sobe...
Pozdravili smo se na peronu autobuske stanice.Uz suze obecanje da cemo se opet videti.Nismo tada znali kada.Nismo ni slutili da ce to biti relativno brzo.Na malo duze vreme i u malo boljim okolnostima.
Nastavili smo dopisivanje danju i nocu.Jos uvek ne znam kako sam postizala sve,kako sam uspela da sve prikrijem,sacuvam za sebe i izdrzim.Trazili smo nacine da budemo zajedno,patili,plakali.Ratko je spavao u drugoj sobi.Nije nista slutio.Nije nista sumnjao dok se nije zavrsilo,par meseci kasnije.Nista nije primetio.Cak ni mojih 49kg.Ni podocnjake.
Spakovala sam torbu i uputila se sa cerkom na more,tada je imala jedanaest meseci.Svi su mislili da idem sa kumom i njenim deckom,a otisla sam sama tamo gde ce nas Vladimir sacekati.Tamo smo,tih devet dana,bili mala srecna porodica.Moje dete ga je zvalo:”Tata.”On je bio divan prema mom detetu,prema meni.Ja sam spavala,oni su se igrali.On joj je spremao da jede.Ne zato sto ja nisam htela,nego zato sto je on to zeleo da radi.Zato sto nas je zavoleo.Zato sto je hteo da nas vodi sa sobom.Nakon sto se odseli u Francusku i tamo snadje,da dodjemo za njim.”Zna li tvoj muz uopste sta moze da izgubi?!”
Ratko kao da je zeleo da me izgubi,otera.Paznje jako malo,grubosti mnogo vise.Kao kad me je udario dok sam dojila dete.Kao kad me je davio u sestom mesecu trudnoce.Kao kad je uzeo slobodan dan sa posla da bi isao sa mnom na pregled,a otisao na pecanje.Kao kad je spavao dok sam ja radjala njegovo dete znajuci da sam u porodjajnoj sali.Mogla bih da nabrajam kada bih mogla svega da se setim sada.Cutala sam i trpela nadajuci se da ce se promeniti,da ce biti bolji,sazreti...Shvatiti da moze da nas izgubi,shvatiti sta moze da izgubi.Sta je umalo izgubio.
Vladimir je otputovao trbuhom za kruhom.Javljao se redovno,zvao,pisao.Govorio da nas voli,da svaki dan ljubi pramen moje plave kose koji sam odsekla kad smo odlazili sa mora,da hiljadu puta u toku dana vraca nas poslednji dan koji smo proveli zajedno tamo,u njegovom gradu,sami,zagrljeni i zaljubljeni.Zaslepljeni.
Moj odnos sa Ratkom je bio sve gori cemu je doprinela i jedna provokativna poruka njegove bivse jebacice koja mu je pisala misleci da je na poslu,a bilo je price da su oni u zestokoj svadji,da se jedno drugom ni na ulici ne javljaju.Bilo je lazne price.Krili su se.
Prestali smo da pricamo,sve smo prestali.Ja sam samo cekala da se Vladimir snadje i pronadje.Cekala.Cekala.Nije se snalazio.
Posle Nove godine je prestao da se javlja.Bilo mi je jasno da je odustao.
“Ne mogu ja da budem taj koji ce ti rasturiti zivot,koji ce tvoju cerku odvojiti od oca,ma koliko dobar ocuh ja mogu da joj budem.Ne bih mogao da zivim sa time da znam da me tamo neko mrzi zbog toga sto sam ja taj koji je tebe odvojio od muza i odveo te ko zna gde i da u mene upiru prstom kao u nekoga takvog.Znaj da vas ja volim i volecu vas dok me god bude na ovom svetu,u to ne sumnjaj.”
Tako se nade kao pepeo razlete,dune li i najslabiji vetar.Tako je svako nastavio tamo gde je stao.Jos ponekad se osvrnemo za sobom da vidimo gde smo bili i sta smo radili,gde smo pogresili i gde smo se ogresili.Vratimo se da jos jednom u mislima dozivimo sve sto je vetar zbrisao.Ostao je samo trag toga sto je bilo i sa savkim vracanjem na mesto zlocina tragovi su sve bledji i bledji...
Ostaju oziljci da podsecaju na ono sto smo odbolovali.Katkad zabole ili zasvrbe.
“ Ako ikada odeš,
ostavi vrata duše odškrinuta,
da se makar kroz daljinu
ugijati mogu
kao beskućnik na plamenu svijeće.
Ako ikada odeš,
ostavi širom otvorene oči,
da se makar u tapkanju mraka
dalekoj svjetlosti
kao grešnik klanjati mogu.
Ako ikada odeš,
ostavi stope na snijegu,
da se makar u topljenju sunca
po nevidljivim tragovima
kao prokletnik orjentisati mogu.
Ako ikada odeš,
ostavi tišinu svemira
da se za smrt pripremiti mogu.”
Zanimljivo je da sam ocekivala osude kad sam pocela da pisem.Mozda oni koji cute,osudjuju precutno.Hvala svima na zainteresovanosti i podrsci da nastavim sa pisanjem.Potrudicu se da vam sto verodostojnije prenesem sliku svojih secanja,onako kako budu pristizala.