Ja sam bila uplasena.Postacu majka.Moj Jastreb odusevljen.Buduci tata zatecen.Ni malo odusevljen.
Nisam ga prevarila tog jutra.Ali jesam jedne veceri koja ce doci dosta kasnije.
Onog ko je uvek bio tu za mene tada sam videla poslednji put i tada sam znala da ga vise necu videti.Da vise necu hteti da ga vidim.Ne znam zasto.
U secanju ostaje urezana poruka koju je moj muz (ne znam zasto ga tako oslovljavam kad tada jos uvek nismo bili vencani) poslao svom prijatelju:”Cile je trudna i rodice bebu.” Ne,trudna sam i rodicu zirafu!!! Kako sam u to vreme bila razocarana u njega!A on se ni malo nije trudio da se bar pretvara da je srecan.Nije se trudio ni da ja budem srecna.Nisam ni bila.Sve dok nisam otisla na pregled i doktor okrenuo monitor ultrazvuka da vidim kako srce moje bebe kuca.Drugo me nista vise zanimalo nije.Pocela sam da se “gnezdim”.Energije na pretek.Za moju bebu.
Vencali smo se kad sam usla u osmi mesec trudnoce,tiho skromno,po nagovoru mog oca.Hteli smo mi jos skromnije.”Ali red je red”. Kod njega je uvek sve moralo da bude po redu.Tezak covek.Celog svog zajednickog zivota sa mojom majkom je pio i maltretirao je.Tukao.Nekad smo gledali,a nekad samo slusali.Imao je jednu pauzu od pet godina bez alkohola,kada se zakleo predamnom da vise nece piti.Da bi je vratio kuci.Zakleo se u svoje troje dece.A nakon tih pet godina ponovo nastavio po starom.Pije jos uvek.Samo su ga,valjda,stigle godine,ili mu je doslo iz dupeta u glavu pa kontrolise svoju pijanu namcorost i ljubomoru.Cesto sam ga iskreno mrzela zbog iste.I jos cesce prizeljkivala da se razvedu.
Trudnocu sam pregurala sama.Sve preglede,sve analize,svu papirologiju,sama.Dragi je radio,a posle posla isao na pecanje.Da smiruje zivce.I da me ne gleda,mislila sam.Ja sam sa komsijom krecila sobicu za bebu.Ja sam farbala vrata.Ribala parket.Kacila zavese na dan termina za porodjaj.Taj dan je prosao i ja sam morala da legnem u bolnicu da me porode indukcijom.Komsija me je odvezao.Sama.Tada sam se zaklela,obecala sebi.
Jastreb je znao da sam u bolnici:”Nemoj da brines,bice sve u redu.Ti si jaka.Voleo bih da rodis jednu devojcicu i da bude lepa na tebe.”Rodila sam devojcicu.Prirodnim putem nakon indukcije.Bolelo je petnaest sati.U srednjoj skoli nam je profesor koji nam je predavao anatomiju u prvoj godini,pricajuci nam o kostima karlice,rekao:”Kosti karlice su pozadi povezane savovima.Pri Prolasku bebe kroz porodjajni kanal,te kosti se razdvajaju i to je ono sto boli u toku porodjaja.Tako,drage,moje,da znate,seticete se mene kad se budete poradjale.”Ja sam se setila.Tada.I drugi put.I bilo mi je drago da jesam.
Rodila sam devojcicu koja sada ima cetiri godine.Lici na mene.Kada su mi je doneli u porodilistu,htela sam da ustanem da je uzmem.Nisam mogla.Uzasno su me boleli savovi od epiziotomije.”Nisi bas morala da budes zensko”,naglas sam razmisljala.Soba se zaorila od smeha.Sve bebe su bile devojcice.Moj otac me nije pozvao da mi cestita.Nije ni proslavio.Ocekivao je da se rodi Radoslav,kako sam obecala dedi kad sam bila jako,jako mala:”Deda,kad je budem imala sina,dacu mu ime Radoslav.”Sina jos uvek nemam.Ne bih ni volela da ga imam.
Zena se od rodjenja priprema za ulogu majke.Od prvog dana se zna da ce se jednog dana udati,dobiti dete...Kada smo se Zoran i ja igrali igre “mame i tate”,svi su sa zaprepascenjem skocili na nas:”Kako se igrate mame i tate,to ne smete da se igrate!!!”,kao da smo mi radili ne znam sta,a mi smo samo imali lutku.On je bio lutkin tata,a ja mama, i nikako mi nije bilo jasno zasto nam brane tu igru.Sad znam sta im je bilo u glavi.Nagadjam.
Tu pricu je ispricala Zoranova baba Rada na bdenju nad kovcegom moga dede.Ispricala je i ono kada su mene zakljucali u kucu kada sam imala svega sest godina pa nisam mogla da izadjem napolje.Popela sam se na sprat,izasla na prozor,a na ulici je stajao moj bata sa jos jednom IIIIDEEEEJOOOOM:”Skaci,seko,ja te hvatam!”,pruzajuci male rucice ka meni.Tragedija je za sekundu izbegnuta kad je baba Rada izletela napolje vikajuci:”Neeeeee!!!”Svi smo se smejali u svoja nedra,sa osecajem krivice nad mrtvim covekom.Baba je bas znala da odabere trenutak.
I ja sam trazila neki trenutak kad mi je dete imalo osam meseci.Sasvim slucajno sam pocela da se dopisujem sa Vladimirom,deckom izdaleka.Danima.Nocima.Onda se pojavila sumnja da bi on mogao da bude taj sa kojim cu moci da ispunim obecanje dato sebi.Delovalo je nemoguce,ali se nada dan po dan povecavala,zajedno sa zeljom.A zelela sam ga.Mozda vise nego sto sam ikada za bilo kim osecala takvu zelju.Strast.Isto je i on osecao,mnogo duze nego ja,ispostavilo se kasnije.
Dogovor je pao.Doci ce.Videcemo se u dogovoreno vreme na dogovorenom mestu.Samo sex.Nista vise.Sutra ujutru svako na svoju stranu.Tako je moralo da bude.
Tako je trebalo da bude.
Nisam ga prevarila tog jutra.Ali jesam jedne veceri koja ce doci dosta kasnije.
Onog ko je uvek bio tu za mene tada sam videla poslednji put i tada sam znala da ga vise necu videti.Da vise necu hteti da ga vidim.Ne znam zasto.
U secanju ostaje urezana poruka koju je moj muz (ne znam zasto ga tako oslovljavam kad tada jos uvek nismo bili vencani) poslao svom prijatelju:”Cile je trudna i rodice bebu.” Ne,trudna sam i rodicu zirafu!!! Kako sam u to vreme bila razocarana u njega!A on se ni malo nije trudio da se bar pretvara da je srecan.Nije se trudio ni da ja budem srecna.Nisam ni bila.Sve dok nisam otisla na pregled i doktor okrenuo monitor ultrazvuka da vidim kako srce moje bebe kuca.Drugo me nista vise zanimalo nije.Pocela sam da se “gnezdim”.Energije na pretek.Za moju bebu.
Vencali smo se kad sam usla u osmi mesec trudnoce,tiho skromno,po nagovoru mog oca.Hteli smo mi jos skromnije.”Ali red je red”. Kod njega je uvek sve moralo da bude po redu.Tezak covek.Celog svog zajednickog zivota sa mojom majkom je pio i maltretirao je.Tukao.Nekad smo gledali,a nekad samo slusali.Imao je jednu pauzu od pet godina bez alkohola,kada se zakleo predamnom da vise nece piti.Da bi je vratio kuci.Zakleo se u svoje troje dece.A nakon tih pet godina ponovo nastavio po starom.Pije jos uvek.Samo su ga,valjda,stigle godine,ili mu je doslo iz dupeta u glavu pa kontrolise svoju pijanu namcorost i ljubomoru.Cesto sam ga iskreno mrzela zbog iste.I jos cesce prizeljkivala da se razvedu.
Trudnocu sam pregurala sama.Sve preglede,sve analize,svu papirologiju,sama.Dragi je radio,a posle posla isao na pecanje.Da smiruje zivce.I da me ne gleda,mislila sam.Ja sam sa komsijom krecila sobicu za bebu.Ja sam farbala vrata.Ribala parket.Kacila zavese na dan termina za porodjaj.Taj dan je prosao i ja sam morala da legnem u bolnicu da me porode indukcijom.Komsija me je odvezao.Sama.Tada sam se zaklela,obecala sebi.
Jastreb je znao da sam u bolnici:”Nemoj da brines,bice sve u redu.Ti si jaka.Voleo bih da rodis jednu devojcicu i da bude lepa na tebe.”Rodila sam devojcicu.Prirodnim putem nakon indukcije.Bolelo je petnaest sati.U srednjoj skoli nam je profesor koji nam je predavao anatomiju u prvoj godini,pricajuci nam o kostima karlice,rekao:”Kosti karlice su pozadi povezane savovima.Pri Prolasku bebe kroz porodjajni kanal,te kosti se razdvajaju i to je ono sto boli u toku porodjaja.Tako,drage,moje,da znate,seticete se mene kad se budete poradjale.”Ja sam se setila.Tada.I drugi put.I bilo mi je drago da jesam.
Rodila sam devojcicu koja sada ima cetiri godine.Lici na mene.Kada su mi je doneli u porodilistu,htela sam da ustanem da je uzmem.Nisam mogla.Uzasno su me boleli savovi od epiziotomije.”Nisi bas morala da budes zensko”,naglas sam razmisljala.Soba se zaorila od smeha.Sve bebe su bile devojcice.Moj otac me nije pozvao da mi cestita.Nije ni proslavio.Ocekivao je da se rodi Radoslav,kako sam obecala dedi kad sam bila jako,jako mala:”Deda,kad je budem imala sina,dacu mu ime Radoslav.”Sina jos uvek nemam.Ne bih ni volela da ga imam.
Zena se od rodjenja priprema za ulogu majke.Od prvog dana se zna da ce se jednog dana udati,dobiti dete...Kada smo se Zoran i ja igrali igre “mame i tate”,svi su sa zaprepascenjem skocili na nas:”Kako se igrate mame i tate,to ne smete da se igrate!!!”,kao da smo mi radili ne znam sta,a mi smo samo imali lutku.On je bio lutkin tata,a ja mama, i nikako mi nije bilo jasno zasto nam brane tu igru.Sad znam sta im je bilo u glavi.Nagadjam.
Tu pricu je ispricala Zoranova baba Rada na bdenju nad kovcegom moga dede.Ispricala je i ono kada su mene zakljucali u kucu kada sam imala svega sest godina pa nisam mogla da izadjem napolje.Popela sam se na sprat,izasla na prozor,a na ulici je stajao moj bata sa jos jednom IIIIDEEEEJOOOOM:”Skaci,seko,ja te hvatam!”,pruzajuci male rucice ka meni.Tragedija je za sekundu izbegnuta kad je baba Rada izletela napolje vikajuci:”Neeeeee!!!”Svi smo se smejali u svoja nedra,sa osecajem krivice nad mrtvim covekom.Baba je bas znala da odabere trenutak.
I ja sam trazila neki trenutak kad mi je dete imalo osam meseci.Sasvim slucajno sam pocela da se dopisujem sa Vladimirom,deckom izdaleka.Danima.Nocima.Onda se pojavila sumnja da bi on mogao da bude taj sa kojim cu moci da ispunim obecanje dato sebi.Delovalo je nemoguce,ali se nada dan po dan povecavala,zajedno sa zeljom.A zelela sam ga.Mozda vise nego sto sam ikada za bilo kim osecala takvu zelju.Strast.Isto je i on osecao,mnogo duze nego ja,ispostavilo se kasnije.
Dogovor je pao.Doci ce.Videcemo se u dogovoreno vreme na dogovorenom mestu.Samo sex.Nista vise.Sutra ujutru svako na svoju stranu.Tako je moralo da bude.
Tako je trebalo da bude.
