Bobi je bio kuce koje smo nasli negde,ostavljenog da ugine. Sa dugom dlakom na nogama,repu i obesenim usima.U to vreme je zavrsena izgradnja nove kuce finansirana nemackim penzijama,u jeku najgore inflacije.To malo kuce postalo je cuvar placa.Bio je glavna zanimacija nas dece iz komsiluka.Deda se ljutio sto smo ga razmazili:”Meni treba pseto koje ce da laje da otera lopove,a ne da im mase repom!”Na nasu srecu,deda je bio slab na decu pa nas je uvek ostavljao da nastavljamo da se igramo sa Bobijem.
Porastao je.Jednog jutra mama je dosla da nas probudi.Smejala se:”Znate sta ima novo?Bobi se okotio.Ima cetiri steneta.”Tako je Bobi postao Bobana i majka.Vise nista nije bilo isto.Tu prvu stenad su joj oteli i bacili u neki napusten i suv bunar pod izgovorom da tako treba.Kerusa je bila tuzna.Ili smo mi bili tuzni.
Od tada pa nadalje,nas Bobi se kotio,cini se,svaki cas.Niko ne bi ni primetio da je skotan...skotna...kako god.Od svakog okota ostavljali bismo po jedno musko stene koje bi uginulo cim Bobana na svet donese sledecu stenad...i tako cetiri puta kad je dedi konacno “prekipelo”,stavio pseto u dzak i odvezao je...negde.Mi,deca,svaki dan smo ocekivali da se,kao Lesi,vrati kuci.
Nije se vratila.
Slomljena svojim gubitkom i u soku od grubo izvedene intervencije,lezala sam u bolnickoj postelji i slusala jednu zenu kako place.Zaplakala sam i ja.Njena suza je bila kap koja je moju casu prelila.Pricale smo do jutra o nasim nerodjenim bebama,o bebama koje smo rodile i koje cemo tek roditi.
Ujutru mi je u posetu dosao Ratko.Ljut.Razocaran.Jedva je progovarao.Dosla mi je i koleginica koju nisam ocekivala.Lilijana.Debeljuca,ali jako lepih crta lica i vedrog duha.Nikada sa njom nisam previse komunicirala,ali je nekako uvek bila tu kad je trebalo najvise.Ona mi je pomogla i kad sam se spremala za polaganje drzavnog ispita.Taj Ustav mi nikako nije “ulazio u glavu”.Dosli su,a ja sam morala da se smejem.
“Ne govori nikome sta te boli i sta tvoje srce voli jer ljudi su zli-dirnuce te tamo gde najvise boli i uzeti ono sto najvise volis.”
Posle cetiri dana odpustili su me iz bolnice.Predhodni dan su Ivan i Bozana dosli da me vide,da se uvere da sam dobro.Prijala mi je njihova poseta.
Po dolasku kuci,dobila sam temperaturu,stomak me je boleo.Znala sam da je u materici ostalo nesto sto nisu izvadili,cula sam domundjavanje lekara dok su mi radili ultrazvucni pregled:”Dacemo joj Metergin pa ce izbaciti to.” Kako god,samo da me puste kuci.
Ujutru sam morala da se javim svom ginekologu,zbog doznaka i temperature.Rekla mi je da imam “gadan endometritis”,upalu unutrasnjeg zida materice,da me salje nazad u bolnicu.Nisam prihvatila.Onda je ona improvizovala sa terapijom:”Ali ako ti ne bude bolje,moras da se javis u GAK.” Bilo mi je bolje.Dobila sam mesec dana bolovanja.Da i to odbolujem i nastavim dalje sa zeljom da uskoro dobijem bebu.
Jos samo u ginekoloskoj ordinaciji spominjem svoj gubitak kao ne jedini,onako usputno,kad me pitaju koliko sam imala pobacaja i porodjaja,kakvi su bili i kad su se desili.
Na posao sam se vratila kao pravi profesionalac,ostavljajuci svoje probleme pred ulazom u zgradu.Nisam vise bila u smeni sa Ivanom i Bozanom,oni su bili na godisnjem odmoru.Zivoti su tekli dalje.
Secam se da mi je tesko padalo da gledam krv,prvih mesec dana po povratku na rad posle privremene sprecenosti.Privremena sprecenost.I taj problem sam prevazisla.Sama.Samo je s vremena na vreme dolazila misao:”Hocu li moci ponovo da zatrudnim?”
Ivan se ivan vratio sa odmora i zamenio smenu,radicemo zajedno nocnu.Vec sam naslucivala...Ma,samo da se drzim na distanci.Otisla sam da spavam.Dosao je i on.Zagrlio me je bas onako kako mi je trebalo da me neko zagrli onda.Ljubio me je kao sto mi je trebalo da me neko ljubi tada.Dalje je sve bilo vec uvezbano i rutinski.
Ujutru je stiglo izvinjavanje:”Ne znam sta mi je bilo.” Znam ja,Ivane,sta ti je bilo i ako ce ti biti lakse,vise nece biti.To sto jesmo znamo ti i ja.Vise nismo i to je to.Vidimo se,kolega.
Kada smo se videli sledeci put,posle par dana,rekao mi je da se zeni:”Tatjana mi je trudna.Deveta nedelja.Sinoc smo saznali.” Bilo mi je iskreno drago sto je trudna,sto ce on postati otac,dobar otac ispostavilo se.Uvek je o svom buducem potomstvu pricao sa ushicenjem.Dobrica.
Tada sam i ja vec bila u drugom stanju.Samo sto nisam znala.
Porastao je.Jednog jutra mama je dosla da nas probudi.Smejala se:”Znate sta ima novo?Bobi se okotio.Ima cetiri steneta.”Tako je Bobi postao Bobana i majka.Vise nista nije bilo isto.Tu prvu stenad su joj oteli i bacili u neki napusten i suv bunar pod izgovorom da tako treba.Kerusa je bila tuzna.Ili smo mi bili tuzni.
Od tada pa nadalje,nas Bobi se kotio,cini se,svaki cas.Niko ne bi ni primetio da je skotan...skotna...kako god.Od svakog okota ostavljali bismo po jedno musko stene koje bi uginulo cim Bobana na svet donese sledecu stenad...i tako cetiri puta kad je dedi konacno “prekipelo”,stavio pseto u dzak i odvezao je...negde.Mi,deca,svaki dan smo ocekivali da se,kao Lesi,vrati kuci.
Nije se vratila.
Slomljena svojim gubitkom i u soku od grubo izvedene intervencije,lezala sam u bolnickoj postelji i slusala jednu zenu kako place.Zaplakala sam i ja.Njena suza je bila kap koja je moju casu prelila.Pricale smo do jutra o nasim nerodjenim bebama,o bebama koje smo rodile i koje cemo tek roditi.
Ujutru mi je u posetu dosao Ratko.Ljut.Razocaran.Jedva je progovarao.Dosla mi je i koleginica koju nisam ocekivala.Lilijana.Debeljuca,ali jako lepih crta lica i vedrog duha.Nikada sa njom nisam previse komunicirala,ali je nekako uvek bila tu kad je trebalo najvise.Ona mi je pomogla i kad sam se spremala za polaganje drzavnog ispita.Taj Ustav mi nikako nije “ulazio u glavu”.Dosli su,a ja sam morala da se smejem.
“Ne govori nikome sta te boli i sta tvoje srce voli jer ljudi su zli-dirnuce te tamo gde najvise boli i uzeti ono sto najvise volis.”
Posle cetiri dana odpustili su me iz bolnice.Predhodni dan su Ivan i Bozana dosli da me vide,da se uvere da sam dobro.Prijala mi je njihova poseta.
Po dolasku kuci,dobila sam temperaturu,stomak me je boleo.Znala sam da je u materici ostalo nesto sto nisu izvadili,cula sam domundjavanje lekara dok su mi radili ultrazvucni pregled:”Dacemo joj Metergin pa ce izbaciti to.” Kako god,samo da me puste kuci.
Ujutru sam morala da se javim svom ginekologu,zbog doznaka i temperature.Rekla mi je da imam “gadan endometritis”,upalu unutrasnjeg zida materice,da me salje nazad u bolnicu.Nisam prihvatila.Onda je ona improvizovala sa terapijom:”Ali ako ti ne bude bolje,moras da se javis u GAK.” Bilo mi je bolje.Dobila sam mesec dana bolovanja.Da i to odbolujem i nastavim dalje sa zeljom da uskoro dobijem bebu.
Jos samo u ginekoloskoj ordinaciji spominjem svoj gubitak kao ne jedini,onako usputno,kad me pitaju koliko sam imala pobacaja i porodjaja,kakvi su bili i kad su se desili.
Na posao sam se vratila kao pravi profesionalac,ostavljajuci svoje probleme pred ulazom u zgradu.Nisam vise bila u smeni sa Ivanom i Bozanom,oni su bili na godisnjem odmoru.Zivoti su tekli dalje.
Secam se da mi je tesko padalo da gledam krv,prvih mesec dana po povratku na rad posle privremene sprecenosti.Privremena sprecenost.I taj problem sam prevazisla.Sama.Samo je s vremena na vreme dolazila misao:”Hocu li moci ponovo da zatrudnim?”
Ivan se ivan vratio sa odmora i zamenio smenu,radicemo zajedno nocnu.Vec sam naslucivala...Ma,samo da se drzim na distanci.Otisla sam da spavam.Dosao je i on.Zagrlio me je bas onako kako mi je trebalo da me neko zagrli onda.Ljubio me je kao sto mi je trebalo da me neko ljubi tada.Dalje je sve bilo vec uvezbano i rutinski.
Ujutru je stiglo izvinjavanje:”Ne znam sta mi je bilo.” Znam ja,Ivane,sta ti je bilo i ako ce ti biti lakse,vise nece biti.To sto jesmo znamo ti i ja.Vise nismo i to je to.Vidimo se,kolega.
Kada smo se videli sledeci put,posle par dana,rekao mi je da se zeni:”Tatjana mi je trudna.Deveta nedelja.Sinoc smo saznali.” Bilo mi je iskreno drago sto je trudna,sto ce on postati otac,dobar otac ispostavilo se.Uvek je o svom buducem potomstvu pricao sa ushicenjem.Dobrica.
Tada sam i ja vec bila u drugom stanju.Samo sto nisam znala.
Divni ste...HVALA