Popaj Bostanović
Zaslužan član
- Poruka
- 106.657
Читава ствар је сада политичка, тврди Живојиновић, додајући да квалификација о анексији представља грубу фалсификацију историје и да нема никакве везе са науком.
Приједлог закона о династији Петровић, о којем би ускоро требало да се изјасни парламент у Подгорици, а у којем се помиње да је Србија 1918. анектирала Црну Гору, грубо је прекрајање историје из дневнополитичких разлога, сматрају историчари Драгољуб Живојиновић и Чедомир Антић.
"То није тачно. Јер је и пре 1918. постојао изразито наглашен национални комитски покрет у Црној Гори, који се залагао за уједињење с Краљевином Србијом", тврди дописни члан Српске академије наука и уметности Драгољуб Живојиновић.
Осим тога, српска војска је била под командом источне армије и генерал Франше д' Епере је одлучивао о њеним покретима.
Самим тим је њен улазак у Црну Гору био посљедица наредбе команданта источне армије и то не само за Црну Гору, тврди Живојиновић.
Он подсјећа да је велика подгоричка Народна скупштина, најрепрезентативнија која је икада била бирана у историји Црне Горе, са 165 гласова од 168 посланика, одлучила о уједињењу с Краљевином Србијом и уклањању династије Петровића с престола Црне Горе.
"Они сада хоће да негирају и одбаце сваку ваљаност и вриједност, уставност, легитимитет те велике подгоричке Народне скупштине, а управо је репрезентативни карактер те скупштине заправо и био најбоље објашњење расположења ондашње већине, велике већине становништва Црне Горе које се изјашњавало као српско и које је то декларацијом дефинитивно и потврдило", каже Живојиновић.
Све је сад политичко
Читава ствар је сада политичка, тврди Живојиновић, додајући да квалификација о анексији представља грубу фалсификацију историје и да нема никакве везе са науком.
Још оштрији у ставу да је реч о грубом фалсификовању историјских чињеница је историчар Чедомир Антић, који приједлог новог закона о династији Петровић квалификује као наставак екстремне политике коју, како каже, парадоксално воде управо две социјалистичке партије из Црне Горе.
"Они просто настављају тај тренд подјеле грађана Црне Горе и подјеле народа који је некада био један. А то су грађани Црне Горе, од којих су се чак три четвртине до 1945. изјашњавали као Срби", каже Антић.
Није тајна да је кнез Никола Петровић, владар Црне Горе и први и последњи њен краљ, хтио да присаједини Црну Гору Србији, а да је за узврат желио да добије одређену материјалну корист, каже Антић.
Историчар такође објашњава да је прва црногорска скупштина, која је послије дуге борбе демократских снага у Црној Гори напокон била омогућена Уставом из 1905. године, а да су њени чланови и њена најбројнија странка тражили да се зове српска народна скупштина Црне Горе.
"Подсјећам да је 1912. и посебно 1913. године кад су две државе добиле заједничку границу, процес уједињења био бесповратан. Да није 1914. године дошло до Првог светског рата, Црна Гора и Србија би у то време већ имале заједничку владу, и пошле би путем међусобног уједињења. Најзад, две династије су се ородиле", каже Антић.
То је један аргумент, каже Антић, а као други наводи да је Црна Гора капитулирала и да од 1916. објективно није ни постојала, имала је једну избегличку владу, чији су премијери били смјењивани зато што су се изјашњавали да желе да се Црна Гора присаједини Србији.
Коначно, додаје Антић, Црну Гору је Србији присајединила једна народна скупштина, а то је она из 1918. коју помиње и академик Живојиновић.
"Рекао бих да вође садашњег режима у Црној Гори не схватају да одвајајући један дио грађана Црне Горе, који у овом тренутку јесте најбројнији али није већински, од његове историје 19. и почетка 20. века, суштински га поништавају и бришу његову историју", закључује Антић.
У предложеном законском акту наводи се да "ради историјске и моралне рехабилитације династије Петровић Његош, овим законом се уређују питања од значаја за статус потомака династије Петровић-Његош, која је детронизована противно Уставу за Књажевину Црну Гору, актом насилне анексије државе из 1918. године".
