Prigušeno svetlo. Na sceni sto od tamnog drveta.
Levo sedi Zoran Radmilović, pred njim čašica rakije.
Desno Čkalja, pred njim šolja čaja sa limunom.
Publika šuška u gledalištu, ne zna da li da se smeje
ili da ćuti.
Radmilović (tiho, ali oštro, kao monolog):
"Znaš, Čkaljo… kad ti se smeju, to je lako.
Kad ti se plaše, to je umetnost.
Ti si smeh. Ja sam sud.
Ti si limun u čaju, ja sam rakija bez šećera.
Publika te voli jer ih ne diraš.
Mene pamte jer ih razbijem.
Ti si aplauz.
Ja sam tišina posle udarca."
(Publika se smeška, ali oseća nelagodu.
Čkalja spušta šolju, gleda ga, pa odgovara.)
Čkalja (veselo, ali brani svoje):
"Zorane, publika dolazi da se smeje, da zaboravi brige.
Ako im dam istinu, pobegnu. Ako im dam šalu, ostanu.
A zar nije i to umetnost - da ih zadržiš?"
(Publika se nasmeje, ali kratko. Zoran podigne čašicu,
gleda ih direktno.)
Radmilović:
"Ali umetnost nije da ih zadržiš, nego da ih probudiš.
Da ih udariš u čelepenku, da se sete da su živi.
Publika koja se samo smeje, a ne misli - to je publika
koja spava."
(Tišina u sali. Publika se trgne.
Čkalja srkne čaj, pa se nasmeši.)
Čkalja (ozbiljnije, ali s toplinom):
"A publika koja samo misli, a ne smeje se - to je
publika koja se guši.
Ja im dajem vazduh, ti im daješ udarac.
Možda zajedno činimo umetnost."
(Publika se podeli: deo se smeje, deo ćuti.
Zoran se nagne ka stolu.)
Radmilović:
"Možda. Ti si smeh, ja sam ironija.
Ti si popularnost, ja sam scena.
Publika voli tebe, publika se plaši mene.
Ali bez straha nema umetnosti."
Čkalja (lagano, ali odlučno):
"A bez smeha nema života.
Hajde da priznamo - umetnost je kad se strah
i smeh sretnu na istoj sceni."
(Publika sada reaguje: neki aplaudiraju, neki ćute,
neki se smeju kroz nelagodu. Svetlo se polako gasi.
Sto ostaje. Tišina se spustila kao zavesa.)
