Quantcast

SASVIM OBIČNA PRIČA

Željko B.

Primećen član
Poruka
795
Poštovani čitaoci,

Želeo sam da napišem knjigu o nekim običnim ljudima, čije priče inače nikada niko ne bi pretvorio u literaturu, a koji su stvarni heroji proteklih decenija. Knjiga govori svim onim malim stvarima koje su ih definisale kao heroje – za kojima nema ko da žali, pa je treba doživeti kao svojevrsni spomenik zahvalnosti. Zaslužili su mnogo više.

Vaš Čuvar uspomena


KADAR BROJ 1

A počelo je sasvim obično…

Autobus se usporeno kretao snegom pokrivenim bivšim carigradskim drumom. Zimski krajolik, iako surov, osvajao je posmatrača. Dim se vio iz dimnjaka kao barjaci nekih izgubljenih vremena.Varoš se polako budila kad se autobus zaustavio. Prvog januarskog jutra 1970, u Varoši su bili budni samo pekari i slučajni prolaznici, i sami umorni od proteklog slavlja. Miris vrućeg hleba je izazvao glad kod nekolicine.

„Hajdemo na burek”, začu se poziv jednog od prolaznika, sa čime se brzo složi omanje društvo u svečanim odelima, očigledno pristiglo sa proslave Nove godine.

Nazivajući „dobro jutro” novopridošlima, varošani se ubrzo raziđoše i trg ostade prazan. Tačnije, na njemu su, odajući zbunjenost i strah, stajala dva para. Ne prvi pogled tako različiti, a opet tako isti. Pokraj njih su stajali koferi u kojima su bile sakupljene njihove uspomene i nade u bolji život.

„Dobar dan”, reče jedna od dveju žena.

Naglasak i žuljevite ruke govorili su da je reč o nekome ko je na ove prostore došao izdaleka, nošen ko zna kojom od migracija od Velikog rata do danas.

„Zovem se Esma, a ovo je moj muž Ilija”, pokuša ona da započne bilo kakav razgovor.

Muškarci, tek reda radi, klimnuše glavama, bez ikakve želje da nastave razgovor, ne vadeći smrznute ruke iz džepova da se pozdrave.

„Ja sam Emilija, možeš me zvati Emi. Medicinska sestra sam i ovaj ovde, moj muž, naterao me da se zaposlim u Domu zdravlja. On je, inače, nastavnik i podučavaće ovdašnje ‘seljačiće’ istoriji”, reče žena tihim glasom, jedva čujno.

„Ime mi je Aleksandar, a to je moja ‘predraga’ supruga zaboravila da vam kaže”, stiže cinični komentar lepog gospodina, nežnih i negovanih ruku, nalik na ženske.

„Nas dvoje smo čuli da se ovđe otvara fabrika, i da će biti posla za bravare i kuvarice, pa rešismo da pokušamo. Dosta je bilo potucanja po čitavoj zemlji, red je da se i nas dvoje skrasimo a i da decu počnemo praviti”, šeretski dobaci Ilija, na šta se Esma jako zacrvene.

„Ako nemate noćas đe spavati, možete sa nama kod mog zemljaka, biće mjesta”, dodade on.

Aleksandar se uljudno zahvali i odbi ponudu, a Emilija se sa visine brecnu da su oni dobili svoj stan u novoj zgradi kao stručna lica. Pozdraviše se i lagano odoše svako na svoju stranu, opterećeni mnoštvom pitanja o tome šta nosi današnji dan.

Samo par sokaka od autobuske stanice, živeo je Ilijin zemljak i dalji rođak, mada je ta rođačka veza bila jako sumnjiva i više posledica njihovog prijateljstva nego prave pripadnosti istom rodu. Od malena su bili upućeni jedan na drugog, očevi su obojici bili partizani, a zajedničko im je bilo i to što ih je rat obeležilo, jer su rođeni kao posmrčad. U društvu su važili za neustrašive, a u kući – bili su prerano odrasli a zapravo premali da se nose sa dužnostima očeva porodica. Stasavali su u divne mladiće, paženi od čitavog sela, kao zalog trajanja jednog naroda u tim gudurama. Bili su maleni kada su im pronašli žene. Sestre su im se brzo udale i kuće su ostale puste, falio je neko ko će ih nositi na svojim plećima. Ilijin drug i budući kum je sa svojima otperjao u Vojvodinu, ponesen pričama zemljaka koji su o kosidbama dolazili u selo... Tamo je postao majstor, da bi ga zatim neki neznani putevi industrijalizacije doveli u Varoš. Veseo po prirodi, kao i njegova žena, a spreman da pomogne i znanima i neznanima, našao je svoje mesto među inače nepoverljivim Varošanima. Čak ni ona ružna reč „dođoš” nije zvučala isto kada su govorili o njemu.

Ilija se nikako nije mirio ni sa selom a ni sa dogovorenom ženidbom, koju je odlagao, nalazeći svake godine nove i nove izgovore. Nekako u to vreme, zagledao se u prelepu Esmu. Zajedno su jednom mesečno nosili na pijacu u susednom mestu proizvode svojih domaćinstava. E sad, da li se on zagledao u njene oči ili su ga omamile baklave koje je ona tako dobro pekla – nikad nije želeo da prizna, ma koliko ga pitali o tome. Esma je mudro ćutala, samo se smeškajući i ponosno gledajući u svog čoveka. Kada već nisu mogli da se skrivaju, a nisu to ni želeli, bili su osuđeni od celog sela – i onih koji su klanjali i onih koji su badnjak ložili. Sve je pretilo da izmakne kontroli. Da izbegne nevolju, seoski komitet odluči da Iliju i Esmu pošalje – a gde bi drugo nego u Vojvodinu, na kurseve: Iliju za bravara a Esmu za kuvaricu. Tamo su se i venčali, na radost svojih kumova, a na zgražavanje seljana kada im je došla ta vest. Od samog početka bili su skladan par, omaleni oboje, posvećeni jedno drugom, dopunjavali su se odlično. Esma je bila jedina koja je umela da smiri Ilijinu preku narav, a on joj je uzvraćao bezrezervnom odanošću. Jedina senka koja se nadvijala nad njima bilo je to što Esma nikako nije uspevala da ostane u drugom stanju.

Kum ih je dočekao sa pesmom, kuma sa punim stolom đakonija, a komšiluk – sa dobrodošlicom. Ilija se konačno malo opustio i popio koju više, srećan, jer mu se činilo da ovde mora sve da bude dobro, da će baš u Varoši zaboraviti na detinjstvo bez oca i sirotinju koja ga je pratila kroz ceo život. Negde na sredini pesme, laganim korakom mu priđe Esma i šapatom ga obavesti da će postati otac; znala je to od skora, ali se nije usuđivala da mu kaže, jer bi on odložio put. Znala je da će biti sin i da će imati plavu kosu na njene i likom biti na oca. Ilija zastade, otrese glavu kao da želi da pijanstvo spadne sa nje. Bez reči uhvati Esmu i diže je u vazduh, praćen začuđenim pogledima. Kada ju je spustio, okrete se kumu:

„Postaću otac, spremaj ime, kume!”, povika Ilija.


„Tako nekako su svoj život u Varoši započeli moji roditelji, mlada damo. Bar su se tako i toliko sećali.”
PicsArt_11-11-06.28.14.jpg
NOVA
 

Željko B.

Primećen član
Poruka
795
KADAR BROJ 2


Koliko ume da boli tišina u stanu koji nije dom, mogli su da osete Emi i Aleksandar. Čudan je bio njihov odnos i čudni su putevi koji su ih doveli u Varoš.

Emi je uvek volela da kaže kako je ona jedna od poslednjih potomaka stare i otmene gradske porodice, koja je ovoj zemlji dala gomilu učenih ljudi, vojnih lica, trgovaca, bankara i sveštenika, a čiji koreni sežu u temelje naše države. Volela je, takođe, da kaže da im ni „ovi novi” nisu našli nijednu manu i da niko od njenih nije proglašen za narodnog neprijatelja, iako baš i nisu mnogo marili za „crvene”.

To bi bila svetlija strana, a bila je tu i ona tamna. Pričalo se svašta: i da su njeni bogatstvo sticali umećem u švercu, da je put njihovog napretka „posut kosturima”, da sve te poznate ličnosti imaju prikrivene afere koje su se vukle kao repovi za njima. Doduše, to je mogla biti ljubomora manje uspešnih. Ni Emi nije bila izuzeta od tračeva – pričalo se da je vanbračno dete nemačkog oficira ili partizanskog komandanta. Ona se nije ni trudila da opovrgne te glasine, baš naprotiv – činilo se da ih čak i podstiče. Činjenica je da njoj ni u najteža vremena nije nedostajalo ama baš ništa od onoga o čemu je samo mogla da sanja većina gradskih devojaka, kao što su najfiniji štofovi za haljine i kapute, koji su se dobijali isključivo na bonove i to u veoma ograničenim količinama. Ono što je njoj nedostajalo nije se kupovalo parama. Njoj je nedostajala ljubav.

Po završetku škole našla je posao u veoma važnom ministarstvu, a kada je poželela da bude medicinska sestra – i to je ubzo rešeno. Kao da je neka nevidljiva sila bdela nad njom i štitila je. Zluradi bi rekli da je ta sila bila u liku i delu mladog generala koji je bio oženjen pa nije smeo zbog partije i preke žene da prizna postojanje vanbračne kćerke. Šta god da je bila istina, Emi je sve to znalački umela da iskoristi.

Ubrzo je postala jedna od najpopularnijih devojaka u Varoši. Udvarači su se nizali, a tračevi išli dotle da su govorili da će se i o ocu njenog deteta voditi rasprave kao i o njenom...

Tada se, nekako, u njenom životu pojavio Aleksandar. Visok, lep, pametan, muškarac kakav je san svake udavače od Vardara pa do Triglava. Prošlost čista ko suza, budućnost zagarantovana, a sadašnjost poprilično mutna – svi su ga znali, ali niko nije imao pojma gde radi. On je, pak, znao sve o svima. Emi je upoznao i osvojio na nekoj proslavi, kada joj je pružio ruku da zaplešu valcer dok su drugovi i drugarice trupali kozaračko kolo. Jedina mana mu je bila to što je bio ćutljiv kada mu se pomene posao. Umeo je da jednostavno nestane, da ga danima nema. Niti se kome javljao, niti je šta objašnjavao, a kada bi se iznenada pojavio, nastavljao je kao da nigde nije ni odlazio, ne dajući nimalo šanse znatiželjnicima da ga uopšte pitaju o razlozima nestanaka. To je, naravno, zbunjivalo Emi. Aleksandar je bio muškarac koji je budio sva njena čula, čak i ona za koja nije znala da postoje. Predala mu se cela, on njoj ne. Odsustvo ljubomore kod njega ju je izluđivalo. Njene povremene avanture kao da ga nisu nimalo doticale, iako je bila sigurna da zna za njih.

Svako je sa svojim mislima ušao u ovo bračno gnezdo – njegove su po običaju bile nedokučive, a ona se brinula kako da mu saopšti da je u drugom stanju, kada ni sama nije bila sigurna da je dete Aleksandrovo. Mučnu tišinu je prekinuo Emin uplašen glas:

„Dobićemo bebu”, rekla je uplašeno, gledajući ga i očekujući njegovu reakciju. Činilo se da tišina traje satima, a onda je Aleksandar ustao i krenuo ka njoj. Začudo, straha kod Emi više nije bilo.

Uhvatio ju je svojim snažnim rukama, podigao visoko u vazduh i rekao: „Rodićeš mi kćerku, ljubavi moja, jel’ da? Imaće dugu plavu kosu i ličiće na tebe?”

Uspela je samo da potvrdno klimne glavom pre nego su joj suze potekle.


„Da, mlada damo, to je bio ovaj stan gde smo sada. Nećeš uspeti pričom da me navedeš da zaboravim da moraš da pojedeš sve iz svog tanjira. Ne pada mi na pamet da se svađam sa tvojom mamom i bakom.”
 

Željko B.

Primećen član
Poruka
795
KADAR BROJ 3

Novo januarsko jutro se otvaralo u bojama ljubavi i mirisalo na kafu, u oba doma.

Sedamdesete su počele optimistično – gradilo se i planiralo. Zemlja je polako zaboravljala rat. Ni Varoš nije u tome zaostajala, otvarala se fabrika za fabrikom. Vrilo je na sve strane.

Blagi brežuljci, natkriljeni nad Rekom, na jednoj strani se utapaju u Šumadiju a na drugoj strani prave buket koji mirisom osvaja Veliki Grad. Živeti u Varoši bila je privilegija a roditi se tu bio je dodatni bonus.

Emi je počela da radi u Domu zdravlja, Aleksandar je preuzeo časove nedostajućih učitelja. Ilija i Esma su dočekani raširenih ruku – radnika u fabrikama je uvek falilo. Veoma brzo su dobili stan u onoj istoj zgradi gde su se uselili Emi i Aleksandar.

Tu je negde započelo druženje budućih mama; Esmina dobrodušnost je porušila Eminu zakopčanost. Kad god bi Ema preterala, čulo se Esmino: „Nemoj, bona, imaće ti dijete kriva usta”. Na to bi Emi prasnula u smeh i problem je bio rešen.

Emi je bila od onih trudnica koje su zahtevale punu pažnju, i ako je ona izostala, postajala je kenjkava. Aleksandar je to trpeo stoički; tačnije, izgledalo je da uopšte ne trpi, već da beskrajno uživa u tome da joj ispunjava svaku, pa i najmanju želju. To je podrazumevalo i da stotinu puta na dan ponovi kako je beskrajno voli i kako je to za ceo život.

Esma ko Esma – sa njom čovek nikada nije bio načisto. Na njenom licu je najizrazitiji bio osmeh; smejala se neobuzdano kao da svojom srećom želi da daruje ceo svet. Veoma brzo je osvojila Varošanke, među njima i Emu. Svuda je nje bilo, i kad se rađalo i kad se umiralo, u vinogradu i u kuhinji. Ona je bila most između Varoši i „dođoša”, a opet, u njenim očima se krila neka neobjašnjiva tuga, koju čak ni osmeh nije mogao da sakrije. Muški deo je imao više problema sa adaptacijom, ali Aleksandrova smirenost u najtežim situacijama i Ilijine zlatne ruke učinile su da i oni postanu sastavni deo Varoši.

Dani su se nizali jedan za drugim, zima je prolazila. Varoš se okitila belim i roze pupoljcima kao da slavi novi početak. Aleksandar je manje odlazio na svoja tajanstvena putovanja, na koja je bivao ispraćan Eminim: „Pazi se!”, što im je nekako postala tradicija. Sa jednog od njih vratio se sa novim „fićom”, momentalno postavši najomiljeniji nastavnik u školi. Umeo je da potrpa gomilu učenika u kola i da ih vozi po školskom dvorištu. Zahvaljujući „fići” su, takođe, dva mlada bračna para išla na izlete po okolini. Emi je bila zadužena za kukanje, dok je Esma bila praktičnija, i glavna za „provijant”. Muški deo je uglavnom samo uživao, pijuckajući domaće vino ili rakijicu, razmatrajući važne svetske teme: od rata u Bijafri, preko proglasa hrvatskih književnika, do toga da Bitlsi prestaju da snimaju.

Leto je „donelo” Reku, a Reka – zabavu. Još uvek je bila bistra i brza, iako su radovi na hidroelektrani bili pri kraju. Voda je bila toliko čista da su je alasi koristili za spremanje riblje čorbe. Pao je dogovor da Ilija i Aleksandar preko zime naprave zajednički čamac, tačnije, da ga Ilija napravi a da mu Aleksandar pravi društvo. Mlade mame su uglas rekle da oni prave čamac samo da ne bi bili sa njima, jer su im dosadile zato što su poružnele. Sledio je pun čas pravdanja i zaklinjanja na večnu ljubav. Niko nije primetio povremene bolne grčeve na Esminom licu, a ako i jeste, to se pravdalo poodmaklom trudnoćom i napornim radom u fabrici. Trebalo je nahraniti sve te novopridošle radnike, a ona je bila sama. Samo je njen Ilija osetio da nešto nije u redu; ne smejući nikome da se požali, molio je Boga i Alaha da sve prođe u redu.


„Naravno da je tvoja baka volela moju mamu, ludice. Baš onako kako i ti voliš mene. Najviše na svetu!”
 

Željko B.

Primećen član
Poruka
795
KADAR BROJ 4


Emi je prva otišla u bolnicu, što je sa olakšanjem dočekano. Jer, zaista je bila nesnosna, doduše, na svoj način. Insistirala je da ode u bolnicu a onda je svima dala raspored kada će ko da dođe u posetu i šta će da joj donese.

„Aleksandre, ne moraš da dolaziš dva puta dnevno. Biće dovoljno samo jednom. Esmi sam napisala šta i kad će mi trebati”, nije zatvarala usta, dok su Aleksandar i Esma prevrtali očima.

„Šut’ bona, nabaviću mu ja drugu da te zameni dok se ne vratiš”, rekla joj je Esma, a onda su svi prasnuli u smeh kada su pogledali u Emino zabezeknuto lice.

„Ja umirem, a vi se smejete. Neka, tako sam i zaslužila”, durila se Emi, dok i sama nije počela da se kikoće.

Put od varoši do bolnice trajao je čitavu večnost – ne samo da je Aleksandar vozio sporo, već je i Emi stalno tražila da se zaustavi, iz hiljadu najneverovatnijih razloga. To joj nije smetalo da pojede ama baš sve sendviče koje je Esma spremila, da bi onda počela da se žali kako joj je muka.

„Pojela si više nego što pojede vođa smene u fabrici, nakon osam sati rada, i kako da ti ne bude muka”, kroz smeh joj odgovori Esma.

U bolnici je Emi postrojila veći deo osoblja. Popela se na glavu doktorima, sestrama i drugim porodiljama, čak i pomoćnom osoblju, ali je to radila na tako simpatičan način da niko nije mogao ozbiljno da se naljuti na nju. Unela je smeh tamo gde je strah bio jedno od normalnih stanja. Pričalo se da u ovom novom porodilištu bebe umiru više od proseka. Priča je išla od usta do usta, ostavljajući zebnju oko srca svake porodilje. Pričalo se, ali samo krišom, da bebe ne umiru i pričalo se da kad god neki mali anđeo ode sa ovog sveta iz dvorišta bolnice put Dojčlanda ode nekakav skupi auto sa nekim nepoznatim ljudima. Pričalo se, pa su priče prestale. Da li zbog straha ili to jednostavno nije bilo istina – ko će ga znati...

Prolazili su dani a Emi se nije porađala. Opravdanje joj je bilo da ona ne pamti kada su začeli bebu. Upućivala ih je da to pitaju Aleksandra, koji bi se redovno zacrveneo kao bulka nakon takvih reči, dok bi Emi prasnula u neobuzdan smeh videvši ga takvog.

U toku jednog od takvih Eminih izliva smeha, Esmi je pukao vodenjak. Prvo je pomislila da se upiškila, ali sestra pokraj nje je blago uhvati za ruku i samo reče:

„Počelo je, hajde da obavimo i to.”

Emi je ostala bez reči. ‘Volela bih da sam hrabra kao Esma’, pomisli ona i zaplaka. Začudo, sada joj to niko nije zamerio.

„Muško je, dobili ste sina”, obrati se sestra koja je netom ušla u sobu, zbunjenom Aleksandru. On se zajapuri i objasni da je srećni otac na poslu i da ne sluti da je dobio naslednika.

„Odoh da mu uzmem muštuluk”, reče Aleksandar i izgubi se iz Emine sobe.

„Ma kome da uzmeš muštuluk i zašto? Kako te nije sramota da me ostavljaš samu?”, bunila se Emi, još ne shvatajući da se Esma porodila.

Ilija je, nakon što mu je Aleksandar javio da je dobio naslednika, pozvao sve znane i neznane da sa njim podele radost, tu se našao i neki duvački orkestar zaostao u Varoši nakon nekog odavno završenog slavlja. Nisu umeli da sviraju, ali su to „nadoknađivali” bukom dostojnom plotuna haubica.

„Kumeeeeeee…biraj imeeeeee…”, svaki čas je uzvikivao Ilija. Kum bi mu možda nešto i rekao, da nije naprasno izgubio „ton” usled ispijanja zdravica u ime naslednika.

Dok je veselje trajalo, i to bez naznake da će se završiti u skorije vreme, u bolnici se odvijala drama. Emi je dobila trudove, a od silnog straha je zaboravila da se buni i ućutala je. Uvedena je u salu nešto malo posle ponoći, i zadržala se tamo jako kratko. Devojčica plave kosice kao da je žurila da se rodi. Emi ju je pogledala, pomislila da je prelepa i utonula u san. Na drugom kraju hodnika su hitno pozvali Aleksandra. Saopštili su mu da ne znaju šta se dešava sa Esmom, i da je njeno srce počelo da otkazuje. Kao da je bilo napravljeno da traje dok ne rodi Iliji naslednika...

Aleksandar ponudi svoju krv za operaciju, što su doktori oberučke prihvatili.

‘Krvi i dobrih ljudi je uvek bilo premalo u ovoj zemlji’, pomisli Aleksandar, znajući da bi Esmi poklonio i mnogo više od malo krvi...

Otišla je pred zoru, ostavljajući mesto na ovom svetu za dva mala bića koja su plačem najavila svoj dolazak.


„Tako se u istom danu rodila tvoja mama a moja otišla na neko drugo, bolje mesto, mlada damo. Ne, nisam tužan, plavokosa. Izgubio sam mamu, ali sam dobio sestru... i više od toga, a sada imam tebe.”
 

Željko B.

Primećen član
Poruka
795
KADAR BROJ 5

Mnogo godina kasnije, kada je od Esminog odlaska prošlo dovoljno vremena da se svi bolni utisci i sećanja slegnu, Aleksandar je bio siguran da je Ilija predosećao tok događaja. U momentu kada je ulazio u sobu punu dima i alkoholnih isparenja, svi su ga gledali sa osmehom u očima, jedino je Ilija bio okamenjen a iz očiju mu je izbijala neizmerna tuga. Aleksandar mu je prišao i bez reči ga zagrlio:

„Otišla je?“, jedva prozbori Ilija, više kao mirenje sa sudbinom nego kao pitanje.

„Jeste”, bilo je jedino što je Aleksandar uspeo da izusti, dok su se suze same kotrljale niz obraze.

Tuga je morala da bude ostavljena za neke druge, naredne dane. Trebalo je organizovati dolazak beba i Esminu sahranu. Varoš je još jednom pokazala koliko duše ima. Bez poziva i prevelike priče, varoške žene su opremile Iliju svim onim što je neophodno kada bebica dođe, a muškarci su se postarali za sahranu. Jedini problem je bio – po kojim običajima je sahraniti. Tu dilemu je razrešio sam Ilija, onoga dana kada je dočekao Esmine roditelje, koji su tražili da ona bude sahranjena u rodnom mestu, po običajima i adetima njenih predaka.

„Došli ste sada, nije vas bilo kada smo se kućili. Ni na jedan naš poziv ni pismo niste odgovorili. Nije vas interesovalo koliko noći je u krevet odlazila uplakana, a sada ste došli da detetu uzmete majku. Nije vam dosta što ju je uzeo vaš ili moj Bog, proklet bio, već biste ponovo da mu je otmete. E vala ne dam. Taman da ću goreti čitavu večnost, ne dam!”, tihim i ledenim glasom, koji ne trpi pogovor, reče Ilija.

Esmina majka zausti da mu odgovori, ali je preseče njen muž:

„Oprosti nam, Ilija, za sve zlo koje smo vam naneli. Oprosti i ne zameri ako možeš. Molio bih te jedino da nam ponekada dovedeš unuka da vidi gde mu je majka odrastala, da upozna one sa kojima krv deli.”

Ilija je samo klimnuo glavom i tu se priča završila. Popove i hodže niko više pomenuo nije. Esma je ispraćena od mnogobrojnih prijatelja. Toga dana nad njenim odrom proletela je bela golubica. Čak i najzadrtiji komunisti su se prekrstili i bili ubeđeni da ih to njena nevina čista duša pozdravlja.

Aleksandar nije znao kako da vest o Esminoj smrti saopšti Emi, koja je bila jako rastrojena zbog porođaja. Njena osećanja su oscilirala od brige o detetu koja je doticala sve i svakoga u bolnici – do totalne nezainteresovanosti. Jedina konstanta bila je ljubav prema detetu i Aleksandru, koga je zapitkivala sve i svašta, a on je to trpeo sa stoičkim mirom.

Ulazio je u sobu sav nasmejan, trudeći se da Emi ne posumnja. Onda ga je jednog dana, onako uzgred, glumeći ravnodušnost, upitala:

„Ona je otišla, zar ne? Zato do sada nije došla da me vidi?”

Aleksandar zausti da negira ovo, ali pogledavši joj u oči, shvati je da nema svrhe. Ono što je video u njenim očima ga je začudilo. Bila je to ona stara Emi, a opet... kao i da nije. Ova koju je sada gledao bila je odlučnija i otvorenija, i nekako spremna da daje koliko je ranije uzimala. Ni pomena od one „razmaženice”. Njegova Emi je napokon postala žena, ne samo – Emi.

„Aleksandre, naša ćerka će se zvati Esma”, reče mu Emi.

Nije se pobunio, naprotiv – bio je presrećan. Njegovo dete će nositi uspomenu na najdražu i najnesebičniju osobu koju je on sreo u svom životu.


„Tog dana su se tvoji baka i deka vratili u svoj dom, mlada damo. Toga dana je počela priča koju ću ti ja ispričati.”
 

Branko Lori

Buduća legenda
Poruka
38.601
Zao mi je sto prekidam sled pisanja , ali ne mogu da izdrzim , a da ne iskazem svoje ushicenje. Prvo vasim ponvnim pojavljivanjem na forumu , a zatim sto ste nas castili tekstovima iz vase poslednje knjige
Koja topla ljudska prica , koje zavestanje deci i generacijama, koji osnov za izradu porodicnog stabla ......
Putokaz pravi :hvala::heart:
Jutra mi pocinju sa ovom pricom
P.S. Razumecu ako zatrazite da se ovaj tekst izbrise radi remecenja sleda tekstova :ortaci:
 
Poslednja izmena:

Željko B.

Primećen član
Poruka
795
KADAR BROJ 6


„Plava zgrada” – bilo je to ime koje je označavalo mnogo toga. Bila je to prva zgrada sa više od tri sprata u Varoši. Pričalo se da je za njenu izgradnju bila zaslužna pijanka na kojoj je prvi čovek Varoši bukvalno ukrao jedan od dva projekta od svog kolege iz susedne opštine i namolio one „odozgo” da se taj projekat realizuje. Varošani su manje-više verovali u tu priču. Znali su da je „drug predsednik” sklon preuveličavanju svoje uloge i značaja. Zgrada je nicala, to niko nije mogao da porekne, a opet, kako su godine prolazile, do Varošana su stizali glasovi da su iste zgrade viđane u drugim krajevima naše samoupravne socijalističke otadžbine (zašto je domovina bila otadžbina a ne majčevina – to takođe spada u onovremske misterije), blizu pameti je da je to bilo delo nekog „podobnog” arhitekte dignuto na savezni nivo. Na pitanje zašto je dobila ime „Plava zgrada”, niko u Varoši nije imao pravi odgovor. Najrealnije je da joj je kum bio poprilično pijan kada joj je davao ime, jer na njoj ništa nije bilo plavo, čak ni u naznakama. Kako god bilo, ime je ostalo i proširilo se na još tri manje stambene zgrade u istom dvorištu. Lokalni ideolozi su smislili da stanove za mlade bračne parove smeste na jednom mestu i time su nesvesno osmislili scenografiju za jedno predivno detinjstvo. Naime, u zgrade su se uselili mladi ljudi različitih profila, nacija i vera. Bila je tu cela država u malom. Preko dvadesetoro dece je rođeno u samo dve-tri godine. Sve ovo se nije ni naslućivalo u prvim danima početka naše priče. Bebe ko bebe, jedu i plaču, uglavnom. Emi je to izluđivalo, sva deca su plakala a mala Esma ne. Dok su se druge majke hvalile svojim trudom oko dece, Emi to nije mogla. Plavokosa je retko plakala, mahom kada su joj izrastali prvi zubići, trpela je sve što druga deca nisu i samo se zagonetno smeškala.

„Aleksandre, ovo dete je definitivno samo ‘tvojih ruku’ delo. Ja sa njom nemam ama baš ništa zajedničko”, zvocala je Emi kada su joj propadali pokušaji da štipkanjem izazove bilo kakvu reakciju kod male Esme. Situacija se menjala iz korena kada je Aleksandar prilazio kolevci. Bilo je jasno da malena obožava oca bar koliko i on nju. Ono što Emi nije bilo jasno je to što nije bila nimalo ljubomorna na tu činjenicu, naprotiv, još više je volela bebu i Aleksandra.

Često su posećivali Iliju; Emino obrazloženje je bilo: “da bi se deca igrala, jer brat i sestra moraju tako”... Ona je odlučila da su Esma i Jugoslav brat i sestra, tu nije bilo pogovora. Doduše, nikome nije ni padalo na pamet da rizikuje da bude izložen njenom besu kada se povede priča o malenima.

Ilija se nakon svega potpuno promenio. Bio je ćutljiv i ranije, ali sada mu se samo teškom mukom mogla iščupati neka reč. Osmeha više nije bilo, alkohola takođe. Život mu je ušao u kolotečinu. Ranim jutrom pre posla išao je na Esmin grob, ništa u tome nije moglo da ga spreči, ni kiša ni sunce, niti bilo koje druge obaveze. Na drugom mestu je bio njegov posao. Prionuo je na njega više nego ranije, tražeči tamo zaborav. Za sina mu je ostajalo malo vremena. Emina pomoć je bila dragocena, ali nije mogla da popuni prazninu sa kojom je Jugoslav ušao u život.

„A kako bi se drugačije zvao nego Jugoslav?”, odgovarao je znatiželjnicima Ilija kada su ga pitali zašto je dao takvo ime sinu. To je bila istina koju su instinktivno razumeli i oni kojima je ime bilo čudno. Bio je to prvi Jugoslav u Varoši, kao vesnik novih vremena koja su nezadrživo nastupala.


„Ono što oni nisu znali, mlada damo, jeste to da su moje i Ilijine bile večeri i noći. Ni danas nisam siguran da to nije bio samo san. Umesto uspavanke, pričao mi je o majci, a onda kada bi pomislio da spavam, mazio me je svojim od rada ogrubelim dlanovima, često puštajući suzu. Tek mnogo kasnije, shvatio sam da je ta suza bila zbog onoga što nas je čekalo u životu, a ne zbog onoga što je prošlo”.
 

Željko B.

Primećen član
Poruka
795
KADAR BROJ 7

Mala Esma je bila jedina devojčica među dvadeset muškaraca u dvorištu „Plave zgrade”, i to joj je donosilo privilegovan status. Ako tome dodamo da je bila ceo svet svoga oca Aleksandra i večiti razlog za brigu svoje majke Emi, mogli bismo da zaključimo da je ona izrasla u razmaženicu a to bi bilo apsolutno pogrešno. Esma je bila sve, samo ne razmažena.

Vreme tog početka odrastanja proteklo je kao na ubrzanoj filmskoj traci. Dani, meseci i godišnja doba su se smenjivali. Ilija je radio, Emi je, naravno, zvocala, ali i preuzela brigu o oba deteta, a Aleksandar je odsustvovao mnogo češće nego uobičajeno. Niko osim Emi to nije primećivao. Nije pala na poklone, njegove osmehe i dobro odglumljenu bezbrižnost. Prvi put je u njegovim očima primetila nešto nalik na strah. Nije se usuđivala da traži objašnjenje, iako je to želela više od svega. Samo jednom je prokomentariso vest na TV-dnevniku, uz psovku, što nije bila karakteristično za njega.

„E ******, ovo neće nikako da valja”, rekao je tada Aleksandar tihim glasom, skoro nečujno, kao da se preslišava.

Emi ga je upitala na šta misli, a on joj odgovori da misli na smrt Nikite Hruščova, znajući da ona nije nešto njime oduševljena. Mislila je, naime, da je Hruščov prilično sirov za predsednika tako velike države… ostatak je prećutala, bez želje da nastavi razgovor, a bila je sigurna da Aleksandar izbegava istinu. Komentator je govorio o nekakvom „Hrvatskom proljeću”, a ona ga nije pažljivo slušala, jer je želela da na odmor ode u Sloveniju, a ne u Hrvatsku. Nije joj bilo jasno šta je to Aleksandra toliko potreslo. Nekoliko dana kasnije, kada je Ilija došao po Jugoslava, on i Aleksandar su vodili čudan razgovor, od kojeg joj je zazeblo oko srca, a bila je sigurna da se nihov razgovor odnosi na to vražje „proljeće”.

„Gledao si?”, reče Ilija, više konstatujući nego pitajući.

„Jesam, ovo mi se nimalo ne sviđa”, odgovori mu Aleksandar.

„Seme zla je ponovo počelo da niče, izgleda da su nam neki promakli”, bez emocija reče Ilija.

„Tako ne govori kandidat za člana Saveza komunista.”

„Tačno, tako ne govori komunista, ali tako govori neko ko zbog takvih nije upoznao rođenog oca.”

„Znaš i sam da nisu svi bili ubice. Esma nije bila takva...”

Na pomen Esminog imena, Ilija se ukoči, spreman na skok, ali onda se, kao da se budi iz sna, okrete Aleksandru i reče mu:

„U pravu si, druže Aleksandre. Izvini.”

Emi je ostala bez reči. Nije shvatala kakve veze ima Esma sa njihovim razgovorom. O kakvom zlu Ilija govori? Ko je kome promakao? Ali, bila je potpuno sigurna da će Aleksandar ponovo na put, ali da će taj put biti mnogo opasniji i neizvesniji nego svi koje je imao do sada.

„Ne brini, ljubavi moja. Vratiću se brzo”, reče Aleksandar, kao da joj čita misli, i zagrli je. Emi se privi uz njega, očajnički želeći da je sve to samo jedna velika greška.

U tom času se začu plač iz dečije sobe, gde su se igrali Jugoslav i Mala Esma. Emi kao bez duše utrča u sobu. Njena jedinica je stajala iznad svog druga, neutešno plakala i ponavljala: „Jubiiii…batu bojiiii....”. Aleksandar je u trenutku kad je podigao Jugoslava shvatio da je povreda bezopasna. Svi su prasnuli u smeh, a Emi najviše – kada je videla da njena mezimica ume da plače. Parče čokolade je rešilo problem, deca su ubrzo nastavila da se igraju, zaboravivši na nemili događaj.


Naravno da i danas obožavam čokoladu, mlada damo. Ne, neću ti je dati sada, dobićeš je posle večere. Da li sam ti rekao da si slatka kad se naljutiš?”
 

Željko B.

Primećen član
Poruka
795
KADAR BROJ 8

Emina vizija devojčice ogledala se u tome da dete iz dobre kuće mora da pazi kako izgleda u svakom momentu. To je podrazumevalo kikice ili mašnu, roze haljinice i lakovane cipele. Mala Esma je bez ikakvog roptanja pristajala da bude mamin maneken. Činilo se da iskreno uživa u tome.Verovatno i jeste, ali to je uglavnom trajalo samo onoliko koliko i događaj zbog kojeg ju je Emi nagizdala. Kao mala, umela je, obično nakon posete Eminim prijateljicama, toliko da se uvalja u pesak da je niko ne bi mogao prepoznati.

Kako je družina iz Plave zgrade rasla, tako je otkrivala trešnje. Par stabala se nalazilo tik uz Dom zdravlja, na ostatku imanja koje je nakon Drugog rata oduzeto varoškoj porodici koja ga je posedovala. Deca se nisu opterećivala time a ni činjenicom da ono leži na groblju izginulih u nekoj davnoj bici. Mala Esma ni u čemu nije zaostajala za dečacima, pa ni u penjanju na trešnje. Zaostajala bi na početku, ali je uspevala da se popne najviše od svih, zato što je bila lakša i spretnija od većine dečaka. Osim što su u tome stradala kolena i ponos većine dečaka iz „Plave zgrade”, stradala je i Emina kreacija. Emi se polagano navikavala na to, živeći za trenutke kada je Mala Esma bila mirna. Vodile su tihi rat: kojom god je brzinom Esma uništavala svoju garderobu, Ema ju je još brže obnavljala. Aleksandar je u pomenuti rat uskakao isključivo kada je pretio da pređe granicu i sruši harmoniju koju je gradio. Jugoslav je bio fasciniran Esminim izgledom, ali on se nije računao, jer bi bio jednako fasciniran i da je Esma obukla prljav džak. Činjenica je da su ga svi mrzeli, jer je ona imala oči samo za njega. Jugoslav joj je bio više od brata, bio je – deo nje same.

Njen peti rođendan su obeležili veliki događaji. Aleksandar je na početku raspusta nestao, što nije bilo neoubičajeno, ali ovoga puta je ostao mnogo duže. Za to vreme Esmi su prvi put stizale razglednice – iz Nemačke i Amerike, doduše prazne, ali je ona znala da joj ih tata šalje. Iako mala, podsvesno je shvatala da Aleksandar nije samo njen tata, omiljeni nastavnik u Varoši, već nešto više, čega se ona bojala, ali zbog čega je bila ponosna na njega. Aleksandar se pojavio na dan kada je zakazano rođendansko slavlje, šarmantan i nasmejan kao obično, ali bled i ćutljiv. Mala Esma se presvlačila kada je začula iz susedne sobe razgovor Aleksandra i Ilije .

„Ostaješ li sutra da izađemo na groblje?”, upita Ilija.

„Ne znam, ne verujem, i ovo danas sam jedva izmolio”, odgovori mu Aleksandar.

„Šta se to dešava, Aleksandre?”

„Moram da pratim Druga Starog na neki put u inostranstvo, a ovi moji su napravili dve katastrofalne greške. Počelo suđenje onim ludacima iz Crvenih brigada. Isplivali su dokazi koji ih povezuju sa nama, a u Americi su ‘ujaci’ opet probili blokadu naše ambasade, neko je izdao. Jedva sam to sredio, i taman sam mislio da sam završio za ovu godinu, a sutra moram ponovo da idem. Nisam ja više za ovo, moj Ilija. Vreme je da nađu nekoga ko nema svoju porodicu.”

Taman je Ilija zaustio nešto da kaže, kada se začu zvonjava telefona. Aleksandar se javi, pretpostavljajući ko zove.

„Da, druže generale, stigao sam na vreme da joj dam bicikl.”

Ilija je krenuo da izlazi, a Aleksandar ga zadrža pokretom dlana.

„Naravno da joj se svideo. Prelep je.”

„Sada da krenem? Nema šanse, ćerka me čeka da isečemo tortu zajedno i da je noćas uspavam… Druže generale, sa njim ide pedeset ljudi, neće ni primetiti da mene nema... Ne, nisam drzak i bezobrazan, druže generale. Samo želim da se odmorim i uživam sa svojom ćerkom. Da, znam da treba u Rumuniju da dovedem onog ludog Dapčevića. Znam da samo meni veruje i da će pobiti pola ambasade ako ja ne budem tamo. Završiču sve ovo, i onda idem u penziju... Da, mislim da sam je zaslužio. Razumem, druže generale!”, oštrim glasom reče Aleksandar i salutira.

„Šta bi ovo, Aleksandre?”, upita ga Ilija.

„Sad znaš ko sam i šta sam, pa ti na volju šta ćeš sa tim da radiš”, više za sebe odgovori Aleksandar.

„Baš mene briga šta ti radiš i za koga, ti si meni rod rođeni. Ženu si mi na rukama mrtvu sa mnom nosio. Pitam: da li si u opasnosti?”

„Nisam, Ilija, bar ja mislim da nisam. Cenim da sam im se odužio.”

U tom momentu u sobu ulete Esma:

„Tata, tataaaaaaaa… tatice mooooj. Jel onaj clveni bickil za mene?”

„Jeste, ljubavi, idi sad sa Jugoslavom pa ga probajte. Dolazimo da vas gledamo Ilija i ja, samo da popijemo rakiju”, odgovori joj otac, nasmejavši se.

Nije bila jedna rakija i nije bilo brzo. Razgovor im je prekinulo zvono na vratima. Emi je otišla da vidi ko je. Ubrzo se začu njen krik i jecaj. Aleksandar i Ilija pohitaše da vide o čenu se radi. U predsoblju su stajali Mala Esma, Jugoslav i vižljasti dečačić crne kose, koji nije prestajao da priča.

„Čiko, ja se zovem Milosav a zovu me Miki. Ja sam vama prvi komšija, živim u onom dvorištu gde ima bunar i jabuke. Tamo mi žive mama i tata. Ja nisam udario vašeg sina, on je sam pao sa bicikla dok smo se ja i Esma svađali da li je ono muški ili ženski bicikl. Njega sad jako boli ruka... meni je žao, a žao mi je Esme, jer joj se bicikl pokvario, ali to će sve moj ujak da popravi. Znate, on je bio u zatvoru, tamo je naučio sto zanata, samo nije naučio da voli komunjare. Tako on kaže…”

Aleksandar i Ilija prasnuše u smeh. Emi ih ljutito pogleda obojicu i demonstrativno ode u kuhinju, a Esma i Jugoslav odahnuše, jer su shvatili da se neće ljutiti na njih. Na kraju se sve dobro završilo. Jugoslav je zaradio longetu, koju je nosio narednih meseci, Mala Esma grdnju a Miki nove drugare.


„Da, mlada damo, to je onaj Miki o kome tvoja majka i ja često pričamo. Ne, nije on oduvek bio onakav – i on je bio dete, ma koliko te to čudilo. Na rođendan tvoje mame i godišnjicu smrti moje, rođen je naš trio. Simbolično, zar ne?”
 

Željko B.

Primećen član
Poruka
795
KADAR BROJ 9

Milosav ili Miki, sin Branka, unuk Milosava i praunuk Borivoja zvanog Pusti, bio je jedini muški potomak nekada brojne varoške porodice koja je pre drugog rata posedovala više od pola zemlje na kojoj se prostirala Varoš. Kako se gomilalo njihovo bogatstvo, tako im se krv tanjila. Neki kažu da je to zbog ženidbi i udadbi u okviru ne tako dalekog srodstva, a drugi, opet, veruju da je to zbog kletve koju je na oca Borivoja Pustog bacila neka čergarka kojoj nije hteo da plati usluge. Kakve su to usluge bile – niko sa sigurnošću nije mogao da kaže. Činjenica je da se u njihovoj porodici nakon toga rađalo po jedno jedino muško dete i gomila ženskadije, a to muško dete je bilo kao od boga blagosloveno, stasom naočito, pameću obdareno, ali i svakolikim drugim talentima. Od muških i od ženskih voljeno i poštovano, neprijatelja nije imalo, do svoje plahovite naravi i usuda da ne trpi nikakvu nepravdu. Tako bi se nešto moglo reći i za Mikija. Najstariji žitelji varoši su tvrdili da je ličio na svog pradedu Boru „kao jaje jajetu”. Osmeh koji je razoružavao, crne vragolaste oči i crna kosa koja se nije dala počešljati, kao griva nekog vranca. Životinje su ga volele, bez straha je prilazio najoštrijem šarovu, kome ni gazde nisu uvek smele da priđu, i najprgavijem gusanu, koji je jadom „zabavio” pola Varoši.

Kuća im je bila starinska, jaka, sa podrumom dopola ukopanim u zemlju, u kome je i po najvećoj vrućini bilo hladno, i gde su stajale bačve za rakiju i vino, kao i zimnica, koje je kod njih bilo u izobilju. Iznad podruma je bio doksat, sakriven krošnjom lipe koja je bila stara koliko i sama kuća, takoreći njen sastavni deo. Ispred kuće je bio mali voćnjak, o kojem se starao Mikijev otac, a kad je malo poodrastao – i Miki. Iza kuće, bila je bašta, o kojoj su brigu vodile Mikijeve sestre i majka Marija. Majka mu je bila pravi stub kuće. Krupna, simpatična plavuša koju niko nikada nije video da nije u poslu. Bila je potomak prečanskih Srba, a Mikijev otac ju je, valjda zbog plave kose i pega, zvao „moja Švabica”. Pravila je čudesne kolače čudnih imena, koje su deca obožavala, i tome je naučila svaku varošanku koja je to poželela. Sa njima je živeo Mikijev ujak, Konstantin, ali su mu Varošani skratili ime u Koča. Veseli bonvivan, koji ceo život ništa nije radio, u Varoš je došao pre svoje sestre, za nekom od svojih ljubavi, koje se više nije ni sećao. Bez osećaja za odgovornost, bio je neko kome se sve praštalo zbog njegovog osmeha, pred kojim je padala cela Varoš. Tako je bilo sve do poslednjeg rata. Neka iz gomile žena koje su se lepile za njega rekla mu je da mu uniforma lepo stoji, i Koča bez razmišljanja stupi u SDK. Sve je bilo dobro dok je Koča jahao belog konja i šepurio se pred ženama varoškim, ali kada su krenula ratna dejstva i borbe sa partizanima, Koča je shvatio da je vrag odneo šalu, ekspresno je dezertirao i pobegao na šurakovo imanje, u zemunicu Bore Pustog, gde je proveo ceo rat. Na svetlo dana je izašao odmah nakon oslobođenja Varoši, izbegavši streljanje na Keju. Jedan od prevarenih muževa se tada prisetio uniforme, beloga konja, neverne žene, pa ga je prijavio. Odrapili su mu nesrazmerno dugu kaznu naspram njegove uloge u ratu, ali je tamo imao vremena da nauči sto zanata i da zamrzi komuniste, što je Mikiju ponavljao svaki dan.

Mikijevi, osim toga, nisu imali većih problema sa komunistima, valjda i zato što je njegov deda, po kome je dobio ime, bio Kikin saborac, a kažu i neprežaljena ljubav. Jeste da su im oduzeli skoro celo imanje, one trešnje kod Doma zdravlja i plac na kome je sagrađena „Plava zgrada”, ali je ostalo dovoljno za normalan život u ono vreme. Miki je zdravo odrastao, na sreću svojih roditelja. Upoznao je nove drugare. Nekako se sve dovodilo u normalu.

Godine koje su nastupale, iz današnje perspektive, ličile su na jedan veliki raspust. Varoš je cvetala. Okolna brda su ubrzano počele da krase vikendice važnih i poznatih ličnosti. Sasvim normalno je bilo da na pijaci ili u prodavnici dok kupujete hleb nabasate na glumca koga ste sinoć gledali na televiziji ili na pevačicu čije ste ploče čuvali kao oči u glavi. Političari su bili manje strašni kada ih vidite u dubokim čizmama, bez kravata i odela, kako izvoze svoje čamce na reku. Varošani su počeli da se osećaju kao deo sveta. Čak je i Drug Stari lično dolazio u Restoran. Ništa od svega toga nije doticalo tri drugara. Malu Esmu nije bilo briga što je Aleksandar pod hitno morao da ode u Nemačku da rešava problem ubistva konzula, ona je bila presrećna što je sa tog puta doneo kasetofon, koji je odmah postao zajednička imovina. Ilija i Aleksandar su vodili sve duže i duže razgovore.

„Šta se to zapravo dogodilo u Nemačkoj, Aleksandre?”, pitao je Ilija.

„Ne znam ni sam, voleo bih da mogu da ti kažem da su ga ubile ustaše zato što mrze Jugoslaviju, ali bojim se da to nije cela istina”, odgovori natmureni Aleksandar.

„Sve više i više naših se ponaša kao da su im funkcija i mesto zagarantovani a lično bogatstvo i raskoš se podrazumeva. Revoluciju krčmimo na buržujskim tezgama, obiće nam se to o glavu. Ovo je bio moj završni posao i od danas sam u penziji, ali se jako bojim za budućnost – kad Stari ode, sve će ovo otići do vraga zajedno sa njim.”

„Esma, milo dete, zar mora ovoliko jako?”, zavapi Emi iz kuhinje, negodujući zbog glasne muzike.

„Mora, mamiceeeeee moja najmilija i najdraža!”, umiljavao se plavokosi đavolak.

„Ma pusti je, Emi, brzo će je proći”, pokušaše muškarci da je oraspolože, ali na njihovu, a i žalost svih drugih stanara, „mučenje” se nije završilo ni tada, a ni narednih mesec dana, sve dok Aleksandar, pod Eminom pretnjom da će dovesti svoju majku na „produženi vikend” od par meseci, nije uzeo stvar u svoje ruke i oduzeo od Esme inkriminisani „kasetaš” marke „Soni”. Trojka je žalila sve ukupno ne duže od pet minuta, i onda odjezdila niz stepenice u dvorište. Da obraduje Malu Esmu, Miki je odnekle doneo malo slatko žensko štene kome su, na Jugoslavov predlog, dali ime Lidija – po jednoj divnoj bakici koja im je davala bombone svaki put kada ih je sretala u nekoj od njihovih avantura. Mala Esma je odmah podelila zaduženja. Ona će okupati Lidiju, jer malkice smrdi, a onda će napraviti ogrlicu... Podrazumevalo se da će to u stvari da uradi Emi. Miki je bio zadužen za hranu i obaveštavanje svih drugara da se sakupe i požele dobrodošlicu Lidiji, a Jugoslav je trebalo da sklepa kućicu, jer je Mala Esma bila ubeđena da njen brat može sve da napravi. Rečeno – urađeno. Jugoslav je napravio kućicu koja je više ličila na obojenu gajbicu za voće. Miki je doveo i postrojio celu bulumentu drugara a Emi na brzinu napravila ogrlicu od nekog starog kaiša na koji je zalepila rasparene đinđuve. Mala Esma je, sva ponosna, iznela štene na prvo gledanje. Lidija je bila toliko uplašena od kupanja i sređivanja da se šćućurila, ne ispuštajući ni glas od sebe. Toga dana im je palo na pamet da je prošetaju ulicama Varoši, te sa sigurnošću možemo da tvrdimo da su to prvi koraci u razvoju kinologije u Varoši. Pre ovoga, psi su Varošanima služili za lov i da čuvaju kuće. Lidija je, htela to ili ne, postala pravi pseći avanturista. Sa ovom trojkom je svakodnevno upadala u nevolje, počev od toga što su ukradenim čamcem starog deda Spase odlazili na obližnju Adu, gde je Lidija po potrebi glumila sve od geparda do nosoroga. Pokušali su da je maskiraju u žirafu, ali nikako nisu uspevali da joj navuku štule, bežala je kao oparena. Posećivali su i deda Borinu čuvenu zemunicu, u koju Lidija ni po koju cenu nije želela da uđe. Bila im je verni sučesnik kada su upadali u tuđe voćnjake da kradu voće. Hrabro je trčala za decom, ne oglašavajući se kada ih pojure vlasnici voća. Lidija je bila verni navijač Male Esme, kad god bi se igrao fudbal u dvorištu „Plave zgrade”. Podrazumevalo se da je Esma igrala fudbal barabar sa dečacima, a Lidija je uskakala kad god Esma izgubi loptu, i hvatala protivničkog igrača za nogu. Kraj utakmice je obično propuštala, jer su morali da je vežu ili zatvore u podrum.

S jeseni su se selili u Mikijevo dvorište i odatle se nisu micali do proleća. Učestvovali su sa njegovima u branju grožđa, teta Marija ih je učila kako se pravi zimnica... Onda su krenule slave, i kućom se širio opojan miris vanilica koje je ona pravila nenadmašno. Pomagala je samo Esma, dok su Jugoslav i Miki pravili džumbus i bivali isterani, da bi se vraćali tačno u momentu kada su vreli kolači posipani prah šećerom. Kao da su imali urođene radare podešene za otkrivanje slatkiša. Ilija se bunio što Jugoslav ide na slavu. Još Bogu nije mogao da oprosti Esmin gubitak.

„Pusti dete da se raduje; ako smo mi morali da prođemo sve one muke, on ne mora. Neka nauči da postoje razlike, neka nauči da ih poštuje, postaće bolji čovek. Kada si ga poslednji put slao u ujčevinu?“, izdeklamovala je Emi, a sa njom nije bilo rasprave.

Ilija promumla sebi u bradu nešto što bi moglo da zvuči kao: „Nisam. Hoću ove godine.”

Zima je nosila i svinjokolje. Decu su slali da se sankaju dok se klanje i šurenje ne završi. Vraćali su ih na ručak a Mikijev ujak Koča ih je naučio da parčiće mesa nataknu na zašiljeno i očišćeno drvce, da peku pored vatre. Tjko je bio njihov prvi dodir sa kulinarstvom, do duše malo neslan, malo više pregoreo, ali najslađi na svetu. Teta Marija se krstila levom i desnom kako neko može tako nešto da jede pored njenog gulaša, ali nije mogla da zadrži osmeh dok ih je posmatrala onako srećne, zadovoljne i umazane. Tako je prolazila poslednja zima pre njihovog polaska u školu. Sa dolaskom proleća, trio se rastao. Ilija je Jugoslava odveo u rodno mesto svoje majke, a Emi je malu Esmu pod pretnjom odvela kod svoje. Činilo joj se da je Esma previše muškobanjasta – vreme je bilo da prođe kurs kod svoje bake.

Esma je molila i obećavala da će biti mirna i dobra, ali ništa nije moglo da poremeti Eninu rešenost, čak ni Aleksandrove molbe. Emi ga je presekla pogledom, a on je samo žalosno slegnuo ramenima pogledavši ka razočaranoj Esmi.


„Da, mlada damo, kod one bake na Dorćolu, kod koje ni ti nisi volela da ideš, mada nemam pojma kako se toga uopšte sećaš”.
 

Željko B.

Primećen član
Poruka
795
KADAR BROJ 10

Jutra u dvorištu „Plave zgrade“ vikendom počinju prilično kasno; nakon produženog spavanja i doručka, prvi klinci izlaze tek oko deset sati. Ovoga puta nije bilo tako. Na stepenicama kod hidrofora sedeli su Esma, Miki i Jugoslav. Nisu se videli tri meseca, te su se nekako ispitivački posmatrali. Činilo im se da su se promenili, pa su želeli da procene da li su i dalje trojka. Prvi je mučnu tišinu prekinuo Miki:

„Ljudi, nemate pojma šta sam sve radio ovog leta. Otac me je svaki dan vodio u vinograd da naučim sve o grožđu; on kaže da grožđe i vino traži slugu a ne gospodara. Ništa mi nije bilo teško, ni da okopavam ni da kidam osušene grane. Naučio sam kako da proređujem da bi vino bilo slatko i jako a rakija mirisna. Tata kaže da ću ako budem strpljiv za dvadeset godina biti dobar vinogradar, i još kaže da svaka budala može da obere grožđe, ali da retki naprave dobro vino... Ujka Koča je kupio žensko ždrebe; ja sam želeo muško, ali je on rekao da neću sa njom da orem već da je jašem. Ime joj je Silvana; ja sam hteo drugo ime, ali Koča nije dozvolio. Posle su mi rekli da je to ime neke pevačice za kojom je Koča plakao kada je poginula. Išao sam na reku sa njim i deda Spasom; naučili su me kako se lovi riba, kako se pravi riblja čorba, kako se peče deverika na procepu, gde su najbolja mesta za šarana, kako se kači na češke i ruske brodove da se kupi najlepši kačkavalj na svetu. Posle je tata bio ljut na Koču, rekao mu je da će njegov sin neće biti švercer i da prekine da me kvari. Šta bi tek rekli da znaju da mi je davao da pušim? Meni je to odvratno, smrdi, samo sam se pravio da pušim. Igrali smo i fudbal... Falio si nam, Jugoslave...”

„Samo ti je on falio, a ja nisam?”, ljutnu se Esma i nastavi da priča, ne dozvoljavajući Jugoslavu da odgovori a Mikiju da nastavi.

„E, ja baš ni malo nisam bila željna ovog prašnjavog dvorišta i vas dvojice. Da samo znate kako veliki stan ima moja baka, kako su lepe i elegantne njene prijateljice; sve govore strane jezike, pa sam i ja morala da naučim. Vodile su me sa sobom u hotel ‘Moskvа’ na tortu, i na sladoled kod ‘Pelivana’. Naučila sam da igram tenis sa novim drugarima, čiji roditelji žive na nekom Dedinju, bila sam i na hipodromu. Tamo sam nosila šešir koji mi je baka kupila na Terazijama”, izdeklamova ona.

„Ne verujem ti ništa, nikada nisi umela da lažeš”, tiho prošaputa Jugoslav.

„Istina je... U pravu si, Jugoslave... Bila sam ljuta na Mikija. Naravno da ste mi nedostajali obojica. U Gradu je prelepo, ali su svi beskrajno dosadni, niko nikoga ne voli. Teta Marijini kolači su lepši sto puta od njihovih, a naša trešnja je zanimljivija od tog njihovog Dedinja. Uostalom, upoznaćete ih za zimski raspust, jer ih je Emi pozvala da dođu kod nas na vikend za Božić. Tata je izjavio da on tada sigurno neće biti kod kuće, i ja sam mu se pridružila. Emi je posle htela da nas postrelja”, završi Esma smejući se.

Miki i Esma su čekali da Jugoslav počne sa svojom pričom, a on je i dalje ćutao.

„Imaš li ti nameru da sačekamo ručak ovde dok se ne smiluješ da nam kažeš kako si se proveo”, nestrpljiv je bio Miki.

„Ma ne, samo ne znam šta da vam kažem. Tamo je sve drugačije: voda ima drugačiji ukus, vazduh miriše a noći su jako hladne. Prvo se nisam snašao, izgledali su mi svi jako čudno. Televizor se pali samo uveče, a ustaje se sa izlaskom sunca i onda svako ide svojim poslom. Ja sam sa rođacima išao u planinu da čuvam ovce. Tamo žive vukovi, pa su sa nama išli psi, veliki i jaki. Zavoleo sam najvećeg, sivog, koji se zove Demir. Posle mi je ‘nena’ objasnila da Demir znači gvožđe, a on je baš takav. Rekla mi je da je Demir sin kuje koju je moja majka odgajila; nije se približavala nikome osim nje, kao što se i Demir približava samo meni. Baka se klela u nekog Alaha da je to čudo, da pas oseća duh moje majke. Dugo sam plakao tada; tamo mi je najviše nedostajala. Tamo je se svi još uvek sećaju; kažu da sam likom na nju, po očima najviše. Vodili su me na neke vašare i pokušavali da me nauče njihovim pesmama. Jednom smo se posvađali, kad je daidža nazvao mog oca ‘onim bradonjom’. Nisam znao zašto, kad Ilija nikada nije nosio bradu, ali sam mu rekao da je moj otac mnogo lepši i bolji od njega. Svi su skočili na daidžu, a meni dali vrućih baklava da me smire. Tamo vreme sporije ide nego ovde, a ja ne znam gde mi je lepše. Kad sam tamo, ne bih nigde odatle, a kad sam ovde, sa vama, onda mislim da samo tu pripadam. Ilija mi je rekao da je to normalno, jer nosim dve krvi, ali da sam zbog toga poseban, da treba da se ponosim i da se zato zovem Jugoslav.” Kada je završio, on diže pogled i vide da ga Mala Esma i Miki gledaju zapanjeno.

„Pa ti nisi ovoliko reči u jednom dahu izgovorio od kada sam te upoznao”, reče mu Miki. Razgovor im je prekinula Emi.

„Esma, da li vaše gospodstvo zna da sutra kreće u školu a još nisu spakovane knjige, sveske, i da njena majka nije opeglala odeću koju će sutra da obuče. Odmah da si došla kući!”.

Miki i Jugoslav klimnuše glavom jedan drugom, te krenuše svojim kućama, poprilično zbunjeni pred onim što dolazi. Dolazila je škola, i svi strahovi vezani za nju – da tamo neće moći onako kako su mogli do sada, kod svojih roditelja, da će ih stariji učenici maltretirati i da od igranja više nema ništa.


„Pa ne znam, mlada damo, da li smo koristili sve te pametne reči. Ipak smo bili samo deca, ali ja volim da mislim da je baš tako bilo.“
 

Željko B.

Primećen član
Poruka
795
KADAR BROJ 11

Prvi septembarski dan u Varoši osvanuo je neuobičajeno tiho, bez smeha. Kolone smrknute dece i nervoznih roditelja polako su se kretale ka varoškoj školi. Neko sa mamom, neko sa bakom, a Esma i Jugoslav sa Emi. Emi je imala izraz lica kao gonič robova u Luizijani, i okretala se nervozno tražeći pogledom Mikija. On je doleteo kao furija, praćen čoporom uličnih pasa, zaustivši da izdeklamuje neko od svojih maratonskih objašnjenja koje nijedan od roditelja ne bi do kraja saslušao, već bi ga ispraćali onim: „Idi s milim Bogom, crno dete”, što bi Miki sa radošću učinio... Ali, ta taktika nije palila kod Emi – u letu ga je počupala za kosu, presekla pogledom, tako da je Miki izgubio želju da diše a kamoli da priča.

„U školi morate da budete mirni i dobri. Jedva sam se izborila da budete u istom odeljenju. Nemoj da mi se učiteljica požalila na nekog od vas, inače će čudo da vas snađe. To se, Jugoslave, ne odnosi na tebe, ti si jedno mirno i vaspitano dete, ni nalik na ovo dvoje mangupa. Esma, ne pravi te glupave face, misliš li da te ne vidim? Milosave, gde je tvoja školska bluza? Znam da ju je Marija sinoć opeglala... Crno dete, pa zar si je tako zgužvao, kako ćeš takav u školu? Naravno da nećeš kući, već je odmah oblači da ti ne isprašim tur.”

Nova škola je krasila dvorište pokraj varoške crkve, bila je „biser” moderne socijalističke arhitekture. Veliko dvorište sa baštom i spomenikom borcima palim u poslednjem ratu ulivalo se u hol škole, gde su se đaci postrojavali u parovima. Miki je brže bolje uhvatio zapanjenu Esmu za ruku, a Jugoslavu je „zapala” njemu nepoznata devojčica. Ništa im nije bilo jasno. U takvom raspoloženju ih je učiteljica uvela u učionicu i rasporedila po klupama. Prvi čas je prošao u razgledanju učionice, predstavljanju, i u gomili nekih pravila koje im je učiteljica govorila a oni se trudili da ih shvate. Od toga ih je spasilo školsko zvono, a zatim i rečenica: „Za danas je ovo dovoljno, možete sada da idete kući. Za sutra ponesite sveske i olovke.”.

Dok su deca lagano pakovala svoje stvari, Miki je već nestao u vidu lastinog repa govoreći Esmi da mu ponese torbu, jer njega čeka Koča da idu preko reke da kupuju zečeve u Banatu. Esma je, besna, pokupila Mikijeve stvari, dala ih Jugoslavu da ih ponese, bogoradeći kao njena majka. Narednih dana su donosili štapiće, pasulj i razne druge stvarčice. Koča se šalio sa njima da je t u stvari škola za kuvare, a ne za prvake. Učiteljica im nije izgledala više onako opasno, a ni sama škola. Upoznali su „tetkice” i domara, otkrivali svaki dan nove stvari u školi, oduševljavajući se njome.

Tako je počelo njihovo školovanje. Kako prve nedelje, tako i narednih godina, Miki je bio ležeran, neodgovoran, ali je na neki volšeban način uvek bio na granici vrlodobrog i odličnog. Mala Esma je sa voljom radila samo ono što je sama želela, nikako je nisu mogli privoleti nečemu što joj se nije dopadalo u tom momentu. Jugoslav je sebe pronašao u školi – inače tih i neprimetan, postajao je govorljiv i odvažan. Videlo se da će, ako tako nastavi, biti najbolji đak svoje generacije.

Dok su na kraju nedelje sabirali utiske, Aleksandar ih je iznenadio svojim predlogom:

„Vodim vas sve sutra u bioskop!”

„Šta ti bi, crni Aleksandre, uplaši me!”, zatečen Emi.

„Nova kola moraju da se probaju, đaci prvaci su zaslužili da ih počastimo, a ni nama to ne bi smetalo.”

„Ilija, i ti ideš sa nama”, nastavi Aleksandar.

„Gde ćemo svi stat?”, upita Ilija, a videlo se da mu je milo što ga Aleksandar nije zaboravio.

Rečeno – učinjeno. Ranom zorom su se svi sakupili u Aleksandrovom i Eminom stanu. Naravno, nisu odmah krenuli. Emi nije htela ni da čuje da se krene pre doručka i dok ona ne izvrši inspekciju i da svoje odobrenje.

„Zakasnićemo na prepodnevnu projekciju”, pokušao je da se pobuni Aleksandar. Emi ga je presekla pogledom ne udostojivši ga odgovora.

„Blago nama, bar nismo gladni”, prošaputa Mala Esma, gledajući da li ju je majka čula. Na svu sreću – nije, bila je zauzeta sređivanjem Mikijeve garderobe.

Postrojavanje je konačno bilo gotovo i počelo je ukrcavanje u Aleksandrova kola, pod Eminom dirigentskom palicom. Aleksandar je obradovao svoju porodicu „golfom jedinicom”, ponosom domaće auto industrije, dokazom da se i sa „mrskim okupatorom” može sarađivati a da ne postaneš izdajnik. Uz obavezna stajanja, nekako su dogurali do grada. Parkiranje je počinjalo tih godina da biva problem, pa su Emi i deca izašli, dok je Aleksandar sa Ilijom krenuo u potragu za mestom, računajući da će imati vremena za „po jednu” s nogu dok se ispred bioskopa „Kozara” ne nađu sa ostatkom grupe. Emi je blistala od sreće: konačno je bila svoj na svome; to je bio njen grad, mesto gde se rodila i odrasla. Bile su to njene ulice i trgovi, njeno dvorište, parkovi za koje su je vezivale prve ljubavi i prvi poljupci. Kao neki kustos koji pokazuje vredne umetnine, ona je deci pričala priče o gradu koje nisu mogli nigde drugo da čuju, a oni su je slušali zaboravljajući da dišu, samo ne bi propustili neku od informacija. Za to vreme su Ilija i Aleksandar već pili svoj drugi vinjak, tek toliko da se kondiciono pripreme za bioskop. U međuvremenu su se snabdeli neophodnim rekvizitima za gledanje filma u vidu semenki i suncokreta.

Konačno su ušli u salu, pritom preživevši Emino nadgledanje da se neko ne izgubi. Emi je osetila miris vinjaka, ali je raspravu o tome ostavila za neki drugi put, imala je sada preča posla.

Sam film je ostavio različite utiske. Emi i deca su bili oduševljeni – Emi zato što je na nju sve iz Amerike imalo takav uticaj, a deca zato što im je to prvi film koji su gledali u nekom drugom, a ne u varoškom bioskopu. Ilija i Aleksandar nisu delili takve utiske.

„Šta je ovo, Aleksandre?”, smrknuto procedi Ilija.

„Novo vreme – nove navike, moj Ilija.”

„Ajde, ne šali se sa mnom”, na to će Ilija.

„Ne šalim se, nažalost. Nisu nas uništili oružjem, ali izgleda da će nas pobediti filmom i muzikom!”, zamišljeno mu odgovori Aleksandar.

„Nisu pobjedili, a neće ni sad, neće komunisti dozvoliti.”

„Bojim se da je sve manje komunista, a sve više članova, druže moj.”

„Ovoga puta nisi u pravu; SKJ na čelu sa Drugom Starim je nesalomiva”, neuverljivo dodade Ilija.

„A kad Stari umre, šta ćemo onda?”

„Đavo sa tobom, Aleksandre, Stari neće umrijet”, panično zbrza Ilija, ne pazeći šta govori.

Aleksandar ga nije ni čuo. Slušao je šta Emi objašnjava deci.

„Ovo što ste videli, dragi moji, to je ‘američki san’. Samo u Americi obični ljudi mogu…..”

„Dosta!”, ledenim glasom je prekide Aleksandar. Emi ga zapanjeno pogleda, ali se ne usudi da prozbori ni jednu jedinu reč.

„Ta zemlja je nastala na krvi ubijenih Indijanaca i crnaca. Nikada više da te nisam čuo da tako govoriš, pogotovo ne našoj deci”, nepokolebljiv je bio Aleksandar.

„Šutite vas dvoje, ako vam je do svađe, a vi nazad u varoš. Pustite mene i decu da idemo jest, vidite li da su jadnici pobjeleli od gladi. Kud će vam duša?”, našali se Ilija kako bi smirio tenzije.

„Ljudi, ajmo na viršle”, predloži Emi, a ostali se složiše jer su bili previše gladni da bi se raspravljali.

Viršle iz kioska... Sigurno nema nikoga ko je posetio grad Grad tih godina, makar i na jedan dan, a da ih nije probao. Za one mlađe – to je par viršli u mekoj kajzerici, sa razvodnjenim senfom ili bez njega. Sve u svemu, ništa posebno. Štaviše, prilično obično i sirotinjski, kao neki gastronomski podsetnik na dane obnove i izgradnje. No, to im nije smetalo da se dobro najedu i krenu u šetnju do zološkog vrta. Naravno, morali su da prođu Glavnom ulicom; Emi je bila u svom elementu – šepurila se, upoznavala ih je sa poznanicima koje su sretala, onda ogovarala te iste poznanike i poznanice, ali na tako šarmantan i duhovit način da su se svi držali za stomake od preteranog smeha. Tako se kratka tura do zoo-vrta odužila na preko sat vremena. U to nije bila uključena poseta „Mitićevoj robnoj kući”, kako ju je Emi tvrdoglavo zvala iako blizu četrdeset godina nije nosila to ime. Deca su počela da negoduju, a to bi uradili i muškarci da se nisu plašili „pravednog gneva” Eminog. Umor se izgubio onog momenta kada su ušli u carstvo životinja. Kako je sve troje dece obožavalo životinje, stariji su popadali s nogu pazeći da ne upadnu u neku nevolju, mada je Emi tvrdila da ne treba štititi decu već životinje. Ponajviše su se zadržali kod aligatora Muje, pokušavajući da provere da li je živ. Razvila se žučna diskusija, u kojoj su Esma i Jugoslav tvrdili da je živ, samo su mu dosadili posetioci, a Emi i Miki da je to samo „punjena” životinja. Da skrati priču, Aleksandar je predložio Emi da siđe u Mujin bazen i proveri to, na šta se Emi smrtno uvredila, dok su se ostali nasmejali od srca. Na kraju im se i sama Emi nasmejala. Nekako ih je put naveo do kaveza sa vukovima. Jugoslav je tu zastao kao opčinjen. Iz čopora se izdvojila vučica, koja se primakla uz samu ivicu kaveza, najbliže što je mogla i mazila se uz rešetke.

Nakon toga su svi zajedno otišli u obližnji luna park. Deca su požurila na ringišpil pa na vožnju automobilima. Najbolji su bili Miki i Aleksandar, a Mala Esma se ljutila na Emi jer je nije pustila da ona vozi. Da spreči svađu, Aleksandar je otišao da puca iz vazdušne puške. Doneo je Esmi velikog medu, kojeg je ona momentalno zagrlila. Gazdu strelišta su ostavili zapanjenog, jer nije mogao da veruje da je neko mogao da skine medu sa potpuno razdešenim nišanom.

Jesenji dan je bio pri kraju; krenuli su nazad u Varoš. Deca su bila puna utisaka. Zaspali su umorni i srećni. Prvo su odveli Mikija; Ilija ga je na rukama odneo u kuću, gde ih je Marija čekala sa vrućim salčićima.

„Bojim se da od toga neće večeras biti ništa”, konstatova Ilija, pa obeća da će ujutru svratiti na kafu i kolače.

Pred Ilijinim stanom se pozdraviše tiho, da ne probude dečicu, i svako sa svojim mislima, odoše kućama. Emi je smestila malu Esmu u krevet, pa se okrenula ka svom mužu.

„Volim te; ti si zaista najbolji čovek na svetu, Aleksandre. Ne znam čime sam te zaslužila?”, poče Esma, a Aleksandar je prekinu poljupcem.


„Da, mlada damo, to je bio jedan od najlepših dana u mom životu… Vodiću i tebe na ista mesta. Da, deke i bake se ponekad ljube, ne smej se!”
 

Željko B.

Primećen član
Poruka
795
KADAR BROJ 12

Kada je smestio Jugoslava u krevet, Ilija duboko uzdahnu i nasu sebi čašicu rakije. Najteže su bile noći. Tada mu je Esma najviše nedostajala: da sa njom podeli lepotu dana koji je protekao da joj se pohvali koliko im je sin porastao, kako je pametan na nju i jak na njega. Navikao je bio na njen osmeh, na njenu nepresušnu energiju. On je bio naprasite naravi, spreman da plane u momentu, nedostajala mu je njena sposobnost da reši najkomplikovanije probleme sa lakoćom samo njoj svojstvenom. Plašio se da li će uspeti da vaspita Jugoslava, da li će imati snage da od njega načini čoveka. Rakija tu nije pomagala, trebala mu je Esma – da ga zagrli baš onako kako su se grlili onih dana kada su oboje shvatili da su suđeni jedno drugome. Nije njemu nedostajalo žensko telo, jednostavno, nije želeo nijednu drugu pokraj sebe. Mirno je slušao Emine pridike da nije normalno da se mlad muškarac „zakopa”, da mora sa nekim da se posvađa, ako ništa drugo, da mora o njemu neko da vodi računa kao ona o Aleksandru. Odgovorio joj je kratko: „Da kuvam i perem znam sam, Jugoslavu ništa ne fali a Esmu ne mere nijedna zamjenit.”
Jednom godišnje Ilija je nestajao; niko nije znao gde je i šta radi. Sutradan se vraćao, ne želeći da prozbori ni reč o tome pa su svi digli ruke od pitanja. Ilija je zapravo odlazio na autobusku stanicu, gde je nekada davno čekao Esmu onda kada je došla kod njega bez ikakvog prtljaga, ostavljajući stari život iza sebe. Taj dan i ta stanica za Iliju su bili sveti.
Konobar mu je doneo piće, ko zna koje po redu, a Ilija je sedeo nemo zagledan u jednu tačku. Stanični bife se brzo punio i praznio, samo je on uporno čekao.
„Čekate nekoga?”, upita konobar, sluteći da iza svega stoji neka interesantna priča.

„Da”, škrto prozbori.

„Moguće da kasni autobus, to je normalno od kako su komunjare na vlasti. Ne umeju ni nacrtanu ovcu da sačuvaju”, navalentno nastavi brbljivac.

„Kasni”, odgovori Ilija.

„Pa da, mora da je kasnio u polasku”, lupi se po čelu konobar.

„Već osam godina kasni. Neće ni doći”, reče i ustade, ostavivši zanemelog sagovornika, koji taman da zausti da nije plaćeno, kada ugleda gomilu novčanica ispod piksle. Obojica na tren otploviše u neki drugi svet. Konobaru postade jasno koga je čekao, a Ilija laganim hodom ode niz ulicu da se na drugom mestu odboluje svoje jade.
Emi je nakon takvih dana iznova pokušavala da mu promeni misli, ali je uvek dobijala isti odgovor, te je na kraju odustala. Jedini koji ga je razumeo i prihvatao takvog kakav jeste bio je Aleksandar. Kada bi primetio da je Ilija previše potonuo, ostavljao je sve svoje poslove i vodio ga na pecanje. To je bilo njihovo tajno mesto, igralište velikih dečaka i ispovedaonica. Emi je nekako podsvesno znala za to, te nije gunđala previše.
Tamo je Ilija pronašao svoj mir, a sa njim i Aleksandar, zajedno sa polovinom meštana Varoši koji su dolazili da vide i da se dive ribarskoj kolibici i sojenici koju je Ilija napravio sa svojih deset prstiju.
Tamo su odlučili da će na leto zajedno na odmor na Jadran. Sve su isplanirali i predvideli do tančina, počev od toga kad će krenuti do toga koliko će i zbog čega Emi da im zvoca, kada će deci da bude dosadno, kad će biti gladni a kad će im se prispavati, gde će da se odmaraju, u kojoj kafani da piju kafu, kod kog prijatelja će usput svratiti. Smislili su i ko će da pravi roštilj na planinskom proplanku a ko sa decom da bere divlje borovnice i jagode, kako da pronađu odmaralište gde su uplatili letovanje, gde će da parkiraju kola a da ne budu na suncu i stotinu drugih vrlo „važnih” detalja... Naravno da se ništa nije desilo onako kako su planirali, a za to su se pobrinuli Emi, deca i iznenadni kvarovi na kolima. Sve u svemu, proveli su nezaboravan odmor.

Ilija je lagano počeo da živi neki drugi život, i svi su bili zadovoljni zbog toga. Ono što ostali nisu znali je to da je Iliji Esma nedostajala još i više, ali je sad imao čime da joj se pohvali u dugim noćnim razgovorima koji su bili samo njihovi.


„Da, mlada damo, takav je bio moj otac. Mnogo sam ga voleo i mnogo naučio od njega, baš kao što ti učiš od mene. Naravno da može da se voli posle smrti. Ne plaši se, malena, neću ja nigde od tebe.”
 

Enessa

Buduća legenda
Poruka
25.199
Lepo pišete gosp Željko. ....Priznajem nemam večeras vremena da sve pročitam ali i to što sam pročitala vidim da je pisano od srca, oslikava zivot u svim svojim padovima i usponima,dalo mi je još jedan razlog da dolazim na Krstaricu.
Ubuduće ću uvek prvo pročitati vašu "sasvim običnu pricu" a ostalo koliko stignem
Samo nastavite ovo je pravo osveženje :okok:
 

Željko B.

Primećen član
Poruka
795
KADAR 13

„Trojstvo” je ime koje su im nadenuli. Počelo je kao interna šala Mikijevog ujaka Koče, a proširilo se na celu Varoš. Gde god se nešto desilo, mogli ste biti sigurni da će se oni pojaviti, makar kao svedoci. Bili su tu kada je Kočina kobila repom udarila dosadnu komšinicu – zli glasovi bi rekli da su videli Mikija kako je pre toga nosio teglicu punu muva sa sobom, mada je Miki tvrdio da je to bio „naučni eksperiment”, a ne muve. Bili su tu kada je nestala gomila mesa iz pušnice Mikijevih – uhvaćeni su sa garavim rukama. Ni za živu glavu nisu hteli da odaju gde su ga sakrili, nisu pomagale ni pretnje batinama ni ucene a ni pokušaji korumpiranja. Ostali su nemi čak i pred strašnim Eminim sudom. Naknadno se ispostavilo da je meso završilo u najsiromašnijoj varoškoj kući, batine niko više nije pominjao. Miki je počeo da trenira fudbal – nije da ga je nešto previše voleo, ali mu je on davao priliku da se do mile volje izjurca a da ga niko ne opominje da će „jednog dana izgubiti sopstvenu glavu”. Ako je neko mogao da ih smiri i utiče na njih, bila je to njihova učiteljica, doduše, uz ogromnu količinu strpljenja. Sredinom aprila, Varoš je pogodila vest o zemljotresu na moru. Aleksandar je pokušavao da dobije meštane sa kojima su se sprijateljili prethodnog leta. Krio je svoju zabrinutost zbog vesti o velikom razaranju i ljudskim žrtvama. Nakon nekoliko dana, uleteo je u kuću, digao Emi, pa Esmu u vazduh i ljubio ih.

„Živi suuuuuuuuu….”, bilo je sve što je izgovarao u pauzama ljubljenja njih dve.

„Spusti me momentalno, pa nam onda objasni ko je to živ?”, bunila se Emi, ali ne baš toliko usrdno, jer su joj prijali njegovi poljupci. Mala Esma je odmah sve shvatila; prvo se vrtela u krug i pocikivala od sreće a onda je odjurila da sve to kaže Jugoslavu i Mikiju.

„Živi su, tata je saznao. Jadni ljudi, mora da su se jako uplašili. Da li imaju gde da spavaju? Šta jedu? Jooooj…”, kao singerica je vezla Esma.

„Stani i saberi se, ne mogu da te pratim. Ko je živ i ko se uplašio?”, pokušao je Jugoslav da izvuče nešto smisleno od nje.

„Pa naši drugari sa mora! Jugoslave, ponekad me stvarno začudi koliko sporo kapiraš a, kao, najbolji si učenik”, nije propuštala da ga pecne Esma.

Utom su naleteli na Mikija, koji je dotrčao u dvorište sa idejom o izletu na koji bi ih vodio Koča. Naravno da je u tu avanturu bio uključen čamac i Reka. Zaustio je to da ispriča svojim drugarima, ali ga je Esma prestigla:

„Imali su zemljotres, nas troje moramo da im pomognemo. Vas dvojica smišljajte kako, neću valjda ja – ja sam devojčica.”

Jugoslav je pametno oćutao, a Miki je pokušao da joj objasni da „nije bila devojčica” kada je bez sedla jahala Kočinu kobilicu ili kada je na treningu zamenila levo krilo. Esma ga samo pogleda „onim” Eminim pogledom, nakon koga obojica ućutaše.

„Uvek upali, baš je mama pametna”, pomisli Esma i poče da im izlaže svoj plan. Prvo je nisu shvatili, a onda, kako je prolazilo vreme, sve više su postajali zagrejani za njenu ideju.

Plan je uključivao ceo razred i njihovu učiteljicu. Svaki učenik bi dobio zadatak da od kuće donese ono što smatra da je potrebno nekom njegovom vršnjaku, a onda bi to lepo upakovali i poslali sa propratnim pismom, koje bi potpisali svi učenici iz razreda. Ideja je bila toliko dobro i brzo prihvaćena, da ih je učiteljica jedva sprečila da otrče u tom momentu kući. Zvono koje je označavalo završetak nastave su dočekali pocupkujući u mestu, a školu napustili brzinom munje.

Ujutru, po ulasku u učionicu, učiteljica je doživela šok:

„Pobogu, deco, šta je ovo?”, iznenađeno ih je upitala, pokušavajući da se dokopa katedre.

Trajalo je desetak minuta dok se graja nije stišala. Sve u svemu, ispalo je da su deca uspela da ubede roditelje da je od životnog značenja da spreme pakete, i ne samo roditelje, već i bake, tetke, ujne, kume, sve mamine drugarice i tatine drugove. Onda je počelo takmičenje čiji će paket biti veći, pa su se uključila deca iz ostalih razreda, pa iz srednje škole, i na kraju je cela Varoš brujala o njhovom podvigu. „Trojstvo” ih je po ko zna koji put iznenadilo, ali ovog puta prijatno. Da je vrag odneo šalu, shvatili su i odrasli, onog dana kada je televizija poslala zahtev direktoru škole da im omogući snimanje priloga o akciji i o organizatorima. Prvi su akciju podržali radnici Ilijinog preduzeća, i obezbedili kamion koji će prevesti pomoć. Da ne zaostanu, doprinos su dali opštinari, sam predsednik opštine i partijski sekretar su odlučili da budu u pratnji. Zli jezici su tvrdili da to rade radi slikanja i bogatih dnevnica. Sa njima je pošla Mala Esma – ipak je sve ovo bila njena ideja.

„Molim te da budeš pristojna, da se tamo ne inatiš i da se ne odvajaš od starijih”, neobično tihim glasom ju je savetovala Emi.

„Pobogu, Emi, Esma je odgovorno dete”, pokuša da je umiri Aleksandar.

„Ne paniči, ja idem kamionom dole da vidim treba li im što drugo”, dodao je Ilija.

Emi je sad bilo mnogo lakše, znala je da će je Ilija paziti kao svoju. I pored toga, brinula je neprestano, a onog dana kada su očekivali Esmin i Ilijin povratak, Emi je naspremala hrane za puk vojske. Nije pomoglo ni Aleksandrovo ubeđivanje da ne dolaze iz pustinje, već sa mora.

„Tata, mama, bila sam dobra, nisam se inatila, osim dva-tri puta, pazila sam se... Tamo je strašno, naše odmaralište više ne postoji a mi smo spavali u kući na obali. Jela sam sve, čak i boraniju. Bila sam najhrabrija kad je bio mali zemljotres. Svi su se uplašili, samo nisam ja”, u jednom dahu ispriča Esma pravo sa vrata, ne dajući šanse Aleksandru i Emi ni da je poljube. Ilija to potvrdi klimanjem glave.

„Imate najhrabrije i najosećajnije dete na svetu.”

Nakon večere Ilija i Aleksandar izađoše na terasu da zapale po jednu. Aleksandar ga upita:

„Koliko je tamo stvarno loše, Ilija?”

„Gore nego što možeš da zamisliš i vidiš na televiziji; puno je mrtvih i povređenih a od grada nije ostalo ništa. Bojim se da do zime neće stići da ga koliko-toliko obnove”, odgovori mu ovaj pa nastavi: „Zato sam rešio da uzmem neplaćeno, pa da sa grupom dobrovoljaca odem dole da im pomognem koliko god mogu, sevap je. Da li ti i Emi možete da pripazite na Jugoslava? Biće on u stanu, navikao je. Vi ga samo poneki put pogledajte”, upita ga Ilija.

„Bog s tobom, čoveče. Neće on biti sam u kući, već sa nama, pa mi smo porodica, šta bude za nas – biće i za njega.”.


„Delili smo istu sobu, mlada damo. Kako drugačije? Uglavnom se nismo mnogo svađali, ne više od dva puta na dan. Ne smej se, to nije smešno. To su uspomene. Zašto su uspomene? Kad odrasteš, kašće ti se samo.”
 

Željko B.

Primećen član
Poruka
795
Lepo pišete gosp Željko. ....Priznajem nemam večeras vremena da sve pročitam ali i to što sam pročitala vidim da je pisano od srca, oslikava zivot u svim svojim padovima i usponima,dalo mi je još jedan razlog da dolazim na Krstaricu.
Ubuduće ću uvek prvo pročitati vašu "sasvim običnu pricu" a ostalo koliko stignem
Samo nastavite ovo je pravo osveženje :okok:
Hvala na predivnim rečima, ja sebe ni danas ne doživljavam kao pisca več kao Čuvara uspomena. Knjiga je ustvari kolaž uspomena, što mojih, što onih koje sam čuo, što onih koje sam domaštao i kao takva ons nije više isključivo moje vlasništvo već takođe, vlasništvo svih onih koji se pronađu u nekom njenom delu.
Pozdrav, siguran sam da će Vam se dopasti i naredni njeni kadrovi.
 

Željko B.

Primećen član
Poruka
795
KADAR 14


Ilija je otišao polovinom leta, sa grupom svojih kolega. Radnička solidarnost je bila jaka, takvo je bilo vreme. Pomagalo se onde gde je pomoć bila potrebna i gradilo tamo gde pre toga ničega nije bilo. Jugoslav gotovo da nije stizao da bude tužan i da oseća kako mu otac nedostaje – od događaja koji su se nizali. Koča ih je svuda vodio sa sobom. Emi je negodovala, ali bez uspeha.

„Crna deco, imate li vi uopšte svoje kuće? Konstantine, ako te nisu ubili komunisti četrdeset i pete, ja ću sedamdeset i devete, sigurno. Nisam ja ćerku našla na vašaru, pa je učila da jaše i da vežba na trapezu. Milosave, smiri se već jednom, uopšte me ne interesuje to što si namerio da mi kažeš. Zašto se ne ugledate na Jugoslava, on bar zna da je kriv, ali se ne pravda i ne igra mi po živcima.”

Završilo se Eminom ćutnjom, palačinkama i obećanjem da neće nikada više – naravno, do prve prilike...
.
Ilija se javljao povremeno. Škrto je pričao o svom poslu, ali je zato stalno deklamovao o tome šta njegov sin sme a šta ne sme da radi, što je, naravno, izluđivalo Emi:

„Pobogu, čoveče, da li ti stvarno misliš da sam ja upravnica konclogora? Jesu li tebi vrane popile mozak?”

„Pa nije da ne ličiš”, tiho reče Esma, na šta je Emi samo prostreli pogledom koji je značio da je čula, da joj neće zaboraviti i da se spremi kada majka završi razgovor.

„Ne, Ilija, Jugoslav nije popustio u školi. Najbolji je u generaciji, a mislim da u Varoši dugo nije bilo pametnijeg deteta. Čak je i ovo moje „čupavo” čudovište počelo ozbiljnije da shvata svoje obaveze pokraj njega. Ajde zdravo, i ne dosađuj nam, nego završavaj to tamo i dolazi što pre”, reče mu Emi, ne obazirući se na Aleksandrovo negodovanje što mu nije dala da se čuje sa Ilijom. Emi je smatrala da su njih dvojica „matori paničari” i da bi samo uznemirili decu svojim koještarijama. Ono što im nije rekla je onaj ružan osećaj da je Ilija besan i da će gledati da se što pre vrati, a sigurno pre praznika, koji je želeo da proslavi sa svojim detetom.

Nova godina je dojurila za čas. Nekako su svi polagali nade u nju. Sve je naizgled bilo potaman, deca su bila zdrava i prava, doduše, malo previše „prava” za Emin ukus. Aleksandar je postavljen za direktora srednje škole u varoši; njegovi tajanstveni izleti su prekinuti, tu i tamo je dobijao pozive o kojima nije želeo da govori, ali uglavnom se nije dešavalo da spava van kuće. Esma je izjavila da joj ne pada na pamet da ide u srednju školu i da će ona da ima ergelu konja. Emi se prekrstila i počela da traži varjaču, dok su Esma i Jugoslav istrčali iz stana tresući se od smeha, i na ulazu u naleteli na Iliju. Esma je svojom cikom i vriskom po ko zna koji put učinila da se cela „Plava zgrada” okupi na stepeništu. Od graje se nije čulo šta ko govori, a svi su pokušavali da mu nešto važno kažu... Samo je Jugoslav bez reči stajao po strani, čekajući da oslobode njegovog tatu. Ilija se okretao tražeći ga pogledom. Ugledali su se skoro istovremeno. Jugoslav se bacio Iliji u zagrljaj, stiskajući ga svom snagom.

„Tata, nemoj nikada više da me ostaviš samog”, plačnim glasom je prošaputao Jugoslav.

„Nikada više, obećavam ti, sine”, odgovori mu Ilija.

Domareva žena se prekrsti i reče: „Bože, daj sreću ovoj porodici.”

Opasnost da se srećni događaj pretvori u opšti plač sprečila je Emi:

„Ilija, dokle misliš da stojiš u hodniku, da li ti to hoćeš da mi se gibanica ohladi? Aleksandreeee... idi do prodavnice i uzmi neko pivce, red je da nazdravimo! A vas dvoje odmah da ste otišli po Mikija, spremila sam gibanicu i palačinke. Ne želim nikakve izgovore.”

Emi je shvatila da nešto tišti Iliju i da jedva čeka da to kaže Aleksandru. Shvatala je da je to deo muških razgovora i nije ih ometala.

Ilija je nervozno šetao po sobi, ni sam ne znajući kako da započne razgovor, a Aleksandar je čekao da mu njegov drug otvori dušu.

„Aleksandre, ono dole nije to zbog čega su nam očevi živote položili. Drug Stari nije o tome obavešten. Trebalo bi mu što pre javiti, brukaju nas naši drugovi. Neće nama glave doći emigracija, već naši mangupi”, u jednom dahu Ilija izbaci iz sebe ono što ga je izjedalo.

Aleksandar na trenutak pomisli da je Ilija rođen za radničkog vođu, alii ne progovori ni reč, znajući da ovaj ima još toga da mu ispriča. Bio je u pravu.

„Jadni narod, ostali su bez svega, ako su i imali sreće da prežive, a ove naše jajare se igraju sa životom i krčme pomoć kao da im je to prćija od dede ostala. Sramota!”

Aleksandar se još nije oglašavao, naizgled utonuo u svoje misli.

„Ubiće nas Emi ako nastavimo. Znaš koliko voli da joj hvalimo gibanicu. Obećavam ti da ćemo sutra nastaviti ovaj razgovor”, reče Aleksandar i pokaza Iliji da krenu za sto. Deca su za to vreme u letu pojela šta su dohvatila i nabila se ispred televizora. Bio je to prvi televizor u boji u čitavoj zgradi.

„Maknite se, hoćete li da oslepite? Esma, ti si zaista nesnosna u poslednje vreme – samo se čudim što te ova dvojica ’bizgova’ ovoliko štite i slušaju”, nastavljala se Emina pridika...

Veče se završilo tako što su se dogovorili da Ilija i Jugoslav dođu kod njih odmah nakon što otkuca ponoć. Emi se nije mnogo bunila, jer je Ilija ostao pri svome. Znala je da nema šanse da promeni bilo išta. Miki je izjavio da će i on doći, jer njegovi ne slave komunjarske praznike već Božić, sablaznivši time Aleksandra, a nasmejavši sve ostale.

„Tataaaa, ti si najslađi kad tako pocrveniiš i zbuniš seeee...”, pokuša da ga oraspoloži Esma, ljubeći ga.


„Da, mlada damo, dobili smo mnogo poklona ispod jelke. Tvoja baka je obožavala da ih pravi. Naravno da ćeš i ti dobiti, ali samo ako si bila dobra cele godine. Paaaaa... računa se... i izvini ako si na vreme rekla baki u čemu si pogrešila."
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.