Quantcast

Саставила причу





циркус
године
грмљавина
трава
мрави





Просторијом се и даље ваљао одјек грмљавина помешан са последњим акордима „Лошег вина“ , испијала је слова са екрана, ко године што послала је на жртвеник забораву ил сећању, ма где год...
Осећала је мраве како јој голицају прсте, зањихала се трава по порама, сваком бором пркосила је сумњи.
Жеља је једно, АЛИ, вазда постоји.

Свечано, ко да се спрема за ко зна шта а не слова да кити и украшава, ставиле је прсте на тастатуру...
Белином екрана зањихали су се стари знанци, свака је реч свој чвор везала, зарези су се пак гомилали ко циркуски пајаци на жицама од жада,
само је туажан клован звани Тачка, завршавао неспокој.


Покушаји праве почетке, одустајања крајеве, знала је, одустала је од речи али нису оне од ње!


®
 
Poslednja izmena:

Wuka

Veoma poznat
Poruka
10.029
Morava
Duboka

Ljubav
Beskrajno
Nepredvidiva



Непредвидиво као кад сневаш, удах се уњихао у леви зализак срца, поглед се притајио на довратку прста, слово напола заста у међупростору,
оног тик и оног так...
Дибока тишина смени ћутање, оно тешко, ко ћилим црно извезеним, кад реч смисао нема а нити је тражи... magick moments
Морава јој се таласала у венама, гени су чудо, помисли и отресе нову сумњу што јој се кочоперила за вратом...
Спаковала је у космос тај осећај немоћи, јер, неминовност нико мењати не може...
Али је могу обликовати, тетовирати по себи, несмеши се напокон, и настави да пара, једну по једну нит од речи по белини екрана...
Па наравно, бескрај је моја оловка, где сам то само с ума сметнула, ух, како ме ове године ко михољско лето променише!
Гледала је како свако слово, ново обличје поприма, како се љубав њише лагумима прореда, ма да, то је та срећа кад знаш да можеш а мислиш да не умеш!!!

Polako je pomerala dlanove ka unutrašnjosti svoga krila, udahnula vazduh širinom pluća, ovo je samo život pomisli!


®
 

Wuka

Veoma poznat
Poruka
10.029
Gaćice
Svilena posteljina
Vreo dah
Akvarijum
Eksplozija sunca




Јутро је уместо експлозије сунчевних играрија освануло намргођено и сиво, носила је јарко црвену шољу кафе у десној, док је левом руком намештала превелике гаћ(иц)е, којима ко по обичају, кад је располуте слова, није привезала учкур, наравно, носила је и даље, оне мушке црне, од пре памтивека, наравно, на њој је и даље мајца из времена потопа, новитет су једино биле јарко зелене наочаре за вид, насмешила се у себи, јбга, оматорила се, шташ!
Насмејана и себи и белини нове, не написане странице, осврнула се, кревет је изазивачки миловао свилену постељину која је и даље носила отисак њеног тела, разбацана одећа на све стране је опомињала да не може ко лења мачка да ужива у проредима, али уживам у осећају да сам опет у КАФАНИ*****, насмејала се овај пут на сав глас, тако је то моја драга бено, кад сећања само лепо памте.
Последњи пут је писала овако рано неке давне, сада већ нулте године, ух, пролази време ко врео дах на голој кожи, и таман кад се све намести, ко по обичају, деси се тектонски поремећај у пролазности времена, чисто да поремети навику, исте те године, писала је из дана у дан, из ноћи у ноћ,
ти људи су је инспирисали, ко оне рибице у акваријуму што мењају боје да паралишу стварност.

Погледа на сат, 7:15, време је да се крене, касније ћу објавити причу, мислила је, ионако сам их већ кроз слова све упознала а иста разменили нисмо, дивне неке душе разноликих слика, диван шарениш стане у онај 21 грам...

Игра је почела...


®
 
Poslednja izmena:

Wuka

Veoma poznat
Poruka
10.029
cedevita
ragbi
r'n'r
pavane

glupeus maximus


Разблажила је ону оранж цедевиту са још мало хладне воде, нешто јој не иде то сладуњаво киселкасто а приде још и наранџасто пиће...
Намрштила се, одвећ је болно ово враћање уназад... у те прашњаве дане, мемљиве ноћи, у тај бод који ју је опарао ко ону фркет петљу, мислила је, штета што нисам рагби играч у паване пируети, можда би се некако већ домогла оних ципела о којима још увек слово написала нисам...
Колико је дугме дозвољавало, појачала је остатак Цанетове песме, r'n'r јој је кључао борама, смејала се и играла, увијала се ко свила она кад клизи с голе коже, да ли је реално у овим годинама бити glupeus maximus, јашта море, па може ми се!




Белина развучена преко екрана добијала је нове црне шаре, родила се још једна песма, па браво, кочоперила се пред собом, ко да је измислила телепорт машину.

Како ме се НеСећаш?!
Упознали смо се у Сну
На Раскрсници Неверице и Јаве!

Ја, Жена Илузија – Твојих Сновиђења
Ти, Човек Птица Мојих Универзумa!


®
 

Wuka

Veoma poznat
Poruka
10.029
Rumenilo
Koleno
Sat
Trepavice
Papir







Зањихала је куковима поново у правцу шанка, дупла љута би јој сад спрала ову патину што ноћ за собом остави, онај откуцај сата што голица нервне завршетке милујући неодсањано.

Опет се врпољила тим универзумима, корачала је храбро смркнутим булеварима од неверовања, инатила се данима, али, ево,
помирила се са словима, па сада ту колт и фркет петљу руменим концима спаја у непрекидну нит Ње,
да је не урекну Виле Злоатокосе а рашчине Худи безобразне,
гле, само би јој Анђелак с стрелом требо, па да се располути ко петровача недозрела.
Свако је колено украсила шаром зеленог издаха, трепавицама поклонила бисерје од јуче а на капке зрак од дуге,
кад се поглед на њу спусти да се лоша реч не изусти, док у прсте уплела је,
бурме жада, свих венчања радовања, непрекидних миловања од равничарских загрљаја!

Зањихала је још једним кораком у правцу лево од сна, та слика неста у погледу испод обрва,
брзим покретом зграби папир те напаса пар редака...


Рonekad, kad nemam ništa pametnije pustim mislima na volju da mrse, da mi dušu preoravaju vinove loze sete.



®
 

Wuka

Veoma poznat
Poruka
10.029
Slika
Kofer
Kifla
Jutro
Narcis
Kartica

adekvatno
jednorog
sila
srce

papaga


Јутро
је растакало своје боје по ћошковима, увијало их превојима и хоризонтима, несмејала се цвркуту,
слика зелених грана скоје су је штитиле од наметљивости сунчевих зрака, остала јој је у погеду и када је лењо гутала последње парче кифле, стресла је мрвице са руке и полако ко липов пружила длан ка коферу, нежноје помиловала слику једнорога у десном углу,
ех, каква је то сила срца која ми неда да све ово побацам, искидам, на ватри сагорим и пепео тај ко жртву принесем ветру....

Заводљиво је вадила једну по једну пожутелу страницу, мали, сада већ браон нарцис, исфлекана картица без печата да је искориштена, адекватно прихефтана о плави коверат, хмм мрштила се, зар сам заборавила чему, коме и где је водила или требала да ме доведе....
Ј
едан мали црвени лампион везан танким жутим концем и опет, папири, на једном је писало Дугме, на другом Словослагач,
трећи је носио Међувреме а на четвртом се цаклила Раскрсница, коса слова, ћирилчна, руком исписана,
ах како сам некад веровала да душа пише истином а око је чита извором, ал авај, свако око своју истину чита,

померила је клубе од фине пастелне свиле испод кога јој се смешио изразто бели папир на коме је писало papaga.


®
 

Wuka

Veoma poznat
Poruka
10.029
plazma
početak života
ezoterija
misterija
embrion
živa voda




Rađala se misterijom prapočetka života
Ko živa voda delila je nedeljive neone
Upredala disharmoniju ezoteričnih embriona
Narastala je ko bujica kojoj je želja reka da postane
S druge strane grleći obalu
Opraštala se paralelogramom bola
Dok leptira jednog
Plazmom sna zarobila nije
I opet se ovoplotila misterijom začetka
nove misli

*uštini me da znam da ovo nije san


®
 

Wuka

Veoma poznat
Poruka
10.029
kiša
gondola
serenada
donji veš
romantika
svilena spavaćica


Nekako su joj ta slova odmicala od jagodične kosti i lepila se za nesavršenu misao, koju je uporno pokušavala da prebaci za neki drugi sat, u neki dan avgust il novembr, ovako, da joj se šegači s rečima julske kišne noći, nije mogla da dozvoli, nije mogla da lupi šakom o sto i kaže dosta, jednostavno bez udaxa nema izdaha, znala je ...
A voleo je ovako nenadano da se ušeta u snove i zagospodari prostorom...
U tom nekom njihovom irealnom svetu nije bilo ni seranada ni gondola, mlade mesečine... samo je ona bila ta nepopravljivo romantična, lucidno zavodljiva, ma sasvim obična neSavršena žena, ono dugme što otpada onda kad ne treba, kamičak u cipeli što žulja... smetnja jedne želje i još gore, možda poslednje mogućnosti...
I evo sad, maziš mi se s mislima, upredaš htenja, pređi dlanom po bori da zavrti mi se, po donjem vešu prebiraš pogrešan bod igle, vajaš usne udubljenjima, na prevojima nesavršenosti tela postavljaš ognjene znake, razasut si po meni sav, dok damar lomi strast kopljem pogleda... ničim izazvana šepurila se želja, ničim izazvana zagospodarila je Žena!
Žigosana trenutkom, tetovirana čežnjim, razapeta kožom užarenom, teturam dlan o seni uspomena...
Levom rukom pomerila je pramen kose, navukla na grudi svilenu spavaćicu, još jedan pogled na ekran da pročita priču i vidi ima li smisla napisanom ili ju je bujica samo ponela na drugu stranu obale do onog savršenog trenutka kada priča java postaje...
Dobro je može međ ljude, nasmejala se, otpi gutljaj jakog merlota, ugasi cigaretu i pusti novu muziku da je ponese u monotoniju i ove noći....



®
 
Poslednja izmena:

Wuka

Veoma poznat
Poruka
10.029
šešir
plamen
grudi
bure
sumrak



Iz daljine leteli su akrodi...
Klavir je bistrio nijansu zelnix neona, na vratima duše, lipa se preisjavala izboranim mirisima...
Šešir
je skliznuo s osedelog sna, dok je na grudima i dalje plamen ledio, promrzlu pticu od osmeha...
Raskrsnica je sumrak u bure razlila ko slikar četkicom platno kad prošara u lat suncokreta...
I dalje je gora ravnicu grlaila,
ex, još jedna godina bez pokušaja, još jedan minut bez dodira i udah, bez onog izdaha...

Iz daljine nizali su se akordi....
Pogled je preplitao let tišine od milog do nedraga, paučinom raskalašno tuga se borila, ko prosjak za dinar života...
Raskrsnica je noć obgrlila ko jutro kada zoru venčava, korak do tebe biće beskraj za krila Anđela...
I dalje je gora ravnicu grlaila,
ex, još jedna godina bez poraza, još jedan minut bez dodira i udax bez onog izdaha...

®
 

Wuka

Veoma poznat
Poruka
10.029
Пад
Бујна
Рана
Слепило

Душа

Зањихала је куковима у правцу шанка, дупла љута би сада спрала пад, дан што за собом остави, зато узе чашу Мерлота и полако,
као да је сво време у њој, спусти гутљај низ грло.
Наслонила се левом руком о шанк, превише мисли за овај сат Октобра, превише нечега из ничега, мисли су мислиле да немисле а
низ грло, вино се сливало ко илузија... опет ју је КАФАНА голицала...
Премотавала је сећања ко БАСФ-ову касету оловком, хируршки прецизно, да случајно неки мах не промакне пуком погледу уназад...
Музика је крварила ваздухом кап по кап, протичући ко река без воде нервном завршетцима...
Покрети су разносили одломке рана, фрагменте мисли, ништа није указивало на слепило садашњице,
која је само сасула истину живота што га прихватисмо здраво за готово,
неминовност, constantu, пролазност и вечност, истину и лаж, одраз у огледлу истог!
Издашним гутљајем почастила је непца, душа се раскрилила недостајањем....
Смрви се понекад, кад зафали јој неиздрживо, а после се лепи и саставља по сећању, ту неку верзију себе, ту неку лошију ил бољу...
Њихала се тим траговима што су стопе остављале у том неком међупростру, том међувремену што делило је светлост на овде и тамо,
што делило је недељиве откуцаје кад дамар пулсу придода прескок...
Ослушкивала је немире, налете вечности, трагова, космоса... преслагала несложиво...
Тај трен у поглед што се умрсио па само равницама с горама под лево ребро путује...
Ма да, лакше је рећи да не верујеш у оно на шта се неусудиш.
Још увек није нашла прсте које пристају у тај калуп...
Вино је плесало по бујним недрима, слике с унутрашње стране очију бојиле су ноћ, потискивале тескобу... вратила би се... али....

Свако прича са својом тишином, а тишина свашта каже!
 

Wuka

Veoma poznat
Poruka
10.029
Samo nas dvoje
Voda
Notes

Zeleno



У пола речи на неку небитну тему, само си лежерно прошетао мислима ко свој на своме.
Онај ти, зимзелени...
Увек дођеш зелено, никад тамно црвено, никад најављено, једноставно улетиш не бирајући ни време ни место а понајмање тему разговора...
И само нестанеш или се ускопистиш, ко сад, цепаш странице нотеса које су остале празне твојим одласком оног михољског лета,
оне преступне године у пола речи на опет небитну тему...

У пар прескока срца испричам ти сву пошаст што ме је разарала од последњег твог бивствовања по нервним завршетцима,
у овим опшивцима осмеха који као личе на сећу, у кобајаги додирима набреклих удова, карикираних страсти, жеље... хтења...

А све је мимикрија, огледало истог... знаш, теби бар не треба да се самообјашњавам...
смејем се, ма пусти, морам мало, заборавио си како је дивно бити у ном мом међупростору-међувремена, а већ чујем;
Ајде молим те објасни ми шта је то међу-простор, која кап воде би је могла сабрати ил разделити, чуј међувреме!

Загледана у црну мрљу на зиду распредам оне клот и фркет петље погрешно исплетених љубави које јесу то - љубави!
Били смо само нас двоје...

Не волим своје прсте, со их је изгризла, зуби.
Не волим ни да их гледам.
Убијање времена док оно не убије мене, сачекати ноћ па поновити круг.
Сећање на имитацјиу живота.
Шминкање и купање, истрпећу свој одраз толико, таман толико да поново заличим на Жену,
расте ми коса, пуштам је да бих је поново одсекла.
Аутобуси у пролазу, желим да сам један од путника који иду ко зна где, од опет, ко зна одакле.
Волим да гледам мирне фигуре кроз замагљене прозоре, уредно заваљене у своје мисли,
паралелни свемири, чији смо ми једини јунаци и жртве... хммм

У неком тренутку почели смо да причамо у сред секса... да примећујемо да у фрижидеру фали хране..
да остављамо упаљен мобилни и ноћу.. престао си да слушаш шта пишем...
престала сам да те гледам док спаваш...
престали смо да сатима ћутимо насмејани....
у неком тренутку смо се уозбиљили и све зајебали!

У пола речи на неку небитну тему, само си лежерно прошетао мислима ко свој на своме.
Онај ти, зимзелени...


®

 

Wuka

Veoma poznat
Poruka
10.029
IMG_0389.jpg



Stih
Papuče
Ismejavanje
Kutija
Zrno



Не тражи ми стих, видиш ли како је лако исмевати туђу душу у времену излога!
Не тражи ми рефрен, треба се стопити с масом бесциљних, злурадих!
Зрно ће проклијати некад, ма никад, док летимо садашњим ударцима не опирћи се!
Зарити нож што нежније а бесрамније у широке степе сна,
јер и папуче су чизме када душа пред злом истинуту игру игра!
Не тражи ми стих, видиш ли како је лако обесмислити љубав!
Човекољубље је на супротној страни док Пандорина кутија обезглављује и најсмелије!
Не тражи ми ништа, јер, немам шта за дати у времену инстант човека!
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.