Саша Миливојев
О ДЕМОКРАТИЈИ
Извор: ПРАВДА (објављено 24. октобра 2009)
___________________________________________________________________________________________
Демократија је инфериорнија него ли аристократија,
јер се она оснива на лажној претпоставци једнакости
____________________________________________________________________________________________
Платон. Било му је двадесет и осам година кад је његов учитељ Сократ пошто је бранио права и нужну слободу мишљења након револуције и победе демократије коју је водила гомила, осуђен на смрт испијањем отрова кукуте. Ово искуство испунило га је таквим презирањем демократије, и таквом мржњом на гомилу да је у њему сазрело решење да се демократија мора уништити и заменити владавином најмудријих и најбољих. И наћи метод којим би се могли открити најмудрији и најбољи, и којим би се они могли покренути и поставити да владају — био је главни задатак његовог живота.
Сваки облик владавине руши сам себе кад преврши меру у чувању основног принципа. Аристократија пропада кад сузи круг властодржаца, а олигархија кад се преда неопрезној похлепи да се одмах обогати. Обе изазивају револуцију. Кад револуција престане, може се човеку чинити да је она дошла из ситних узрока и незнатних ћудљивости; али, мада њу могу изазвати неважни поводи, опет је она изненадна последица тешких и постепено нагомиланих рђавих стања. Кад тело ослаби зато што су занемариване ситне повреде, онда већ и једноставна рана може довести до тешке болести. Онда долази демократија. Сиротиња савладава своје противнике, неколицину осуђује на смрт, друге осуђује на изгнанство, и народу даје једнако учешће у грађанском праву и у државној управи...
Аристотел. Опажа се да њему недостаје оно реформаторско настојање које је имао Платон, она срдита љубав према човечанству. Опажа се да њему недостаје смела оригиналност његовог учитеља, узвишена имаганација и способност за благородну обману самога себе. Па, ипак, после лектире Платонових списа, ништа не може да дејствује лековитије него ли скептичка мирноћа Аристотелова.
Најбољи облик владавине био би теоријски сједињење целе политичке моћи у рукама најбољега човека. Хомер има право: „Рђава је власт многих; дајте нека само један влада и води.“ Таквом човеку закони би били пре средства него ли ограничење; „за људе овакве врсте нема никаквог закона, јер они су сами закон. Шта више, ко би хтео да донесе закон за њих, учинио би се смешан, и они би таквом законодавцу вероватно одговорили онако као лавови у Антистеновој басни, кад су у скупштину животиња дошли зечеви и захтевали за све једнака права: — „А где су ваше шапе?“
Демократија је редовно резултат револуције против плутократије. Користољубље владајуће класе води до сталног смањивања те класе (по Марксу „елиминација средње класе“) и до јачања гомиле која напослетку устаје против својих господара и заснива демократију. Ова „владавина оних који су без средстава“ има нека преимућства. „Јер свако узет појединачно имаће, можда, лошији суд него ли стручњаци, али сви заједно имаће бољи или не лошији. Друго, у неким стварима уметник који је свршио неко дело није ни једини ни најбољи судија... На пример, не може о кући да доноси мишљење само онај ко ју је саградио, него онај коме она треба, тј. домаћин. Исто тако гост о јелу, а не кувар. И гомила и о многим другим стварима има бољи суд него ли појединац, био он ма ко. — Затим, велика гомила мање је изложена кварењу. И као ни велика количина воде, тако ни гомила не може да се лако поквари као појединац. Обузме ли појединца гнев или каква друта слична страст, његово суђење мора да се помути, али би се тешко могло догодити да би страст све обузела и да би сви погрешили.
Уопште узевши, демократија је инфериорнија него ли аристократија, јер се она оснива на лажној претпоставци једнакости; она „настаје из схватања да ће они који су у неком погледу једнаки (на пример, пред законом) бити једнаки у свима стварима; како су људи једнако слободни, они траже право на потпуну једнакост“. Резултат је да се обдареност жртвује броју гласова, а бројем гласова управљају смицалице. Како се народ лако може завести и како је он у својим схватањима несталан, то би требало да се право гласања ограничи на интелигенцију.
О ДЕМОКРАТИЈИ
Извор: ПРАВДА (објављено 24. октобра 2009)
___________________________________________________________________________________________
Демократија је инфериорнија него ли аристократија,
јер се она оснива на лажној претпоставци једнакости
____________________________________________________________________________________________
Платон. Било му је двадесет и осам година кад је његов учитељ Сократ пошто је бранио права и нужну слободу мишљења након револуције и победе демократије коју је водила гомила, осуђен на смрт испијањем отрова кукуте. Ово искуство испунило га је таквим презирањем демократије, и таквом мржњом на гомилу да је у њему сазрело решење да се демократија мора уништити и заменити владавином најмудријих и најбољих. И наћи метод којим би се могли открити најмудрији и најбољи, и којим би се они могли покренути и поставити да владају — био је главни задатак његовог живота.
Сваки облик владавине руши сам себе кад преврши меру у чувању основног принципа. Аристократија пропада кад сузи круг властодржаца, а олигархија кад се преда неопрезној похлепи да се одмах обогати. Обе изазивају револуцију. Кад револуција престане, може се човеку чинити да је она дошла из ситних узрока и незнатних ћудљивости; али, мада њу могу изазвати неважни поводи, опет је она изненадна последица тешких и постепено нагомиланих рђавих стања. Кад тело ослаби зато што су занемариване ситне повреде, онда већ и једноставна рана може довести до тешке болести. Онда долази демократија. Сиротиња савладава своје противнике, неколицину осуђује на смрт, друге осуђује на изгнанство, и народу даје једнако учешће у грађанском праву и у државној управи...
Аристотел. Опажа се да њему недостаје оно реформаторско настојање које је имао Платон, она срдита љубав према човечанству. Опажа се да њему недостаје смела оригиналност његовог учитеља, узвишена имаганација и способност за благородну обману самога себе. Па, ипак, после лектире Платонових списа, ништа не може да дејствује лековитије него ли скептичка мирноћа Аристотелова.
Најбољи облик владавине био би теоријски сједињење целе политичке моћи у рукама најбољега човека. Хомер има право: „Рђава је власт многих; дајте нека само један влада и води.“ Таквом човеку закони би били пре средства него ли ограничење; „за људе овакве врсте нема никаквог закона, јер они су сами закон. Шта више, ко би хтео да донесе закон за њих, учинио би се смешан, и они би таквом законодавцу вероватно одговорили онако као лавови у Антистеновој басни, кад су у скупштину животиња дошли зечеви и захтевали за све једнака права: — „А где су ваше шапе?“
Демократија је редовно резултат револуције против плутократије. Користољубље владајуће класе води до сталног смањивања те класе (по Марксу „елиминација средње класе“) и до јачања гомиле која напослетку устаје против својих господара и заснива демократију. Ова „владавина оних који су без средстава“ има нека преимућства. „Јер свако узет појединачно имаће, можда, лошији суд него ли стручњаци, али сви заједно имаће бољи или не лошији. Друго, у неким стварима уметник који је свршио неко дело није ни једини ни најбољи судија... На пример, не може о кући да доноси мишљење само онај ко ју је саградио, него онај коме она треба, тј. домаћин. Исто тако гост о јелу, а не кувар. И гомила и о многим другим стварима има бољи суд него ли појединац, био он ма ко. — Затим, велика гомила мање је изложена кварењу. И као ни велика количина воде, тако ни гомила не може да се лако поквари као појединац. Обузме ли појединца гнев или каква друта слична страст, његово суђење мора да се помути, али би се тешко могло догодити да би страст све обузела и да би сви погрешили.
Уопште узевши, демократија је инфериорнија него ли аристократија, јер се она оснива на лажној претпоставци једнакости; она „настаје из схватања да ће они који су у неком погледу једнаки (на пример, пред законом) бити једнаки у свима стварима; како су људи једнако слободни, они траже право на потпуну једнакост“. Резултат је да се обдареност жртвује броју гласова, а бројем гласова управљају смицалице. Како се народ лако може завести и како је он у својим схватањима несталан, то би требало да се право гласања ограничи на интелигенцију.
Poslednja izmena:
...imam blagi utisak,da je Sale bio u organizaciji gey parade...mozda gresim..
Џаволчичу један....
