Saša Milivojev, kolumna
EMOCIJE SRBIJE
PRAVDA (objavljeno 3. oktobra 2009.)
Iako je život borba, a mi od borbe pravimo život, nisam se politički opredelio kao što mnogi misle, i u dilemi sam da li da se povučem. Možda je ovo moja poslednja „ispovest“ nakon koje ću se zahvaliti Politici, Pravdi i drugim listovima, Narodnoj knjizi i Kulturno-prosvetnoj zajednici Kruševca što su mi, sa dvadeset godina, ustupili mesto da oprobam svoju „nepismenost“. Obradio sam stotinu tema, čačkajući po emocijama Srbije prema evroatlanskim integracijama, različitim ideologijama, prema ratnim zločinima i ratnim zločincima. Čačkao sam po emocijama Srba prema Srbima, prema Kosovu, Albancima, Hrvatima, Bošnjacima, prema bratskim ratovima i trudio se da budem objektivan. Shvatio sam da ne postoje prava koja bi se mogla tako sukobiti kao nacionalna prava više naroda koji žive zajedno. Tražiti ono što je istinito, ne znači tražiti ono što je poželjno. Nije mi svejedno, jer ponekad se u glasu naroda čuje grmljavina.
Čovečanstvo se oduvek delilo na domaćine i goste, a kad započnemo svađu između prošlosti i sadašnjosti, uviđamo da gubimo budućnost. Ipak, iako ljudska dela prosuđujemo prema tome koliko nam daju zadovoljstva ili zadaju bol, poštovanje demokratije je najbolji izbor, jer kad bi svaki čovek voleo sve ljude, tada bi svaki pojedinačno posedovao svet.
Vlade su jedra, narod vetar, država lađa, vreme more... Uskoro ćemo zaploviti, a to ne znači da ne bi trebalo negovati istinski patriotizam, jer kome u srcu ne živi otaxbina, taj se svugde može smatrati prognanikom, u duši mu je praznina koju ne ispunjava nikakva stvar, nikakvo osećanje. Kod Srba sam osetio različite emocije koje se javljaju zajedno, a koje izazivaju mediji: strah i uznemirenost. Možda mediji, ipak, prirodno deluju. Strahovi su prastara emocija koja je ljudsku rasu održala u životu, deo su zajednice u kojoj živimo. Oslikavaju deo kulture u kojoj smo vaspitavani. Panika. Potiče od grčke reči „panikon“. Označava povezanost sa Panom, bogom šuma i livada koji proizvodi neobične zvuke, koji izazivaju smrtni strah kod stada ovaca i koza, i kod ljudi... Izaziva haotično ponašanje i gubitak svakog oblika samokontrole.
Bes. Oslobađa se kad je događaj frustrirajući, kada ne postižemo ono što od sebe, drugih i ove države očekujemo. Gnev. Ta emocionalna reakcija, nije uvek iraiconalna i izazvana autosugestijom, naprotiv, uglavnom je izazvana objektivnim događajima. Gnev zatamnjuje pamet, ali osvetljuje srce. Ispoljava se u nasilnom ponašanju i nesvesnoj nameri da se neko povredi. Dakle, nisu slučajni česti sukobi na ulicama. Nemir je nezadovoljstvo, a nezadovoljstvo je prvi korak ka napretku.
Mržnja. U mržnji je strah. Spinoza je definisao mržnju kao „tip bola čiji uzrok leži u spoljašnjim izvorima“. Nikada se mržnja ne uklanja mržnjom, mada je ona bliža ljubavi od hladne ravnodušnosti. Kulminacija ovakvih negativnih emocija je ksenofobija, karakteristična za sve zaraćene strane. Javila se na našim prostorima veoma davno, jer su konflikti bili mnogobrojni i najčešće vezani za religiozni identitet koji je nametnut tu, na granici plemenski narodnog postojanja, dodira, interesa opstanka.
Milosrđe. Briše svaku razliku između nas i drugih. Ništa nam ne može pružiti takav mir, kao mi sami. Srbi nisu ni svesni da žele svet mira. Ljubav. Nije čudo, ali čini čudesa. Moramo se voleti ili umreti. Neka blagost pobedi ljutnju, neka dobro savlada zlo, neka gramzljivca nadjačaju darovi, neka lažova nadigra istina. O, neka mržnji, preko ljubavi, dođe kraj.
EMOCIJE SRBIJE
PRAVDA (objavljeno 3. oktobra 2009.)
Iako je život borba, a mi od borbe pravimo život, nisam se politički opredelio kao što mnogi misle, i u dilemi sam da li da se povučem. Možda je ovo moja poslednja „ispovest“ nakon koje ću se zahvaliti Politici, Pravdi i drugim listovima, Narodnoj knjizi i Kulturno-prosvetnoj zajednici Kruševca što su mi, sa dvadeset godina, ustupili mesto da oprobam svoju „nepismenost“. Obradio sam stotinu tema, čačkajući po emocijama Srbije prema evroatlanskim integracijama, različitim ideologijama, prema ratnim zločinima i ratnim zločincima. Čačkao sam po emocijama Srba prema Srbima, prema Kosovu, Albancima, Hrvatima, Bošnjacima, prema bratskim ratovima i trudio se da budem objektivan. Shvatio sam da ne postoje prava koja bi se mogla tako sukobiti kao nacionalna prava više naroda koji žive zajedno. Tražiti ono što je istinito, ne znači tražiti ono što je poželjno. Nije mi svejedno, jer ponekad se u glasu naroda čuje grmljavina.
Čovečanstvo se oduvek delilo na domaćine i goste, a kad započnemo svađu između prošlosti i sadašnjosti, uviđamo da gubimo budućnost. Ipak, iako ljudska dela prosuđujemo prema tome koliko nam daju zadovoljstva ili zadaju bol, poštovanje demokratije je najbolji izbor, jer kad bi svaki čovek voleo sve ljude, tada bi svaki pojedinačno posedovao svet.
Vlade su jedra, narod vetar, država lađa, vreme more... Uskoro ćemo zaploviti, a to ne znači da ne bi trebalo negovati istinski patriotizam, jer kome u srcu ne živi otaxbina, taj se svugde može smatrati prognanikom, u duši mu je praznina koju ne ispunjava nikakva stvar, nikakvo osećanje. Kod Srba sam osetio različite emocije koje se javljaju zajedno, a koje izazivaju mediji: strah i uznemirenost. Možda mediji, ipak, prirodno deluju. Strahovi su prastara emocija koja je ljudsku rasu održala u životu, deo su zajednice u kojoj živimo. Oslikavaju deo kulture u kojoj smo vaspitavani. Panika. Potiče od grčke reči „panikon“. Označava povezanost sa Panom, bogom šuma i livada koji proizvodi neobične zvuke, koji izazivaju smrtni strah kod stada ovaca i koza, i kod ljudi... Izaziva haotično ponašanje i gubitak svakog oblika samokontrole.
Bes. Oslobađa se kad je događaj frustrirajući, kada ne postižemo ono što od sebe, drugih i ove države očekujemo. Gnev. Ta emocionalna reakcija, nije uvek iraiconalna i izazvana autosugestijom, naprotiv, uglavnom je izazvana objektivnim događajima. Gnev zatamnjuje pamet, ali osvetljuje srce. Ispoljava se u nasilnom ponašanju i nesvesnoj nameri da se neko povredi. Dakle, nisu slučajni česti sukobi na ulicama. Nemir je nezadovoljstvo, a nezadovoljstvo je prvi korak ka napretku.
Mržnja. U mržnji je strah. Spinoza je definisao mržnju kao „tip bola čiji uzrok leži u spoljašnjim izvorima“. Nikada se mržnja ne uklanja mržnjom, mada je ona bliža ljubavi od hladne ravnodušnosti. Kulminacija ovakvih negativnih emocija je ksenofobija, karakteristična za sve zaraćene strane. Javila se na našim prostorima veoma davno, jer su konflikti bili mnogobrojni i najčešće vezani za religiozni identitet koji je nametnut tu, na granici plemenski narodnog postojanja, dodira, interesa opstanka.
Milosrđe. Briše svaku razliku između nas i drugih. Ništa nam ne može pružiti takav mir, kao mi sami. Srbi nisu ni svesni da žele svet mira. Ljubav. Nije čudo, ali čini čudesa. Moramo se voleti ili umreti. Neka blagost pobedi ljutnju, neka dobro savlada zlo, neka gramzljivca nadjačaju darovi, neka lažova nadigra istina. O, neka mržnji, preko ljubavi, dođe kraj.
