Quantcast

Sarajevski SDA poziva na linč Kusturice i Handkea

Тихи

Zaslužan član
Poruka
123.323
Sarajevski SDA poziva na linč Kusturice i Handkea

"SDA ponekad nastupa kao da je teroristička organizacija, a ne politička partija, koristeći često u svom javnom obraćanju pretnje i poziv na linč".


Foto: Tanjug/AP/Jonas Ekstromer/TT News Agency

Foto: Tanjug/AP/Jonas Ekstromer/TT News Agency​
To je ocenio stručnjak za borbu protiv terorizma Dževad Galijašević.
"U ovom slučaju SDA je to učinio prema dvojici svetskih umetnika Emiru Kusturici i Peteru Handkeu. Taj flagrantni napad na umetnike govori da su ljudskost, istina i pravda, te civilizacijske vrednosti, daleko udaljene od SDA", istakao je Galijašević.

On je rekao da je priča SDA o moralu i ljudskosti Kusturice i Handkea priča onih koji nemaju ni morala, a ni ljudskosti i klasična, kako je nazvao, SDA-ovska pretnja, prenosi Srna.
Na pitanje da prokomentariše saopštenje SDA u kojem su iznesene gnusne uvrede i optužbe na račun Kusturice i Handkea, Galijašević je naglasio da Emir Kusturica nikada nikog nije izdao, nego je u potrazi za ljudskom i umetničkom slobodom, krenuo putem koji su prošli Ivo Andrić, Meša Selimović i mnogi drugi.
"Zar i nobelovac Ivo Andrić nije rekao da se nikad više neće vratiti u BiH, upravo zbog ovakvog vokabulara koji danas koristi SDA", naveo je Galijašević.



https://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2019&mm=12&dd=11&nav_category=167&nav_id=1629305


ovi su prsli s mozgom nacisto

Islam zaista negativno utice na ljudsku svest i mozak.....
 

стр84

Ističe se
Poruka
2.969
треба их игнорисати и позвати хандкеа у србију и републику српску.
они још ратују против некаквих четника који одавно не постоје, исто као хрвати.
него им је мрско да изговоре реч србин па све србе зову четницима.
 

Тихи

Zaslužan član
Poruka
123.323
Bosnjaci negiraju da je u Osmanlijskoj carevini bilo nabijanja na kolac. Zvanicna istorija tvrdi drugacije

Ottoman Empire[edit]
Longitudinal impalement is an execution method often attested within the Ottoman Empire, for a variety of offenses, it was done mostly as a warning to others or to terrify.[8

Klephts and rebels in Greece[edit]
During the Ottoman rule of Greece, impalement became an important tool of psychological warfare, intended to put terror into the peasant population. By the 18th century, Greek bandits turned guerrilla insurgents (known as klephts) became an increasing annoyance to the Ottoman government. Captured klephts were often impaled, as were peasants that harbored or aided them. Victims were publicly impaled and placed at highly visible points, and had the intended effect on many villages who not only refused to help the klephts, but would even turn them in to the authorities.

During the Greek War of Independence (1821–1832), Greek revolutionaries or civilians were tortured and executed by impalement. A German witness of the Constantinople massacre (April 1821) narrates the impalement of about 65 Greeks by Turkish mob.[99] In April 1821, thirty Greeks from the Ionian island of Zante (Zakynthos) had been impaled in Patras, in front of the British consulate. This was recorded in the diary of the French consul Hughes Pouqueville and published by his brother François Pouqueville.[100] Athanasios Diakos, a klepht and later a rebel military commander, was captured after the Battle of Alamana (1821), near Thermopylae, and after refusing to convert to Islam and join the Ottoman army, he was impaled.[101] Diakos became a martyr for a Greek independence and was later honored as a national hero.[102][103] Non-combatant Greeks (elders, monks, women etc.) were impaled around Athens during the first year of the revolution (1821).[104]
Rebels elsewhere in the Ottoman Empire[edit]
Impaling perceived rebels was an attested practice in other parts of the empire as well, such as the 1809 quelling of a Bosnian revolt,[105] and during the Serbian Revolution (1804–1835) against the Ottoman Empire, about 200 Serbs were impaled in Belgrade in 1814.[106] Historian James J. Reid,[107] in his Crisis of the Ottoman Empire: Prelude to Collapse 1839–1878, notes several instances of later use, in particular in times of crises, ordered by military commanders (if not, that is, directly ordered by the supreme authority possessed by the sultan). He notes late instances of impalement during rebellions (rather than cases of robbery) like the Bosnian revolt of 1852, during the Cretan insurrection of 1866–69, and during the insurrections in Bosnia and Herzegovina in 1876–77.[108] In the Nobel Prize-winning novel The Bridge on the Drina, by Ivo Andrić, in the third chapter is described impalement of a Bosnian Serb, who was trying to sabotage the bridge's construction.



Konkretno 1914. je 200 Srba nabijeno na kolac u Beogradu

To je i ekranizovano u seriji Vuk Karadzic kada Milos Obrenovic ulazi u tursko utvrdjenje na poklonjenje pasi a usput prolazi pored Srba nabijenih na kolac....

 

Тихи

Zaslužan član
Poruka
123.323
Босна је земља мржње и страха – Писмо Иве Андрића из 1920. г.

Драги пријатељу,
(..) Да пређем одмах на ствар. Босна је дивна земља, занимљива, нимало обична земља и по својој природи и по својим људима. И као што се под земљом у Босни налазе рудна блага, тако и босански човек крије несумњиво у себи многу моралну вредност која се код његових сународника у другим југословенским земљама ређе налази. Али видиш, има нешто што би људи из Босне, бар људи твоје врсте, морали да увиде, да не губе никад из вида: Босна је земља мржње и страха. Али да оставимо по страни страх који је само корелатив те мржње, њен природан одјек, и да говоримо о мржњи. Да, о мржњи. И ти се инстинктивно трзаш и буниш кад чујеш ту реч (то сам видео оне ноћи на станици), као што се сваки од вас опире да то чује, схвати и увиди. А ствар је баш у томе што би то требало уочити, утврдити, анализирати. И несрећа је у томе што то нико неће и не уме да учини. Јер, фатална карактеристика те мржње и јесте у томе што босански човек није свестан мржње која живи у њему, што зазире од њеног анализирања, и мрзи свакога ко покуша да то учини. Па ипак, чињеница је: да у Босни и Херцеговини има више људи који су спремни да у наступима несвесне мржње, разним поводима и под разним изговорима, убијају или буду убијени, него у другим по људству и пространству много већим словенским и несловенским земљама.

Иво Андрић

Иво Андрић; фото: Телеграф
Ја знам да мржња, као и гнев, има своју функцију у развитку друштва, јер мржња даје снагу, а гнев изазива покрет. Има застарелих и дубоко укорењених неправди и злоупотреба, које само бујице мржње и гнева могу да ишчупају и отплаве. А кад те бујице спласну и нестану, остаје место за слободу, за стварање бољег живота. Савременици виде много боље мржњу и гнев, јер пате од њих, али потомство ће видети само плодове снаге и покрета.
Знам ја то добро. Али ово што сам гледао у Босни, то је нешто друго. То је мржња, али не као неки такав моменат у току друштвеног развитка и неминован део једног историјског процеса, него мржња која наступа као самостална снага, која сама у себи налази своју сврху. Мржња која диже човека против човека и затим подједнако баца у беду и несрећу или гони под земљу оба противника; мржња која као рак у организму троши и изједа све око себе, да на крају и сама угине, јер таква мржња као пламен, нема сталног лика ни сопственог живота; она је просто оруђе нагона за уништењем или самоуништењем, само као таква и постоји, и само дотле док свој задатак потпуног уништења не изврши.
Да, Босна је земља мржње. То је Босна. И по чудном контрасту, који у ствари и није тако чудан, и можда би се пажљивом анализом дао лако објаснити, може се исто тако казати да је мало земаља у којима има толико тврде вере, узвишене чврстине карактера, толико нежности и љубавног жара, толико дубине осећања, привржености и непоколебљиве оданости, толико жеђи за правдом. Али испод свега тога крију се у непорозним дубинама олујне мржње, читави урагани сапетих, збијених мржњи које сазревају и чекају свој час. Између ваших љубави и ваше мржње однос је исти као између ваших високих планина и хиљаду пута већих и тежих невидљивих геолошких наслага на којима оне почивају.
И тако, ви сте осуђени да живите на дубоким слојевима експлозива који се с времена на време пали управо искрама тих ваших љубави и ваше огњене и свирепе осећајности. Можда је ваша највећа несрећа баш у томе што и не слутите колико мржње има у вашим љубавима и заносима, традицијама и побожностима. И као што тле на ком живимо прелази, под утицајем атмосферске влаге и топлоте, у наша тела и даје им боју и изглед, и одређује карактер и правац нашем начину живота и нашим поступцима тако исто силна, подземна и невидљива мржња на којој живи босански човек улази неприметно и заобилазно у све његове, и најбоље поступке.
Пороци рађају свуда на свету мржњу, јер троше а не стварају, руше а не граде, али у земљама као што је Босна и врлине говоре и делују често мржњом. Код вас аскети не извлаче љубав из своје аскезе, него мржњу на сладостраснике; трезвењаци мрзе оне који пију, а у пијаницама се јавља убилачка мржња на цео свет. Они који верују и воле смртно мрзе оне који не верују или оне који другачије верују и друго воле. и, на жалост, често се главни део њихове вере и њихове љубави троши у тој мржњи. (Највише злих и мрачних лица може човек срести око богомоља, манастира и текија.).
Они који тлаче и експлоатишу економски слабије, уносе у то још и мржњу, која ту експлоатацију чини стоструко тежом и ружнијом, а они који те неправде подносе, маштају о правди и одмазди, али као о некој осветничкој експлозији која би, кад би се остварила по њиховој замисли, морала да буде таква и толика да би разнела и тлаченог заједно са мрским тлачитељем.
Ви сте, у већини, навикли да сву снагу мржње остављате за оно што вам је близу. Ваше су вољене светиње редовно иза триста река и планина, а предмети ваше одвратности и мржње ту су поред вас, у истој вароши, често са друге стране вашег авлијског зида. Тако ваша љубав не тражи много дела, а ваша мржња прелази врло лако на дело. И своју рођену земљу ви волите, жарко волите, али на три-четири разна начина који се међу собом искључују, смртно мрзе и често сударају.
У некој Мопасановој приповеци има један дионизијски опис пролећа који се завршава речима да би у такве дане по свим угловима требало излепити огласе: „Грађанине француски, пролеће је, чувај се љубави.“ Можда би у Босни требало опомињати човека да се на сваком кораку, у свакој мисли и сваком, и најузвишенијем, осећању чува мржње, урођене, несвесне, ендемичне мржње. Јер тој заосталој и убогој земљи, у којој живе збијено две различите вере, требало би четири пута више љубави, међусобног разумевања и сношљивости него другим земљама. А у Босни је, напротив, неразумевање, које повремено прелази у отворену мржњу, готово општа карактеристика становника.
Између разних вера јазови су тако дубоки да само мржња успева понекад да их пређе. Знам да ми се на то може одговорити, и са доста права, да се у том погледу ипак примећује известан напредак, да су идеје XIX века и овде учиниле своје, а да ће сада после ослобођења и уједињења све ићи много боље и брже. Бојим се да није сасвим тако. (Ја сам, чини ми се, за ово неколико месеци добро видео страшне међусобне односе мећу људима разних вера и разних народности у Сарајеву!)
Штампаће се и говориће се свуда и сваком приликом: „Брат је мио, које вере био“ или „Не пита се ко се како крсти, нег чија му крвца грије прси“. „Туђе поштуј, а својим се дичи“, „Интегрално народно јединство не познаје верских ни племенских разлика“. Али одувек је у босанским грађанским круговима била доста лажне грађанске учтивости, мудрог варања себе и других звучним речима и празним церемонијалом. То прикрива како-тако мржњу, али је уклања и не спречава у растењу. Бојим се да и под покровом свих савремених максима могу у тим круговима да дремају стари нагони и каиновски планови, и да ће живети док год не буду потпуно измењене основе матерјалног и духовног живота у Босни. А кад ће доћи то време, и ко ће имати снаге да то? Једном ће доћи, ја у то верујем, али ово што сам видео у Босни не указује на то да се тим путем већ сада иде. Напротив.
Ја сам о томе размишљао, нарочито последњих месеци, кад сам се још борио са одлуком да заувек напустим Босну. Разумљиво је да не спава добро човек који се носи таквим мислима. И ја сам лежао поред отвореног прозора у соби у којој сам се родио, напољу је шумела Миљацка наизменице са ветром ране јесени у још обилном лишћу.
Иво Андрић, Поштанска марка

Иво Андрић
Ко у Сарајеву проводи ноћ будан у кревету, тај може да чује гласове сарајевске ноћи. Тешко и сигурно избија сат на католичкој катедрали: два после поноћи. Прође више од једног минута (тачно седамдесет и пет секунди, бројао сам) и тек тада се јави нешто слабијим али продорним звуком сат са православне цркве, и он искуцава своја два сата после поноћи. Мало за њим искуца промуклим, далеким гласом сахат-кула код Бегове-џамије, и то искуца једанаест сати, аветињских турских сати, по чудном рачунању далеких, туђих крајева света! Јевреји немају свога сата који искуцава, али бог једини зна колико је сада сати код њих, колико по сефардском а колико по ешкенаском рачунању. Тако и ноћу, док све спава, у бројању пустих сати глувог доба бди разлика која дели ове поспале људе који се будни радују и жалосте, госте и посте према четири разна, међу собом завађена календара, и све своје жеље и молитве шаљу једном небу на четири разна црквена језика. А та разлика је, некад видљиво и отворено, некад невидљиво и подмукло, увек слична мржњи, често потпуно истоветна са њом. (…)
Иво Андрић 1920. године
 

Тихи

Zaslužan član
Poruka
123.323
Vulin: Handke neće ništa izgubiti što neće vidjeti džamahiriju na Balkanu

AP_19344603569136-handke-nobel-1576013653.jpg


Skandalozna izjava Vulina: Handke neće ništa izgubiti što neće vidjeti džamahiriju na Balkanu
Aleksandar Vulin (Foto: Klix.ba)
Peter Handke neće ništa izgubiti time što neće imati priliku da vidi "kako izgleda džamahirija na Balkanu", ali će Sarajevo izgubiti mnogo jer neće upoznati hrabrog i mudrog čovjeka, izjavio je danas ministar odbrane Srbije Aleksandar Vulin povodom odluke Kantona Sarajevo da kontroverznog nobelovca Handkea proglasi personom non grata.

"Hrabrost i mudrost su osobine koje tako bolno nedostaju poslanicima SDA u Sarajevu", naveo je Vulin u saopćenju o odluci Skupštine Kantona Sarajevo, donesenoj na prijedlog SDA.

Vulin se sa ovakvom jednom skandaloznom izjavom koja odiše jezikom mržnje nije zaustavio pa je ocijenio da je "histerija koju je izazvala dodjela Nobelove nagrade Handkeu pokazala da mržnja koja je decenijama vodila svjetsku politiku prema Srbima i dalje živi i jača".

Tako je Vulin stao u red srbijanskih zvaničnika s predsjednikom Aleksandrom Vučićem na čelu, a koji su izrekli hvalospjeve na račun Handkeu.

Inače, Skupština KS danas je jednoglasno donijela odluku o Handkeu u kojoj se osuđuje dodjeljivanje Nobelove nagrade negatoru genocida u Srebrenici.
 

Тихи

Zaslužan član
Poruka
123.323
Кад изађе на улице факир-фукара


Ванвременским речима Иво Андрић је описао Сарајево са почетка 20. века, или можда неки од балканских градова данас
Иво Андрић

Иво Андрић. Читајући изнова његово дело, осећам како редови читају мене и људе којима сам окружен. Сагледавао је у нама оно тамно и нејасно, али без сумње присутно. Свако читање је нови час анатомије о телу народа из ког је потекао. Зато му је име велико и за нас и за оне који су желели да нас боље знају.
Да су људи од моћи пажљивије читали Андрића, можда поновног страдања на овим просторима не би ни било. Нобеловац им је нудио кључеве мира. А можда су га и читали. Најбоље се из речи мира научи како да се започне рат. Можда… али не верујем. Андрића читају они који трагају за тајнама човека, они који имају разумевања за различите људске поступке. Они који се у хаосу не сналазе, а желе да знају зашто је и како хаос настао.
У делу „Госпођица“ (1945) Андрић описује атмосферу у Сарајеву после атентата на Франца Фердинанда 1914. године. Наредни редови су ванвременски и могли би се приписати многим тачкама на карти Балкана. Данас, више него икад.
Треба да наиђу дани као што су ови па да се право види шта све живи у овој вароши која је просута као шака зрња делом по стрмим падинама околних брда, делом у равници око реке. Треба да се деси овако нешто као ово јуче што се десило, или можда и неки мање крупан догађај, па да разголити све што се крије у овим људима који иначе работају или дангубе, расипају или сиротују по стрмим и кривудавим махалама које личе на вододерине. Као свака оријенталска варош, Сарајево има своју факир-фукару, што у овом случају значи своју руљу која живи десетинама година повучена, раштркана и привидно припитомљена, али која се у оваквим приликама, по законима неке незнане друштвене хемије, одједном сједини и букне као притајен вулкан, ригајући огањ и блато најнижих страсти и нездравих прохтева. Ту масу лумпенпролетаријата и ситног, гладног грађанства сачињавају људи различни по својим веровањима, навикама и начину одевања, али једнаки по унутарњој урођеној и подмуклој суровости и дивљини и нискости својих нагона. Припадници трију главних вера, они се мрзе међусобно, од рођења па до смрти, безумно и дубоко, преносећи ту мржњу и на загробни свет који замишљају као своју славу и победу а пораз и срамоту комшије иноверца.
Рађају се, расту и умиру у тој мржњи, тој стварно физичкој одвратности према суседу друге вере, често им и цео век прође а да им се не пружи прилика да ту мржњу испоље у свој њеној сили и страхоти; али кад год се поводом неког крупног догађаја поколеба устаљени ред ствари и разум и закон буду суспендовани за неколико сати или неколико дана, онда се та руља, односно један њен део, нашавши најпосле ваљан повод, излива на ову варош, познату иначе због своје углађене љубазности у друштвеном животу и слатке речи у говору. Тада све оне дуго задржаване мржње и притајене жеље за рушењем и насиљем, које су дотле владале осећањима и мислима, избију на површину и, као пламен који је дуго тражио и најпосле добио хране, загосподаре улицама, и пљују, уједају, ломе, све док их нека сила, јача од њих, не сузбије или док не сагоре и малакшу од самог свог беса. Затим се повлаче, као шакали подвијена репа, у душе, куће и улице, где опет оживе годинама притајене, избијајући само у злим погледима, ружним узречицама и опсценим покретима.
 

eremita

Zaslužan član
Poruka
117.204
Sarajevski SDA poziva na linč Kusturice i Handkea

"SDA ponekad nastupa kao da je teroristička organizacija, a ne politička partija, koristeći često u svom javnom obraćanju pretnje i poziv na linč".




Foto: Tanjug/AP/Jonas Ekstromer/TT News Agency



Foto: Tanjug/AP/Jonas Ekstromer/TT News Agency


To je ocenio stručnjak za borbu protiv terorizma Dževad Galijašević.
"U ovom slučaju SDA je to učinio prema dvojici svetskih umetnika Emiru Kusturici i Peteru Handkeu. Taj flagrantni napad na umetnike govori da su ljudskost, istina i pravda, te civilizacijske vrednosti, daleko udaljene od SDA", istakao je Galijašević.

On je rekao da je priča SDA o moralu i ljudskosti Kusturice i Handkea priča onih koji nemaju ni morala, a ni ljudskosti i klasična, kako je nazvao, SDA-ovska pretnja, prenosi Srna.
Na pitanje da prokomentariše saopštenje SDA u kojem su iznesene gnusne uvrede i optužbe na račun Kusturice i Handkea, Galijašević je naglasio da Emir Kusturica nikada nikog nije izdao, nego je u potrazi za ljudskom i umetničkom slobodom, krenuo putem koji su prošli Ivo Andrić, Meša Selimović i mnogi drugi.
"Zar i nobelovac Ivo Andrić nije rekao da se nikad više neće vratiti u BiH, upravo zbog ovakvog vokabulara koji danas koristi SDA", naveo je Galijašević.



https://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2019&mm=12&dd=11&nav_category=167&nav_id=1629305


ovi su prsli s mozgom nacisto

Islam zaista negativno utice na ljudsku svest i mozak.....

ЗАИСТА су муслије ПРСЛИ С МОЗГОМ - и ту и не треба посебно коментарисати......... то се види из авиона........
 

Тихи

Zaslužan član
Poruka
123.323
Ванвременским речима Иво Андрић је описао Сарајево са почетка 20. века

Треба да наиђу дани као што су ови па да се право види шта све живи у овој вароши која је просута као шака зрња делом по стрмим падинама околних брда, делом у равници око реке. Треба да се деси овако нешто као ово јуче што се десило, или можда и неки мање крупан догађај, па да разголити све што се крије у овим људима који иначе работају или дангубе, расипају или сиротују по стрмим и кривудавим махалама које личе на вододерине. Као свака оријенталска варош, Сарајево има своју факир-фукару, што у овом случају значи своју руљу која живи десетинама година повучена, раштркана и привидно припитомљена, али која се у оваквим приликама, по законима неке незнане друштвене хемије, одједном сједини и букне као притајен вулкан, ригајући огањ и блато најнижих страсти и нездравих прохтева. Ту масу лумпенпролетаријата и ситног, гладног грађанства сачињавају људи различни по својим веровањима, навикама и начину одевања, али једнаки по унутарњој урођеној и подмуклој суровости и дивљини и нискости својих нагона. Припадници трију главних вера, они се мрзе међусобно, од рођења па до смрти, безумно и дубоко, преносећи ту мржњу и на загробни свет који замишљају као своју славу и победу а пораз и срамоту комшије иноверца.

Рађају се, расту и умиру у тој мржњи, тој стварно физичкој одвратности према суседу друге вере, често им и цео век прође а да им се не пружи прилика да ту мржњу испоље у свој њеној сили и страхоти; али кад год се поводом неког крупног догађаја поколеба устаљени ред ствари и разум и закон буду суспендовани за неколико сати или неколико дана, онда се та руља, односно један њен део, нашавши најпосле ваљан повод, излива на ову варош, познату иначе због своје углађене љубазности у друштвеном животу и слатке речи у говору. Тада све оне дуго задржаване мржње и притајене жеље за рушењем и насиљем, које су дотле владале осећањима и мислима, избију на површину и, као пламен који је дуго тражио и најпосле добио хране, загосподаре улицама, и пљују, уједају, ломе, све док их нека сила, јача од њих, не сузбије или док не сагоре и малакшу од самог свог беса. Затим се повлаче, као шакали подвијена репа, у душе, куће и улице, где опет оживе годинама притајене, избијајући само у злим погледима, ружним узречицама и опсценим покретима.


Ништа се није променило 100 година касније у муслиманској интелектуалној чаршији

И даље мрзе сваког кога Срби воле, или воле сваког кога Срби мрзе....
 

Тихи

Zaslužan član
Poruka
123.323
Mahmutović o protestima protiv Handkea: Vjerujemo da je kralja pogodilo Munirino pismo


Mahmutović o protestima protiv Handkea: Vjerujemo da je kralja pogodilo Munirino pismo
Adnan Mahmutović
Adnan Mahmutović, univerzitetski profesor u Štokholmu i organizator protesta protiv dodjele Nobelove nagrade kontroverznom austrijskom književniku Peteru Handkeu u ovom gradu, u razgovoru za Klix.ba osvrnuo se na jučerašnje događaje.

"Manifestacija je prevazišla sva moja očekivanja. Naravno da je negdje podsvjesno postojala neka želja i nada da će sav ovaj kompleksni rad, od pisanja članaka, aktiviranja svih mogućih osoba koje mogu na neki način da izazovu male i velike potrese, dovesti do toga da će kralj Švedske odbiti da pruži ruku i preda nagradu Handkeu, ili da će Nobelova fondacija to uraditi, ali to je bio neki cilj iz snova", kaže Mahmutović.

Ipak, naglašava da su sve vrijeme bili izuzetno realistični i da nisu očekivali da će se desiti i pola od svega što se desilo.
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.