ziltoid
Iskusan
- Poruka
- 5.860
Milovan Božinović: Nemačka neće tolerisati nepristojni rečnik srpskih zvaničnika i to treba ozbiljno shvatiti
„Oštar, ponekad bahat ton nemačkih političara o Kosovu nije suštinska promena nemačkih pogleda na ovu dugotrajno evropsko krizno žarište, ali jeste odraz promenjenog stila i mentaliteta nemačke spoljne politike.
Nemačka strana ne može biti začuđena, ako joj se i oštrije odgovori. Ali to nema nikakve veze sa nepristojnim, često prostačkim jezikom kakav se „otme“ našoj visokoj državnoj politici (laže, lupeta i sl). To je skandalozno i zaslužuje osudu i zgražavanje. Nemačka strana je uputila upozorenje da to neće tolerisati i to treba ozbiljno shvatiti“, kaže u razgovoru za Danas Milovan Božinović, bivši ambasador Srbije u Berlinu i Beču, odgovarajući na pitanje kako je Nemačka za Srbiju od velikog prijatelja postala neprijatelj i da li su zaoštravanju odnosa doprinele i izjave srpskih zvaničnika, poput one da Nemačkoj ne veruju ništa.
Kako komentarišete izjavu Manuela Saracina da je stav Nemačke da Srbija ne može u EU, ako ne prizna Kosovo?
Cilj evropske „kosovske“ politike je izgradnja stabilnog i prosperitetnog pluralistickog društva na ovom tradicionalno trusnom području, a ne stvaranje još jedne samostalne države, uz protivljenje i rezerve njenih suseda. Nemačka je odmah po donošenju rezolucije 1244 lansirala krilaticu „standardi pre statusa“ koja izražava suštinu ove ideje, ali je onda posle pogroma 2004 taj koncept napustila. Danas Nemačka suviše tvrdo, ponekad trapavo i čak arogantno, insistira da Srbija prizna Kosovo iako je očigledno da taj zahtev neurotizuje političku scenu i udaljava nas od mogućeg konsenzusa. Tim pre što ne postoji niti je postojala srpska politička partija koja bi taj zahtev, pod vladavinom današnjih „standarda“ na Kosovu, prihvatila.
Saracin poručuje i da je neophodan povratak Srba u kosovske institucije, ali istovremeno smatra da je referendum o statusu Kosova u Srbiji veliki rizik?
Povratak Srba u kosovske institucije preko je potreban prvi korak ka smirivanju prilika i otpočinjanju ozbiljnog dijaloga. Napuštanje institucija, onako kako je učinjeno, bio je ishitren i hazardan potez koji nije pomogao srpskoj zajednici na KiM. Involvirani strani faktori trebalo bi da pomognu da se povratak Srba u institucije obavi sa što manje trzavica i bez poniženja, iako će mnogi ožiljci ostati.
Da li su šumivi na relaciji Srbija- Nemačka počeli dolaskom novog kancelara Olafa Šolca, koji je već na početku mandata došao u Srbiju i tom prilikom oštro zatražio da se naša država što pre pridruži sankcijama protiv Rusije, i koji je “prvi put” javno postavio uslov – međusobnog priznanja Srbije i Kosova?
Nemačko međunarodno delovanje značajno je drugačije nego u vreme nekoliko sukcesivnih vlada Angele Merkel. Taj novi ton daju Zeleni koji se sve više profilišu kao militantni atlantisti, sa svime što to na međunarodnoj sceni danas znači.
Snažno su podržali poseban fond od 100 milijardi Eura za donaoružavanje Nemačke, aktivno pripremaju javnost za još 200 milijardi u iste svrhe. To će neizbežno poremetiti odnose snaga u Evropi sa posledicama čije je efekte danas teško proceniti.
Uostalom kancelar Šolc rado govoriti da svet ulazi u novu epohu (Zeitenwende) I aktuelna Nemačka vlada smatra da treba da se pred tim izazovom naoružava. Uz to ide I jedan ultimativan I manihejski ton obraćanja koji odbija mnoge sagovornike I to ne samo u Srbiji.
To se egzemplarno vidi na odnosu prema ruskoj agresiji na Ukrajinu, na šta Nemačka odgovara militantnije od mnogih svojih saveznika.
To je suprotno duhu i ugledu nemačke spoljne politike izgrađene u vreme kancelara Branta i Šmita, ali i naknadnih nemačkih administracija, koje su u najtežim vremenima hladnog rata znale da sugerišu evropskoj javnosti da postoji miroljubivi kompromis.
U širokim krugovima tadašnje evropske javnosti to je stvorilo ugled Nemačke da je iz kataklizme Drugog svetskog rata imala snage i mudrosti da razume vrednosti mira.
Zašto to nije slučaj i danas ?
Danas ministarka Berbok traži nastavak rata svim sredstvima do kapitulacije Rusije, što je prvi put da to neko u Nemačkoj traži nakon 1941 godine.
Izgleda kao da se Nemačka vratila na premise nekadašnje, takozvane halstajnove doktrine iz 50-ih godina prošlog veka, koja je I danas sinonim hladnog rata. Indikativno je da ova politika „novog vremena“ nije izašla ni sa jednim mirovnim projektom za završetak rata, ali umnogome prednjači u gomilanju oružja na ukrajinskom ratištu.
Može li se zbog zaoštravanja odnosana relaciji Beograd- Berlin, očekivati da nemački privrednici počnu da odlaze iz Srbije?
Ne verujem da će doći do povlačenja nemačkih investicija iz Srbije, ali će investiranje svakako biti usporeno kako iz političkih razloga (nepridruživanje sankcijama Rusiji) tako i zbog globalnog privrednog nereda sa kojim ćemo narednih godina živeti. Verujem da će naše vlasti obuzdati evidentnu degradaciju bilateralnih odnosa, jer bi to po nas imalo teške posledice.
Čak i uz najcrnje prognoze o „novoj Evropi“ posle ukrajinskog rata, privrednom slomu Nemačke i sličnnim hipitezana, i dalje će zemlje kao Srbija teško završiti svoje važne političke i razvojne poslove bez Nemačke. Neslaganje o Kosovu nije danas mala prepreka boljoj saradnji, ali se sve to može izgladiti sa više političkog takta i manje retoričkog prepucavanja. Srbija se tome mora posvetiti u svom interesu.
