Питао си за књигу из 1770. године.
Што се латинице тиче, то нама дође на исто. Круто католичење од Аустријанаца, њихова окупација током Првог рата када су укинули ћирилицу или период после 1945. када се "толеранција" у пракси читала као уништење једног и наметање другог.
Још пре свега тога, аустријска краљевина Србија, 1717-1739., је била такво место да су Срби почели да беже у Турску, јер се лакше живело.
Knjigu je objavio jedan Sarajlija. Mogao ju je štampati ćirilicom tada, ali nije; on je sam odabrao latinicu.
To nije jedini primer. Postoje još razni. Pre svega, rimokatolici u jugoistočnom primorju su se služili latiničnim pismom, a tu računam i srbokatolike. Već sam kačio npr. na forum Žalosnu pjesmu o Srbiji iz 1790. godine.
Salosna piesma o Serby, njegda preslavnoy dersavy.
Žalosna pjesma o Srbiji,
njedga preslavnoj državi
O Srbija njegda slavna,
Oružijem prepohvalna
U vremenu snage tvoje
Svemu si svetu izabrana:
Predivno se ponašaše,
A oružjem svijetljaše.
Cari tvoji i Knezovi,
I prehrabri vitezovi,
U radosti uspjevahu,
A zlotvoram strah davahu.
Te gospoda i prinćipi
Serbsku zemlju razdijeliše
To je pervij najopaki
Branković prokleti
Koji izda u Kosovo
I podade Turku oro.
Serbska vlast da upa'ne
Ao, lele, te žalosti,
Mnoge glave pogubiše,
Mladu đecu porobiše
I na zla naučiše,
Al je jošte viša žalost,
Kršteni su od mladosti:
Sada Srbam od pakosti
Zlatni krsti i ikone
Turskim bulam na đerdane.
Sjajni srpski đeverdani,
Oštri mači i kadare
Turskim konjma na potkovi
I za sedla na nadža(k)če.
Koji oštre mače pašu,
Oružje im rđa sjela,
A veselost u grob legla.
Đe su zlatni perjanici,
Ostaviše sve bogaze,
Svoju voljnost drugom daše,
Eto srpska prva slava
I stavili tešku muku.
Ali imam tu nadeždu
Na moje praunuke,
Crnogorce mrke vuke,
Sve im drugi uzet može
A najljućim žderat kože.
Da se hoće uraniti
Ispod iga zlobna vraga.
E, ma govoraše...
Jošt vami budem kazati.
U mehane piti vino,
Na vino se začnu hvalit,
Riječma tek govore,
A trudit se ne izvole.
Koji jašu na karete,
Od Srba su odvojeni,
Ah, sramotom pohođeni,
Brke svoje pobrijaše,
A franceski naučiše.
Neki sabljom, neki asprom
Već ne mogu ni dahnuti,
a nekmoli durat više.
Al' umrijet, al' dobiti,
Jedan dan se izbaviti.
Put Rossij pogledamo,
A iz srca uzdišemo!
Drugom gledamo na Ćesara,
A niz obraz suze valjamo;
Vi ste Cari na daleka,
Al imate krila krepka;
Crnogorcem pomoć dajte,
Od zlotvora sačuvajte,
Klete Turke izdjenite
I Srbiju slobodite,
Sebe slavu zadobijte.
Odricanje svega toga, uključujući i velikog korpusa literature Srba katolika iz jadranskog primorja i predstavljanje latiničnog pisma kao nečeg što je došlo Srbima tek nakon dolaska komunista posle 1945. godine, pogrešno je.
Na kraju krajeva, razni srpsko autori počinju pisati latinicom i već posle stvaranja kraljevine 1918. godine, a ne dolaska komunista.
Takođe bih naglasio da se latinično pismo nije uvodilo posle 1945. godine svim Srbima, već je, naprotiv,ćirilica proterana iz Hrvatske, a onda si Bosne i Hercegovine, i na kraju i iz Crne Gore. Pismo se koristilo kao odraz identiteta i distinkcije u odnosu na ćiriličku Srbiju, tako sa se insistiranjem na tvrdoćiričarstvu zapravo radi i u korist toga, odnosno ograničavanja Srpstva na užu Srbiju.
