- Poruka
- 21.583
U Budimu, u Ulici Miko, danas stoji samo bista.
Ali iza tog bronzanog lica krije se čovek koji je napisao 46 knjiga i znao da
načela nisu na prodaju ni kada svet gori. Njegov život bio je roman, dnevnik,
esej, istorija i pesma u isto vreme.
Kada su Nemci okupirali Mađarsku 1944, Marai je otišao iz grada.U selu je
slušao vesti o bombardovanju, o mrtvima, o zabranjenim listovima, o imovini
koja se oduzima. Jednom se vratio u svoj stan: kiša je pretvorila šest hiljada
To je bila medalja, dokaz da se svet može urušiti, ali trag ostaje.
1945. godine počelo je novo doba:
„Mađarske više nema. Postoji samo sovjetska kolonija. Posle višegodišnjeg
mraka došla je struja, ali „ljudi su iznutra ostali tamni… jer se sloboda ne može
doneti spolja“. Njegova trauma nije bila samo izgubljena Mađarska, već ona
koja je ostala - tamna, iznutra.
Ipak... moralo se živeti...Marai je opisivao kako dobija teletinu od apotekara,
cigarete od bakalina, drva od poslastičara.
Ironiju života je opisivao: kultura je bila zabranjena, ali cigarete su se delile
kao valuta...
Znao da narod može osloboditi samo kultura i samosvesno građanstvo.
To je bio njegov zakon: sloboda nije poklon, sloboda se rađa iznutra.
I dok su se kuće otvarale za nove oficire, Marai je zatvarao vrata kompromisu.
U svojim dnevnicima, Marai je bio sam kao Ovidije u Tomima.
Čitao je Bibliju, Odiseju, Frojdovog Mojsija, Bajronova pisma, Šekspirove sonete,
Servantesa, Erazma, Tomasa Mana…
„Čovečanstvo, to je ništa…; uvek samo Rat i mir, Božanstvena komedija, Peta
ili Deveta simfonija ili Faust.“ Za njega je kultura bila jedini ogrev. Uporno je
ponavljao: narod može da oslobodi samo kultura i samosvesno, kulturno građanstvo.
Otišao je u Švajcarsku, zatim u Italiju, pa u Ameriku.
Živeo je od prodaje stvari, ali nikada nije prodao načela.
„Možda krompira i ogreva neće biti ove zime, ali biće Getea, Šekspira, Aranja.“
To je bio njegov reset: kultura kao ogrev.
U Trećem tomu Dnevnika, (1984-1989. godine?) čitamo:
Žive u San Dijegu. Marai, rođen 1900, opisuje svoje stanje ovako:
„Umor, slabost, teturanje. Kao kada baterija oslabi, lampa samo škilji.“
Jedva hoda, jedva čita. Lola, njegova žena, teško bolesna.
Odlazi kod nje u bolnicu svakog dana. U Dnevnik, 4. januara 1986.
godine zapisuje: „L. umrla“. Posle 62 godine zajedničkog života, ostao
je sam. Rasuo je Lolin pepeo po okeanu... i to je bio čin ljubavi i poslednji
zagrljaj posle zajedničkog života.
Usvojeni sin Janoš umro je iznenada.
Marai je kupio pištolj, da predupredi „dugu bespomoćnost“.
U Dnevniku je zapisao: „Čekam poziv, ne požurujem ga, ali i ne odlažem.“
Poziv je došao 21. februara 1989. godine...
Kada je i sam otišao, njegov pepeo je prosut u istom okeanu.
Dva života, dva rastanka, spojeni u istom beskraju vode.
U Budimpešti su ga nekada izbacili iz biblioteka, knjige prodavali na kilogram.
Ali danas, u Ulici Miko, u Budimu - stoji bista. I venci od cveća. I zakon:
„Načela se ne prodaju. Ni u najtežim danima.“
Šandor Marai je pisao pesme u egzilu, pune bola i nostalgije.
Evo odlomka iz njegove pesme „Anđeo s neba“ (1956. godine):
Došao si tiho,
kao senka u noći,
da me podsetiš da domovina nije mesto,
nego jezik,
i da se čovek ne vraća kući,
nego u reč.
Ali iza tog bronzanog lica krije se čovek koji je napisao 46 knjiga i znao da
načela nisu na prodaju ni kada svet gori. Njegov život bio je roman, dnevnik,
esej, istorija i pesma u isto vreme.
Kada su Nemci okupirali Mađarsku 1944, Marai je otišao iz grada.U selu je
slušao vesti o bombardovanju, o mrtvima, o zabranjenim listovima, o imovini
koja se oduzima. Jednom se vratio u svoj stan: kiša je pretvorila šest hiljada
To je bila medalja, dokaz da se svet može urušiti, ali trag ostaje.
1945. godine počelo je novo doba:
„Mađarske više nema. Postoji samo sovjetska kolonija. Posle višegodišnjeg
mraka došla je struja, ali „ljudi su iznutra ostali tamni… jer se sloboda ne može
doneti spolja“. Njegova trauma nije bila samo izgubljena Mađarska, već ona
koja je ostala - tamna, iznutra.
Ipak... moralo se živeti...Marai je opisivao kako dobija teletinu od apotekara,
cigarete od bakalina, drva od poslastičara.
Ironiju života je opisivao: kultura je bila zabranjena, ali cigarete su se delile
kao valuta...
Znao da narod može osloboditi samo kultura i samosvesno građanstvo.
To je bio njegov zakon: sloboda nije poklon, sloboda se rađa iznutra.
I dok su se kuće otvarale za nove oficire, Marai je zatvarao vrata kompromisu.
U svojim dnevnicima, Marai je bio sam kao Ovidije u Tomima.
Čitao je Bibliju, Odiseju, Frojdovog Mojsija, Bajronova pisma, Šekspirove sonete,
Servantesa, Erazma, Tomasa Mana…
„Čovečanstvo, to je ništa…; uvek samo Rat i mir, Božanstvena komedija, Peta
ili Deveta simfonija ili Faust.“ Za njega je kultura bila jedini ogrev. Uporno je
ponavljao: narod može da oslobodi samo kultura i samosvesno, kulturno građanstvo.
Otišao je u Švajcarsku, zatim u Italiju, pa u Ameriku.
Živeo je od prodaje stvari, ali nikada nije prodao načela.
„Možda krompira i ogreva neće biti ove zime, ali biće Getea, Šekspira, Aranja.“
To je bio njegov reset: kultura kao ogrev.
U Trećem tomu Dnevnika, (1984-1989. godine?) čitamo:
Žive u San Dijegu. Marai, rođen 1900, opisuje svoje stanje ovako:
„Umor, slabost, teturanje. Kao kada baterija oslabi, lampa samo škilji.“
Jedva hoda, jedva čita. Lola, njegova žena, teško bolesna.
Odlazi kod nje u bolnicu svakog dana. U Dnevnik, 4. januara 1986.
godine zapisuje: „L. umrla“. Posle 62 godine zajedničkog života, ostao
je sam. Rasuo je Lolin pepeo po okeanu... i to je bio čin ljubavi i poslednji
zagrljaj posle zajedničkog života.
Usvojeni sin Janoš umro je iznenada.
Marai je kupio pištolj, da predupredi „dugu bespomoćnost“.
U Dnevniku je zapisao: „Čekam poziv, ne požurujem ga, ali i ne odlažem.“
Poziv je došao 21. februara 1989. godine...
Kada je i sam otišao, njegov pepeo je prosut u istom okeanu.
Dva života, dva rastanka, spojeni u istom beskraju vode.
U Budimpešti su ga nekada izbacili iz biblioteka, knjige prodavali na kilogram.
Ali danas, u Ulici Miko, u Budimu - stoji bista. I venci od cveća. I zakon:
„Načela se ne prodaju. Ni u najtežim danima.“
Šandor Marai je pisao pesme u egzilu, pune bola i nostalgije.
Evo odlomka iz njegove pesme „Anđeo s neba“ (1956. godine):
Došao si tiho,
kao senka u noći,
da me podsetiš da domovina nije mesto,
nego jezik,
i da se čovek ne vraća kući,
nego u reč.