Kako su fino crvenim zilicama protkani kapci iznutra. Mreza crvene cipke pulsira svakim udahom. Na mojoj kicmi komad tudje hladne koze. Njegovo ujednaceno disanje igra u istom ritmu kao unutrasnjost mojih kapaka. Zaspao je. Ko bi mogao da pomisli da dva sveta mogu stati u samo jedan bracni krevet. Gde ste vile i vilenjaci, andjeli cuvari, beli konji, zelene livade?
Tkanje mojih kapaka bubri i raste, vez se nastavlja. Caroban tepih se razmotava preda mnom. Slika bajke koje su moj svet.
A kakav li je njegov?
Evo mora sa hridima od belih grudi sirena. Ovde su i vile potpuno gole i vidljive. Na proplancima jedna drugoj cesljaju predugacke kose. Pevaju pesmu sumi od pricajuceg drveca i hodajuceg cveca. Evo belih konja kako pitomo guraju rogate glave u moj dlan. Evo svega najlepseg a opet se osecam nepotpuno. Evo pehara srece ali ostavljam ga neispijenog.
Zelim vise.
Zavlacim se u uvale, u morske dubine, u mracne pecine i trazim. Ne zelim vile, harfe, pletenice i dodir jednorogovog roga. Zelim dublje, zelim talog, zelim sta god da je na dnu. Zelim skriveno. Zelim ono sto je nevidljivo i u ovom svetu.
Zaranjam u mulj, kopam po grobovima, vadim kosti umrlih carobnica.
Otvaram prasnjave sanduke. Prekopavam po haljinama zaboravljenih tkalja.
Povredi me. Ovde gde se osecam najspokojnije.
Povredi me u svetu gde sam nepobediva.
Povredi me u svetu gde sam besmrtna.
Povredi me u mom jedinom utocistu.
Povredi me u snovima.
Odlazim u centar svega sto je sveto. U srcu je oltar. Skidam blatnjavu odecu i polazem svoje umorno telo na kamenu plocu. Drhtave grudi raizlaze se pred naletom tvog daha. Utrnula. Paralizovana. Prikovanih ruku i rasirenih nogu cekam tvoj udar. Zedna cekam pljusak svete boli. Povredi me. Smrvi me. Raspori me. Iskidaj me.
Ucini da me boli i u ovom svetu gde jedino bol ne postoji.
Ili me u inat poljubi u celo i ostavi da lezim. Utrnula.
Tkanje mojih kapaka bubri i raste, vez se nastavlja. Caroban tepih se razmotava preda mnom. Slika bajke koje su moj svet.
A kakav li je njegov?
Evo mora sa hridima od belih grudi sirena. Ovde su i vile potpuno gole i vidljive. Na proplancima jedna drugoj cesljaju predugacke kose. Pevaju pesmu sumi od pricajuceg drveca i hodajuceg cveca. Evo belih konja kako pitomo guraju rogate glave u moj dlan. Evo svega najlepseg a opet se osecam nepotpuno. Evo pehara srece ali ostavljam ga neispijenog.
Zelim vise.
Zavlacim se u uvale, u morske dubine, u mracne pecine i trazim. Ne zelim vile, harfe, pletenice i dodir jednorogovog roga. Zelim dublje, zelim talog, zelim sta god da je na dnu. Zelim skriveno. Zelim ono sto je nevidljivo i u ovom svetu.
Zaranjam u mulj, kopam po grobovima, vadim kosti umrlih carobnica.
Otvaram prasnjave sanduke. Prekopavam po haljinama zaboravljenih tkalja.
Povredi me. Ovde gde se osecam najspokojnije.
Povredi me u svetu gde sam nepobediva.
Povredi me u svetu gde sam besmrtna.
Povredi me u mom jedinom utocistu.
Povredi me u snovima.
Odlazim u centar svega sto je sveto. U srcu je oltar. Skidam blatnjavu odecu i polazem svoje umorno telo na kamenu plocu. Drhtave grudi raizlaze se pred naletom tvog daha. Utrnula. Paralizovana. Prikovanih ruku i rasirenih nogu cekam tvoj udar. Zedna cekam pljusak svete boli. Povredi me. Smrvi me. Raspori me. Iskidaj me.
Ucini da me boli i u ovom svetu gde jedino bol ne postoji.
Ili me u inat poljubi u celo i ostavi da lezim. Utrnula.
