Mari47unuka
Početnik
- Poruka
- 14
Dobijala sam vizije pre i posle smrti. Moj deda mi se javio na raskrsnici u našoj ulici i držao me je. Nije se puno oglašavao tokom života ali kad je umro često je pričao sa mnom. Nana je već bila bolesna, a ja sam negirala da ima tumor. Nisam se ni rastala kako dolikuje. Nisam joj dovršila pesmu. Nisam joj rekla da je volim, nisam joj rekla da ću biti dobro. Sve je bilo na brzinu. Dok me je deda u snu držao da ne padnem, govorio mi je kako će sve biti uredu. Nakon sedam dana je umrla. Mama me je zvala i rekla da dodjem kod njih i da ponesem crno. Neću! Zašto bih nosila ono što mi se ne nosi? Nisam je poslušala. Nisam ni znala za šta je crnina jer u mojoj glavi niko nije upravu. Dociće to proleće i uzećemo je iz staračkog doma i brinućemo se o njoj. Ni nije bolesna. To su oni pogrešili. Tako im je lakše da kažu da nas puste što pre kući.
Na putu do roditelja sam bila mirna. Nisam ni slutila koje me vesti čekaju. Već sam dobila poziv od koleginice koja mi je izjavila saučešće, a ja je čudno gledam i pitam se zašto me zove, možda je pogrešila. Udarilo me je nešto pred ulazak u kuću i pitala sam oca, ali nisam htela da čujem odgovor.
Ko još umire nakon ručka u snu?!? Kako je samo zaspala? Nije moguće... Pa čak sam i mislila da su joj stavili nešto u hranu. Nije. Otišla je na onaj svet punog stomaka. U snu je zaspala i nije se probudila.
I dan danas joj nisam dovršila reci, pesme i lepo se rastala sa njom. Dugo me je to pratilo. Mnogo sam plakala, ali me je jednu noć uznemirio san.
Sanjala sam kako sahranjujemo moju mamu i ona je došla na sahranu. Ja sam je pogledala i bila sam začudjena kako je živa i ona se okrenula ka meni, unela mi se u lice, stegla me je za ramena i prodrala se "PUSTI ME DA UMREM, NIJE MI SE ŽIVELO"!
U tom trenutku sam se probudila i shvatila da se navršilo četrdeset dana i da ne smem da plačem da bi ona bila spokojna.
A kako to da uradim kad samo od svega imam suze da me teše nakon svega. Nisam o tome mogla ni da pričam i toliko me je Bog poštedeo da smo dve godine čekali na prodaju kuće jer bi me to dotuklo. Ocenio je da ne mogu sa svime da se nosim u isto vreme.
Krenula sam jos ranije da pišem o njoj ali sam stala. Nisam htela da to bude zbrzano ili da se oseti bol jer na kraju se ne radi o meni, radi se o njoj.
I dan danas je vidim u snu i samo je tada rekla šta je imala. Da samo jednom imam lucidan san i da joj zavrsim pesmu i da se oprostim od nje zauvek.
Mada rastanci nisu zauvek.
Na putu do roditelja sam bila mirna. Nisam ni slutila koje me vesti čekaju. Već sam dobila poziv od koleginice koja mi je izjavila saučešće, a ja je čudno gledam i pitam se zašto me zove, možda je pogrešila. Udarilo me je nešto pred ulazak u kuću i pitala sam oca, ali nisam htela da čujem odgovor.
Ko još umire nakon ručka u snu?!? Kako je samo zaspala? Nije moguće... Pa čak sam i mislila da su joj stavili nešto u hranu. Nije. Otišla je na onaj svet punog stomaka. U snu je zaspala i nije se probudila.
I dan danas joj nisam dovršila reci, pesme i lepo se rastala sa njom. Dugo me je to pratilo. Mnogo sam plakala, ali me je jednu noć uznemirio san.
Sanjala sam kako sahranjujemo moju mamu i ona je došla na sahranu. Ja sam je pogledala i bila sam začudjena kako je živa i ona se okrenula ka meni, unela mi se u lice, stegla me je za ramena i prodrala se "PUSTI ME DA UMREM, NIJE MI SE ŽIVELO"!
U tom trenutku sam se probudila i shvatila da se navršilo četrdeset dana i da ne smem da plačem da bi ona bila spokojna.
A kako to da uradim kad samo od svega imam suze da me teše nakon svega. Nisam o tome mogla ni da pričam i toliko me je Bog poštedeo da smo dve godine čekali na prodaju kuće jer bi me to dotuklo. Ocenio je da ne mogu sa svime da se nosim u isto vreme.
Krenula sam jos ranije da pišem o njoj ali sam stala. Nisam htela da to bude zbrzano ili da se oseti bol jer na kraju se ne radi o meni, radi se o njoj.
I dan danas je vidim u snu i samo je tada rekla šta je imala. Da samo jednom imam lucidan san i da joj zavrsim pesmu i da se oprostim od nje zauvek.
Mada rastanci nisu zauvek.
