Samozanemarivanje

[Urwald]

Kaže se da samopožrtvovanost zaslužuje svaku pohvalu i ljudi takve činove nazivaju plemenitim i jakim.
Preskočimo odmor/san da bi ispunili nešto u roku.
Iscrpljujemo sebe zarad svoje dece.
Stavljamo tuđe probleme ispred sopstvenih.
Zbog toga se osećamo dobro, pravedno, vrednije - do momenta kada sve to izbledi.

Postoji tanka granica između požrtvovanosti i samozanemarivanja. Jedno je samosvesan i nameran čin, a drugo je spor proces koji nas prazni, ostavljajući nas da se pitamo gde smo u životu pogrešno skrenuli i gde se zapravo nalazimo.
Sopstveno požrtvovanje je svesna odluka.
Samozanemarivanje je navika koju ne vidimo da se formira(la).

Nije besmisleno davati se kada ima smisla i realne potrebe.
Ostati budan sa partnerom koji kašlje celu noć.
Preuzimanje dodatnih smena jer prijatelj tone u dugovima.
To je vrsta žrtvovanja koja gradi nešto - povezanost, poverenje, značenje.
Ali kada to postane svaki dan, kada se ne sećamo kada smo poslednji put pojeli pravi obrok ili spavali bez alarma koji nam viče, to više nije izbor, to je postalo ono što radimo da bi se "održali u pokretu".

Samozanemarivanje ima naviku da se prerušava. Pojavljuje se kao dužnost. Odgovornost. "Previše sam zauzet." "Oni me više trebaju."
I tako sve do momenta dok neše telo ne počne da viče. Dok nam glava ne postane teška.
Šta se dešava kada si ti taj koji nešto treba?
Kada nemaš ništa više da daš jer si već godinama na vazduhu?

Postavite sebi ova pitanja:
Kada ste poslednji put mislili/brinuli o sebi i svojim potrebama/poteškoćama?
Ne na onaj površni način koji se vidi u reklamama za mirišljive kupke.
Kupke u peni i vino nisu dovoljni.
Da li ste se stvarno i iskreno posvetili onome šta vam treba?

Nije slabost stati i napraviti pauzu.
Nije sebično reći: "Vredim više od ovoga."
Ako sagorimo, ako nastavimo da presipamo iz šupljeg u prazno, šta ostaje?
Školjka osobe koja je nekada brinula, borila se, osećala.

Dosta nas je to sasvim sigurno osetilo u nekoj meri, "dajemo i dajemo jer je to u našoj prirodi", pomažemo, popravljamo, držimo stvari zajedno jer smo tako naučili...
I tako do tihog i brutalnog momenta kada ćemo se samo zapitati:
"Ko će doći meni da pomogne?"
I shvatanja da nam niko neće izaći u susret.

Niko nam neće dati dozvolu da stanemo, to je na nama, teško je, surovo je, protivno je onome šta "osećamo i kako smo naučili" dok stojimo u ruševinama svega što smo izgradili za druge i dok gledamo svoje ime koje je precrtano iz te priče.

Ako se prepoznajete u tekstu možda je vreme da počnete beskompromisno da cenite sebe i mislite o sebi na onaj način kako to radite svim drugima.
Da cenite i brinete o onoj osobi koja je sve vreme bila uz vas, jer je možda kroz isto što ste i vi prolazila/prolazi.
Jer ako nećete vi ko će?

Da li se prepozanjete u teksu?
Da li poznajete možda nekog ko odgovara opisima iz teksa?
Kakva su vaša iskustva sa samozanemarivanjem?

(Tekst je preveden/uređen i preuzet od Enhanced-Mind sa sajta "FL")

 

[pikax]

Ponekada se desi u životu , ne da moramo , nego tako osećamo - da pružimo podršku drugom , iz petnih žila, te naše potrebe odu pod br 2.
Nije to za svakog , teško je objasniti ali tako je - ako je ispravno u duši.
Bez aplauza , bez ponekada i razumevanja okoline.

 

[Urwald]

Ponekada se desi u životu , ne da moramo , nego tako osećamo - da pružimo podršku drugom , iz petnih žila, te naše potrebe odu pod br 2.
Nije to za svakog , teško je objasniti ali tako je - ako je ispravno u duši.
Bez aplauza , bez ponekada i razumevanja okoline.

Ako je ponekada kontam da nije na odmet, ako je stalno onda smo možda već u problemu a da to ne vidimo i ne osetimo.
To dođe kao ona razlika između bola (koji je trenutan) i patnje (koja je intenzivnija i najčešće može da traje).

 

[pikax]

Ako je ponekada kontam da nije na odmet, ako je stalno onda smo možda već u problemu a da to ne vidimo i ne osetimo.
To dođe kao ona razlika između bola (koji je trenutan) i patnje (koja je intenzivnija i najčešće može da traje).

Stalno bi značilo takav način života , a to svakako nije dobro

 

[Džudi S]

Potpuno je prirodno da pomognemo osobama do kojih nam je stalo. Mislim da je to deo vaspitanja.

Kada pomažemo nekome ne radimo to da bi neko imao obavezu da nam se zahvaljuje. Ako to činimo zarad zahvaljivanja od strane osobe kojoj pomažemo, onda to nije iskrena pomoć.

" Čini dobro da bi ti se dobrom vratilo".

Ako stalno sebe postavljamo u drugi plan, ako "bežimo" od svojih misli, osećanja i potreba to je možda jedan znak latentne depresije.

 

[Urwald]

Ako stalno sebe postavljamo u drugi plan, ako "bežimo" od svojih misli, osećanja i potreba to je možda jedan znak latentne depresije.

Rekao bih da zavisi od toga kako krene.
U startu krenemo da pomažemo i drži nas euforija, a eventualno se izgubimo i upadnemo u neko depresivno stanje.

 

[pikax]

Rekao bih da zavisi od toga kako krene.
U startu krenemo da pomažemo i drži nas euforija, a eventualno se izgubimo i upadnemo u neko depresivno stanje.

da, negde , u nekom trenutku, mora da se postavi granica

 

[Džudi S]

Rekao bih da zavisi od toga kako krene.
U startu krenemo da pomažemo i drži nas euforija, a eventualno se izgubimo i upadnemo u neko depresivno stanje.

Kada sam spomenula latentnu depresiju mislila sam da je osoba koja pomaže drugima, osoba koja mnogo radi i ne misli na sebe, već depresivna ali želi da prikrije tu depresiju.

Moguće je da i usled stalnog pomaganja nekom drugom osoba postane depresivna.

Bold: Mislim da se ljudi ne osećaju euforično kada pomažu nekome, kada su uz nekoga.

Ljudi se dobro osećaju kada mogu da pomognu nekome. Euforija je ekstremno jaka sreća i nema veze sa tim koliko neka osoba pomaže drugima. To je moje mišljenje, možda grešim.

 

[Zelena milja]

Šta se dešava kada si ti taj koji nešto treba?
Kada nemaš ništa više da daš jer si već godinama na vazduhu?

Dobro pitanje.
Mislim da se čovek gasi. Pomalo, svakim danom.

 

[bird again]

Sve sto ste iznad napisali potpuno je tacno.
Granica gde postajemo zrtva ili da li smo “zrtva” ne postoji. Covek se da, pomaze, ili usvoji takav nacin zivota pomagaca.
Iz stanja onog koji pomaze sklizne u osobu koja vise nikome nije bitna.
I depresiju.

 

[loptica doskocica]

Kaže se da samopožrtvovanost zaslužuje svaku pohvalu i ljudi takve činove nazivaju plemenitim i jakim.
Preskočimo odmor/san da bi ispunili nešto u roku.
Iscrpljujemo sebe zarad svoje dece.
Stavljamo tuđe probleme ispred sopstvenih.
Zbog toga se osećamo dobro, pravedno, vrednije - do momenta kada sve to izbledi.

Postoji tanka granica između požrtvovanosti i samozanemarivanja. Jedno je samosvesan i nameran čin, a drugo je spor proces koji nas prazni, ostavljajući nas da se pitamo gde smo u životu pogrešno skrenuli i gde se zapravo nalazimo.
Sopstveno požrtvovanje je svesna odluka.
Samozanemarivanje je navika koju ne vidimo da se formira(la).

Nije besmisleno davati se kada ima smisla i realne potrebe.
Ostati budan sa partnerom koji kašlje celu noć.
Preuzimanje dodatnih smena jer prijatelj tone u dugovima.
To je vrsta žrtvovanja koja gradi nešto - povezanost, poverenje, značenje.
Ali kada to postane svaki dan, kada se ne sećamo kada smo poslednji put pojeli pravi obrok ili spavali bez alarma koji nam viče, to više nije izbor, to je postalo ono što radimo da bi se "održali u pokretu".

Samozanemarivanje ima naviku da se prerušava. Pojavljuje se kao dužnost. Odgovornost. "Previše sam zauzet." "Oni me više trebaju."
I tako sve do momenta dok neše telo ne počne da viče. Dok nam glava ne postane teška.
Šta se dešava kada si ti taj koji nešto treba?
Kada nemaš ništa više da daš jer si već godinama na vazduhu?

Postavite sebi ova pitanja:
Kada ste poslednji put mislili/brinuli o sebi i svojim potrebama/poteškoćama?
Ne na onaj površni način koji se vidi u reklamama za mirišljive kupke.
Kupke u peni i vino nisu dovoljni.
Da li ste se stvarno i iskreno posvetili onome šta vam treba?

Nije slabost stati i napraviti pauzu.
Nije sebično reći: "Vredim više od ovoga."
Ako sagorimo, ako nastavimo da presipamo iz šupljeg u prazno, šta ostaje?
Školjka osobe koja je nekada brinula, borila se, osećala.

Dosta nas je to sasvim sigurno osetilo u nekoj meri, "dajemo i dajemo jer je to u našoj prirodi", pomažemo, popravljamo, držimo stvari zajedno jer smo tako naučili...
I tako do tihog i brutalnog momenta kada ćemo se samo zapitati:
"Ko će doći meni da pomogne?"
I shvatanja da nam niko neće izaći u susret.

Niko nam neće dati dozvolu da stanemo, to je na nama, teško je, surovo je, protivno je onome šta "osećamo i kako smo naučili" dok stojimo u ruševinama svega što smo izgradili za druge i dok gledamo svoje ime koje je precrtano iz te priče.

Ako se prepoznajete u tekstu možda je vreme da počnete beskompromisno da cenite sebe i mislite o sebi na onaj način kako to radite svim drugima.
Da cenite i brinete o onoj osobi koja je sve vreme bila uz vas, jer je možda kroz isto što ste i vi prolazila/prolazi.
Jer ako nećete vi ko će?

Da li se prepozanjete u teksu?
Da li poznajete možda nekog ko odgovara opisima iz teksa?
Kakva su vaša iskustva sa samozanemarivanjem?

(Tekst je preveden/uređen i preuzet od Enhanced-Mind sa sajta "FL")

Самозанемаривање постоји и без пожртвовања за другог. Небрига о себи, свом здрављу, некад и самодеструкција. Разлози дубљи, наравно.

 

[The_Night_Hawk]

Ne treba meni niciji preuzeti tekst.
Jos manje savet psihologa ili psihijatra.
Sve sam prosao i iskusio potpuno sam.
Niko mi nije pomogao ali nisam ni trazio pomoc.
Shvatio sam na vreme koliko je sati da se tako izrazim.
Neke stvari sam odmah promenio a na nekima jos radim.
Nije svako sposoban za to i treba da se zna da nije sramota traziti pomoc.
Ja samo pisem o SVOM iskustvu jer forum za to i sluzzi.
Sami sebe zanemarujemo svi i na mnogo nivoa i to cesto nesvesno...
prvi korak je da shvatimo da se to desava...posle ide polako samo od sebe.

 

[Џорџи]

Msm ovo lici na moderne feministkinje koje odu u krajnost da naplate cuvanje unucica,nesposobni da nadju balans u zivotu a realno nikad se nisu ni posvetili nekom ispred sebe

 

[Džudi S]

Msm ovo lici na moderne feministkinje koje odu u krajnost da naplate cuvanje unucica,nesposobni da nadju balans u zivotu a realno nikad se nisu ni posvetili nekom ispred sebe

U pravu si za ovo što neke babe naplaćuju čuvanje dece..nego.. ovde uopšte ne pišemo o feministkinjama.

Bold: Postoje i takve osobe i to je nesporno, ali ovde diskutujemo o onima koji se nesvesno zanemaruju.

 

[Banovic_Strahinja]

Vrlo teska tema za mene, poprilicno apstraktni pojmovi i vrlo tanke granice, generalno po mom misljenju je bolje je biti vise posvecen drugima nego sebi, bolje se i samozanemarivati nego samo misliti o sebi i svojim potrebama jer to zasigurno vodi u (samo)izolaciju sto opet za sobom povlaci mnogo drugih problema-
ljudi su jako drustvena bica, verovatno najdrustvenija i u principu posvecenost drugima donosi dosta emotivnih benefita i ispunjenosti- mada ako se previse pretera onda to postaje ropstvo.
Kao i uvek radi se o balansu, no kako to sve definisati je tesko.

 

[Bodulica]

Ne postoji savršen balans od 50|50% ni sa djecom, ni u braku, ni u vezi ili sa prijateljima.
Neko uvijek daje više.

E, ajmo sad malo o MENI
Ja sam ok da mi strignu malo šiške ali da od moje vune naprave džemper..e to ne može.

Šalim se malo. Ne znam….jer sve radim srcem pa možda nekom izgledam ponekad kao žrtva ali nikad sebe nisam vidila u toj ulozi.
Očekivanja srezala na minimum tako da su i razočarenja minimalna.

 

[Џорџи]

U pravu si za ovo što neke babe naplaćuju čuvanje dece..nego.. ovde uopšte ne pišemo o feministkinjama.

Bold: Postoje i takve osobe i to je nesporno, ali ovde diskutujemo o onima koji se nesvesno zanemaruju.

Svesno ili nesvesno ako se nekom posvetim sebe sam zanemario i ne vidim u tome problem,mogu i poslu da se posvetim pa sam se tako zanemario u uzivanju u dangubi

 

[Bodulica]

Nije ni situacija sa babama i naplaćivanjem čuvanja unučadi uvijek crno bijela pogotovu kad postaje obaveza.
Ako može da ima toliku obavezu onda može i da to vreme uloži u rad na drugom mjestu pa zaradi neki dinar sebi za potrebe. Kakvi su prihodi baba i imaju li one pravo da dobiju zasluženi odmor?

Zašto nema djeda u toj dilemi nego samo baba?

 

[Џорџи]

Zato sto nema deda takvih izroda kojima je najveci uspeh potomstvo

 

[Bodulica]

Zato sto nema deda takvih izroda kojima je najveci uspeh potomstvo

Nisam te baš shvatila šta si mislio da kažeš.

 

[Џорџи]

Moze i obrnuto,dedama je potomstvo svetinja za koje se daje zivot i sramota da tako nesto izjave,moj deda je bio okupiran radom da prehrani porodicu a baba bila dokona kad nema sta da se radi u kuci i oko nje pa sta ce nego da vodi abrove

 

[Bodulica]

Moze i obrnuto,dedama je potomstvo svetinja za koje se daje zivot i sramota da tako nesto izjave,moj deda je bio okupiran radom da prehrani porodicu a baba bila dokona kad nema sta da se radi u kuci i oko nje pa sta ce nego da vodi abrove

Da,da zato u našem narodu postoji ona izreka
“baba=kolac”?

A zamisli da ta baba ustaje da čuva unuče jer tata ili mama voli da spava do podne?

Recimo da mladi roditelji rade ali se razbacuju sa novcem i troše na markirane gluposti..

 

[Џорџи]

Ja sam bio dete i moji vrsnjaci,pa zato pricam svi sta smo bili u proslom veku,a vecina se zalepi za danasnje pokondirene tikve kao pravilo

 

[Bodulica]

Ja sam bio dete i moji vrsnjaci,pa zato pricam svi sta smo bili u proslom veku,a vecina se zalepi za danasnje pokondirene tikve kao pravilo

Pa možda pričamo o babi svekrvi pokondirene tikve isto. Zato kažem da nije sve tako crno bijelo

 

[Џорџи]

Pa ja ne znam sto je ljudima problem da nadju balans u zivotu,pa tako kad tripuju da su srozani moraju svakom gluposcu da idu u krajnost,boze sacuvaj da mi bude mrsko da cuvam dete i unuce i prenosim znanje,sta mislis zasto danas niko ne kuva i ne zna da kuva,sanjam da pojedem neki ukus iz detinjstva