Uvek sam cenila duhovnost kod ljudi, ne mogu da se setim kad je počelo to da je i meni duhovnost toliko važna, ali se i te kako sećam perioda u kom sam išla protiv sebe. Želela sam da se rešim tereta koji se zove ŽIVOT.
Imala sam više načina, to je bilo raznovrsno i sa dobro ucrtanim ciljem, kao lisica sam se u tom nekom tinejdž dobu dosećala raznih taktika...
I nije uspevalo, a nekad je bilo baš naizgled definitivno!
Oprostila sam sebi i ne zanima me to više, mislim da ta opcija ne postoji više u mom mozgu, a najviše zahvaljujući jednom posebnom iskustvu;
Ma koliko je život težak, savetujem svima da o tome pričaju, pišu... Evo idealnog mesta na kom nikoga ne zanima ko smo i šta smo, ni ime, ni adresa...
Kad ispričamo šta nas muči, izostaje želja da nestanemo jer je neko dopreo do nas, dobio priliku da pročita i otkrije to... sa čime mislimo da nemamo izgleda da se izborimo.
Mi ne vidimo dobro, ali postoje ljudi koji vide bolje od nas... i samo jedna reč je dovoljna da promeni diskurs.
Pričajte, pišite!
