Samoubistvo iz Ljubavi

[Ivo Afrikanac]

Life *****...
... girls do it better.


... ajd' da vas vidim.

 

[Ivo Afrikanac]

Moja Tama...
... najdublja i teska,
Moj plast.
Ne diraj je,
Branim je...
U njenoj dubini,
Moj strah je sladak,
Moja beda plemenita,
Moje beznadje cilj.

Bez nje, nada me gleda,
Uspeh, dalek...
Patnja poraza bitke,
... izvesna.

Tuzni pogled bezi,
Bez svetla,
... mir je izvestan,
Ugasi svecu zadnju,
Spokoj,
Ne morati, nista,
Mrak.

 

[Ivo Afrikanac]

Kap rose, vidi zrak
Svetla jutra punog Duge.
Toplom dugom sete
Sobu moju malu sara.

Sacekaj,
Srce seta puni,
Dusu otvara,
Ljubav priziva.

Jutro docekaj...
... ponovo se rodi.
Sam... izborom.

 

[asurbanipal]

Tuga je pokušao da ne bude Tuga, ali je svakim svojim pokretom oduvek odavao svu težinu, čemer, prazninu i đumbirasti ukus tuge. I nije mogao da se odupre, a da ne bude ono što mu je predodređeno da bude - Čovek-Tuga.

(Prestani. Nemoj.)

Jednog je jutra Tuga ustao mračan kao i uvek. Navukao je čarape na promrzla stopala, meškoljeći prstima kako bi povratio krv u noge. Počešao se po glavi više postaranoj nego zaista staroj, glavi vremešnoj od Bremena Tuge i Moći Nevidljive, a ne od kalendara. Divnoj jednoj glavi, pravilnoj… onako jajastoj, kako treba. Pogledao je u svoje ruke i počeo da stišće prazninu prstima iskrzanim od fotografija svakog bogovetnog prolaznika koji ga je makar na trenutak odmerio. Čovek-Tuga mora da pogleda u oči svakog prolaznika. Oni koji veruju u Traganje, nikada ne prestaju da gledaju u prolaznike.

(Nisam takva. Nisam uopšte. Idi tuguj negde, idi budi patetičan negde, idi negde. Osećam se kao mentalno silovana sopstvenim rečima u drugom kontekstu. Da li SHVATAŠ? Ti.)

Oprao je zube preciznim brzim pokretima. Prekrivši lice dlanovima, stisnuo je jagodice korenjem prstiju kao da će, nakon što odmakne ruke, videti neko drugo lice, lice Čoveka-Sreće. Ali ne. Spustio je šake i… to je i dalje bio on. Čovek-Tuga podigao je obrve kao da predaje bitku i govori preuranjenim borama: “Šta da se radi, stari moj…” On bi mogao da bude Čovek-Sreća. Ali nije on za to. Neki ljudi su stvoreni da budu tužni. Oni mogu da budu različito tužni. Ali samo i jedino tužni. U takve se ljude zaljubimo. Jer smo patetične budale koje vjeruju francuskim pederima.

(Znaš… Ja mnogo volim da trčim za sobom. Ja mrzim kada me pronalaze. )

Noć ranije Tuga je usnio čudan san. Stajao je u blatu do kolena, ali nije to bilo ogavno blato. To je bilo najobičnije zemaljsko blatnjavo blato. Zemaljsko, dobro, mirišljavo blato. Nekakve alge su mu se petljale oko nogu pa nije mogao da iskoristi svoje Tugovne moći da poleti prema oblacima. Morao je da stoji tu, u blatu. Počeo je da se koprca u krevetu klaustrofobično osećajući biljke koje mu stežu cevanice. Blatnjava, raščupana i sitna kreatura dogegala se do njega podižući visoko svoje gumene čizme žute boje kako bi mogla da se kreće kroz Sasvim Blatnjavo Blato.

- Ćao, Tugo! - rekla je detinjasto. Nije ga pogledala. Zanimala se za floru scenografije.

- Ćao, ti. Nešto mi se zapetljalo oko nogu. - tužno (a kako drukčije) odvrati Tuga.

- Sam si se sebi spetljao. - razneseno zapišta biće. A onda mudro reče - Aliteracija.

Osmehnuvši se, Čovek-Tuga osetio je bol na jagodicama. Od osmeha mu se urezala neprivlačna bora koja mu je rasekla kožu. Bolelo ga je da se smeje. Ne sme više da se smeje. To mu je bio poslednji osmeh. Raščupano blatnjavo biće približi mu se sasvim blizu i jednim prljavim prstićem umrlja ga po nosu. Reče:

- Ja bih strašno volela da nisam ovakva. Da idem malo gore, kod tebe. Ali bojim se da ti ne uprljam tvoje oblake. Jao! Posekao si se! - uskliknu infantilna blatnjavica i pređe prstom preko urezane bore smeha. - Sad sam te uprljala.

- Neka - odvrati setno Čovek-Tuga - Da ponesem malo zemaljskog na svoje nebo. -

U tom trenutku je lupio glavom u zid do kreveta i probudio se.

(Čuvaj se onoga što pronalaziš. Šta ako se nasmeješ?)

- Sanjao sam čudan san. Vratio sam se sa tragovima blata. I sad mi taj tupavi zemaljski osmeh visi na licu. Potpuno prlja moje vasione tuge i traganja. Čak mi i smrdi tik ispod nosa, onaj mokri zemljani miris. Voleo bih da ga sperem svojim nebom, ali plašim se da će koji oblak da se uprlja.

Čovek-Obično podiže pogled sa novina i pogleda u Čoveka-Tugu. Onda se vrati čitanju, ali ipak tvrdo promrmlja:

- Patetiko. Pa uprljaj bar jedan prokleti oblak. ****** te tvoji oblaci. Tako su nebesko neoriginalni.

Čovek-Tuga ustade ljutito, ali nemo. Stade da zuri u sagovornika kao da očekuje izvinjenje. Ali Čovek-Obično ga samo pogleda hladno i progovori:

- Molim te, nemoj da mi praviš scene. Kad si već ustao idi i naspi mi čašu mleka. Baš mi se pije. Ajde… Ajde, patetiko, možeš ti to…

Čovek-Tuga posluša bez reči. Ali pre nego što je otišao do frižidera, seo je da još malo gleda svoje nebo.