Da, naravno, mislim da sam to zaboravila da napišem u uvodnom postu.
Depresija kao psihički poremećaj je samo prolazna faza, a ako se previše raširi, onda prerasta u neki vid manijačne depresije, i tad može da postane vrlo opasna, zar ne?
Hajde da napravimo disktinkciju između psihičkih poremećaja, i psihičkih oboljenja.
Među ovim prvim može se naći i recimo afektivno stanje. Smatram da je dovoljno da se čovek oseti neprijatno, i da napakosti samom sebi, ali da tada nije spreman da ide toliko daleko.
Faza je u slučajevima kada je izazvana sezonskim promenama, ili trenutnim problemom koji inicira osećaj bespomoćnosti. Klinička slika je malo drugačija... spoljašnji faktor + genetsko nasleđe, obično idu jedno sa drugim... moguće je suzbiti, u nekim slučajevima i izlečiti, ali postoje slučajevi gde spoljašnj faktor ne igre ulogu u pojavi depresije. Može je izazvati bilo šta, takođe se može manifestovati i kroz osećaj potištenosti i kroz osećaj razdražljivosti. I mislim da je velika greška tretirati je kao nešto što se dešava velikoj većini ljudi, ne kao bolest, a to jeste... ako i sasvim zdrav čovek pati od većine simptoma.
Psihička oboljenja karakterišu promene na mozgu i obično su praćena i psihozama... poremećaj je samo malo blaži oblik oboljenja.
Manijakalna depresija je bipolarni poremećaj... i varira od perioda depresivnog stanja, do periioda maničnog ponašanja. Obična depresija, a ima ih više vrsta, nema veze sa ovom vrstom poremećaja, tačnije, osoba ne mora da pati od obične depresije, jer ona ne matastazira u manijakalnu... za usopostavljanje dijagnoze ove druge, dovoljna je samo jedna epizoda... kroz, recimo, afektivno ponašanje, od stanja euforije, do stanja bezvoljnosti, česte promene raspoloženja, čest prekid sa realnošću... znači, čas smo gore, čas smo dole.
Skoro sam pročitala negde da je i epolepsija bipolarni poremećaj, koji daje simptome slične manijačnoj depresiji, i lekovi koji regulišu, odnosno suzbijaju napade, istovremeno dovodi do stabilizacije raspoloženja.
Imala sam slučaj u bližoj okolini, gde je posle više pokušaja samoubistava uspostavljena dijagnoza, ne depresija, ne psihoze, već epilepsija... lečenje je doživotno, ali ima efekta.
Nelečenje može da izazove niz drugih psihosomatskih poremećaja, tačnije, ne da može, nego će se to sigurno i desiti, od poremećaja rada hormona, koji opet povlači za sobom one promene raspoloženja, depresiju i ostalo... A ljudi su toliko skloni predrasudama da će radije negirati bolest, nego što će potražiti stručnu pomoć.
Kad neko "planira naglas", čini mi se da je to čisto privlačenje pažnje, i da verovatno to ni ne želi da uradi, nego želi da postigne neki cilj, koji ne može da dobije na drugi način. Poprilično neinteligentno, ali u isto vreme manipulativno. I da li dobiju ono što su hteli da dobiju? U većini slučajeva da, a to je zato što mi ne znamo kako da se postavimo u slučajevima kad je "potencijalni samoubica" naš sagovornik. Možda smo previše mekani?
Često jeste, još češće osoba želi da pobegne od problema, ređe da stvarno umre. zato sam rekla: patetika. I bez obzira na postojanje poremećaja, bez obzira na okidač, i dalje tvrdim da su samoubice kukavice, jer sem onoga što medicina prepozna, tu veliku ulogu igra i karakter.
Retki su slučajevi gde samoubica na neki način teatralno ne najavi, ili ne nagovesti svoju nameru... odluka je uraditi to sada i odmah, što nije karakteristika samoubica. Oni planiraju, i uvek daju znake, može da se predoseti, u stvari traže pomoć, koja jako često izostane... to je onaj vid manipulacija na koji sam mislila. Ne ono: e, ako ne bude po mome, ubiću se, ili : ubiću se ako me ostaviš, ubiću se ako ne položim ispit... to nije manipulacija, to je debilizam, i šteta što ne postoji dijagnoza za ovakve slučajeve.
Kako god se postavila, dok ne postoji terapija, ne možeš ni da utičeš... depresivne osobe često su svesne svog problema, postoji i psihotična depresija, gde se gubi kontakt sa realnošću... i ako se postaviš pogrešno, možda mu baš ti budeš dželat. A sa tim osećajem treba živeti do kraja života.
