Quantcast

Samokriticnost i "samokriticnost"

момоа

Buduća legenda
Moderator
Poruka
40.095
Primetio sam u dosadasnjem zivotu pretezno dva tipa samokriticnosti. Jedni apstraktno govore o svojim manama na nacin "i ja sam covek od krvi i mesa, imam ja mnogo mana", ali kad im neko konkretno ukaze na neku, sujeta im se alarmira, gard se podigne, oni se unezvere i polude, ne priznajuci nikada da ona stvarno postoji i bezrezervno je odricuci, cak neretko krenu i u kontra napad. Drugi, oni nesto benigniji, manje sujetni (a mozda i ne), u sustini vole da ih kritikujete za one mane koje su i njima simpaticne, tipa da im kazete "ti si malo na svoju ruku" ili "ti si lud", tj vole da se govori o onim osobinama koje su samo deklarativno mane, a koje oni uopste i ne dozivljavaju sustinski kao nedostatke, vec kao deo svog identiteta, ponoseci se njima, te im vasa kritika ustvari laska. Recimo, danas ljudi vole kad im kazete da su asocijalni, da se ne uklapaju u drustvo, da su opsesivno-kompulzivni, itd itd, imponuje im to, cak i sami o sebi tako pricaju. U taj drugi tip ljudi verovatno spada vecina ljudi, toboz spremnih da prihvate kritiku, ali samo onu koja im ne cacka po sujeti, to je tip "kritikuj me, ali za ono za sta ja hocu da me kritikujes" ljudi.

Svoje realne mane, one koje nas zaista tiste, kojih se stidimo, koje su nam ogavne, krijemo duboko u nama, zakljucane u podrumu nesvesnog pod katancem u arhivi "strogo poverljivo".

Sticete li takav dojam? I kako uopste navesti nekoga (i samog sebe) da pokusa da pogleda u oci realnim problemima i pomoci mu da se pravilno orijentise u resavanju onih najcrnjih mana zloslutnica koje mu predstavljaju realnu prepreku u svakodnevnom zivotu, satiru ga da toga mozda nije ni svestan, a ne mu samo ponavljati fraze koje zeli da cuje i cinite njegove mane i poremecaje simpaticnim?
 

Snake Lively

Buduća legenda
Moderator
Poruka
32.664
Da, da, sve je to zarad mračne estetike: imam gomilu mana i zbog toga sam jako kompleksan (nisi, nego raspao i nezreo), ali kada zapravo neka od tih mana treba da se pretrese, nervni slomić i crveni alarm i uključuju se svi mogući pažljivo iskonstruisani mehanizmi odbrane da osoba slučajno ne oseti realnu bol svojih realno postojećih mana

Kako naterati preispitivanje? Nikad ne povlađivati i ne afirmisati mane kao kvalitete, samo bockati

I samo da dodam, da ne bude da je post hostilan: mana je ono što osobu sprečava da ostvari svoj potencijal i da živi kako treba da živi, šta god to za tu osobu bilo.
 
Poslednja izmena:

Susan Sto Helit

Iskusan
Poruka
6.567
Primetio sam u dosadasnjem zivotu pretezno dva tipa samokriticnosti. Jedni apstraktno govore o svojim manama na nacin "i ja sam covek od krvi i mesa, imam ja mnogo mana", ali kad im neko konkretno ukaze na neku, sujeta im se alarmira, gard se podigne, oni se unezvere i polude, ne priznajuci nikada da ona stvarno postoji i bezrezervno je odricuci, cak neretko krenu i u kontra napad. Drugi, oni nesto benigniji, manje sujetni (a mozda i ne), u sustini vole da ih kritikujete za one mane koje su i njima simpaticne, tipa da im kazete "ti si malo na svoju ruku" ili "ti si lud", tj vole da se govori o onim osobinama koje su samo deklarativno mane, a koje oni uopste i ne dozivljavaju sustinski kao nedostatke, vec kao deo svog identiteta, ponoseci se njima, te im vasa kritika ustvari laska. Recimo, danas ljudi vole kad im kazete da su asocijalni, da se ne uklapaju u drustvo, da su opsesivno-kompulzivni, itd itd, imponuje im to, cak i sami o sebi tako pricaju. U taj drugi tip ljudi verovatno spada vecina ljudi, toboz spremnih da prihvate kritiku, ali samo onu koja im ne cacka po sujeti, to je tip "kritikuj me, ali za ono za sta ja hocu da me kritikujes" ljudi.

Svoje realne mane, one koje nas zaista tiste, kojih se stidimo, koje su nam ogavne, krijemo duboko u nama, zakljucane u podrumu nesvesnog pod katancem u arhivi "strogo poverljivo".

Sticete li takav dojam? I kako uopste navesti nekoga (i samog sebe) da pokusa da pogleda u oci realnim problemima i pomoci mu da se pravilno orijentise u resavanju onih najcrnjih mana zloslutnica koje mu predstavljaju realnu prepreku u svakodnevnom zivotu, satiru ga da toga mozda nije ni svestan, a ne mu samo ponavljati fraze koje zeli da cuje i cinite njegove mane i poremecaje simpaticnim?

To ti je kao ono kad ti u kuću dođu gosti s malim detetom-huliganom, pa on počne da ti razbija kristalne činije i lampe, a roditelji se samo smeše i govore: vidi ga, mali vragolan. Dok bi im ti svima glave poskidao, al ne smeš, jer božemoj, ovde je gost svetinja. Mada sam ja prekinula prijateljstvo s takvim jednim parom, samo zbog deteta koje mi je izvrtalo kuću naglavce kad god su dolazili. Roditelji mi nikad nisu oprostili, i prestali su da razgovaraju sa mnom. Nije me pogodilo. Nisam ja postavljena da ih učim roditeljskim veštinama, a ako oni sami ne shvataju, onda i nemam razloga da se družim s njima. Volim ljude koji nisu budale, pogana ja.

Kako god, i izvinjavam se zbog ove digresije, potpuno si u pravu, i to je takođe nešto što sam i sama odavno uočila. Ljudi po pravilu priznaju samo one "mane" kojih se ne stide, kojima se u stvari ponose i/ili zbog kojih ne osećaju nikakvu krivicu. Znam da mane ne bi trebale biti skopčane s krivicom (u smislu, ne kritikujem tebe, kritikujem postupak) - osim u određenim prilikama - međutim to je polje na kojem sam slaba, jer sam svoje mane uvek videla ko greške, i, naravno, zbog toga osećala krivicu.

NIsam dobar savetodavac po ovom pitanju, i zapravo se izvinjavam što pišem na ovu temu. Mene je spoznaja mojih mana i grešaka odvela putem koji ne bih poželela baš svakom. Mogu samo govoriti o načinu kako sam do nje (spoznaje) došla, a to je bilo da se na duže vremena potpuno isključim od sveta, i počnem da preispitujem maltene sve što sam ikad u životu uradila. Bilo je gadno i bolelo ko vrag, ali na kraju sam shvatila koje moje osobine (mane?) su dovele do određenih situacija u mom životu, kako sam se ogrešila o ljude i zašto je rezultat bio kakav je bio. Zvuči ok? Možda, da nije bilo posledica. Jer, kad sam najzad sebi priznala sva sr.anja koja sam počinila (i od kojih neka sigurno i dan danas radim), nisam imala divan osećaj olakšanja i pomirenosti sa sobom. Zapravo sam završila s depresijom i psihoterapijom. Tako da, ne znam. Precenila svoje snage? Sigurno. Jedino što mogu preporučiti, to je da drugi ne rade istu grešku, i ne precenjuju se. Potražite pomoć. Čak i ako ste sposobni uvideti svoja rođena gov.na, povratak na pravi put (i život) može ispasti mnogo teži nego ste mislili. Ne preporučujem nikome da to pokuša kao ja, sam. Nemam šta drugo za reći.
 

Soradze

Poznat
Poruka
7.221
Ne postoji savršen čovek. Ali - postoje ljudi prepuni mana. Postoji muka da mi, prepuni mana, ukazujemo drugima na mane... Ne zna se da li čovek koji je osvestio samo jednu svoju manu treba da bude srećan, ili ne. Jer, spoznaja sopstvene mane ošine ćoveka više nego sve spoznaje do tada, destabilizuje ga skoro zauvek i unesreći...

Poznavala sam našeg čuvenoh psihijatra kome je komisija Instituta za mentalno zdravlje bolnice gde je bio zaposlen, zabranila rad sa pacijentima. Zašto? Zato što nije bio u stanju da spozna i prihvati svoju manu da je homoseksualac. Jer, da je uspeo sebe da prihvati kao takvog, znao bi da leči pacijente i njih da navede da prihvate sebe sa manama, što i jeste cilj takve terapije.

Utešno je da psihijatri prolaze ovakve stručne ocene i dozvole za rad sa pacijentima, tako da, ko je hrabar, može sa poverenjem da se upusti u analiziranje svojih mana, preporučujem uz svog lekara... ako ne, onda je to nesigurna avantura...

Moram da pohvalim jako lep uvodni tekst Momčila u kome dominira veliko znanje i elokvencija...
:cistinaocare:
 
Poruka
21.526
Primetio sam u dosadasnjem zivotu pretezno dva tipa samokriticnosti. Jedni apstraktno govore o svojim manama na nacin "i ja sam covek od krvi i mesa, imam ja mnogo mana", ali kad im neko konkretno ukaze na neku, sujeta im se alarmira, gard se podigne, oni se unezvere i polude, ne priznajuci nikada da ona stvarno postoji i bezrezervno je odricuci, cak neretko krenu i u kontra napad. Drugi, oni nesto benigniji, manje sujetni (a mozda i ne), u sustini vole da ih kritikujete za one mane koje su i njima simpaticne, tipa da im kazete "ti si malo na svoju ruku" ili "ti si lud", tj vole da se govori o onim osobinama koje su samo deklarativno mane, a koje oni uopste i ne dozivljavaju sustinski kao nedostatke, vec kao deo svog identiteta, ponoseci se njima, te im vasa kritika ustvari laska. Recimo, danas ljudi vole kad im kazete da su asocijalni, da se ne uklapaju u drustvo, da su opsesivno-kompulzivni, itd itd, imponuje im to, cak i sami o sebi tako pricaju. U taj drugi tip ljudi verovatno spada vecina ljudi, toboz spremnih da prihvate kritiku, ali samo onu koja im ne cacka po sujeti, to je tip "kritikuj me, ali za ono za sta ja hocu da me kritikujes" ljudi.

Svoje realne mane, one koje nas zaista tiste, kojih se stidimo, koje su nam ogavne, krijemo duboko u nama, zakljucane u podrumu nesvesnog pod katancem u arhivi "strogo poverljivo".

Sticete li takav dojam? I kako uopste navesti nekoga (i samog sebe) da pokusa da pogleda u oci realnim problemima i pomoci mu da se pravilno orijentise u resavanju onih najcrnjih mana zloslutnica koje mu predstavljaju realnu prepreku u svakodnevnom zivotu, satiru ga da toga mozda nije ni svestan, a ne mu samo ponavljati fraze koje zeli da cuje i cinite njegove mane i poremecaje simpaticnim?

Evo ja se stidim sto sam asocijalan, itekako mi predstavlja realnu prepreku u svakodnevnom zivotu, i ne volim kad mi neko to kaze jer me zaboli.. Ali zato npr. na forumu mogu to da kazem za sebe jer mi lakse da to sam obznanim, prvo ljudi ce reci dobro bar je realan, a drugo, brate i meni bude lakse kad sam to izgovorim.. Zapravo, toliko sam oguglao u smislu da sam se navikao, pa kad mi neko to kaze i nije da mi smeta, nego prosto kazem sam u sebi, pa dobro, to je istina, sto da mi i ne kaze kad je tako, ima pravo. I ne mislim oguglao u smislu da mi cesto govore nego da to znam vec duze vreme i da je to sraslo sa mnom...
 

Susan Sto Helit

Iskusan
Poruka
6.567
Poznavala sam mnogo manje poznate psihologe/psihijatre koji nisu bili u stanju da uvide svoje mane, a, koliko se zna, i Frojd je umro nakon 20 i koliko beše godina samoanaliziranja, potom kojih je rekao da nije uspeo, tako da je praktično nemoguće očekivati išta bolje od onih koji su usledili :)

Da se pokušam našaliti. Na ovoj temi koja je, zapravo, izuzetno ozbiljna, i kako je @Soradze rekla, parafraziram, kvalitetna.

Svi smo mi ljudi. Žao mi je samo što sam kod pojedinih pripadnika ove profesije srela neke koji su iskreno verovali da su - više od ljudi, i bolji. Ali, to nije tema. Mada, kad razmislim, neko bi je mogao otvoriti.
 

Susan Sto Helit

Iskusan
Poruka
6.567
Evo ja se stidim sto sam asocijalan, itekako mi predstavlja realnu prepreku u svakodnevnom zivotu, i ne volim kad mi neko to kaze jer me zaboli.. Ali zato npr. na forumu mogu to da kazem za sebe jer mi lakse da to sam obznanim, prvo ljudi ce reci dobro bar je realan, a drugo, brate i meni bude lakse kad sam to izgovorim.. Zapravo, toliko sam oguglao u smislu da sam se navikao, pa kad mi neko to kaze i nije da mi smeta, nego prosto kazem sam u sebi, pa dobro, to je istina, sto da mi i ne kaze kad je tako, ima pravo. I ne mislim oguglao u smislu da mi cesto govore nego da to znam vec duze vreme i da je to sraslo sa mnom...
Razumem te potpuno. Mada ja nemam problem što sam asocijalna, niti se toga stidim. Imam realne probleme, kad moram glumiti ludilo s drugim ljudima koji me ič ne zanimaju. Retko, izuzetno retko ko me zanima, a nepoznatim ljudima po pravilu i ne pružam šansu. Znam da je to loše, ali dokle god mogu da funkcionišem bez toga, ne bunim se.
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.