Da svoje misli mogu da čujem sad, najglasnija mi je muzika ona koju sprovodi orkestar iz mog dvorišta, dakle bube, ptice i hujanje vetra, malo neumitnog saobraćaja sa puta na pedesetak metara.
Realno, i kad sam bila u priči da odlazim na mesta gde se sluša najglasnija muzika ikad, ugođaj mi je bio dobar (Kao da sam znala šta je dobro!), ali šansa da sa nekim razmenim par smislenih rečenica je bila ravna nuli. Dere mi se neko na uvo, osećam kako mi pljuje u isto nekontrolisano, a ja nemam snage da se derem pa se pravim luda ili klimam glavom kao da razumem.
To je ubijanje u pojam.
Neprirodno skroz!
Turn it up loud, have it, take it!
