Richard III
Domaćin
- Poruka
- 3.795
...i uživaju u istom.
Bukvalno se prisećam svih ljudi koje znam. Oni koji najviše vole život i najsrećniji su plus se najviše trude ubedljivo nikad nisu inteligentni i duboki, nego krajnje površni, ograničeni, često i očigledno glupi ljudi. Ono što ih čini upornim i punim života jeste mogućnost da se zakače za neki fiktivni smisao/svrhu života u koju su dovoljno tupavi da poveruju, i onda iz toga kao slepi miševi crpe beskrajnu energiju za življenje. Objektivan smisao života ne postoji i nije ga moguće utvrditi, moguće je samo tvrditi da je ovo ili ono svrha i hvatati se za to kao pijan za plot. Sve je prolazno, i porodica, i deca, i ljubav, i novac, i slava, i karijera, pa i zabava... sve ima kraj, prolazi, osim smrti, ma šta čovek radio završiće kao truplo. Ali odlika ovih ljudi je da nemaju takav stav, nego sebe hrane jednom vrstom prisvojene fikcije. Tupi su i samim tim u stanju da poveruju i sebe ubede da je nešto u životu zaista važno i trajno. Zato je naprimer većina doktora nauka koje sam upoznao zapravo tupava i neosvešćena o životu, oni ne žele da razmišljaju o tome da će njihov ugled jednom proći, sve su dali za to i hrane se tim kao pijavice. Isto je i sa roditeljima i decom, na planeti ima sedam milijardi ljudskih bića, ali oni se hvataju za svoj "uspeh" ubedjeni da su iznad onih koji nemaju decu i porodice, ne shvatajući da će i oni i ta deca vrlo brzo da budu raspale lešine, kao i svi drugi. Ovo su samo blaži primeri, ima naravno i drugih, i medju filozofima nažalost ima dosta ovih "meraklija" što se zakače za nekakav pro-life filozofski sistem i žive po njemu kao pomahnitali. Stoicizam, ničeizam, komunizam, religije, self-help, new-age motivacija i uspeh... you name it. Iako nemaju realan dokaz da je sve to tako, da je išta od toga zaista važno, niti će ga imati. Mogu samo da nagadjaju, a jedino moranje i izvesnost u životu je smrt, ali oni istrajavaju kao guske u magli. Otkud ova i ovolika ubedjenost?
Sjajan primer ovoga o čemu pričam je ovaj lik. On je negde kao tinejdžer koji je spavao na ulici otkrio motivaciju i motivacione knjige, i uhvatio se za to kao ker za šniclu. I ne pušta, već decenijama, siguran da je provalio smisao života. U medjuvremenu je stekao i doktorat, lovu, postao poznati motivacioni govornik... njegov heroj je Martin Luter King o kom on ne zna ništa, ali uporno sav zajapuren urla i citira ga svako malo, ne znajući recimo da je dotični "borac za ljudska prava" privatno bio najobičniji ološ i cinični bludnik. Ostali idoli su naravno Stiv Džobs, Elon Musk, Bil Gejts i ostala super-uspešna bratija. Ima još dosta ovakvih primera, ali navodim njega jer mi je smešan dok ubedjuje mlade košarkaše po srednjim školama da se okanu provoda, alkohola i žena i da samo vežbaju jer je uspeh jedina svrha.
Bukvalno se prisećam svih ljudi koje znam. Oni koji najviše vole život i najsrećniji su plus se najviše trude ubedljivo nikad nisu inteligentni i duboki, nego krajnje površni, ograničeni, često i očigledno glupi ljudi. Ono što ih čini upornim i punim života jeste mogućnost da se zakače za neki fiktivni smisao/svrhu života u koju su dovoljno tupavi da poveruju, i onda iz toga kao slepi miševi crpe beskrajnu energiju za življenje. Objektivan smisao života ne postoji i nije ga moguće utvrditi, moguće je samo tvrditi da je ovo ili ono svrha i hvatati se za to kao pijan za plot. Sve je prolazno, i porodica, i deca, i ljubav, i novac, i slava, i karijera, pa i zabava... sve ima kraj, prolazi, osim smrti, ma šta čovek radio završiće kao truplo. Ali odlika ovih ljudi je da nemaju takav stav, nego sebe hrane jednom vrstom prisvojene fikcije. Tupi su i samim tim u stanju da poveruju i sebe ubede da je nešto u životu zaista važno i trajno. Zato je naprimer većina doktora nauka koje sam upoznao zapravo tupava i neosvešćena o životu, oni ne žele da razmišljaju o tome da će njihov ugled jednom proći, sve su dali za to i hrane se tim kao pijavice. Isto je i sa roditeljima i decom, na planeti ima sedam milijardi ljudskih bića, ali oni se hvataju za svoj "uspeh" ubedjeni da su iznad onih koji nemaju decu i porodice, ne shvatajući da će i oni i ta deca vrlo brzo da budu raspale lešine, kao i svi drugi. Ovo su samo blaži primeri, ima naravno i drugih, i medju filozofima nažalost ima dosta ovih "meraklija" što se zakače za nekakav pro-life filozofski sistem i žive po njemu kao pomahnitali. Stoicizam, ničeizam, komunizam, religije, self-help, new-age motivacija i uspeh... you name it. Iako nemaju realan dokaz da je sve to tako, da je išta od toga zaista važno, niti će ga imati. Mogu samo da nagadjaju, a jedino moranje i izvesnost u životu je smrt, ali oni istrajavaju kao guske u magli. Otkud ova i ovolika ubedjenost?
Sjajan primer ovoga o čemu pričam je ovaj lik. On je negde kao tinejdžer koji je spavao na ulici otkrio motivaciju i motivacione knjige, i uhvatio se za to kao ker za šniclu. I ne pušta, već decenijama, siguran da je provalio smisao života. U medjuvremenu je stekao i doktorat, lovu, postao poznati motivacioni govornik... njegov heroj je Martin Luter King o kom on ne zna ništa, ali uporno sav zajapuren urla i citira ga svako malo, ne znajući recimo da je dotični "borac za ljudska prava" privatno bio najobičniji ološ i cinični bludnik. Ostali idoli su naravno Stiv Džobs, Elon Musk, Bil Gejts i ostala super-uspešna bratija. Ima još dosta ovakvih primera, ali navodim njega jer mi je smešan dok ubedjuje mlade košarkaše po srednjim školama da se okanu provoda, alkohola i žena i da samo vežbaju jer je uspeh jedina svrha.
