louiskrstic
Domaćin
- Poruka
- 3.209
Ne treba ići dalje od ovdašnjih komentara da bi se shvatilo da ni jedna osoba ne može nikom drugom dokazati da smisao života postoji ili ne postoji.
Istovremeno, možemo sagledati da svako pojedinačno može naći obilje 'dokaza' da je njegov/n lični stav najispravniji, ili, jedino ispravan.
Zašto?
Odgovor na ovo 'zašto' neće biti potpora ni jednoj niti drugoj tvrdnji, već će naglasiti ono što svako koristi a da to ne sagledava je da; Svakoj osobi, tačnije svakom stanju svesti, život daje obilje dokaza da je baš ta osoba/to stanje svesti, u pravu. Drugačije rečeno, svako živo Biće, svaki čovek, ima svoj svet koji funkcioniše u skladu sa njegovim stanjem svesti nezavisno što fizički postojimo jedni pored drugih.
Činjenica da čitamo knjige, postajući intelektualci, ne podižemo naše stanje svesti već opseg informacija koje mogu biti tačne, pogrešne ili negde između. Kako će koje podatke pojedinac koristiti zavisiće od njegovog stanja svesti a ne od intelektualnosti. Kada bi zavisilo od intelektualnosti mi bismo videli da su se uslovi života i lepota življenja istog jednako menjali i podizali sa porastom broja intelektualaca.
Ne treba biti ekspert pa sagledati da danas sva vodeća i rukovodeća mesta, od najmanje pore života pa do najveće sva vodeća i rukovodeća mesta zauzeli intelektualci a život pokazuje sve više nesnosnu težinu i neizvesnost...
Otuda, neko se može zapitati i sagledavati - pod uslovom da je već počeo da razmišlja - "Gde je ta čovekova svest i gde je ta njegova inteligencija aki imamo obilje intelektualaca a život je sve nesnosniji?"
Odgovr bi takvu osobu usmerio na nešto što je iza intelektualnosti - iza intelekta. Bolje rečeno, inteligencija i svest nisu u umu već malo dalje, ili malo iznad.
Da ne dužim jer bi sled ovakvog toka izlaganja zahtevao mnogo više pisanja nego što prosečni forumaš želi odvojiti vreme. Zato recimo sledeće: Svest jedne osobe, tačnije onoga što je iznad uma, raste sa brojem iskustava koja se mogu imati tokom celog života. Kako je jedan život izuzetno kratak da bi podigao svest tom nečem 'iznad uma' toliko mnogo da se to lako da sagledati, postoje mnogi životi koje 'to nešto' živi i proživljava.
Koliko je takvih života?
Mnogo, čak i više od više stotina hiljada života. I upravo tu leži ključ našeg razumevanja. Tu se da videti da se mi ne rađamo isti jer neko odmah u mladosti pokazuje svoje genijalnosti a neko ih nema čak i na zalasku trenutnog života. Onaj prvi je već prošao more života i iskustava iz kojih je sagradio veliki kapital kojeg ćemo zvati svest, dok onaj drugi u onom delu koji je 'iznad uma' nema baš značajan kapital.
Naravno, ovo ne kaže da se oni trebaju upoređivati i da jedan jeste nešto više i značajnije od onog drugog, jer i nije. Istina je samo da je onaj prvi, kao 'to nešto iznad uma' krenuo nešto ranije dolaziti u fizički svet.
Za onog drugog svet izgleda kao 'ugrabi sve što možeš ispred svakog ko je pored tebe jer sutra više ne postoji'. Njemu takav dojam daje vlastiti um. Kod onog drugog, koji je proživeo ogroman broj iskustava to unutaRNJE RAZUMEVANJE JE POČELO DA SE PRELIVA I POMALO PUNI I ONAJ DRUGI KAZAN, ILI NAZOVI KAZAN, A TO JE UM. Zato se ono dalje preliva i dolazi do dnevne svesti, ili ego svesti i njemu, kaže, "Hej, stani malo, život nije samo grabljenje i nije samo danas. Život je nešto što ima izvesnu pozadinu i to onu pravu i realnijui."
Tako počne buđenje pojedinih ljudi koji su dosegli neki svoj stadijum a taj isti stadijum će dosegnuti i svi oni koji se polako iskustveno kreću ka njemu.
Jednoga dana, svako, poput trkača od desetak krugova na igralištu, svako u svoje vreme dosegne cilj.
Hajde da još jednom skratimo i kažemno ono što smo mogli reći na samom početku:
Smisao života nikada ne možemo dokazati ikom drugom osim sebi. Sebi i nikom više. Zato imamo obavezu da živimo svoj život u skladu sa svojim razumevanjem i viđenjem a da drugima damo slobodu i prostor da žive vlastiti život.
Treba li išta više reći?
Može ali i ne mora!
Naravno sa ovim nije sve završeno jer naredni stadijum je da onaj ko nasluti da život ima nešto mnogo važnije od fizičke pojavnosti dobije neodoljivu potrebu da to ostvari/realizuje još za vreme ovog života. Oseti takav mnogo veću potrebu za tom realizacijom nego što je onaj koji vidi samo konačnost ali besomučno želi samo jednu stvar i samo o njoj govori. Pomozite mi da iznesem o čemu takav pojedinac najviše govori. Da li je to njegova seksualnosti jedino što bi hteo da se na tom polju dokazuje?
Da, to je faza naših života koju svi prolazimo i jednoga dana prođemo.
Ovde među nama beše jedan forumaš, dobro verziran u rečitosti i filozofiji ali i te kako opterećen baš ovim detaljem jer za njega sve što je postojalo bila je njegova seksualnost. Svakako, tu su i drugi dragulji uma koji su skoncentrisani u umu tj egu.
Pa, ima li život dublji smisao?
Za mene ima a kako je za ostale jeste njihova stvar.
Istovremeno, možemo sagledati da svako pojedinačno može naći obilje 'dokaza' da je njegov/n lični stav najispravniji, ili, jedino ispravan.
Zašto?
Odgovor na ovo 'zašto' neće biti potpora ni jednoj niti drugoj tvrdnji, već će naglasiti ono što svako koristi a da to ne sagledava je da; Svakoj osobi, tačnije svakom stanju svesti, život daje obilje dokaza da je baš ta osoba/to stanje svesti, u pravu. Drugačije rečeno, svako živo Biće, svaki čovek, ima svoj svet koji funkcioniše u skladu sa njegovim stanjem svesti nezavisno što fizički postojimo jedni pored drugih.
Činjenica da čitamo knjige, postajući intelektualci, ne podižemo naše stanje svesti već opseg informacija koje mogu biti tačne, pogrešne ili negde između. Kako će koje podatke pojedinac koristiti zavisiće od njegovog stanja svesti a ne od intelektualnosti. Kada bi zavisilo od intelektualnosti mi bismo videli da su se uslovi života i lepota življenja istog jednako menjali i podizali sa porastom broja intelektualaca.
Ne treba biti ekspert pa sagledati da danas sva vodeća i rukovodeća mesta, od najmanje pore života pa do najveće sva vodeća i rukovodeća mesta zauzeli intelektualci a život pokazuje sve više nesnosnu težinu i neizvesnost...
Otuda, neko se može zapitati i sagledavati - pod uslovom da je već počeo da razmišlja - "Gde je ta čovekova svest i gde je ta njegova inteligencija aki imamo obilje intelektualaca a život je sve nesnosniji?"
Odgovr bi takvu osobu usmerio na nešto što je iza intelektualnosti - iza intelekta. Bolje rečeno, inteligencija i svest nisu u umu već malo dalje, ili malo iznad.
Da ne dužim jer bi sled ovakvog toka izlaganja zahtevao mnogo više pisanja nego što prosečni forumaš želi odvojiti vreme. Zato recimo sledeće: Svest jedne osobe, tačnije onoga što je iznad uma, raste sa brojem iskustava koja se mogu imati tokom celog života. Kako je jedan život izuzetno kratak da bi podigao svest tom nečem 'iznad uma' toliko mnogo da se to lako da sagledati, postoje mnogi životi koje 'to nešto' živi i proživljava.
Koliko je takvih života?
Mnogo, čak i više od više stotina hiljada života. I upravo tu leži ključ našeg razumevanja. Tu se da videti da se mi ne rađamo isti jer neko odmah u mladosti pokazuje svoje genijalnosti a neko ih nema čak i na zalasku trenutnog života. Onaj prvi je već prošao more života i iskustava iz kojih je sagradio veliki kapital kojeg ćemo zvati svest, dok onaj drugi u onom delu koji je 'iznad uma' nema baš značajan kapital.
Naravno, ovo ne kaže da se oni trebaju upoređivati i da jedan jeste nešto više i značajnije od onog drugog, jer i nije. Istina je samo da je onaj prvi, kao 'to nešto iznad uma' krenuo nešto ranije dolaziti u fizički svet.
Za onog drugog svet izgleda kao 'ugrabi sve što možeš ispred svakog ko je pored tebe jer sutra više ne postoji'. Njemu takav dojam daje vlastiti um. Kod onog drugog, koji je proživeo ogroman broj iskustava to unutaRNJE RAZUMEVANJE JE POČELO DA SE PRELIVA I POMALO PUNI I ONAJ DRUGI KAZAN, ILI NAZOVI KAZAN, A TO JE UM. Zato se ono dalje preliva i dolazi do dnevne svesti, ili ego svesti i njemu, kaže, "Hej, stani malo, život nije samo grabljenje i nije samo danas. Život je nešto što ima izvesnu pozadinu i to onu pravu i realnijui."
Tako počne buđenje pojedinih ljudi koji su dosegli neki svoj stadijum a taj isti stadijum će dosegnuti i svi oni koji se polako iskustveno kreću ka njemu.
Jednoga dana, svako, poput trkača od desetak krugova na igralištu, svako u svoje vreme dosegne cilj.
Hajde da još jednom skratimo i kažemno ono što smo mogli reći na samom početku:
Smisao života nikada ne možemo dokazati ikom drugom osim sebi. Sebi i nikom više. Zato imamo obavezu da živimo svoj život u skladu sa svojim razumevanjem i viđenjem a da drugima damo slobodu i prostor da žive vlastiti život.
Treba li išta više reći?
Može ali i ne mora!
Naravno sa ovim nije sve završeno jer naredni stadijum je da onaj ko nasluti da život ima nešto mnogo važnije od fizičke pojavnosti dobije neodoljivu potrebu da to ostvari/realizuje još za vreme ovog života. Oseti takav mnogo veću potrebu za tom realizacijom nego što je onaj koji vidi samo konačnost ali besomučno želi samo jednu stvar i samo o njoj govori. Pomozite mi da iznesem o čemu takav pojedinac najviše govori. Da li je to njegova seksualnosti jedino što bi hteo da se na tom polju dokazuje?
Da, to je faza naših života koju svi prolazimo i jednoga dana prođemo.
Ovde među nama beše jedan forumaš, dobro verziran u rečitosti i filozofiji ali i te kako opterećen baš ovim detaljem jer za njega sve što je postojalo bila je njegova seksualnost. Svakako, tu su i drugi dragulji uma koji su skoncentrisani u umu tj egu.
Pa, ima li život dublji smisao?
Za mene ima a kako je za ostale jeste njihova stvar.
