Hladan januarski dan,sneg navejao do prozora. Svi se nešto uzmuvali po kući a mene guraju...sedi tamo,smetaš,pa što si seo tu....Kažu dolazi Lepa iz Engleske, nosi pozdrave od ujaka. Radujem se, očekujem poklon. Taj ujak je, slušao sam, pred kraj rata kao šenaestogodišnjak kidnuo iz zemlje i završio u Engleskoj.
Ja ga nikada nisam video a osim Bajke koja ga je povremno pominjala svi ostali su uglavnom ćutali. U ruci držim veliki balon. Krajem godine su moji klali svinju iz koje bi na moju veliku radost, izdvojili mehur,dobro ga isprali a najjaci muškarac bi ga naduvao , zavezao i onda ga osušili da bi ga za Novu godinu ja dobio kao poklon. Mnogo sam voleo taj balon.
A onda se pojavljuje razlog nervoze u kući, Lepa. Srednjovečna žena,govori trista na sat, bahata ,rekao bih i bezobrazna. Moji se trude da je ugoste, poslužuju slatkim od šumskih jagoda, iznose pred nju sve najbolje što imaju a ona melje li melje. Priča predpostavljam o ujaku, koga nikad nisam video. Pokušavam da joj se približim. Ona me grubo otera da sednem između šporerta smederevca i kutije za drva. Tu uvek leži mačka.
Ljut sam, hoću da plačem a čvrsto sam stisnuo moj balon. Niko ne obraća pažnju na mene. Odjednom, valjda zbog mog besa, stisnuti balon uz pomoć toplote iz šporeta eksplodira. Tišinu prekida šamarčina koji mi je sa zadovoljstvom prilepila Lepa. Ispričaću ujaku kakav si, kaže mi. Gledam Lepu, dobro se isprepadala, milo mi je zbog toga a žao mi balona jer do sledeće godine nema novog.
Ode Lepa i zapreti prstom. Nije me bilo briga zbog tih pretnji, nije me bilo briga ni zbog šamara koji je dobro zacrveneo moj obraz.
Zabolelo me što mi je ujak umesto poklona poslao šamar i unistio moj jedini novogodišnji dar,balon...
ta si bio ti
(Kao sto rece dusan(ka) jovic - kuda sve ono lepo nestade...) Treba pricati deci takve dogodovstine,to je jedini spas od zaborava,a i njih to veseli slusati.
