- Poruka
- 351.650
Molijer ( 1622 – 1673) bio je francuski pisac, režiser i glumac. Ovaj veliki majstor smeha, možda najveći u čitavoj svetskoj književnosti,
umirao je podsmevajući se bolesti, lekarima, ljudskoj gluposti, čak i samoj smrti.Sam je sebe nazvao Molijer.Njegovo pravo ime bilo je Žan Batist Poklen.
Rođen je u porodici imućnog kraljevog tapetara, završio je pravo, ali se odrekao pravničke karijere i postao glumac. U Parizu je osnovao pozorišnu družinu „Slavno pozorište“ („L'Illustre Theatre“) za koju je prerađivao italijanske komedije i s kojom dvanaest godina lutajući obilazio provincije. U početku piše farse, a prve komedije su mu u stihovima. Napisao je niz komada u prozi i stihu. Predstavnik je klasicizma. Ismejavao je ondašnje društvo, staleške predrasude, pokvarenost plemstva i gramzivost buržoazije, a nije prezao ni od osude licemjernog katoličkog sveštenstva. Molijer je razvio italijansku komediju intrige u društvenu komediju i komediju običaja s tragikomičnom pozadinom u kojima veličina komičnoga doseže razmere tragičnoga. Godine 1660. preuzeo je kraljevsko pozorište u Parizu. Kod njega se primećuje uticaj učene komedije (commedia erudita) i komedije umeća (commedia dell'arte), te uticaj antičkih rimskih komediografa (Plaut).
Posle detinjstva i mladosti provedenih u Parizu, Molijer je dugo boravio u južnoj i zapadnoj Francuskoj. Tamo se razvijao njegov komični genije. Povratak u Pariz 1658. je bio samo u prvi mah skroman. Već sledeće godine veliki uspeh i početak slave donele su mu Smešne precioze, prvi značajniji komad, jer je do tada napisao samo nekoliko lakrdija bez veće važnosti. Posle ovog trijumfa počeo je, u stvari, stvaralački period u Molijerevom životu. On je sa trupom došao pod neposrednu zaštitu dvora i uistinu postao kraljevski komediograf
Jedna od anegdota, koja pokazuje da je Molijer bio duhovit u privatnom životu, kaže da ga je onomad, na pariskoj ulici sreo izvesni gospodin, njegov poznanik.
-"Ti si živ? Ja sam još pre par godina čuo da si umro", začudio se gospodin.
-"Sram da te bude nisi mi došao ni na sahranu", odgovorio mu je Molijer.
Mnogi ga smatraju genijem, Volter ga je čak jednom nazvao "francuskim slikarom", zato što je on svojom komedijom i satirom odlično oslikavao francusko društvo tog doba. Molijer je bio stoprocentno pozorišni čovek: umeo je da glumi, piše, režira osvetljava...Njegova gluma je istovremeno bila očajna i sjajna: on je lično voleo da glumi tragične i pompezne likove, a način na koji je to radio bio je užasno smešan!
Imao je jedinstven smisao za humor. Jednom je izjavio da tragedije moraju biti herojske, a da komedije moraju da budu ogledalo stvarnosti."
Inače on je radio ono što je voleo do samog kraja i jedini je dramski pisac koji je umro glumeći svog junaka. U komediji “Uobraženi bolesnik“, on je umro na sceni igrajući uobraženog bolesnika.
Po francuskim zakonima toga vremena glumcima nije bilo dopušteno da budu sahranjeni na svetom tlu groblja. Ipak je Molijerova udovica Arman zamolila kralja da njenom suprugu omogući uobičajen pogreb. Kralj se složio te je Molijerovo telo sahranjeno u delu groblja namenjenom za nekrštenu odojčad. Godine 1792. njegovi ostaci su preneseni u muzej, a 1817. je sahranjen na groblju Père Lachaise u Parizu, u blizni groba de Lafontena.
Neka od njegovih dela su Smešne precioze, Škola za muževe , Škola za žene, zatim njegovo prvo remek-delo – Tartif . To je delo protiv licemerja, i to licemerja oličenog u jednom sveštenom licu, stubu tadašnjeg društvenog i političkog uređenja. Molijer je ovim delom udario u moralnu srž svoga doba, nesvestan reakcija koje će komad izazvati: podigao je protiv sebe sve moćnike onog vremena, najverovatnije i mladoga kralja, koji mu je možda bio i potajni, ili prećutni, inspirator. Odjeci neravnomerne borbe oko Tartifa i njegovog izvođenja, a naročito njegove društvene poruke, biće očigledni u Don Žuanu i u Mizantropu
umirao je podsmevajući se bolesti, lekarima, ljudskoj gluposti, čak i samoj smrti.Sam je sebe nazvao Molijer.Njegovo pravo ime bilo je Žan Batist Poklen.
Rođen je u porodici imućnog kraljevog tapetara, završio je pravo, ali se odrekao pravničke karijere i postao glumac. U Parizu je osnovao pozorišnu družinu „Slavno pozorište“ („L'Illustre Theatre“) za koju je prerađivao italijanske komedije i s kojom dvanaest godina lutajući obilazio provincije. U početku piše farse, a prve komedije su mu u stihovima. Napisao je niz komada u prozi i stihu. Predstavnik je klasicizma. Ismejavao je ondašnje društvo, staleške predrasude, pokvarenost plemstva i gramzivost buržoazije, a nije prezao ni od osude licemjernog katoličkog sveštenstva. Molijer je razvio italijansku komediju intrige u društvenu komediju i komediju običaja s tragikomičnom pozadinom u kojima veličina komičnoga doseže razmere tragičnoga. Godine 1660. preuzeo je kraljevsko pozorište u Parizu. Kod njega se primećuje uticaj učene komedije (commedia erudita) i komedije umeća (commedia dell'arte), te uticaj antičkih rimskih komediografa (Plaut).
Posle detinjstva i mladosti provedenih u Parizu, Molijer je dugo boravio u južnoj i zapadnoj Francuskoj. Tamo se razvijao njegov komični genije. Povratak u Pariz 1658. je bio samo u prvi mah skroman. Već sledeće godine veliki uspeh i početak slave donele su mu Smešne precioze, prvi značajniji komad, jer je do tada napisao samo nekoliko lakrdija bez veće važnosti. Posle ovog trijumfa počeo je, u stvari, stvaralački period u Molijerevom životu. On je sa trupom došao pod neposrednu zaštitu dvora i uistinu postao kraljevski komediograf
Jedna od anegdota, koja pokazuje da je Molijer bio duhovit u privatnom životu, kaže da ga je onomad, na pariskoj ulici sreo izvesni gospodin, njegov poznanik.
-"Ti si živ? Ja sam još pre par godina čuo da si umro", začudio se gospodin.
-"Sram da te bude nisi mi došao ni na sahranu", odgovorio mu je Molijer.
Mnogi ga smatraju genijem, Volter ga je čak jednom nazvao "francuskim slikarom", zato što je on svojom komedijom i satirom odlično oslikavao francusko društvo tog doba. Molijer je bio stoprocentno pozorišni čovek: umeo je da glumi, piše, režira osvetljava...Njegova gluma je istovremeno bila očajna i sjajna: on je lično voleo da glumi tragične i pompezne likove, a način na koji je to radio bio je užasno smešan!
Imao je jedinstven smisao za humor. Jednom je izjavio da tragedije moraju biti herojske, a da komedije moraju da budu ogledalo stvarnosti."
Inače on je radio ono što je voleo do samog kraja i jedini je dramski pisac koji je umro glumeći svog junaka. U komediji “Uobraženi bolesnik“, on je umro na sceni igrajući uobraženog bolesnika.
Po francuskim zakonima toga vremena glumcima nije bilo dopušteno da budu sahranjeni na svetom tlu groblja. Ipak je Molijerova udovica Arman zamolila kralja da njenom suprugu omogući uobičajen pogreb. Kralj se složio te je Molijerovo telo sahranjeno u delu groblja namenjenom za nekrštenu odojčad. Godine 1792. njegovi ostaci su preneseni u muzej, a 1817. je sahranjen na groblju Père Lachaise u Parizu, u blizni groba de Lafontena.
Neka od njegovih dela su Smešne precioze, Škola za muževe , Škola za žene, zatim njegovo prvo remek-delo – Tartif . To je delo protiv licemerja, i to licemerja oličenog u jednom sveštenom licu, stubu tadašnjeg društvenog i političkog uređenja. Molijer je ovim delom udario u moralnu srž svoga doba, nesvestan reakcija koje će komad izazvati: podigao je protiv sebe sve moćnike onog vremena, najverovatnije i mladoga kralja, koji mu je možda bio i potajni, ili prećutni, inspirator. Odjeci neravnomerne borbe oko Tartifa i njegovog izvođenja, a naročito njegove društvene poruke, biće očigledni u Don Žuanu i u Mizantropu
