Quantcast

Salman Ruždi

Baudrillard

Stara legenda
Moderator
Poruka
75.378
Ser Salman Ruždi (Ahmed Salman Rushdie), angloindijski romanopisac, esejista, glumac rođen je 19. juna 1947. godine u Bombaju, današnjem Mombaju. Književni kritičari njegov književni stil najčešće nazivaju magičnim realizmom. Dominantne teme njegovog stvaralaštva su povezanost i rascepi Istoka i Zapada, migracije, islam, Indija, Pakistan... Rođen u muslimanskoj porodici srednje klase, kao jedini sin, pored dve sestre, uglednog poslovnog čoveka. Majka mu je bila učiteljica. Školovanje je započeou rodnom gradu, a potom, pošto je položio prijemni, u Engleskoj , na Kraljevskom koledžu u Kembridžu. U početku boravka u Engleskoj, bilo mu je vrlo teško jer ,bio je usamljen, i tako rano se suočio sa saznanjem šta znači biti „drugačiji“, šta je rasizam. Nije se žalio roditeljima jer je njegov otac „izdvajao priličnu sumu novca za njegovo školovanje“, a i sam je, kao trinaestogodišnjak, odlučio da, uprkos majčinim negodovanjima, napusti rodni grad i porodični dom i ode u grad o kojem je maštao.

Njegov otac je očekivao da će studirati ekonomiju, ali Salman Ruždi je diplomirao na odseku za istoriju 1968. godine. Vreme studiranja Salman Ruždi opisaće u svojim memoarima kao vreme „uspostavljanja prijateljstava , vreme gubljenja nevinosti“ i niza drugih događaja i saznanja, između ostalog bavio se i glumom. To su bile njegove srećne godine jer se „složio sam sa sobom da zaboravi sve one sate očajne usamljenosti, kada je sedeo u sobi i cmizdrio.“ Studentski dani Salmana Ruždija počeli su baš kada se završio indijsko pakistanski sukob i kada je prestala njegova strepnja za sudbinu roditelja i sestara u Indiji. Oni će se uskoro iseliti u Pakistan,a za njega će ta njihova odluka biti prilično iznenađujuća i nikada neće saznati pravi razlog. Već tada je za sebe mogao da kaže da je „bezbožnik fasciniran bogovima.“ U dnevničkoj knjizi Džozef Anton: Memoari Salman Ruždi sećajući se peripetija oko diplomiranja napominje da je još- tada slutio značaj priče o Muhamedu i stihovima zbog kojih će biti osuđen na smrt. Interesovanje za baš tu priču smatra začetkom ideje za svoj potonji roman Satanski stihovi. Jer, to je bila „dobra priča“ za nekoga ko je tada samo sanjao da postane pisac.

Izvesno vreme posle diplomiranja proveo je u Pakistanu, radio je na televiziji, ali ubrzo je odlučio da se vrati u London.“ U Londonu se zaposlio u markentiškoj agenciji, i bio vrlo uspešan u tom poslu. Prvi roman Grimus (1975) koji je tada objavio nije bio zapažen. Ženi se Klarisom Luard , napušta siguran posao i odlučuje da se posveti isključivo pisanju. To je prvi od njegova četiri braka, koji će najduže trajati i brak u kome je rođen njegov prvi sin Zafar. Za sledeći roman Deca ponoći (1981) alegorijskoj priči o rođenju moderne Indije dobija Bukerovu nagradu, a kasnije i Bukera nad Bukerima, koja se dodeljuje kao najbolja knjiga koja je osvojila tu nagradu u poslednjih dvadesetpet godina. Ta nagrada značila je popularnost svetskih razmera, prevode, tiraž, ali i početak problema koji će mu se dešavati kasnije.kada objavi Satanske stihove. Nagrada za najbolji roman iz oblasti fantastike, gde je svrstan roman Deca ponoći bio je početak svetske slave i karijere koja će pored nagrada svom tvorcu Salmanu Ruždiju doneti i stalnu, desetogodišnju pretnju da će neki islamski fanatik, bez obzira da li je čitao Satanske stihove (1988) izvršiti smrtnu kaznu na koju ga je osudio verski vođa Homeini koji je obećao i visoku novčanu nagradu onoga ko ubije, izvrši njegovu presudu na smrt nad tvorcem. Pre romana zbog koga će njegova glava biti ucenjena, objavio je roman Sramota (1983). Taj roman posvećen je Pakistanu, njegovoj drugoj, trećoj domovini čije odvajanje od Indije nije zdušno podržavao.

Satanski stihovi su izazvali nakon Homeinijeve fatve snažne proteste i demonstracije u muslimanskom svetu, iako su pre toga prevedeni i na farsi i čitani. Nakon te knjige zbog obećanja sinu da će napisati i knjigu za decu objaviće Harun i more priča (1990), Imaginarne domovine: eseji i kritike 1981 – 1991 (1991), pa knjiga kratkih priča Istok, zapad (1994), roman Mavrov poslednji uzdah (1995). Tlo pod njenim nogama (1999), je svojevrsna istorija rok muzike i pored ove knjige zajedno sa pevačem grupe U2., Bonom Voksom napisaće pesmu istovetnog naslova. Sledeće dve knjige: Bes (2001) i Klovn Šalimar (2005) su romani u kojima se Salman Ruždi bavi problemom terorizma.

Nisu samo Satanski stihovi (1988) doneli Ruždiju probleme. Desilo se to i ranije zbog romana Deca ponoći (1981). Taj njegov roman hinduisti su protumačili kao udar na savremenu Indiju, pa su još tada iz njegovog zavičaja stizale pretnje, ljutnja Indire Gandi. Strašnija i pogubnija pretnja koja će uslediti 1989. godine, nakon Satanskih stihova (1988) kada je imam Ruholah Homeini pozvao, kako su izvestili britanski mediji „na ubistvo književnika, izdavača i svih koji poseduju roman“, a potom i da „iranski imam nudi nagradu od više miliona dolara za ubice“ i ta knjiga biće zabranjena, ne u Iranu, već prvo u Indiji, a zatim u Keniji, Tanzaniji, Venecueli, Tajlandu, Južnoafričkoj Republici, a to nisu muslimanske zemlje. Na protestima koji su organizovani u nekim zemljama u znak podrške Homeinievoj fatvi, poginolo je nekoliki ljudi, u Pakistanu.
Posledice tih dešavanja krajem osamdesetih za samog pisca značiće jedan potpuno izmenjen način života; stalni strah za sopstveni život, za živote bližnjih, često menjanje mesta boravka, stalnu pratnju agenata Skootland Jarda, koji su ga obezbeđivali dvadesetčetiri sata, duže od deset godina.

Tek 28.maja 1998. godine iranski ministar spoljnih poslova je izjavio da „iranska vlada nema nikakvih namera u direktnom ili indirektnom ugrožavanju života književnika Salmana Ruždija, kao ni prema osobama koje su povezane sa njegovim delom: izdavačima, prevodiocima“ , a predsednik Irana Muhamed Hatami, sve kontraverze oko pisca, njegovog dela o kome se raspravljalo i u UN kao drastičnom primeru kršenja prava sloibode govora potvrdio je reči ministra inostranih poslova i sve što se zbivalo sa Ruždijem nazvao „završenim slučajem“. Iako neki verski fanatici smatraju da se „fatva“ ne može povući, misle da je ona još uvek važi, jer je Ruždi diskreditovao njihovog poslanika Muhameda. Ili su u junaku romana koji se vraća kući sa Zapada sa prezirom prema zapadnjačkoj kulturi prepoznali Homeinija, kome se pisac podsmeva. Drugi nalaze da je hajka na Ruždija i njegovo delo političke prirode i da je počela 1988. godine u Indiji kada su ortodoksni muslimani upotrebili na izborima, zbog političkih poena. Sotonski stihovi nisu zabranjeni u Iranu, čak je 1983. godine njegov roman Sramota osvojio nagradu iranske vlade za najbolji prevod, delo je bilo čitano, citirano, o njemu se javno govorilo.

Mnogi književnici digli su svoj glas protiv hajke na Ruždija, između ostalih i Ginter Gras, Piter Keri, Mario Vargas Ljosa, Nadin Gordimer, Norman Majler, Žoze Saramago, Posebnu podršku, iako nije potpisao pismo, po rečima Ruždija pružio mu je nevidljivi pisac Tomas Pinčon koji ga je, nakon što je on objavio prikaz njegovog romana Vineland, pozvao na večeru. U to vreme i predsednik Poljske, pisac Vaclav Havel, se nezvanično sastao s njim da bi mu pružio podršku, izvan službenih prostorija smatrajući da je to jedini način da ne „pokvari odnose Irana i Poljske.“
Bilo je i onih koji su ga nazivali „lošim piscem“ kao što je to učinio princ od Velsa, koji je smatrao da se troši mnogo novca za njegovu zaštitu. Mnogi su u junakinji njegovog romana Satanski stihovi g-đi Torturi prepoznali Margaret Tačer , a ona sama je pisca smatrala „antipatičnom i neugodnom pojavom“, no to nije uticalo na odluku da britanska vlada zaštiti Ruždija, kao građanina, kao i njegovo pravo da govori kao slobodan čovek i državljanin te zemlje.

Slavni, proganjani i osuđen na smrt pisac Salman Ruždi pojavio se i u filmu Dnevnik Bridžit Džons, igrajući samog sebe u jednoj sceni. Pozorišna predstava po Ruždijevom romanu Deca ponoći izvedena je u londonskom pozorištu Barbikan. Scenario je bio napisan prvo za televizijsku kuću BBC, a kako je film trebalo snimati u Indiji i Šrilanki, dozvole koje su dobili, ubrzo su povučene jer su se vlade tih zemalja plašile odmazde koja bi se mogla desiti zbog Homeinijeve fatve. Film će se pojaviti tek 2012. godine, u režiji Depa Mehta. Deca ponoći izvedena su i u Londonu i u Njujorku, a u Linkonl centru je 2004. izvedena i opera zasnovana na Haronu i moru priča.
Za U2, Bona Voksa Ruždi je napisao stihove po motivima svog romana Zemlja pod njenim nogama. Za roman Deca ponoći pored nagrada Buker, Buker nad Bukerima Ruždi je dobio niz nagrada i priznanja, između ostalog i: Nagradu udruženja pisaca, Nagradu EU za književnost, Književnu nagradu udruženja za engleski jezik, kao i druge prestižne i značajne nagrade, kako u Velikoj Britaniji tako i u Nemačkoj, Francuskoj, Mađarskoj, Italiji, Indiji, SAD, Irskoj. Nagradu Vidbed dobio je dva puta,prvi za roman Satanski stihovi i drugi put za Mavrov poslednji uzdah.

Kada se preselio u SAD, Salman Ruždi je izvesno vreme radio kao honorarni profesor na Institutu za tehnologiju u Masačutesu. Stekao je počasne doktorate i stipendije šest evropskih i šest američkih univerziteta a i počasni je profesor humanističkih nauka na M. I. T. kao i na: Univerzitetu Emori, Univerzitetu Njujork.
Bio je i predsednik američkog PEN centra od 2004 do 2007. godine. Titulu sera dodelila mu je kraljica Elizabeta Druga povodom svog 81 rođendana, 2007. godine. Član je Britanskog kraljevskog društva književnosti, a član jeod 2008. godine i Američke akademije umetnosti.
Ženio se četiri puta, i otac dvojice sinova.
 

Lada

Elita
Moderator
Poruka
22.901
Pravi svetski pisac, praćen je brojnim skandalima, a jedan od njih je i taj da je zbog romana Satanski stihovi izdata fatva – smrtna kazna od strane religijskog vođe Irana.

Njegov prepoznatljiv književni stil kritičari opisuju kao magični realizam. Roman Deca ponoći (1981), donosi mu popularnost svetskih razmera i Bukerovu nagradu za najbolji roman u oblasti fantastike. Salman Ruždi je dobitnik mnogih nagrada i priznanja za svoje stvaralaštvo uključujući i „Austrian State Prize for European Literature“ i „Aristeion Literary Prize“. Član je „Royal Society of Literature“.

Neka od njegovih najpoznatijih dela su: Harun i more priča, Istok, Zapad; Bes, Grimus, Sramota i dva već pomenuta Deca ponoći i Satanski stihovi.

O terorizmu, religiji i slobodi govora on kaže:

„Slobodna društva su društva u pokretu, a gde ima pokreta ima i trenja.“

„Ono što jedan pisac može da stvori sam u svoja četiri zida, nijedna vlast ne može lako da uništi.“

„U ovom svetu gde nema tihih kutaka, nema lakog bega od istorije, od nemira, od grozne bučne galame.“

„Jedno je reći: Ne sviđa mi se to što si mi rekao i smatram to nepristojnim i uvredljivim ali u momentu kada koristite nasilje kao odgovor, dižete sve na drugi nivo, gde gubite sav kredibilitet koji ste imali.“

„Jedan od problema odbrane slobode govora je taj što često morate braniti ljude koje smatrate užasnim, neprijatnim i odvratnim.“

„Dve stvari čine temelje bilo kog otvorenog društva – sloboda izražavanja i vladavina zakona. Ako nemate te dve stvari, nemate slobodnu državu.“

„Odgovor na religiju nije nestanak religije, već razmišljanje o njoj na drugi način. Biti deo nje na drugi način.“

„Ne postoji savršena sigurnost, samo različiti nivoi nesigurnosti.“

„Moramo nešto razjasniti: terorizam nije težnja ka legitimnim ciljeva uz pomoć nelegitimnih sredstava. Šta god da ubice žele da postignu, stvaranje boljeg sveta sigurno nije jedan od njihovih ciljeva.“

„Jedna od neverovatnih stvari kada su u pitanju ljudi je da nezamislivo često postane realnost.“

„Mašta bombaša samoubice ga navodi da veruje u uzvišeno herojsko delo, dok se on zapravo samo bespotrebno raznosi i uzima tuđe živote.“

„Ponekad legende kreiraju realnost, i postaju korisnije od činjenica.“

Dugo sam verovao da u svakoj generaciji ima nekoliko duša, nazovite ih srećnicima ili prokletima, koje su prosto rođene tako da ne pripadaju, koje dolaze na svet poluodvojene, ako hoćete, bez čvrste veze sa porodicom ili mestom ili nacijom ili rasom; da možda ima na milione, milijarde takvih duša, možda isto toliko nepripadajućih koliko i pripadajućih. Jer su oni koji cene stabilnost, koji se plaše prolaznosti, neizvesnosti, promena, podigli moćan sistem stigmi i tabua protiv neukorenjenosti, te razarajuće antidruštvene sile, tako da se uglavnom prilagođavamo, pretvaramo se da nas motivišu vernost i solidarnost koje u stvari ne osećamo, krijemo svoje tajne identitete ispod lažne kože onih identiteta koji su odobreni pečatom pripadajućih.

Ali, istina procuri u naše snove; dok smo sami u krevetu (jer noću smo potpuno sami, čak i ako spavamo sa nekim), vinemo se, letimo, bežimo. A u budnim snovima koje naša društva dozvoljavaju, u našim mitovima, umetnostima, pesmama, slavimo nepripadajuće, drugačije, odmetnike, čudake.

Tako ja to vidim. Vi ne morate da se složite. Možda nas, na kraju krajeva, i nema tako mnogo. Možda i unosimo razdor i možda smo antidruštvena sila i možda nas treba zabraniti. Vi imate pravo na svoje mišljenje. Sve što ću ja reći je: mirno spavaj, dušice. Čvrsto spavaj i lepo sanjaj.

***

Gubitak Istoka znači dezorijentisanost. Pitajte bilo koga moreplovca – na moru je vodič istok. Ako izgubite istok, izgubili ste uporište, izvesnost, znanje o tome šta jeste i šta bi moglo biti, a možda i sam život. Za kojom ste zvezdom pošli stigavši na ovu putanju? Tako je. Istok je orijentacija, orijentir, Orijent. Tako glasi zvanicna verzija. Tako kaze jezik, a jezik nikada ne treba dovoditi u pitanje.

Ali pretpostavimo ipak nešto drugo. Šta ako je čitava priča – orijentacija, svest o mestu boravka i sve ostalo – šta ako je sve trik? Šta ako je sve – dom, bratstvo, čitava šarada – samo ogromno, sveopšte, vekovno ispiranje mozga? Šta ako pravi život započinje tek kad se usudite da sve odbacite? Kad se otisnete od ukotvljenje ladje porodičnog doma, presečete konopce, ispustite lanac, isplovite van mape, kad jednostavno isparite, nestanete, zbrišete, šta god – možda biste tek tada mogli da živite slobodno! Bez uputstava kako da postupate, zašto i gde da živite. Tamo gde niko ne bi mogao da vam naredi da odete nekud i poginete za njega, ili za boga, niti bi mogao da vas preslišava zbog toga što ste prekršili pravila, ili zbog toga što ste baš vi jedan od onih kojima, iz razloga koji vama, nažalost, ne mogu biti saopšteni, nešto nije dozvoljeno. Možda morate da prodjete kroz okean beznadja, kroz haos i još dalje, morate da podnesete samoću i nesnosan strah zbog gubitka sidra, užas pojedinaca oko koga se obrću horizonti, poput stranica novčića koji je neko bacio u vazduh.

Vi to ne želite. Većina to ne želi. Svetska perionica mozgova ima prilično veštu ruku – ne skači sa te litice, ne idi kroz taj prolaz, ne ulazi u taj vir, ne rizikuj, nemoj preći tu crtu, ne iskušavaj me tako grubo, upozoravam te da me ne začikavaš, a ti to ipak činiš, stavljaš me na probu. Nećeš dobiti priliku, zaboravio si molitvu, uništen si, svršeno je sa tobom, nisi mi ništa, mrtav si za mene, za svoju porodicu, naciju, rasu i za sve što je trebalo da ti bude vrednije od života, i da mu služiš kao gospodaru, da ga slepo pratiš, da mu se klanjaš, da ga obožavaš i da mu se pokoravaš; mrtav si, čuješ li me, gotovo je, bedno kopile, a čak ti ni ime ne znam.

Zamislite ipak da ste to učinili. Da ste iskoračili sa kopna ili skočili u kobni vir i da pred sobom vidite čarobnu dolinu koja se nalazi na kraju Svemira, blaženo carstvo vazduha. Sa svih strana dopire muzika, a vi je udišete – izdišete, bez prestanka, tako da je postala deo vašeg tela. Sladja je od „poseda“ u vašim grudima.

Vina je bila prva koja je to učinila. Ormus je skočio za njom, a ja sam kao i obično bio na začelju. I mogli bismo dugo raspravljati o tome zašto smo skočili, i da li nas je neko gurnuo, ali ne možete osporiti da smo svi to učinili. Bili smo tri kralja Dezorijenta.

Ostao sam samo ja da ispričam našu priču.


odlomak iz Tlo pod njenim nogama

 

Lada

Elita
Moderator
Poruka
22.901
Ako dovoljno brzo trčiš, možda ćeš moći da pobegneš od svoje prošlosti i sećanja na sve što ti je bilo učinjeno, ali i od budućnosti, od neizbežne turobnosti koja sledi. Morala si da trčiš koliko si brže mogla sve dok ne dođeš do ivice između svetova, a ni onda nisi stala, pretrčala si tu granicu kao da je nije bilo, kao da je staklo vazduh, a vazduh staklo, vazduh koji se poput stakla razbijao oko tebe dok si padala. Vazduh koji te je sekao kao da je oštrica. Bilo je dobro pasti. Bilo je dobro ispasti iz života. Bilo je dobro.

odlomak iz Čarobnica iz Firence



Čim smo dobili brodove, pohitali smo na more, ploveći preko okeana u papirnatim čamcima. Čim smo dobili automobile, otisnuli smo se na put. Čim smo dobili avione, poleteli smo do najudaljenijih uglova zemljine kugle. Sada žudimo za tajnom stranom meseca, za stenovitim dolinama Marsa, Saturnovim krugovima, međuzvezdanim dubinama. Poslali smo mehaničke fotografe u orbitu, ili na bespovratna putovanja do zvezda, i jecamo kada vidimo čudesa koja nam oni donose; ponizno stojimo pred snažnim prizorima dalekih galaksija koje, kao stubovi oblaka stoje na nebu i nadevamo imena vanzemaljskim stenama kao da su nam kućni ljubimci. Gladni smo beskonačnosti, daleke granice vremena. A govorimo o vrsti koja zavarava sebe da voli da bude kod kuće, da se – kako ono beše? – veže.

Tako ja to vidim. Vi ne morate da se složite. Možda nas, na kraju krajeva, i nema tako mnogo. Možda i unosimo razdor i možda smo antidruštvena sila i možda nas treba zabraniti. Vi imate pravo na svoje mišljenje. Sve što ću ja reći je: mirno spavaj, dušice. Čvrsto spavaj i lepo sanjaj.


– …večna istina da će vas posle svakih merdevina uz koje se popnete sačekati neka zmija odmah tu negde iza ćoška; za svaku zmiju naći će se neka uteha, neke merdevine.

Deca ponoći
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.