Ovo što gledamo je školski primer dobro izvedene režimske manipulacije, korak po korak.
Prvo, Tonino Picula i grupa evroparlamentaraca su od starta predstavljeni kao neprijatelji. Ne kao predstavnici institucije ka kojoj Srbija "strateški teži", već kao politički neprijateljski blok, uz obaveznu nacionalnu emociju i etiketiranje "hrvatskog faktora". Tu je i simbolička provokacija u holu Skupštine, sa temom Jasenovca, čisto da se poruka dodatno emocionalno zapečati. Istovremeno, potpuno se prećutkuje sitnica da je EU integracija zvanična državna politika i da su ti ljudi, formalno gledano, partneri, a ne neprijatelji.
Drugi korak je još perfidniji: pošto se režim svesno odbio da se sastane sa evroparlamentarcima, oni su se, sasvim logično, sastali sa opozicijom. I onda se taj susret predstavlja kao "saradnja sa neprijateljem". Znači: najpre nekoga proglasiš neprijateljem, a onda svakoga ko sa njim razgovaraš označiš kao izdajnika. Čista, ali efikasna konstrukcija.
Tu dolazimo do opozicije. Opozicija je u ovoj priči pasivni objekat, ne akter. Nema narativ, nema inicijativu, nema unapred pripremljen odgovor. Opet ulaze u tuđu klopku i opet se pravdaju nakon što je šteta već napravljena. Čak i kada urade nešto što je suštinski normalno i ispravno, razgovor sa međunarodnim predstavnicima, režim to uspeva da okrene protiv njih. I to nije samo posledica medijske nadmoći vlasti, nego i nesposobnosti opozicije da razmišlja nekoliko poteza unapred.
I onda imamo situaciju da režim pred domaćom publikom glumi "branitelja nacionalnih interesa", pred EU zadržava formalnu priču o evropskom putu, a opoziciju gura u defanzivu, gde se ona već godinama savršeno snalazi, u pogrešnom smislu.
