...
Nebo se večeras osulo od lepote...zaogrnulo se prekrivačem svetlucavim od sjaja utkanih zvezda.
Ali,ako ne bude Padalice, ja neću imati kome da uputim svoju želju osim tebi.
Želim da te nešto zamolim : sačuvaj poslednji svoj ples za mene.
Hoćeš li?
Uzalud se borim protiv vremena koje na našim telima gravira završne minijature života,kroz koje se provlači strah da nam se smrt sa svakim novim danom neminovno približava.
Ja ću možda imati koju godinu više da je sačekam,ti si izvesno stariji od mene...ali da li će to imati značaja u ostatku samoće svakodnevnice?
U bezglasju mi često zalutaš,u trenutku kada se slogovi tvog imena zaustave na zanemelim mojim usnama.
Moja tišina nije laka...nosi Sizifovo breme tereta,teška je kao sedam smrtnih grehova.
Od nje pletem prekrivač prošaran rasutim mislima kojim te prekrivam,kako bih ti sakrila lice i umirila pogled.
Kada aždaja noći zakorači nebom,sve zvezde pretrnu od straha i razbeže se u panici da će stradati od udraca njenog silovitog repa.
Samo jedna od njih zakasni u begu,ona koja nije uspela na vreme da se skloni.
Koliko smo puta posmatrali baš nju,naivnu,sanjivu...zvali smo je romantičnom,našom zvezdom.
A ona umire zaista spektakularno...pred očima nemih posmatrača strmoglavljuje se hrabro u ambis muklog Svemira.
Večeras ću je čekati da zasvetluca iskričavo u poslednjem,smrtonosnom letu,da mogu da joj uputim svoju najveću želju : da sačuva tvoj poslednji svoj ples za mene.
Možeš mi reći da za ovakav ples nisam morala da molim,da sam mogla da ga već imam zauvek.
Možeš mi prebaciti da sam često grešila prema tebi,iako to znam...jeste činjenica,mada za poraz neutešna.
Priznajem,nisam te često čula..
Uši sam prekrivala šakama kao što to čini dete koje ne želi da sluša reči koje zahtevaju odlaganje njegove trenutne želje.
Ja-dete koje je ubijeno nestrpljenjem,zato što uvek hoće za sebe sve ...i bez odlaganja,sad i odmah!
Možeš mi reći da sam učinila greh prema tebi,a ja sam već spremna da na svoja pleća ponesem i težinu samog Neba.
Mogu ja to...žao mi je samo što nismo imali dovoljno vremena da vidiš koliko snage ima u meni.
Moje nestrpljenje te je zavelo i naslikalo ti moj lik u grubom koloritu.
Nisi mi dao šansu da oljuštim taj zaštitni sloj boje koji je skrivao moj autentični reljef.
Možeš mi reći,sa blago naznačenim prekorom izmedju redova izgovorenog,da su sada tvoji dani podeljeni izmedju dana sećanja i dana življenja.
Da li ćeš poverovati ako ti kažem da su moji podeljeni na dane preživljavanja i dane oživljavanja onih sa tobom?
I evo ih ovde,kao nemi svedoci stoje pored ovog što kažem...i gledam ih kako i dalje kopne na izmaku još jedne beznadežne noći.
Možeš mi odgovoriti,kao što si već jednom,da bi mi srce na dlanu pružio da ga čuvam zauvek,kao što čuvam snove naše..
A ja ću ti onda reći da snovi naši spavaju u kutiji od mašte napravljenoj,obmotanoj sjajem šuštećeg baršuna.....
spavaju kao na odru,spavaju mrtvi.
I ja bih mogla da ti kažem kako sam sa tobom još uvek zajedno u snovidjenju,kako te grlim i ljubim,kako šetamo ruku pod ruku nekadašnjim predelima koji zauvek čuvaju otiske naših stopala.
Mogla bih da ti kažem kako mi smrtonosno nedostaješ...
Imala bih mnogo toga da pred tebe iznesem,ako bih otvorila grobnicu mog ćutanja.
Ali,čemu sad,besmisleno je....u vremenu smo kada ništa više ne bi moglo da bude isto.
Zato,ćutaću i dalje....jer i kada ćutim,ja ćutim o tebi.
Možda ona najromantičnija od svih na nebu večeras uspe da izbegne smrti što je vreba.
Možda je neću ugledati kako promiče i neću moći da joj uputim želju.
U strepnji čekam da bude tako,navijam za njen spas,držim joj pesnice da prevari ovu noć.
Za nju je svaka noć u kojoj Vasiona igra sa zvezdama ruski rulet,prava bartolomejska noć.
Želim joj da kupi još jedan dan života,pred besmislom da se već naredne večeri nastavlja kobna igra Neba i Zemlje.
Svake noći ona je u glavnoj roli ove svemirske predstave..ona je ulog.
Naša igra je bila hazardna,a opet nismo mogli da izbegnemo njenu fatalnu privlačnost...igrali smo je u velikom stilu,
umešnošću laureata.
I zato,ako večeras ne bude Padalice, ja neću imati kome da uputim svoju želju osim tebi.
Želim da te nešto zamolim : sačuvaj poslednji svoj ples za mene.
Hoćeš li?
...
Nebo se večeras osulo od lepote...zaogrnulo se prekrivačem svetlucavim od sjaja utkanih zvezda.
Ali,ako ne bude Padalice, ja neću imati kome da uputim svoju želju osim tebi.
Želim da te nešto zamolim : sačuvaj poslednji svoj ples za mene.
Hoćeš li?
Uzalud se borim protiv vremena koje na našim telima gravira završne minijature života,kroz koje se provlači strah da nam se smrt sa svakim novim danom neminovno približava.
Ja ću možda imati koju godinu više da je sačekam,ti si izvesno stariji od mene...ali da li će to imati značaja u ostatku samoće svakodnevnice?
U bezglasju mi često zalutaš,u trenutku kada se slogovi tvog imena zaustave na zanemelim mojim usnama.
Moja tišina nije laka...nosi Sizifovo breme tereta,teška je kao sedam smrtnih grehova.
Od nje pletem prekrivač prošaran rasutim mislima kojim te prekrivam,kako bih ti sakrila lice i umirila pogled.
Kada aždaja noći zakorači nebom,sve zvezde pretrnu od straha i razbeže se u panici da će stradati od udraca njenog silovitog repa.
Samo jedna od njih zakasni u begu,ona koja nije uspela na vreme da se skloni.
Koliko smo puta posmatrali baš nju,naivnu,sanjivu...zvali smo je romantičnom,našom zvezdom.
A ona umire zaista spektakularno...pred očima nemih posmatrača strmoglavljuje se hrabro u ambis muklog Svemira.
Večeras ću je čekati da zasvetluca iskričavo u poslednjem,smrtonosnom letu,da mogu da joj uputim svoju najveću želju : da sačuva tvoj poslednji svoj ples za mene.
Možeš mi reći da za ovakav ples nisam morala da molim,da sam mogla da ga već imam zauvek.
Možeš mi prebaciti da sam često grešila prema tebi,iako to znam...jeste činjenica,mada za poraz neutešna.
Priznajem,nisam te često čula..
Uši sam prekrivala šakama kao što to čini dete koje ne želi da sluša reči koje zahtevaju odlaganje njegove trenutne želje.
Ja-dete koje je ubijeno nestrpljenjem,zato što uvek hoće za sebe sve ...i bez odlaganja,sad i odmah!
Možeš mi reći da sam učinila greh prema tebi,a ja sam već spremna da na svoja pleća ponesem i težinu samog Neba.
Mogu ja to...žao mi je samo što nismo imali dovoljno vremena da vidiš koliko snage ima u meni.
Moje nestrpljenje te je zavelo i naslikalo ti moj lik u grubom koloritu.
Nisi mi dao šansu da oljuštim taj zaštitni sloj boje koji je skrivao moj autentični reljef.
Možeš mi reći,sa blago naznačenim prekorom izmedju redova izgovorenog,da su sada tvoji dani podeljeni izmedju dana sećanja i dana življenja.
Da li ćeš poverovati ako ti kažem da su moji podeljeni na dane preživljavanja i dane oživljavanja onih sa tobom?
I evo ih ovde,kao nemi svedoci stoje pored ovog što kažem...i gledam ih kako i dalje kopne na izmaku još jedne beznadežne noći.
Možeš mi odgovoriti,kao što si već jednom,da bi mi srce na dlanu pružio da ga čuvam zauvek,kao što čuvam snove naše..
A ja ću ti onda reći da snovi naši spavaju u kutiji od mašte napravljenoj,obmotanoj sjajem šuštećeg baršuna.....
spavaju kao na odru,spavaju mrtvi.
I ja bih mogla da ti kažem kako sam sa tobom još uvek zajedno u snovidjenju,kako te grlim i ljubim,kako šetamo ruku pod ruku nekadašnjim predelima koji zauvek čuvaju otiske naših stopala.
Mogla bih da ti kažem kako mi smrtonosno nedostaješ...
Imala bih mnogo toga da pred tebe iznesem,ako bih otvorila grobnicu mog ćutanja.
Ali,čemu sad,besmisleno je....u vremenu smo kada ništa više ne bi moglo da bude isto.
Zato,ćutaću i dalje....jer i kada ćutim,ja ćutim o tebi.
Možda ona najromantičnija od svih na nebu večeras uspe da izbegne smrti što je vreba.
Možda je neću ugledati kako promiče i neću moći da joj uputim želju.
U strepnji čekam da bude tako,navijam za njen spas,držim joj pesnice da prevari ovu noć.
Za nju je svaka noć u kojoj Vasiona igra sa zvezdama ruski rulet,prava bartolomejska noć.
Želim joj da kupi još jedan dan života,pred besmislom da se već naredne večeri nastavlja kobna igra Neba i Zemlje.
Svake noći ona je u glavnoj roli ove svemirske predstave..ona je ulog.
Naša igra je bila hazardna,a opet nismo mogli da izbegnemo njenu fatalnu privlačnost...igrali smo je u velikom stilu,
umešnošću laureata.
I zato,ako večeras ne bude Padalice, ja neću imati kome da uputim svoju želju osim tebi.
Želim da te nešto zamolim : sačuvaj poslednji svoj ples za mene.
Hoćeš li?
...
jedno veliko,Ninel.... 
Sacuvaj neki komad odece za koje se ne moze zakaciti dostojanstvo. Sacuvaj za ples. 