Сачувај нас Боже куге, глади и Хрвата

Khal Drogo

Veoma poznat
Poruka
11.168
На моје изненађење тема тридесетогодишњи рат не постоји на форуму. Како је у питању значајан догађај, по много чему један од најзначајнијих у историји Европе, ајде да то исправим.
Тема је како написах, тридесетогодишњи рат, кроз коју сам замислио да се напише која о овом по много чему специфичном рату који је трајао 1618-48.године и након којег Европа више није била иста. О узроцима, току рата, значајним догађајима, биткама и посљедицама рата.

Наслов теме је живописнији избор аутора теме. Сами Хрвати који се помињу у наслову нису имали значајну улогу у том рату. Иако је остала обимна грађа. није забиљежен њихов допринос током било које битке. Не помињу се ни да су макар у било којем моменту било које битке нешто важно остварили, неки продор на неком крилу, ништа. Но иако су војном смислу располагали за занемаривим војним ефективима, обрађени су током опсаде и похода на Магдебург, а и ту је од 25.000 војника Католичке лиге хрватски контигент бројао тек око 800 по извјештајима више разбојничке руље него војника, ипак су “своје тренутке“ имали током масакра и пустошења Магдебурга маја 1631.године када су предњачили у звјерствима и монструозностима.
Јер тридесетогодишњи рат је упамћен прије свега по терору и ужасима, по бестијалним крвопролићима, а ту је хрватски контигент иако у војном смислу тотално безначајан показао супериорност, толико су стекли по бестијалности ужасну репутацију да је након трагедије Магдебурга у њемачком народу по ријечима српског историчара и публицисте Лазе М. Kостића остала крилатица и молитва “Сачувај нас Боже куге, глади и Хрвата”. Лазо је овај осврт објавио кроз публикацију у Чикагу из 1953.године.

Морам нагласити да нисам нашао на нету у дигитализованим рукописима из тог периода да је забиљежена таква крилатица, што не значи да не постоји негдје у архиву. Не вјерујем да је Лазо Костић то измислио, мада није уопште битно, непочинства хрватског контигента током масакра у Магредбургу су документована и кроз писма актера тих догађаја и кроз писанија писаца и и историчара који су се бавили тим ратом. О чему ћу написати коју уз одговарајуће прилогу у наредним објавама.

Како написах, тема је тридесетогодишњи рат, који је трајао од 1618. до 1648. године, највећим дијелом на простору данашње Њемачке и Чешке и који је уздрмао поредак тадашње Европе уз катастрофалне посљедице.
У рат су се укључиле највеће тадашње европске континенталне силе. Иако је рат од самог почетка имао карактер вјерског сукоба протестаната и римокатолика, ривалство Хабзбурга и других сила имало је најважнију улогу код одлуке да се и римокатоличка Француска у рат укључи на протестантској страни. Што ће рећи да су политички мотиви добили предност над вјерским.

Рат је заједно са пропратним ефектима глади и болести имао разарајући ефект за тадашњу Европу. Трајао је тридесет година, а конфликти изазвани тим ратом наставили су се у свим наредним временима и трају до данашњих дана.

Толико у уводном посту. Надам се да ће тема заживјети, а и ако не заживи, ја ћу квоту објава коју сам замислио "опуцати“.
 
Како сам у уводном посту написао, тридесетогодишњи рат (енгл. википедија овдје) је трајао од 1618. до 1648. године, највећим дијелом на пропстору данашње Њемачке и Чешке. У рат су учешћа узеле највеће европске континенталне силе тог времена. Иако је рат од самог почетка имао карактер вјерског сукоба протестаната и Римокатолика, на ток самог рата политички мотиви су ималчи више утицаја од вјерских.

Један веома добар сажетији чланак (овдје) који описује тридесотогодишњи рат
Тридесетогодишњи рат – први општеевропски рат
Напетости настале унутар Светог римског царства немачког народа и међу европским државама довеле су у периоду од 1618. до 1648. године до низа конфликата, који су касније названи „Тридесетогодишњи рат“. Ти конфликти су укључивали верске поделе унутар царства, побуне провинцијске аристократије против својих територијалних владара, пружање отпора територијалних владара цaрској власти, као и већи број конфликата између околних држава које су се бориле за немачке територије и тако се уплеле у немачки конфликт. Ту спадају конфликти између Шпаније и Холанђана, између Шведске и Пољске, као и између Француске и Хабзбурга.

Назив Тридесетогодишњи рат (1618-1648) није баш у потпуности прикладан: ратне операције завршиле су се пре 1648. године, мада их су Француска и Шпанија наставиле до 1659. године. Иако су збивања од 1618. до 1648. била врхунац дуготрајних сукоба, не ради се о једном, већ о низу узајамно повезаних и повремених ратова.
За Низоземску су немачки ратови били део осамдесетогодишњег рата који је почео њиховом буном. За Французе и Шпанце су њихови међусобни ратови, који нису прекидани још читаву деценију, били важнији него немачка питања. Када се Тридесетогодишњи рат подели на периоде у којима су се истицали Чеси, Данци, Швеђани или Французи, утисак целовитости је још неубедљивији. Током прве две фазе (чешке и данске) сукоби су углавном били локалне (унутар царства) верске борбе, а у последње две фазе (шведске и француске) сукоби су се развили у рат за политичком превлашћу континентом.
Укљученост држава у Тридесетогодишњи рат
За становнике великих области средње Европе ово је било покољење сталног и разорнијег ратовања него што је било иједно за које су до тада знали. Војске су постале значајније него државе. Њихово присуство – стално или у виду страхова од доласка војски – доминирало је животом градова и села у већој мери него што су икада доминирали земљопоседник или цар. Војске су се кретале, бар лети, насумице; живеле су од онога што су могле да отму; шириле су болештине, сиромаштво и хаос.

Рат се водио на тлу Немачког царства, где су се сукобљавале војске Шпаније, Данске, Шведске и Француске. Рат је почео због локалних разлога, али је оставио последице европског значаја. Поред армија разних држава у рату су учествовале и многе приватне војске. Првобитни разлог – сукоб протестаната и католика – уступио је место интересима спољне политике. Верски сукоб унутар Царства развио се у борбу за превласт у Европи. За Енглеску Швеђани су били савезници јер су противници Хабзбурговаца, а ови су непријатељи јер су били савезници Шпаније. Иако су Хабзбурговци предводили католике у царству, католичка Француска је била њихов отворени непријатељ.

Поседи Хабзбурга у Европи 1700. године

Чешка побуна

У Светом римском царству немачког народа царска круна није била наследнa, него изборна. Цара је бирало изборно тело, које се састојало од неколико (у почетку 7, касније мало више) владара одређених држава у оквиру царства. Такав начин избора је дефинисан средином XIV века. На почетку Тридесетогодишњег рата цар је био Матија (1612-1619). Он је због старости и болести краљевску круну Чешке, у којој су Хабзбурговци били наследни владари од 1527. године, уступио брату Фердинанду. Следеће 1618. године немачки цар Матија је чешком краљу Фердинанду уступио и краљевску круну Мађарске, којом су Хабзбургвци владали као наследни владари од Мохачке битке 1526. године. Наредне 1619. године умро је цар Матија, а његов брат је постао цар Фердинанд II (1620-1637). Нови чешки краљ Фердинанд био је ватрени католик, решен да уклони протестантизам из својих земаља. Под Фердинандовом краљевском влашћу предузети су енергични кораци да се смање политичке и верске привилегије чешког племства.
Краљевина Чешка улазила је у састав Светог римског царства немачког народа. У оквиру царства је имала посебан значај, с обзиром да је чешки краљ био један од изборника који су бирали цара. Праг је био престоницом царства у периоду од 1583 до 1611. године. До тада је одувек Беч био престоница. Хабзбурзима је било неопходно да очувају чешку круну и изборни глас.
Укидање протестантских привилегија од стране чешког краља довео је до јачања снага отпора међу чешким племством. Изборни кнез Палатината у Немачкој, Фридрих (Фредерик), је обећао подршку побуњеницима. Скупштина у Прагу га је прогласила краљем Чешке (уместо цара Фердинанда), што је и био његов циљ. Фридрих није располагао потребним људима и новцем да се бори против Хабзбурговаца. Чеси нису успели да придобију нове савезнике.

Сукоби у Немачкој претворили су се у грађански рат. Борбе су се кретале ка северу, где је било више протестаната. Појава приватних армија и генерала допринео је да рат постане стална појава. Неке вође приватних трупа су неколико пута мењали страну, продајући се увек оном ко највише плати. Ратовања су била праћена пљачкањима, због чега неке војске некада нису ни имале жељу да окончају рат.

Мапа Тридесетогодишњег рата

Шведска инвазија Немачке

Од 1630. године сукоби су постали све више међународни по карактеру. Фердинандов покушаj да контролише целу Немачку спречен je интервенцијом шведског краља Густава Адолфа (1611-1632), који је показивао велико интересовање за збивања на балтичким обалама и располагао најбољом армијом у Европи. Први је користио покретне топове. Пре уласка у Тридесетогодишњи рат завршио је рат са Данском и освојио читаву руску и пољску обалу Балтика. Желео је да Шведска постане прва балтичка сила, а он буде заштитник немачког протестантизма од насртаја цара Фердинанда II католичке цркве.
Ширење Шведске
Идеја Густава Адолфа је била да војним присуством на немачким територијама наметне цару повољан мир. Међутим, како су моћни Швеђани, почевши од 1630. године, све више напредовали према југу, протестантски краљ Густав Адолф је „ослобођеним“ немачким кнежевима почео да изгледа исто толико јак и опасан колико и католички цар Фердинанд. Растао је страх да би Немачка могла постати део проширеног Шведског царства. Густав Адолф је 1632. погинуо у борби, али је рат настављен, јер је то желела Француска, која је финансирала шведски поход. Снажење француског утицаја у Немачкој проузроковао је снажнију интервенцију царских трупа, које су затим поразиле Швеђане и њихове савезнике у бици код Нордлингена (1634).
Наредне године привремено су повлаче одредбе Едикта о реституцији, а имања су се враћала протестантима. Многи немачки кнежеви су прихватили помирење са царем, те је тако немачки рат почео да јењава. Будући да Француска више није могла ефикасно да делује преко немачких кнежева, морала је директно да се умеша у рат.

Француско-хабзбуршки рат

Године 1635. Француска је званично прогласила рат против Шпаније. Француска, Шведска и Шпанија су наставиле да се боре међусобно упркос ограниченом миру унутар Царства, склопљеном између појединих немачких кнежева и цара. Ниједна сила у тим тренутку није била довољно снажна да би се постигли значајни резултати.
После пораза Швеђана код Нордлингена, Француска је упутила у Немачку војску и новац, створила велику армију и потписала уговоре о савезу са Шведском, Низоземском, Швајцарцима и Савојом. Француска је намеравала да заустави ширење Шпаније (којом такође владају Хабзбурговци), освоји околне области и тако отклони претње Хабзбурговаца Француској. Рат се претвара у династички сукоб Бурбона и Хабзбурговаца у којем су верска и етничка питања губила значај.
Шпанске трупе су 1635. године продирале до околине Париза. Истовремено, ратне операције су се воде у долини Рајне, из којих Француска излази као победница. Шпански положај у Низоземској ј постао критичан, што се погоршавало побунама у Португалији (која је под влашћу Шпаније од 1580. године) и Каталонији. Француска је одбацила тајне понуде Шпаније за закључење мира. Швеђани су продрли до Прага и тако угрозили Аустрију.
Поједини немачки кнежеви су почели да воде засебне преговоре са Французима и Швеђанима, и тиме изоловали цара, па царство више није функционисало као целина у вођењу спољних послова. Већина кнежева је желело мир, како би зауставили разарање својих територија. Продор Швеђана и Француза присилио је новог цара Фердинанда III (1637-1657) да тражи закључење мира.
Назив Тридесетогодишњи рат није најприкладмији. ратне операције наставиле су се и након1648. године, у Француска и Шпанија су потрајале до 1659. године. Иако су збивања од 1618. до 1648. била врхунац дуготрајних сукоба, не ради се о једном, већ о низу узајамно повезаних и повремених ратова.
Разарања током тога рата или ратова су предмет спорења међу историчарима. Процјене иду да је страдало до 30% становништва Њемачке, по неким реалнијим процјенама 15-20%, укључујући ту страдања од рата, глади и болести. Разарања и цивилене жртве посљедица су искључиво окрутности, грамзивости и бестијалности углавном плаћеничких војски. Рат је изазвао велике демографске промјене и велике миграције становништва и економије у централној Европи.

Рат је имао за посљедицу подјелу Њемачке на бројне области, од којих су све имале велику аутономију и готово суверенитет. Тридесетогодишњи рат је одредио ио нови војни поредак у Европи, Шпанија све више губи војну и политичку моћ, Португалија је након 60 година под Шпанијом 1640.године постала независна. Холандије 1648.године постаје независна чиме је зокончан осамдесетогодишњи рат. Са ослабљеном Шпанијом и расцјепканом Њемачком, Француска је постала доминантном силом у Европи.
Вестфалским миром успостављене су фиксне територијалне границе међу државама. У претходним временима постојале су преклапајуће политичке и религиозне надлежности. Нова "реалност" је одредила да сртановништво примарно поштује законе својих влада, а не иностраних свјетовних или духовних центара.
 
Većina tih "Hrvata" je regrutirana iz Vojne Krajine.

Većina stanovnika Vojne Krajine nisu bili etnički Hrvati nego Srbi ("Vlasi").

To što su radili ti "Hrvati" nisu radili Hrvati nego Srbi.

To ti Srbi ("Hrvati") nisu radili jer su bili Srbi, niti Hrvati jer su bili Hrvati, nego zato što su kao vojne jedinice imali takvu svrhu i naredbu da to čine kao husarska laka konjica. Radili su isto ono što su njihovi preci, poturice radile po cijelom Balkanu i što su ostali iskopirali od vojski Turaka.
 
Naslov teme nije najsrećnije odabran, zato što će možda potpomoći percepciji da postoji nekakva ploča u magdeburškoj katedrali sa dotičnim ill približno sličnim natpisom, a odakle je (od istorijskog falsifikata, da se tako izrazimo) naslov preuzet.

Naslov je blago receno, sovinizam
 
Један од најтрагичнијих догађаја тридесетогодишњег рата јесте масакр и пустошење Магденбурга у мају 1631.године.
Eduard_Steinbrück_Die_Magdeburger_Jungfrauen.jpg

Sack of Magdeburg – The Magdeburg maidens, 1866 painting by Eduard Steinbrück

У том бестијалнопм дивљаштву и масакру убијено је по извјештајима двадесет пет хиљада душа, Магденбург, један од најпросперитетнијих градова Њемачке претворен је у пепео, а 1632.године некад европска метропола свела се на 449.душа.
Како сам у уводном посту поменуо у том ужасу предњачио је хрватским контигент, који је "репутацију" заслужено добио током тог масакра и крвопролића.
Како пише Фридрих Шилер (овдје стр. 157-158) иако су им Валонци били опасна конкуренција, Хрвати су предњачили у тим звјерствима;
historyofthirty.jpg

Чак би и хуманији генерал узалуд препоручио милост таквим војницима; али Тили никада није покушао. Остављени од свог генералског ћутања господари живота свих грађана, војници су упадали у куће да задовоље најбруталније апетите. Молитве невиних изазвале су мало саосећања у срцима Њемаца, али ниједно у грубим грудима Папенхајмових Валонаца. Тек што је почела дивља суровост када су се друге капије отвориле, а коњица са страшним хордама Хрвата, излила се на престрављене становнике
Овде је приказана сцена ужаса за коју историја нема језик, поезија нема оловку. Ни невино детињство, ни беспомоћна старост; ни младост, ни пол, ни чин ни љепота нису могли обуздати бијес освајача. Жене су биле силоване у наручју својих мужева, кћерке под ногама својих очева, беспомоћни пол је изложен двострукој жртви врлине и живота. Ниједна ситуација, колико год била нејасна или света, није избегла крвожедност непријатеља. У једној цркви нађено је педесторо обезглављених жена. Хрвати су се забављали бацањем дјеце у ватру; Папенхајмови Валонци са убадали дојенчад уз мајчину дојку.
Неки официри Лиге, ужаснути овом страшном сценом, усудили су се да подсјете Тилија да учини што је у његовој моћи да заустави покољ. "Врати се за сат времена“, био је његов одговор; "Видјећу шта могу да урадим; војник мора да има неку награду за своју преданост опасностостима и труд."
Ови ужаси су трајали несмањеним бијесом, све док се дим и пламен коначно нису показали препреком зликовцима. Да би појачали збрку и скренули отпор становништва, империјалисти су, у почетку јуриша, на неколико мјеста пуцали по граду. Вјетар који се брзо дизао, ширио је пламен, све док ватра није постала свеобухватна. Заиста је био застрашујући метеж усред облака дима, гомиле мртвих тијела, октшаји мачевима, треска рушевина које падају и потока крви. Атмосфера је усијала; а неподношљива врућина приморала је најзад чак и убице да се склоне у свој логор.
За мање од дванаест сати овај снажан, насељен и просперитетан град, један од најљепших у Њемачкој, претворен је у пепео, са изузетком две цркве и неколико кућа. Администратор Кристијан Вилијам је, након што је задобио неколико рана, заробљен, са тројицом бургомастера; већина официра и магистрата већ је дочекала ужасну смрт. Похлепа официра спасила је четири стотине најбогатијих грађана у нади да ће од њих изнудити претјерану откупнину. Али ово човјечанство је било ограничено на службенике Лиге, које је немилосрдно варварство империјалиста учинило да се сматрају анђелима чуварима.
И ту нам аутор преноси о ужасима које чу учиниле хорде Хрвата (ауторове ријечи) када су провалиле у град, чинећи ужасна звјерства, у једној цркви су обезглавили педесеторо жена и забављали се бацањем дјеце у ватру.

О наведеним звјерствима хрватског контигента током масакра у Магденбургу пише и Џон Мичел (овдје стр. 181-182) који описује живот војводе Албрехта фон Валенштајна који је кроз писма оставио и свједочанства о тим монтруозностима Хрвата.
Но историјске рукописе треба некад читати "између редова", ту једно писмо открива какву су "репутацију" имали Хрвати. (овдје стр 240)
The life of Wallenstein 240.jpg

Пред нама су писма писана Хоику и Галасу на ту тему и садрже прецизна упутства да се уздрже од свих аката насиља и терора. „Нека ништа“, каже он, "не буде уништено или одузето од сељака, јер морамо живјети током зиме, од залиха које овде можемо наћи“. У постскриптуму се додаје: "Хрвати се морају под пријетњом смрти спријечити од терора и пљачке над народом“.
И ту Албрехт фон Валенштајн даје директиве Хоику и Галасу да се Хрвати под пријетњом смрти морају спријечити од терора и пљачле цивилног становништва. Хрватски контигент је чинио занемариву бројност у војним ефективима Католичке лиге, не више од 2-3% па ипак Албрехт фон Валенштајн их апострофира као оне који се морају обуздати. И то говори о том контигенту за којег немамо апсолутно никаквог податка да је допринео макар и минорно током било које битке, но ето приликом непочинштава дошли би на своје
 
Poslednja izmena:
Plaćenici koje su zapadni Europljani nazivali Hrvatima za vrijeme Tridesetogodišnjeg rata dolazili su s područja Vojne krajine, koja je bila militarizirana zona s već spremnom vojskom i iskusnim vojnicima. Ako su stanovništvo Vojne krajine većinski činili Hrvati, onda je istina da su Hrvati postali zloglasni tijekom spomenutog rata.
 
Većina tih "Hrvata" je regrutirana iz Vojne Krajine.

Većina stanovnika Vojne Krajine nisu bili etnički Hrvati nego Srbi ("Vlasi").

To što su radili ti "Hrvati" nisu radili Hrvati nego Srbi.

To ti Srbi ("Hrvati") nisu radili jer su bili Srbi, niti Hrvati jer su bili Hrvati, nego zato što su kao vojne jedinice imali takvu svrhu i naredbu da to čine kao husarska laka konjica. Radili su isto ono što su njihovi preci, poturice radile po cijelom Balkanu i što su ostali iskopirali od vojski Turaka.

Ajde! Neće biti.

Šta je bila Vojna krajina u vreme Tridesetosogodišnjeg rata?
 
Naslov teme nije najsrećnije odabran, zato što će možda potpomoći percepciji da postoji nekakva ploča u magdeburškoj katedrali sa dotičnim ill približno sličnim natpisom,
Нисам поменуо у уводној објави таблу а дао сам и објашњење
Јер тридесетогодишњи рат је упамћен прије свега по терору и ужасима, по бестијалним крвопролићима, а ту је хрватски контигент иако у војном смислу тотално безначајан показао супериорност, толико су стекли по бестијалности ужасну репутацију да је након трагедије Магдебурга у њемачком народу по ријечима српског историчара и публицисте Лазе М. Kостића остала крилатица и молитва “Сачувај нас Боже куге, глади и Хрвата”.
зашто такав наслов а не рецимо "тридесетогодишњи рат". Мада и овај други је одговарајући.

На другој теми смо имали прилике прочитати од двојице истина не баш урачуњивих форумаша како је улога хрватског контигента током магденбуршког масакра 1631.године лаж, "урбана легенда" итд. Како не желим учествовати у спамовању на тој теми и затрпавању објавама ван теме, отворио сам ову тему гдје ћемо сагледати да ли то јесте или није лаж и урбана легенда, да ли постоје списи који говоре о непочинштвима хрватског контигента. У претходној објави сам приложио и линкове и цитате из рукописа. Значи постоје. Кроз тему ће се објавити још понешто.

Такође, молио бих било какав извор, писмо, било шта, који би дао потврду да су ти хрватски војници заправо Срби. Значи било шта. У писмима и сачуваним рукописима немамо таквих тврдњи или који би на то указивали, напротив аутори пишу увијек Хрвати, а како у истом конкексту помињу Валонце и друге етничке групе, тешко је повјеровати да су то били неки територијални називи, посебно што су рецимо писма Албрехта фон Валенштајна веома детаљна, прецизна, није реално да не би нагласио ако је у питању друга етничка припадност, а свакако не би прескочио да су та непочинства чинили заправо православци.

Друга важна ствар јесте што то бјеше, иако су понекад политички мотиви имали предност над вјерским, у својој основи вјерски сукоб, Срби нису тада били католици, нису ни данас, Хрвати јесу, логично је кога ће индоктринисати и усађивати мржњу према протестантима, до мјере да чине монструозности и грозоте којих су се згражавали и војсковође Католичке лиге.
 
Poslednja izmena:
Plaćenici koje su zapadni Europljani nazivali Hrvatima za vrijeme Tridesetogodišnjeg rata dolazili su s područja Vojne krajine, koja je bila militarizirana zona s već spremnom vojskom i iskusnim vojnicima. Ako su stanovništvo Vojne krajine većinski činili Hrvati, onda je istina da su Hrvati postali zloglasni tijekom spomenutog rata.

Vojna krajina u to vreme nije bila skoro ništa značajno. I nije imala značajan broj srpskog stanovništva.
 
Један од најтрагичнијих догађаја тридесетогодишњег рата јесте масакр и пустошење Магденбурга у мају 1631.године.
Pogledajte prilog 1412181
Sack of Magdeburg – The Magdeburg maidens, 1866 painting by Eduard Steinbrück

У том бестијалнопм дивљаштву и масакру убијено је по извјештајима двадесет пет хиљада душа, Магденбург, један од најпросперитетнијих градова Њемачке претворен је у пепео, а 1632.године некад европска метропола свела се на 449.душа.
Како сам у уводном посту поменуо у том ужасу предњачио је хрватским контигент, који је "репутацију" заслужено добио током тог масакра и крвопролића.
Како пише Фридрих Шилер (овдје стр. 157-158) иако су им Валонци били опасна конкуренција, Хрвати су предњачили у тим звјерствима;
Pogledajte prilog 1412182
Чак би и хуманији генерал узалуд препоручио милост таквим војницима; али Тили никада није покушао. Остављени од свог генералског ћутања господари живота свих грађана, војници су упадали у куће да задовоље најбруталније апетите. Молитве невиних изазвале су мало саосећања у срцима Њемаца, али ниједно у грубим грудима Папенхајмових Валонаца. Тек што је почела дивља суровост када су се друге капије отвориле, а коњица са страшним хордама Хрвата, излила се на престрављене становнике
Овде је приказана сцена ужаса за коју историја нема језик, поезија нема оловку. Ни невино детињство, ни беспомоћна старост; ни младост, ни пол, ни чин ни љепота нису могли обуздати бијес освајача. Жене су биле силоване у наручју својих мужева, кћерке под ногама својих очева, беспомоћни пол је изложен двострукој жртви врлине и живота. Ниједна ситуација, колико год била нејасна или света, није избегла крвожедност непријатеља. У једној цркви нађено је педесторо обезглављених жена. Хрвати су се забављали бацањем дјеце у ватру; Папенхајмови Валонци са убадали дојенчад уз мајчину дојку.
Неки официри Лиге, ужаснути овом страшном сценом, усудили су се да подсјете Тилија да учини што је у његовој моћи да заустави покољ. "Врати се за сат времена“, био је његов одговор; "Видјећу шта могу да урадим; војник мора да има неку награду за своју преданост опасностостима и труд."
Ови ужаси су трајали несмањеним бијесом, све док се дим и пламен коначно нису показали препреком зликовцима. Да би појачали збрку и скренули отпор становништва, империјалисти су, у почетку јуриша, на неколико мјеста пуцали по граду. Вјетар који се брзо дизао, ширио је пламен, све док ватра није постала свеобухватна. Заиста је био застрашујући метеж усред облака дима, гомиле мртвих тијела, октшаји мачевима, треска рушевина које падају и потока крви. Атмосфера је усијала; а неподношљива врућина приморала је најзад чак и убице да се склоне у свој логор.
За мање од дванаест сати овај снажан, насељен и просперитетан град, један од најљепших у Њемачкој, претворен је у пепео, са изузетком две цркве и неколико кућа. Администратор Кристијан Вилијам је, након што је задобио неколико рана, заробљен, са тројицом бургомастера; већина официра и магистрата већ је дочекала ужасну смрт. Похлепа официра спасила је четири стотине најбогатијих грађана у нади да ће од њих изнудити претјерану откупнину. Али ово човјечанство је било ограничено на службенике Лиге, које је немилосрдно варварство империјалиста учинило да се сматрају анђелима чуварима.
И ту нам аутор преноси о ужасима које чу учиниле хорде Хрвата (ауторове ријечи) када су провалиле у град, чинећи ужасна звјерства, у једној цркви су обезглавили педесеторо жена и забављали се бацањем дјеце у ватру.

О наведеним звјерствима хрватског контигента током масакра у Магденбургу пише и Џон Мичел (овдје стр. 181-182) који описује живот војводе Албрехта фон Валенштајна који је кроз писма оставио и свједочанства о тим монтруозностима Хрвата.
Но историјске рукописе треба некад читати "између редова", ту једно писмо открива какву су "репутацију" имали Хрвати. (овдје стр 240)
Pogledajte prilog 1412183
Пред нама су писма писана Хоику и Галасу на ту тему и садрже прецизна упутства да се уздрже од свих аката насиља и терора. „Нека ништа“, каже он, "не буде уништено или одузето од сељака, јер морамо живјети током зиме, од залиха које овде можемо наћи“. У постскриптуму се додаје: "Хрвати се морају под пријетњом смрти спријечити од терора и пљачке над народом“.
И ту Албрехт фон Валенштајн даје директиве Хоику и Галасу да се Хрвати под пријетњом смрти морају спријечити од терора и пљачле цивилног становништва. Хрватски контигент је чинио занемариву бројност у војним ефективима Католичке лиге, не више од 2-3% па ипак Албрехт фон Валенштајн их апострофира као оне који се морају обуздати. И то говори о том контигенту за којег немамо апсолутно никаквог податка да је допринео макар и минорно током било које битке, но ето приликом непочинштава дошли би на своје
Austrougarski vice-maršal Gherter:
"Ja nisam video u svome životu, ni čuo za zveri u ljudskom obličiju poput hrvatskih vojnika. Mada su ratovali sa nama i prvenstveno služili za zastrašivanje i represiju nad narodom, ja kao čovek se stidim sto su stajali u našim redovima. U samoj borbi bi napuštali položaje, dok bi veoma vešto izbegavali protivničku vojsku i uvek se kretali ka zbegovima koje su sačinjavali goloruki ljudi, žene i deca. Kada bi ih ponekad i stizali činili su strahote od kojih se i nama dizala kosa na glavi. Oni su pogan svetu i evropskoj kulturi."
 
Plaćenici koje su zapadni Europljani nazivali Hrvatima za vrijeme Tridesetogodišnjeg rata dolazili su s područja Vojne krajine, koja je bila militarizirana zona s već spremnom vojskom i iskusnim vojnicima. Ako su stanovništvo Vojne krajine većinski činili Hrvati, onda je istina da su Hrvati postali zloglasni tijekom spomenutog rata.
Зар се ти ниси овде хвалио и поносио крватом као хрватским изумом који је прихватио сео свет?
Она је настала управо за време овог рата. Хрваски мародери су као трофеје око врата носили нанизане
одсечене уши и језике јадника којих су се дочепали. Због наредбе да се такво знамење има уклонити
осмислили су да марамом која је до тада ношена попут каубојске, везана у троугао, вежу на други начин
како би сакрили и задржали паклене трофеје. Мараме су се од свежих трофеја квасиле крвљу и тако
добиле назив крвате, што је уз народност власника чинило занимљиву игру речи.
Шта би болесни запад прихватио него такво нешто, једини бели народ који кравату није прихватио до
двадесетог века и није учествовао у овом рату је руски православни народ.
Ја је ни на венчању нисам носио, имао сам белу кошуљу са руском крагном и везеним покривачем дугмади.
 
Većina tih "Hrvata" je regrutirana iz Vojne Krajine.

Većina stanovnika Vojne Krajine nisu bili etnički Hrvati nego Srbi ("Vlasi").

To što su radili ti "Hrvati" nisu radili Hrvati nego Srbi.

To ti Srbi ("Hrvati") nisu radili jer su bili Srbi, niti Hrvati jer su bili Hrvati, nego zato što su kao vojne jedinice imali takvu svrhu i naredbu da to čine kao husarska laka konjica. Radili su isto ono što su njihovi preci, poturice radile po cijelom Balkanu i što su ostali iskopirali od vojski Turaka.
А чувени хрватски изум крвата? Па не може јаре и паре.
А има и стрипова из тог времена.
Све ове радње радили су ваши стари у ДСР-у, опет над нејачи, фактографски још боље забележене.
241180_2785102_iff.jpg
 
Poslednja izmena:
Naslov pise Hrvata a ne Ustasa. Jel ti mrzis hrvate?
Усташи још нису постојали у то време, јављају се век и по касније у српском народу.
И тај термин Хрвати су позајмили и као и све чега се дотакну назлогласили, као Хитлер
Свастику и симбол голготе.
 
Pa zar nije slaven dokazao da je taj citat lazan
Као што видиш није. На основу историјских списа и сведочанстава о највећим лешинарима
тадашњег времена а повратника у двадесетом веку, отварач има право на уметнички приказ
суштине теме датим насловом.
 
Као што видиш није. На основу историјских списа и сведочанстава о највећим лешинарима
тадашњег времена а повратника у двадесетом веку, отварач има право на уметнички приказ
суштине теме датим насловом.

Pa daj izvor
 
Није ваљда пресушио? Нисам знао да историјски извори могу пресушити.
Можда још није дотекао до места где си се укључио.
Крени од почетка, напи се за извора, истина ће те ослободити.
 
Зар се ти ниси овде хвалио и поносио крватом као хрватским изумом који је прихватио сео свет?
Она је настала управо за време овог рата. Хрваски мародери су као трофеје око врата носили нанизане
одсечене уши и језике јадника којих су се дочепали. Због наредбе да се такво знамење има уклонити
осмислили су да марамом која је до тада ношена попут каубојске, везана у троугао, вежу на други начин
како би сакрили и задржали паклене трофеје. Мараме су се од свежих трофеја квасиле крвљу и тако
добиле назив крвате, што је уз народност власника чинило занимљиву игру речи.
Шта би болесни запад прихватио него такво нешто, једини бели народ који кравату није прихватио до
двадесетог века и није учествовао у овом рату је руски православни народ.
Ја је ни на венчању нисам носио, имао сам белу кошуљу са руском крагном и везеним покривачем дугмади.
Ti hrvatski vojnici su bili dobrim dijelom iz Vojne krajine. Želiš reći da su ipak Hrvati većinski naseljavali Vojnu krajinu? :think:
 

Back
Top