Književnost Sa Preverom u Parizu, sa čika Andrašom po salašima

[Nina]

U svim birokratskim formularima, u rubrici „zanimanje“, Miroslav Antić (1932–1986) navodi istu profesiju. Novinar! Njoj posvećuje „šest sati dnevno i od toga živi“.
Najpre je radio u listu Pančevac, a od 1954. u novosadskom Dnevniku. Obično petkom, čije novo izdanje priprema Laguna, pokazuje da je bio majstor uvodnika,
komentara i reportaže. Govorimo o feljtonistici, spoju „informacije“ i „književnosti“ – napomenuće – uz opasku da je sa „malo tuge i osmeha“ pokušao da imitira Čehova.

„Živeo sam mnogo života. Bar osam. Prvi život mi je novinarstvo. Drugi život mi je poezija. Onda: film, televizija, pozorište, moj život su i skitanja, lutanja, žene.
A u post skriptumu dodajem kafane, Cigani, taksi šoferi. Sve sam to mogao zato što sam bio novinar.“

Na stodvadesetpetogodišnjicu rođenja Žaka Prevera, čitamo članak u kome beleži kako ga je 1966. posmatrao iz kuće Borisa Vijana.
Izašao je na terasu i gledao francuskog pesnika dok silazi da izbaci đubre. Čekao ga dok je 1961. kupovao espadrile kod Prizonika.

 

[Nina]

 

[Nina]

U antologijskoj reportaži Čari Prevera, opisao je posetu tom velikanu. „Bio sam kod Prevera. On se boji novinara. ’Novinari’, kaže, ’uvek izvrnu pravu stvar. Govorićemo kao pesnici.’ Zatim smo pili viski i sok. Prever više ne pije. Sada mu je šezdeset devet godina. Od trinaeste do šezdeset pete pio je najgora pića ovog sveta i pisao najlepše stihove mnogih naših mladosti… Zamolio me je da mu pomognem da odvoji češke od poljskih, mađarske od jugoslovenskih knjiga. Bio sam više od dva sata bibliotekar Žaka Prevera i prvi put u životu sam ga sasvim razumeo. Valja videti čoveka. Zatim se vidi i pesnik. Uopšte nismo razgovarali o velikim problemima ovog sveta. Prever je jednostavan i čudno uznemiren mladić u starosti. Liči mi na Milana Konjovića. Stalno šeta. Večno je u nekom grču. ‘Poezija’, kaže mi, ‘to je nešto izmišljeno. Pesnik je svako. Izađite na ulicu. Svakog trenutka tamo neko nosi po jednu pesmu u sebi. Život je kratak da sve to zapišemo…’ U ustima večita cigareta. Jedna od onih crnih, kao naša Drava…“

Na Jutjubu postoji snimak – Igor Đorđević čita Antićev komentar Zašto mrzim filter. Manje od mesec dana posle posete Preveru, u lokalu „Kod Elze“, u Subotici, upoznaje čika Andraša. „Skvrčeni“ sedamdesettrogodišnjak, „sav usukan kao sveća“, pita da li može da pokupi pikavce iz pepeljare. Kupi ih, razdvaja, meša duvan i prodaje ga po salašima.

Tekst je izašao 5. decembra 1969. Pre pola veka: „I ja sad mrzim filtere. Mrzim ih, pa kao u nekoj pokvarenoj priči, počinjem da gledam i ljude tako. Vidim čoveka, ima filter na glavi. Natakao ga, namestio ga, dobio neku životnu važnost s tim filterom. A meni dođe divljačka namera da otkinem čoveku to srce. Vidim ljude sa filterom na duši. Na očima. Na onom što se ne govori u novinama. Sam go filter među ljudima. I stvarno mislim: mnogo je blesavo ovo novo doba.“
(radar)

 

[Soradze]

„I ja sad mrzim filtere. Mrzim ih, pa kao u nekoj pokvarenoj priči, počinjem da gledam i ljude tako. Vidim čoveka, ima filter na glavi. Natakao ga, namestio ga, dobio neku životnu važnost s tim filterom. A meni dođe divljačka namera da otkinem čoveku to srce. Vidim ljude sa filterom na duši. Na očima. Na onom što se ne govori u novinama. Sam go filter među ljudima. I stvarno mislim: mnogo je blesavo ovo novo doba.“
(radar)

Prelepo...