Nikita Kulganov
Buduća legenda
- Poruka
- 33.259
- Rusko selo je postajalo crnacka severnoamericka plantaža iz vremena Čiča Tominog vremena. - Vasilji Ključevski
- Rusko carstvo je bilo feudalni leš, gde su vladali glad i ustanci, a Krvavi Nikolaj Romanov drugi je nesvesno zadao poslednji udarac lešini. - Predrag Raus
Rusija se počela da širi na Istok i Jug gde su osvojili nove teritorije i porobili narode koji su tamo živeli. Na tim područijima je sprovedena nasilna slovenizacija i pravoslavizacija ( koja nije uspela na Kavkazu i Centralnoj Aziji ).
Rusija je bila feudalna centralistička i apsolutna carevina, gde su je većina stanovništva živela u bedi, i umirali od gladi.
Узевши у обзир редовна давања држави и власнику земље, руски сељаци били су на ивици глади чак и у родним годинама.
https://sr.wikipedia.org/wiki/Руска_глад_(1601—1603)?
fbclid=IwAR1PDdDE7dwdeW_sSOO2XuA21G5M9Csb9xQexSr3ARJb9O0Ksq0kv7Ic-WA
Zemljoradnik je živio i radio na zemlji koju mu je dao spahija i plaćao je prisilnim radom ili zemljom. Prisilni rad značio je da je određeni broj dana u sedmici poljoprivrednik oranio polje ili iskopavao krompir za vlasnika zemlje, a ne za sebe. Zemljište je značilo da poljoprivrednik radi kako je želio, ali dužan je predati ubrani dio žetve ili novac u određenom roku.
U 18. veku poljoprivreda je istrajala i čak se povećavala. Na primjer, u vrijeme Petra I (vladao je od 1682. do 1725. godine) produžila se praksa prodaje ili darivanja seljacima. Sam car poklonio je knezu Aleksandru Menšikovu oko 100.000 prognanih seljaka. Za vrijeme Katarine II (1762. - 176.) plemići su dobili pravo kažnjavati svoje seljake i slati ih u zatvor.
"Nalozi za oranje" Aleksandra I (1803.) dali su spahiju pravo da pusti seljake, ali spahiji nisu žurili sa njegovim provođenjem. Samo 1,5% svih ovisnih seljaka dobilo je slobodu dok je ovaj dekret bio na snazi.
Nakon dužeg perioda priprema, reforma je završena. 1861. godine Aleksandar II potpisao je manifest o ukidanju poljoprivrede. U to je vrijeme 23 milijuna seljaka dobilo slobodu, a oni su činili 34% stanovništva carstva.
Međutim, seljaci su ostali u ovisnom položaju. Zemlja na kojoj su živjeli još uvijek je bila u vlasništvu spahija, pa su je morali kupiti ili napustiti i otići raditi u gradove.
Položaj običnog naroda u Ruskoj Imperiji bio je toliko loš i bedan da na kraju praktično niko nije podržavao cara. Decenije krvavih represalija i pokolja obespravljenih seljaka i radnika ostavile su duboki trag.
https://www.telegraf.rs/zanimljivos...Fd8TzsjoLNMUHaq-VXk2k92jQYv17Iv6pRzkJa3EtTaQk
Tri dana pre 22. januara 1905. godine, pravoslavni sveštenik i zastupnik u potpunosti obespravljenih i potlačenih ruskih radnika, Georgij Apolonovič Gapon, obaveštava vladu o svom planu da predvodi procesiju do Zimskog dvorca kako bi caru predao peticiju radnika koji su tražili sve ono što je nama danas sasvim normalno.
U nedelju, 22. januara počinje mirni marš. Ljudi nose ikone pred sobom, nacionalnu zastavu i portrete Nikolaja II. Pevaju državnu himnu "Bože spasi Cara". Policija nije zabeležila ni jednu jedinu konfrontanciju sa trupama koje su bile okupljene na strateškim bulevarima i mostovima.
Epilog: između 200 i 1.000 mrtvih i više stotina ili hiljada ranjenih. Dok je bežao držeći ikone prosvirane mecima, narod je vikao: "Car nam neće pomoći!". Nikolaj u dnevnik zapisuje: "Težak dan! U Sankt Peterburgu je došlo do ozbiljne pometnje zbog želje radnika da dođu do Zimske palate. Trupe su morale da pucaju u različitim delovima grada, bilo je mnogo mrtvih i ranjenih. Bože, kako je to bolno i loše!".
Uzroci
Prvi je agrarni problem. Ruski seljaci su bili u katastrofalnom ekonomskom i političkom položaju, i potpuno obespravljeni uprkos oslobođenju od kmetstva. Na primer, plaćali su visoke poreze i rentu na zemlju koja je pripadala selu a ne pojedincima, koju oni nisu mogli ni da prodaju niti da je se odreknu, nakon čega im skoro ništa nije ostajalo za život.
Zemlja koja je svakoj pojedinačnoj porodici dodeljena na korišćenje je bila toliko mala da nisu mogli da prežive. Istraživanja sprovedena od strane ruske vlade pokazuju da u tom vremenu nije postojao ni jedan seoski kraj u imperiji koji je bio prosperitetan. Zbog svega ovoga dolazilo je do čestih seljačkih buna koje su gušene ozbiljnim pokoljima od strane vladinih trupa.
Drugi je problem nacionalnosti. Naime, tretman ruske države prema nacionalnim manjinama, pre svega Jevrejima, Poljacima, Litvancima, Fincima, Estoncima i Letoncima, bio je u toj meri monstruozan da podseća na tretman srpske i drugih hrišćanskih populacija od strane Otomanske imperije.
Takozvana "rusifikacija" je bila zvanična politika koja je imala za cilj da od tih ljudi stvori Ruse - nešto što oni ne samo da nisu bili, nego nisu ni želeli da budu. Da bi se taj cilj postigao Rusko Carstvo je primenjivalo "dahijske" metode: ruska kultura je nametana, manjinske škole zatvarane, novine zabranjivane, jezik i religija stavljani van zakona.
Finci u Jakobstadu protestuju protiv carske vlasti 1905.
Treći problem je bilo radničko pitanje. Iz perspektive carske vlade i prestola, radnici jedva da su trebali da imaju ikakva prava. Premda se radi o vremenu u kome radnička prava inače nisu bila velika, u Rusiji su išla ispod minimuma najcrnjeg minimuma.
Kao zemlja u kojoj je industrijalizacija bila tek u povoju, radno vreme je bilo 12 sati, bili su predmet proizvoljnih kazni od strane rukovodstva, nije im bilo dozvoljeno da se organizuju u sindikate, bilo im je oduzeto pravo na štajk, i tako dalje. Najvažnije od svega, bili su najslabije plaćeni radnici u Evropi. Živeli su u najgorim mogućim životima.
Četvrti problem je bila obrazovana klasa. Ministar unutrašnjih dela Rusije Vjačeslav fon Plehve, koga će 1904. godine ubiti militantno krilo Socijal-revolucionarne partije (inače u kasnijim godinama ubedljivo najpopularnije partije u Rusiji, posebno među seljacima), smatrao je da su škole gorući problem imperije.
Problem je bio u tome što su osnovci, srednjoškolci i studenti počinjali da razmišljaju svojom glavom, a pritom ih je bilo i više od kako je došlo do ukidanja ropstva. Plehve je mislio da se radilo o lošoj obuci na polju patriotizma i religije, pa nije uspeo da uvidi da je zapravo to samo simptom šireg problema: narod je počinjao da mrzi i cara i državu iz dna duše.
Mesec dana pre Krvave nedelje došlo je do štrajka radnika u fabrici Putilova u Petrogradu. Uskoro je 80.000 radnika obustavilo rad. Potom se, u skladu sa tim dešavanjima, desila Krvava nedelja. Uskoro je cela zemlja je bila u prekidu i blokadi, a praktično nijedna železnička linija nija bila operativna.
E, tada su počeli masakri. Recimo, u Rigi je ubijeno 80 demonstranata, u Varšavi preko 100, a takvih je pokolja bilo diljem zemlje. Počele su da izbijaju i mornaričke pobune u Sevastopolju, Vladivostoku i Kronštatu.
U junu izbila je pobuna na oklopnjači Potemkin kada su mornari odbili da jedu trulo meso u kome su bili vidljivi crvi, a oficirski kadar zapretio da će streljati svakoga ko odbije. Razvili su crvenu zastavu i zaplovili ka Odesi koja je bila u štrajku, i gde su vladine snage vršile pokolje demonstranata.
Car po ustavu nije smanjio svoje nadležnosti i nije prestao da bude samodržac. Odbijao je sve što je Duma tražila, poput opšteg prava glasa i toga da oni umesto cara postavljaju ministre. Mogao je da je raspusti po sopstvenom nahođenju, što je često radio. Premda je svaki zakon mogla da donese Duma, car je mogao da proglasi vanredni zakon bez njihovog parafa.
- Žene burlaci, što su vukli brodova, za najnižu dnevnicu, i bez ikavih prava. U isto vreme na Zapadu radnici već imaju neka radnička prava, imaju sindikate i bolje zarade nego u carskoj Rusiji.
Rusija je u Prvi svetski rat ušla potpuno nepripremljena, u svakom mogućem smislu, i već tokom proleća i leta 1915. godine izgubila je skoro milion i po ljudi, uz još milion koliko joj je palo u zarobljeništvo. Sa vojskom u povlačenju, Rusi iza linija fronta udarili su na Nemce koji već dugo žive i rade u njihovoj zemlji.
Zbog ogromnog broja ljudi na frontu, došlo je do kolapsa čitave ekonomije. Pobune i ustanci su bili na svakom koraku, a Petrograd praktično pod vlašću štrajkača i revoltiranih vojnika. Glad je vladala svuda, sa nestašicom svake robe, inflacija je bila zaprepašćujuća, a nije pomoglo ni to što je Nikolaj zabranio Rusima da piju tokom rata da bi im digao moral. Ovo ne samo da je razbesnelo ljude, nego je i budžet ostavilo bez važnog izbora prihoda.
Car raspušta Dumu i naređuje slanje pojačanja u grad na Nevi. Prekasno. 12. marta jedan puk za drugim dižu pobune, uključujući i legendarni Preobraženski puk Imperijalne garde, najstariji i najtvrdokorniji puk osnovan od strane Petra Velikog. Gore arsenali, sudovi, policijske stanice, ministarstvo unutrašnjih poslova i generalštab. Do mraka tog dana, 60.000 vojnika je ustalo protiv cara.
Pripadnici Dume i demokratski izabranih radničkih sovjeta formiraju Privremenu vladu u pokušaju da zavedu red. Traže abdikaciju imperatora. Generali, savetnici i njegovi doskorašnji ministri mu objašnjavaju da nema drugog izbora. Svi od njega traže da abdicira. On na kraju popušta.
Za to je na kraju platio svojim životom, a sa njim i njegova porodica. Žalosno je ono što im se desilo, ali ništa žalosnije nego ono što se dogodilo milionima drugih Rusa tokom njegovog carevanja.
https://www.telegraf.rs/zanimljivos...Fd8TzsjoLNMUHaq-VXk2k92jQYv17Iv6pRzkJa3EtTaQk
https://www.history.com/news/romano...RNGIB6T7lox05NwYBFfDNw5SaCx2jDegBnQ4smb7UZbxQ
Kad vojska Nikolaja II ubije 270 rudara i nikom ništa
https://www.telegraf.rs/zanimljivos...As9RPlVq8-Pg0kRSyqklSGZ-9A21e7KXNZDDhMiiJs1Fw
Lenski pokolj u kojem je stradalo više stotina rudara odigrao se 17. aprila 1912, kada su ruske carske trupe pucale u nekoliko hiljada štrajkača koji su tražili normalne uslove rada. Fotografiju je zaplenio kapetan Treščenkov, koji je masakr naredio, ali nije uništena. Objavljena je posle Oktobarske revolucije.
Sistem carske Rusije je bio feudalan i zaostao, gde je car i njegova elita eksploatisali svoj sopstveni narod do smrt. Tolstoj u svom delu Vaskrsenju, u referencama navodi da na imanjima spahije preko zime nisu htele da hrane decu od kmetova, tako da su deca masovno umirala. Da su u rodnim godinama useva kmetovi bili na ivici umiranja od gladi, i da se pojavljivao kanibalizam.
Milioni Rusa su umirali od gladi, dok su psi carske porodce jeli bifteke.
- Rusko carstvo je bilo feudalni leš, gde su vladali glad i ustanci, a Krvavi Nikolaj Romanov drugi je nesvesno zadao poslednji udarac lešini. - Predrag Raus
Rusija se počela da širi na Istok i Jug gde su osvojili nove teritorije i porobili narode koji su tamo živeli. Na tim područijima je sprovedena nasilna slovenizacija i pravoslavizacija ( koja nije uspela na Kavkazu i Centralnoj Aziji ).
Rusija je bila feudalna centralistička i apsolutna carevina, gde su je većina stanovništva živela u bedi, i umirali od gladi.
Узевши у обзир редовна давања држави и власнику земље, руски сељаци били су на ивици глади чак и у родним годинама.
https://sr.wikipedia.org/wiki/Руска_глад_(1601—1603)?
fbclid=IwAR1PDdDE7dwdeW_sSOO2XuA21G5M9Csb9xQexSr3ARJb9O0Ksq0kv7Ic-WA
Zemljoradnik je živio i radio na zemlji koju mu je dao spahija i plaćao je prisilnim radom ili zemljom. Prisilni rad značio je da je određeni broj dana u sedmici poljoprivrednik oranio polje ili iskopavao krompir za vlasnika zemlje, a ne za sebe. Zemljište je značilo da poljoprivrednik radi kako je želio, ali dužan je predati ubrani dio žetve ili novac u određenom roku.
U 18. veku poljoprivreda je istrajala i čak se povećavala. Na primjer, u vrijeme Petra I (vladao je od 1682. do 1725. godine) produžila se praksa prodaje ili darivanja seljacima. Sam car poklonio je knezu Aleksandru Menšikovu oko 100.000 prognanih seljaka. Za vrijeme Katarine II (1762. - 176.) plemići su dobili pravo kažnjavati svoje seljake i slati ih u zatvor.
"Nalozi za oranje" Aleksandra I (1803.) dali su spahiju pravo da pusti seljake, ali spahiji nisu žurili sa njegovim provođenjem. Samo 1,5% svih ovisnih seljaka dobilo je slobodu dok je ovaj dekret bio na snazi.
Nakon dužeg perioda priprema, reforma je završena. 1861. godine Aleksandar II potpisao je manifest o ukidanju poljoprivrede. U to je vrijeme 23 milijuna seljaka dobilo slobodu, a oni su činili 34% stanovništva carstva.
Međutim, seljaci su ostali u ovisnom položaju. Zemlja na kojoj su živjeli još uvijek je bila u vlasništvu spahija, pa su je morali kupiti ili napustiti i otići raditi u gradove.
Položaj običnog naroda u Ruskoj Imperiji bio je toliko loš i bedan da na kraju praktično niko nije podržavao cara. Decenije krvavih represalija i pokolja obespravljenih seljaka i radnika ostavile su duboki trag.
https://www.telegraf.rs/zanimljivos...Fd8TzsjoLNMUHaq-VXk2k92jQYv17Iv6pRzkJa3EtTaQk
Tri dana pre 22. januara 1905. godine, pravoslavni sveštenik i zastupnik u potpunosti obespravljenih i potlačenih ruskih radnika, Georgij Apolonovič Gapon, obaveštava vladu o svom planu da predvodi procesiju do Zimskog dvorca kako bi caru predao peticiju radnika koji su tražili sve ono što je nama danas sasvim normalno.
U nedelju, 22. januara počinje mirni marš. Ljudi nose ikone pred sobom, nacionalnu zastavu i portrete Nikolaja II. Pevaju državnu himnu "Bože spasi Cara". Policija nije zabeležila ni jednu jedinu konfrontanciju sa trupama koje su bile okupljene na strateškim bulevarima i mostovima.
Epilog: između 200 i 1.000 mrtvih i više stotina ili hiljada ranjenih. Dok je bežao držeći ikone prosvirane mecima, narod je vikao: "Car nam neće pomoći!". Nikolaj u dnevnik zapisuje: "Težak dan! U Sankt Peterburgu je došlo do ozbiljne pometnje zbog želje radnika da dođu do Zimske palate. Trupe su morale da pucaju u različitim delovima grada, bilo je mnogo mrtvih i ranjenih. Bože, kako je to bolno i loše!".
Uzroci
Prvi je agrarni problem. Ruski seljaci su bili u katastrofalnom ekonomskom i političkom položaju, i potpuno obespravljeni uprkos oslobođenju od kmetstva. Na primer, plaćali su visoke poreze i rentu na zemlju koja je pripadala selu a ne pojedincima, koju oni nisu mogli ni da prodaju niti da je se odreknu, nakon čega im skoro ništa nije ostajalo za život.
Zemlja koja je svakoj pojedinačnoj porodici dodeljena na korišćenje je bila toliko mala da nisu mogli da prežive. Istraživanja sprovedena od strane ruske vlade pokazuju da u tom vremenu nije postojao ni jedan seoski kraj u imperiji koji je bio prosperitetan. Zbog svega ovoga dolazilo je do čestih seljačkih buna koje su gušene ozbiljnim pokoljima od strane vladinih trupa.
Drugi je problem nacionalnosti. Naime, tretman ruske države prema nacionalnim manjinama, pre svega Jevrejima, Poljacima, Litvancima, Fincima, Estoncima i Letoncima, bio je u toj meri monstruozan da podseća na tretman srpske i drugih hrišćanskih populacija od strane Otomanske imperije.
Takozvana "rusifikacija" je bila zvanična politika koja je imala za cilj da od tih ljudi stvori Ruse - nešto što oni ne samo da nisu bili, nego nisu ni želeli da budu. Da bi se taj cilj postigao Rusko Carstvo je primenjivalo "dahijske" metode: ruska kultura je nametana, manjinske škole zatvarane, novine zabranjivane, jezik i religija stavljani van zakona.
Finci u Jakobstadu protestuju protiv carske vlasti 1905.
Treći problem je bilo radničko pitanje. Iz perspektive carske vlade i prestola, radnici jedva da su trebali da imaju ikakva prava. Premda se radi o vremenu u kome radnička prava inače nisu bila velika, u Rusiji su išla ispod minimuma najcrnjeg minimuma.
Kao zemlja u kojoj je industrijalizacija bila tek u povoju, radno vreme je bilo 12 sati, bili su predmet proizvoljnih kazni od strane rukovodstva, nije im bilo dozvoljeno da se organizuju u sindikate, bilo im je oduzeto pravo na štajk, i tako dalje. Najvažnije od svega, bili su najslabije plaćeni radnici u Evropi. Živeli su u najgorim mogućim životima.
Četvrti problem je bila obrazovana klasa. Ministar unutrašnjih dela Rusije Vjačeslav fon Plehve, koga će 1904. godine ubiti militantno krilo Socijal-revolucionarne partije (inače u kasnijim godinama ubedljivo najpopularnije partije u Rusiji, posebno među seljacima), smatrao je da su škole gorući problem imperije.
Problem je bio u tome što su osnovci, srednjoškolci i studenti počinjali da razmišljaju svojom glavom, a pritom ih je bilo i više od kako je došlo do ukidanja ropstva. Plehve je mislio da se radilo o lošoj obuci na polju patriotizma i religije, pa nije uspeo da uvidi da je zapravo to samo simptom šireg problema: narod je počinjao da mrzi i cara i državu iz dna duše.
Mesec dana pre Krvave nedelje došlo je do štrajka radnika u fabrici Putilova u Petrogradu. Uskoro je 80.000 radnika obustavilo rad. Potom se, u skladu sa tim dešavanjima, desila Krvava nedelja. Uskoro je cela zemlja je bila u prekidu i blokadi, a praktično nijedna železnička linija nija bila operativna.
E, tada su počeli masakri. Recimo, u Rigi je ubijeno 80 demonstranata, u Varšavi preko 100, a takvih je pokolja bilo diljem zemlje. Počele su da izbijaju i mornaričke pobune u Sevastopolju, Vladivostoku i Kronštatu.
U junu izbila je pobuna na oklopnjači Potemkin kada su mornari odbili da jedu trulo meso u kome su bili vidljivi crvi, a oficirski kadar zapretio da će streljati svakoga ko odbije. Razvili su crvenu zastavu i zaplovili ka Odesi koja je bila u štrajku, i gde su vladine snage vršile pokolje demonstranata.
Car po ustavu nije smanjio svoje nadležnosti i nije prestao da bude samodržac. Odbijao je sve što je Duma tražila, poput opšteg prava glasa i toga da oni umesto cara postavljaju ministre. Mogao je da je raspusti po sopstvenom nahođenju, što je često radio. Premda je svaki zakon mogla da donese Duma, car je mogao da proglasi vanredni zakon bez njihovog parafa.
- Žene burlaci, što su vukli brodova, za najnižu dnevnicu, i bez ikavih prava. U isto vreme na Zapadu radnici već imaju neka radnička prava, imaju sindikate i bolje zarade nego u carskoj Rusiji.
Rusija je u Prvi svetski rat ušla potpuno nepripremljena, u svakom mogućem smislu, i već tokom proleća i leta 1915. godine izgubila je skoro milion i po ljudi, uz još milion koliko joj je palo u zarobljeništvo. Sa vojskom u povlačenju, Rusi iza linija fronta udarili su na Nemce koji već dugo žive i rade u njihovoj zemlji.
Zbog ogromnog broja ljudi na frontu, došlo je do kolapsa čitave ekonomije. Pobune i ustanci su bili na svakom koraku, a Petrograd praktično pod vlašću štrajkača i revoltiranih vojnika. Glad je vladala svuda, sa nestašicom svake robe, inflacija je bila zaprepašćujuća, a nije pomoglo ni to što je Nikolaj zabranio Rusima da piju tokom rata da bi im digao moral. Ovo ne samo da je razbesnelo ljude, nego je i budžet ostavilo bez važnog izbora prihoda.
Car raspušta Dumu i naređuje slanje pojačanja u grad na Nevi. Prekasno. 12. marta jedan puk za drugim dižu pobune, uključujući i legendarni Preobraženski puk Imperijalne garde, najstariji i najtvrdokorniji puk osnovan od strane Petra Velikog. Gore arsenali, sudovi, policijske stanice, ministarstvo unutrašnjih poslova i generalštab. Do mraka tog dana, 60.000 vojnika je ustalo protiv cara.
Pripadnici Dume i demokratski izabranih radničkih sovjeta formiraju Privremenu vladu u pokušaju da zavedu red. Traže abdikaciju imperatora. Generali, savetnici i njegovi doskorašnji ministri mu objašnjavaju da nema drugog izbora. Svi od njega traže da abdicira. On na kraju popušta.
Za to je na kraju platio svojim životom, a sa njim i njegova porodica. Žalosno je ono što im se desilo, ali ništa žalosnije nego ono što se dogodilo milionima drugih Rusa tokom njegovog carevanja.
https://www.telegraf.rs/zanimljivos...Fd8TzsjoLNMUHaq-VXk2k92jQYv17Iv6pRzkJa3EtTaQk
https://www.history.com/news/romano...RNGIB6T7lox05NwYBFfDNw5SaCx2jDegBnQ4smb7UZbxQ
Kad vojska Nikolaja II ubije 270 rudara i nikom ništa
https://www.telegraf.rs/zanimljivos...As9RPlVq8-Pg0kRSyqklSGZ-9A21e7KXNZDDhMiiJs1Fw
Lenski pokolj u kojem je stradalo više stotina rudara odigrao se 17. aprila 1912, kada su ruske carske trupe pucale u nekoliko hiljada štrajkača koji su tražili normalne uslove rada. Fotografiju je zaplenio kapetan Treščenkov, koji je masakr naredio, ali nije uništena. Objavljena je posle Oktobarske revolucije.
Sistem carske Rusije je bio feudalan i zaostao, gde je car i njegova elita eksploatisali svoj sopstveni narod do smrt. Tolstoj u svom delu Vaskrsenju, u referencama navodi da na imanjima spahije preko zime nisu htele da hrane decu od kmetova, tako da su deca masovno umirala. Da su u rodnim godinama useva kmetovi bili na ivici umiranja od gladi, i da se pojavljivao kanibalizam.
Milioni Rusa su umirali od gladi, dok su psi carske porodce jeli bifteke.
Nije to opsednutost nego upućenost Srba na rusku državu bar od vremena srpske nacionalne revolucije u 19. veku, i tu postoji fenomen kog potenciraju čak i rusofobi, ruska politika, nazovimo je spoljnom politikom, je prema Srbiji koja se oslobađala od vekovnog turskog ropstva bila znatno liberalnija od one koje su ruski vlastodržci sprovodili na unutrašnjem planu. To je možda i paradoks, da se uz posredovanje i aminovanje ruskog cara u Srbiji nastoji uspostaviti neki sistem koji je bar nominalno napredniji od onoga koji u tom razdoblju postoji u Ruskoj imperiji, koja je bila apsolutistička monarhija.
