Вартоломејев план за Црну Гору
Јоаникије мора да каже има ли Фанар саговорнике у Митрополији црногорско-приморској
Црна Гора као следећа Украјина
Понедељак, 12.01.2026. у 15:41
Владимир Вуковић
Саопштење Прес-бироа Службе спољне обавештајне службе Руске Федерације не сме се читати као пука политичка пропаганда, нити као усамљени иступ у низу оштрих формулација на рачун цариградског патријарха Вартоломеја. Оно што је у том тексту изговорено језиком обавештајне анализе, у црквеном смислу представља озбиљно упозорење да је процес систематског разарања канонског поретка Православне цркве ушао у нову фазу – фазу у којој се више не нападају само спољне границе, већ се траже и користе унутрашње пукотине.
Искуство Украјине показало је да Вартоломеј не делује импулсивно, нити изоловано. Распарчавање православне Украјине није било изолован инцидент, већ лабораторијски пример како се један народ и једна помесна Црква могу довести у стање трајног раскола, уз спољну политичку подршку и унутрашњу црквену колаборацију. Исто се данас, како упозоравају руски извори, покушава у балтичким државама, где се уз помоћ локалних власти, националистичких структура и отворено русофобичних кругова настоји да се православне заједнице отргну од свог канонског центра и ставе под директну контролу Фанара.
Међутим, оно што је за српски црквени простор најважније јесте чињеница да се у овом саопштењу Српска православна црква помиње као „посебно тврдоглава“. У преводу са дипломатског и обавештајног језика, то значи да је СПЦ препозната као једна од последњих институционалних брана против концепта по којем Цариград жели да се наметне као надцрквени центар моћи, супротан саборности и канонском устројству православља.
У том контексту, помињање намере да се додели аутокефалност такозваној „Црногорској православној цркви“ не треба схватити као крајњи циљ, већ као инструмент. Секте које предводе Мираш Дедеић или Борис Бојовић саме по себи нису довољне да изазову озбиљан црквени потрес. Оне су маргиналне, без стварне духовне тежине и без дубљег упоришта у народу. Али управо зато оне нису суштина проблема, већ параван.
Суштина проблема лежи у Црној Гори, и то унутар саме Српске православне цркве. Деценијама у Митрополији црногорско-приморској постоје кругови који нису прихватили саборни карактер СПЦ, који су митрополију доживљавали као засебну историјску, па и политичку категорију, и који су свесно или подсвесно неговали идеју посебности која лако може прерасти у аутономаштво, а у погодном тренутку и у отворени црквени сепаратизам.
Ти кругови су током година показивали упадљиву нелагоду при сваком доласку Патријарха српског у Црну Гору. Без обзира да ли је реч о садашњем патријарху Порфирију или његовим претходницима, у јавном и полуприватном дискурсу понављала се иста матрица: Патријарх се доживљавао као гост, а не као поглавар Цркве који и у Црној Гори долази на своје, међу свој народ и у своју јурисдикцију.
То није безазлена семантика. У црквеном смислу, такво размишљање представља опасан отклон од канонске свести и припрема терен за оно што Фанар увек тражи – унутрашњег саговорника. Историја нас учи да расколи никада не почињу споља, већ се споља само довршавају. Они почињу унутар Цркве, кроз амбиције, сујете, идеолошке утицаје и лажно богословље које се касније легализује политичком подршком.
Зато ово саопштење руске обавештајне службе, без обзира на оштру терминологију, треба читати као хладно упозорење: Вартоломеј не рачуна само на Мираша и њему сличне, већ пре свега на могућност да унутар СПЦ, а нарочито у Црној Гори, постоје структуре које би у критичном тренутку могле бити искоришћене као клин за разбијање црквеног јединства.
Управо због тога, ћутање више није неутрална позиција. Јавност има пуно право да затражи јасно и недвосмислено изјашњење митрополита црногорско-приморског Јоаникија. Не декларативно, не уопштено, већ конкретно: о односу према Фанару, о статусу Патријарха српског у Црној Гори и о томе да ли унутар Митрополије постоји толеранција према аутономашким тумачењима црквеног поретка.
Јер ако се на ова питања не одговори сада, одговор ће бити дат касније – али не у корист јединства. Црква која не препозна опасност на време, плаћа цену касније. А цена раскола је увек иста: духовно раслабљење, саблазан међу вернима и отварање простора онима који, како нас Јеванђеље опомиње, долазе у овчијој кожи, а изнутра су вуци грабљиви.
Црна Гора је већ једном била полигон за покушај отимања Цркве од њеног народа. Данас је опасност суптилнија, тиша и зато опаснија. Управо зато је ово тренутак за будност, за јасно разграничавање и за повратак пуној саборности Српске православне цркве, без илузија и без калкулација.
https://www.politika.rs/scc/clanak/...govornike-u-mitropoliji-crnogorsko-primorskoj
