Ruska knjizevnost

Doista, svuda u našem narodu, u kakvim bilo prilikama, pod kakvim bilo uslovima, uvek ima i imaće nekih čudnih lјudi, mirnih i dobrih i, što nije retko, i ne vrlo lenjih, ali kojima je tako sudbinom zanavek određeno da budu večiti siromasi. Oni su uvek beskućnici, oni su uvek alјkavci, oni uvek izgledaju nekako utučeni, kao izgublјeni i potišteni i večito nekoga poslušavaju, kome bilo služe za trčkaranje, obično onima koji su iznenadno stekli i podigli se. Svaki početak, svaka inicijativa, za njih je muka i nevolјa. Oni kao da su i rođeni pod pogodbom da ništa ne počinju sami, nego jedino da služe druge, da ne žive po svojoj volјi nego da igraju kako im drugi svira, njihova je sudbina samo da izvršavaju tuđe naredbe. I, da se to sve upotpuni, nikoje prilike, nikoji preokreti njima ne koriste, oni ne mogu ništa steći. Oni su uvek siromasi. Ja sam opazio da takvi lјudi ne postoje samo u narodu, nego i u svim krugovima, društvima, u svim redovima, strankama, udruženjima, listovima.

F. M. Dostojevski - Zapisi iz mrtvog doma
 
Baudrillard:
Doista, svuda u našem narodu, u kakvim bilo prilikama, pod kakvim bilo uslovima, uvek ima i imaće nekih čudnih lјudi, mirnih i dobrih i, što nije retko, i ne vrlo lenjih, ali kojima je tako sudbinom zanavek određeno da budu večiti siromasi. Oni su uvek beskućnici, oni su uvek alјkavci, oni uvek izgledaju nekako utučeni, kao izgublјeni i potišteni i večito nekoga poslušavaju, kome bilo služe za trčkaranje, obično onima koji su iznenadno stekli i podigli se. Svaki početak, svaka inicijativa, za njih je muka i nevolјa. Oni kao da su i rođeni pod pogodbom da ništa ne počinju sami, nego jedino da služe druge, da ne žive po svojoj volјi nego da igraju kako im drugi svira, njihova je sudbina samo da izvršavaju tuđe naredbe. I, da se to sve upotpuni, nikoje prilike, nikoji preokreti njima ne koriste, oni ne mogu ništa steći. Oni su uvek siromasi. Ja sam opazio da takvi lјudi ne postoje samo u narodu, nego i u svim krugovima, društvima, u svim redovima, strankama, udruženjima, listovima.

F. M. Dostojevski - Zapisi iz mrtvog doma
Kliknite za proširenje...



Predobro! :ok:
 
Поздрављајући се, млада замоли свекра да је благослови и прекрсти пред спавање и свекар је радо прекрсти и с очинским осећањем пољуби.

Аксаков: Породична хроника
 
U mladosti Zahar Pavlovič je mislio da će postati pametniji kad odraste. Ali život je prošao nesvesno i bez zastoja, kao nekontrolisani zanos; nijednom Zahar Pavlovič nije osetio vreme kao stvar koja bi mu se odupirala svojom čvrstinom, ono je za nga postojalo samo k zagonetka u mehanizmu budilnika. Ali kada je Zahar Pavlovič saznao tajnu klatna, video je da vreme ne postoji — postoji ravnomerna kruta snaga opruge. Međutim, nešto tiho i tužno bilo je u prirodi, neke sil su delovale nepovratno. Zahar Pavlovič je posmatrao reke, u njima se nije kolebala ni brzina, ni ravan vodostaja, i ta postojanost je izazivala gorku setu. Svakako, bilo je i poplava, spuštali su se zagušljivi pljuskovi, od vetra je zastajao dah, ali je uglavnom tekao tih, ravnodušan život — proticale su reke, rasla trava, smenjivala s godišnja doba. Zahar Pavlovič je smatrao da te ravnomerne sile drže čitavu zemlju u strahu i skamenjenosti, one su na mala vrata doka-zivale umu Zahara Pavloviča da se ništa ne menja nabolje: kakvi su bili sela i ljudi, takvi će i ostati. Da bi se održala ravnoteža sila u prirodi, ljudska nevolja se stalno obnavlja.

Andrej Platonov - Čevengur
 
Daleka vesela pesma

Neko pesmu veselo pevuši,
Daleko je, daleko od mene.
Ja bih hteo da mu se pridružim,
Al' ne daju grudi razbijene.


Uzaludno duša za njom žudi.
U grudima traži slične zvuke,
Zato što su i snagu i grudi
Iznurile nevolja i muke.


Odveć rano misli mi poleću
Ka snovima zemlje ideala.
Rano počeh da ropćem na sreću
I mislim šta prošlost mi je dala.


Rano dušom,strasnom, uzavrelom,
Tražih sebe u dane sumorne,
Pa ne mogu da pevam veselo,
Nemam snage, grudi su umorne.

Sergej Jesenjin
 
Mog brata od tetke život je pretvorio u kriminalca. Čini mi se da je imao sreće. Inače bi neminovno bio značajan partijski funkcioner.
Za to je imao mnoštvo najrazličitijih predispozicija. Međutim, nećemo da istrčavamo pred rudu...
Tetka mi je bila poznati književni redaktor. Njen muž, Aron, bio je direktor vojne bolnice. Osim toga, držao je predavanja i sakupljao marke.
To je bila složna, dobra porodica...
Moj stariji brat je rođen pod prilično zagonetnim okolnostima. Pre udaje, tetka je imala ljubavnu vezu. Zavolela je zamenika
Sergeja Mironoviča Kirova. Zvao se Aleksandar Ugarov. Lenjingradski starci
pamte tog istaknutog aktivistu oblasnog komiteta. On je imao porodicu. A tetku je voleo izvan braka. I tetka je zatrudnela.
Najzad, dođe vreme za porođaj. Odvezli su je u bolnicu.
Majka je otputovala u Smoljni. Izdejstvovala je prijem. Spomenula je Kirovljevom zameniku sestru i njene probleme.
Ugarov je mrko izdao nekoliko zapovesti. Čeljad iz oblasnog komiteta su u stroju nosila cveće i voće u porodilište. A u tetkin stan je
dostavljen minijaturni inkrustrirani stočić iz zalagaonice. Očigledno, rekviriran od klasno tuđih elemenata.
Tetka je rodila zdravog simpatičnog dečaka Borju. Majka je rešila da ponovo ide u oblasni komitet. Nije uspela da izdejstvuje prijem.
I to ne zato što je Ugarov digao nos. Pre će biti obratno. Tih dana su srećnog taticu uhapsili kao narodnog neprijatelja.
Beše trideset osma godina... Tetka ostade sa bebom. Dobro je što joj Ugarov nije bio muž. Inače bi tetku uhapsili. A ovako -
uhapsili su njegovu ženu i decu. Što je, naravno, takođe mučno. Očigledno, tetka je znala šta da radi. Bila je lepa, energična i
samostalna žena. Ako se nečega i bojala, onda samo - partijske kritike...

Sergej Dovlatov - Naši
 
Једном се Ана Григорјевна мотала по кухињи. Деца су се играла са оцем. Неочекивано мој ујак прдну. Деца се почеше смејати.
На буку је дошла Ана Григорјевна. Стала је крај врата, прекрстила руке на грудима и значајно изговорила:
- Деци је ипак потребан отац. Како се весело играју, шале, смеју...
Довлатов: Наши
:rotf:
 
Nutsracker:
Знаш ли на кога ме он подсећа? На малог злобног чаробњака који је пожелео да мучи мачора. Завлачи се у мрачни подрум, прави мачора од глине, оживљава га, а онда – трас! – главом у ћошак. И тако свакога викенда по сто комада. А да се из подрума не би чуло мјаукање, чаробњак је научио мачора да стоички размишља – прах јесам и у прах се враћам. И натерао их је да се моле њему оних неколико секунди на колико се мачори појављују.

Виктор Пељевин: Шлем ужаса
 
"Dva leta podrяd zasuha dočerna vыlizыvala mužickie polя. Dva leta podrяd žestokiй vostočnый veter dul s kazahskiй stepeй, trepal porыželыe kosmы hlebov i sušil ustremlennыe na vыsohšuю stepь glaza mužikov i skupыe, kolюčie mužickie slezы. Sledom šagal golod. Aleška prestavlяl sebe ego bolьšuщim bezglazыm čelovekom: idet on bezdorožno, šarit rukami po poselkam, hutoram, stanicam, dušit lюdeй i vot-vot čerstvыmi palьcami nasmertь stisnet Aleškino serdce" (str. 48 - Solohov
 
"Sunce je izgrevalo nad udolinom u dimnoj sumaglici od vrelog vetra. Njegovi zraci su srebrnili upadljivo sedu Grigorijevu glavu, mileli po licu, bledom i strašnom svojom ukočenošću. Kao da se probudio iz tegobnog sna, podigao je glavu i nad sobom ugledao crno nebo i zaslepljujuće bleštav crni kolut sunca" (knj. III, str. 402), - Tihi Don ,Solohov
 
BREZA

Pod prozorom mojim
jedna breza bela
blista se u srebru
svog snežnog odela.

S pahuljastih grana
sjaji pervaz snežni
i kićanke pupe
ko grozdovi nežni.

Brezu u tišini
kao da san hvata,
dok pahulje gore
u ognju od zlata.

A sanjiva zora,
iznad nje kad svane,
novim srebrom stalno
zasipa joj grane.

Sergej Jesenjin
 
Verujem! – najzad je uskliknuo glumac i ugasio svoj pogled – verujem! Ove oči ne lažu! Ta koliko sam vam puta govorio da se osnovna vaša greška sastoji u tome sto potcenjujete značaj čovekovih očiju. Shvatite, jezik može da sakrije istinu, a oči – nikada! Postavljeno vam je neočekivano pitanje, vi čak i ne uzdrhtite, u sekundi ovladate sobom i znate šta treba da kažete da biste sakrili istinu, i govorite veoma ubedljivo, i nijedna bora vam se na licu ne pokrene, ali – avaj – uznemirena pitanjem, istina sa dna duše u trenutku uskače u oči i sve je gotovo! Ona je primećena, a vi ste uhvaćeni!

" Maestro i Margarita " - Mihail Bulgakov
 
Kačalovljevom psu

Za sreću, Džimi, daj mi šapu ti.
Takve šape niko neće naći.
Hajde da lajemo na tišinu mi
baš kada će plav mesec izaći.
Za sreću, Džimi, daj mi šapu ti.

Oprosti, mili, ne liži se tako.
Shvati bar ono što je najprostije.
Ne znaš ti da živet nije lako
i da na svetu često dobro nije.


Tvoj je gospodar i slavan i mio.
Dom mu je prepun na priliku svaku.
I svaki gost bi rado pogladio
tvoju sjajnu i mekanu dlaku.


Baš đavolski ti si lepo pseto.
Svakom u susret trčiš lakoverno.
I ne pitajuć', ko drug pijan, eto,
grliš ga i ljubiš bezmerno.


Mili moj Džimi, kod tebe, znam, ima
gostiju mnogo, skoro prava sila,
al' najtužnija, reci, među njima
da slučajno nije kada dolazila?


Doći će ona, kunem ti se, prisan,
i kad uperiš u nju svoje zene,
za sve što sam kriv i za šta nisam
lizni joj ruku ti umesto mene.

Sergej Jesenjin
 
Kad sam se probudio, Zemlja se više nije videla. U špijunkama su promicale samo treperave tačkice zvezda, daleke i nedostižne. Zamislio sam postojanje ogromne užarene lopte koja visi u ledenoj praznini, i ni na šta se ne oslanja, na mnogo milijardi kilometara od susednih zvezda, majušnih svetlucavih tačaka,
za koje se zna samo da postoje, mada ni to pouzdano, zato što zvezda može da nestane, ali se njena svetlost još dugo širi na sve strane, tako da se, znači,
o zvezdama u stvari ne zna ništa osim da je njihov život strašan i besmislen, ako je svako njihovo kretanje u prostoru zauvek predodređeno i potčinjeno zakonima mehanike koji ne ostavljaju ni najmanje nade u slučajan susret. I mi se, ljudi, mislio sam, kao srećemo, smejemo, udaramo jedni druge po ramenu i odlazimo, ali u nekoj posebnoj dimenziji, kuda ponekad preplašeno zaviruje naša svest, mi isto tako nepomično visimo u praznini, gde nema vrha ni dna, ni juče ni sutra, nema nade da se približimo jedni drugima, ili bar nekako ispoljimo svoju volju i promenimo sudbinu; mi sudimo o onome što se sa drugima deša-va na osnovu varljivog treperenja, i čitav život idemo u susret onom što smatramo svetlošću, iako njen izvor možda već odavno ne postoji. I eto, mislio sam, i ja sam čitav život išao ka tome da se vinem iznad gomile radnika i seljaka, oficira i intelektualne elite, a evo sada, lebdeći u svetlucavom crnilu na nevidljivim nitima sudbine i putanje, video sam da je postati nebesko telo otprilike isto kao i dobiti doživotnu robiju koja se izdržava u zatvorskom vagonu što bez zausta-vljanja ide po kružnom putu.

Viktor Peljevin - Omon Ra
 
Prikovana…

Prikovana na sramnome stubu
Prastare slovenske savesti, —
Zmija u srcu i žig na čelu
Svedoci su moje nevinosti.
Ja znam sve te blažene spokoje
Što pričesnice u sebi nose,
Ali nisu krive ruke moje
Kad na trgovima sreću prose.
Pogledajte celo moje blago,
Recite — da li sam oslepela?
Gde mi je srebro ? Gde mi je zlato.
Na mom je dlanu trag pepela!
To je sve što sam nežnošću i molbom
Isprosila od srećnih ljudi.
To je sve što ću poneti sa sobom
U kraj ljubljeni što mir nudi.
(1920)

Marina Cvetajeva
 
Svaka ruska nezgoda i nedaća izaziva u njega smijeh, samo što ga ne ushićuje. On mrzi narodne običaje, rusku povijest, sve. Tu kivnost na Rusiju neki su naši liberali, sve donedavno, smatrali, tako reći, pravom ljubavlju prema domovini i dičili se time kako tobože vide bolje od drugih kakva treba da bude ta ljubav; ali sad su već postali otvoreniji pa su se počeli stidjeti čak i riječi "ljubav prema domovini", čak su i sam taj pojam protjerali i izbacili kao nešto štetno i bezvrijedno.

... smješkajući se onim neuljudnim smiješkom kojim se posve bezobzirno i nehajno kadšto izražava ljudsko zadovoljstvo zbog nedaća bližnjih.

Bijaše to ona točka dugo susprezanog gnjeva na kojoj gnjev napokon izbija, kad glavni pokretač postaje neodgodiva borba, neodgodiva potreba da se što prije okomi na nekoga.

Idiot - F.M. Dostojevski
 
"Blijeda kao krpa i kao da nema snage da vikne, nasred sobe je stajala Lizaveta s velikim zavežljajem u rukama i ukočeno gledala u ubijenu sestru. Ugledavši Raskoljnikova kako istrča, ona zadrhta treperavo kao list i po čitavom licu joj prođoše grčevi; ona podiže ruku, otvori usta, ali ipak ne vrisnu, nego polahko, buljeći u njega, ali ne vrišteći, kao da nema vazduha da vrišti, poče da uzmiče pred njim u ugao sobe. On jurnu na nju sa sjekirom: njene usne se iskriviše tako žalosno kao kod sasvim male djece kada se počinju nečega plašiti pa netremice bulje u predmet koga se boje i spremaju se da briznu u plač. I ta nesretna Lizaveta toliko je bila prosta, utučena i zauvijek uplašena da čak ni ruke nije podigla da lice zaštiti, iako je to bio najneophodniji i najprigodniji gest u tom trenutku, jer sjekira je bila podignuta pravo nad njenim licem.
Ona samo malo podiže slobodnu lijevu ruku, ali ni blizu licu, i lagano je ispruži prema njemu, kao da ga odstranjuje. Udario ju je oštricom pravo po lobanji i odjednom joj, gotovo do tjemena, rasjekao sav gornji dio čela. I ona samo što se stropošta. Raskoljnikov sada sasvim izgubi glavu, zgrabi njen zavežljaj, a onda ga baci i potrča u predsoblje." ( Zlocin i kazna- F.M.Dostojevski)
 
– Dopustite – umeša se Aristotel Fjodorovič – a šta su po vašem mišljenju
dobro i zlo?
Boris klimnu glavom.
– Pun pogodak. Upravo to pitanje je iskrslo preda mnom u celoj svojoj
veličini. Naravno, najpre sam pročitao sva moguća objašnjenja u raznim
udžbenicima i enciklopedijama. Bila su slabo razumljiva i u najmanju ruku
dvosmislena. Jedni autori su smatrali da su dobro i zlo religiozni i
transcendentni pojmovi. Drugi su polazili od celokupnog ljudskog iskustva.
Treći od klasnog interesa. Na kraju sam došao do zaključka da je reč o
nečemu poput saobraćajnih propisa. Dobro – to je poštovanje propisa, a zlo
je njihovo kršenje, ali ne bilo kakvo, već glamurozno. Nešto kao preticanje
suprotnom trakom s upaljenim rotacionim svetlima. U tome je razlika
između zla s velikim „Z“ i obične svinjarije.
Rumalj Musajeva se osmehnu.
– Iz toga su sledili pradoksalni zaključci – nastavi Boris. – Recimo, po
pravilu, ljudi svašta čine samo radi novca. Zato pravo zlo mora biti
nekoristoljubivo. Onaj ko ga čini ne sme da računa na nagradu.
– I?
Boris tužno uzdahnu.
– Smešno je i pominjati. Ja sam potpuno nekoristoljubivo zapalio
nekoliko velikih smetlišta i jednu staru „volgu“, čime sam, verovatno,
definitivno sredio nekog penzionera. Ubio sam iz praćke mnogo golubova i
obesio jedno štene. I tek tada sam shvatio svoju grešku. Pa ja sam hteo da
postanem crni mag ne zato da služim zlu, već da zlo služi meni! A ako sam
to hteo, znači da sam ipak računao na nagradu i, po sopstvenoj logici, time
prestajao da budem adept zla...
Rumalj Musajevna, koja je upravo sipala čaj, ispusti na sto maleni čajnik
koji zadrhta u njenoj ruci.
– To što vi govorite naprosto je užasno – reče ona. – Zašto sirote ptičice?
– Pustite to. To rade svi dečaci. I, uzgred budi rečeno, zasigurno ne
računaju na nekakvu nagradu, već postupaju nekoristoljubivo. Po mojoj
logici ispostavljalo se da će prave sluge zla biti upravo oni.
I onda sam se zamislio – kome ću onda da služim ja?

Viktor Peljevin - Sok od ananasa za divnu damu
 
Sergej Minajev : DuhLess

"Razmišljam o tome koliko su svi naši samozvani ideolozi revolucije uvek naginjali tako kitnjastim rečima kao što su "horde", "varvari", "ruski intelektualac revolucionarnog tipa". U svakom zarezu je neverovatna poza, maska svete misije. Iza svega toga - praznina, nedelovanje, odsustvo bilo kakvih zadataka, ideala i namera da se sve promeni na bolje. Strašno je zamisliti šta će biti ako se ti ljudi nekim slučajem nadju na vlasti. U kakav bar će promeniti zemlju, skrivajući se iza želje da je operu od prljavštine "prethodnog zločinačkog režima". Samo što je neće zaliti votkom, u tome je problem. Mogu da zamilim s kakvim uživanjem će vešati i izvoditi u unutrašnja dvorišta zatvora nas, menadžere srednjeg i višeg ranga. Tajkuni će do tad već zbrisati odavde i čuvena srednja klasa moraće da igra ulogu tirana koji su izgradili svoje blagostanje na krvi radnog naroda, a sada su stali pred njihov sveti sud. Niko se neće setiti imena onih koji su pljačkali prirodna dobra. Zato će se uvek naći "narodni osvetnici", koji plamte u svojoj vatri svodjenja ličnih računa s vlasnicima boljih kola na parkingu, skupih satova i odela. Mnogo je prijatnije uništavati one od kojih si pozajmljivao pedesetice i stotke, nego se boriti protiv milionera koji su pobegli. A onda će sva ta gadost poput crva pojuriti u regione, o čijoj sudbini sada tako patetično govori. Poješće do kraja leš Rusije koja truli. Iako su ovo, naravno, samo moje fantazije, revolucija će se završiti i ne počevši, čim se pojavi prva manje više solidna uplata sponzora za lične potrebe Vodje. Lova će opet pobediti zlo i sve u tom stilu.

*

Na izlazu me sustiže Crv.
- Slušaj... ovaj, nešto sam hteo... Daj par stotki, nemamo dovoljno da platimo za sve za stolom. Videćemo se sledeći put ili ćemo se dogovoriti tokom nedelje, vratiću ti.
- Vanja, ko sam ja ? Sava Morozov?
- U kom smislu? tupo pita Crv.
- U tom smislu što ne pomažem boljševicima. Pre sat vreemna si vikao da sam ti klasni neprijatelj. Ili možda nije problem da se od klasnog neprijatelja pozajmljuju pare za votku?
- Daj, šta se tu praviš neki, kažem da ću ti vratiti.
- Vanja, izvini, imam još samo dvesta rubalja za taksi. I dolare. Zločinački režim mi danas nije dodelio više.
- ******... daj onda dolare, idem da promenim vratiću ti kusur.
- Ne, Vanja ne mogu. A šta ako ti stvarno jednom postaneš Če Gevara? Svima ću pričati kako smo zajedno pili votku. To će biti super. A pričati da si nekada žickao od mene pare za votku i trčao u menjačnicu - to nije super. Neće me shvatiti. Če Gevara nije trčao u menjačnicu, kapiraš?
- Ti si cicija, bre! Žao ti je, jel da?
- Ne Vanja, nije mi žao. Brinem o tebi. Da u budućnosti imaš što manje stvari da prepravljaš u svojoj autobiografiji. Ja ti je unapred čistim od neprijatnih detalja koji mogu da kompromituju čistotu Vodje. Zdravo, matori."
 
Poslednja izmena od moderatora:
Život

Kad bismo ga upregli kao ragu
Da nas samo sećanjima vuče,
Do tišine na poslednjem pragu,
Gde nit srebro ne mota u klupče...

Novi dan pamti tek to što ne beše:
Jarke snove – svetlost iz daljine;
Prošlost se ne vraća ni da nas očeše
Dok na nju gledamo sa visine.

Život – to je bol u čekanju sreće,
Život – to je traženje sebe –
Strast i spokoj – drhtav plamen sveće,
Izbor za mene ili za tebe

Život ili smrt – početak je samo;
O, nebo milo ne zovi me rano,
Ne želim da srce zaćuti tamo
Još želim da volim sve životom dano.

Evgenije Kapustin
 
Jedne noći u stepi, pastir sa oko tri hiljade ovaca, pastir star oko osamdeset godina i mladić Sanjka, posmatrali su nebo.
Nedaleko od njih pojavio se čovek s konjem - Pantelej iz gazdinstva Makarova. Starac je razgovarao sa Pantelejom o zlim duhovima, o bogatstvima, kojih je mnogo zakopanih u ovom kraju, o začaranom blagu. Blago je navodno uzeto od Francuza tokom njihovog povlačenja iz Rusije 1812. godine. Sagovornici su bili zainteresovani za ideju pronalaženja blaga.
Blago koje povezuju sa srećom, koje je zakopano u zemlju. Pantelej im kaže: "Lakt je blizu, nemojte se uristi ... Postoji sreća, ali nema smisla da je tražite." A starac čak i ne zna "šta će uraditi sa blagom ako ga nađe."
Nakon razgovora, sagovornici su se razišli. Svi su razmišljali o sreći. Mladi Sanjka nije bilo zainteresovan za samu sreću, "to mu nije bilo neshvatljivo, već za fantastičnu prirodu i neverovatnu ljudsku sreću." Ovce takođe razmišljaju o nečemu.
Ujka Vanja
 
GLADIJATORI

Oprostimo se.
Doviđenja u mogili.
Sve bliži naš tren je.
Pa šta s tim?
Mi nismo pobijedili.
Umrijećemo sred arene.
Tim bolje.
Nećeš da oćelaviš
od žena, od prepijanja vinom.
A nebosvod se plavi
nad Koloseumom
kao nad našom domovinom
koju si zalud napustio
radi istina
i usto
radi bogatstva Rimljana.
Uostalom,
nije nam uvredljivo.
Zar se radi o uvredama?
Naprosto takva,
to je vidljivo,
sudbina pripade
nama…
Sve bliži naš tren je.
Ljudi su već sjeli.
Umrijećemo sred arene.
Ljudstvo predstavu želi.

Josif Brodski
 
Brodovi - i oni u luke se sliše. Vozovi – na stanicu teraju i oni. A mene ka tebi nešto tim više - jer volim - vuče i goni. Puškinov vitez u podrum se skriva, cicija u svome novcu da uživa. Tako ti se vraćam ja, draga, predano Moje je to srce, s divljenjem ga gledam. I gar sa sebe spira, brije se i mije. Tako i ja, tebi vraćajući se, zar ne odlazim kući, zar nije?! Konačnoj se vraćamo meti. Smrtne zemaljsko naručje veže Tako tek što rastanemo se ja i ti, nepokolebljivo ti težim.
Vladimir Majakovski
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Atomic™
Позивам Вас да читате књиге!
Odgovora
18
Pregleda
379
Živorad Drugi
Živorad Drugi
Baudrillard
Roman velikana čileanske književnosti Huana Emara na srpskom
Odgovora
1
Pregleda
156
Black_star
Black_star

Back
Top