Quantcast

Ruska poezija i proza

Lada

Veoma poznat
Poruka
10.870
Mladi mesec se pojavio iznad vlažnih od rosa poljana. Mili, daleki, tuđi - dođi, da budem tvoja dragana. Danju se skrivam, danju ćutim. Migne li mesec – ne mogu da se borim. U noći punoj mesečine za dragim ramenom od želje gorim. I ne pitam se: Ko je on? Na usnama ći saznati tvojim. Danju su zagrljaji samo grubi, danju se samo zanosa bojim. Od gordog đavola muči me strah, pa lažem s osmehom na usnama. A noću – mili, daleki, tuđi...Ah! Mesečev sjaj je nad šumama!
Marina Cvetajeva
 

Baudrillard

Legenda
Moderator
Poruka
56.644
Ja ću te oteti

Ja ću te oteti od svih zemalja,
od svih nebesa,
zato što mi je šuma - kolevka,
a grob - grm potkresan,
zato što po zemlji na jednoj nozi šećem
zato što o tebi pevam - kako niko neće.

Ja ću te oteti od svih vremena
i noći svih,
od svih zlatnih zastava,
od mećeva tih,
ključeve ću baciti, pse oterati sa trema
zato što sam u noći vernija od psa verna.

Ja ću te oteti od svih žena
što da uvijam?
Nećeš biti ničiji muž, ni ja žena ničija.
I u poslednjem trenu, uzeću te - ne pričaj!
Od onog s kojim Jakov u noći skita.

Al dok ti se ruke ne skrste na grudima
O prokletstva! - U tebi još tvoje krvi ima:
Dva tvoja krila u etru traže lek
tebi je svet - kolevka,
a grob - svet.

Marina Cvetajeva
 

Saphir

Poznat
Poruka
7.374
Упознах јој очи – ах те очи!
Како их љубљах Бог само зна!
Од њених чарних, страсних моћи
Не знадох души откинути сна.

У понорима тог погледа,
Што живот до дна разоткрива,
Какав се у њему бол огледа,
Таква дубина страсти сакрива!

На трепавицама сенка тада
Дисаше тужна и чудесна,
А поглед уморан од наслада,
Сав као патња дрска, обесна.

И никад се још десило није
У тренуцима дивним оним
Да сусрет с њима жуд не открије
И да без суза у њих уроним.​



Фјодор Тјутчев
 

Baudrillard

Legenda
Moderator
Poruka
56.644
Svakog dana se u čovekovoj duši mnogo štošta menja, ali način izražavanja ostaje isti. Sposobnost izražavanja zaostaje za iskustvom. To štetno utiče na psihu. Osećanja, nijanse, misli, percepcije koje ostaju neimenovane, nedovoljno objašnjene, neprecizno formulisane, nagomilaju se unutar individue i mogu dovesti do psihološke ekspolozije ili potonuća.

Sada, kao i ubuduće, mislim da treba da se usredsredite na preciznost vašeg jezika. Nastojte da obogatite rečnik i da postupate sa njim kao sa bankovnim računom. Poklonite mu mnogo pažnje i trudite se da povećate svoje dividende. Nije cilj u tome da doprinesete krasnorečivosti u svojoj spavaćoj sobi ili svom profesionalnom uspehu – mada je kasnije i to moguće – i nije stvar u tome da se pretvorite u soficistiranog govornika. Cilj je da omogućite sebi da se što potpunije i tačnije izražavate; jednom rečju, cilj je vaša uravnotežnost.

Jer nagomilavanje neizgovorenog, nedovoljno artikulisanog, može dovesti čoveka do neuroze. Svakog dana se u čovekovoj duši mnogo štošta menja, ali način izražavanja ostaje isti. Sposobnost izražavanja zaostaje za iskustvom. To štetno utiče na psihu. Osećanja, nijanse, misli, percepcije koje ostaju neimenovane, nedovoljno objašnjene, neprecizno formulisane, nagomilaju se unutar individue i mogu dovesti do psihološke ekspolozije ili potonuća.

Da bi se to izbeglo, čovek ne mora da se pretvori u knjiškog moljca. Treba samo da nabavi rečnik i da ga čita svaki dan, a ponekad i knjigu pesama. Rečnici su, međutim po važnosti na prvom mestu. Ima ih mnogo svuda oko nas, uz neki se dobija i lupa. Dosta su jeftini, ali čak i onaj najskuplji (sa lupom) staje mnogo manje od jedne posete psihijatru. Ako se ipak odlučite da odete kod psihijatra, obraćate mu se kao da imate simptome leksičkog ludila.

Josif Brodski - Tuga i razum
 

Lada

Veoma poznat
Poruka
10.870
Цельною льдиной из дымности вынут
Ставший с неделю звездный поток.
Клуб конькобежцев вверху опрокинут:
Чокается со звонкою ночью каток.
Реkе-реже-ре-же ступай, конькобежец,
В беге ссекая шаг свысока.
На повороте созвездьем врежется
В небо Норвегии скрежет конька.
Воздух окован мерзлым железом.
О конькобежцы! Там – все равно,
Что, как глаза со змеиным разрезом,
Ночь на земле, и как кость домино;
Что языком обомлевшей легавой
Месяц к себе примерзает; что рты,
Как у фальшивомонетчиков,- лавой
Дух захватившего льда налиты.

Zimsko nebo, Boris L. Pasternak
 

Lada

Veoma poznat
Poruka
10.870
Я вас любил: любовь еще, быть может,
В душе моей угасла не совсем;
Но пусть она вас больше не тревожит;
Я не хочу печалить вас ничем.
Я вас любил безмолвно, безнадежно,
То робостью, то ревностью томим;
Я вас любил так искренно, так нежно,
Как дай вам бог любимой быть другим.

Volio sam vas, Aleksandar Sergejevič Puškin
 

Baudrillard

Legenda
Moderator
Poruka
56.644
Ja ću te oteti, od svih zemalja, o svih nebesa
Zato što mi je šuma - kolevka, a grob - grm potkresan
Zato što po zemlji na jednoj nozi šećem
Zato što o tebi pevam - kako niko neće
Ja ću te oteti od svih vremena i noći svih
Od svih zlatnih zastava, od mećeva svih
Ključeve ću baciti, pse oterati sa trema
Zato što sam u noći vernija od psa verna
Ja ću te oteti od svih žena - što da uvijam? -
Nećeš biti ničiji muž, ni ja žena ničija
I u poslednjem trenu, uzeću te - ne pričaj! -
Od onog s kojim Jakov u noći skita
Al dok ti ruke ne skrste na grudima -
O prokletstva! - u tebi još tvoje krvi ima:
Dva tvoja krila u etru traže lek
Tebi je svet - kolevka, a grob - svet

15 avgust 1916

Marina Cvetajeva
 

Lada

Veoma poznat
Poruka
10.870
Četiri sata.
Teški kao udar.
Caru- carevo, bogu- božije!
A neko
Kao ja
Kuda bi, kuda?
I šta se meni dati može?
Kada bi bio
malecan
Kao Veliki okean-
čučnuo bi na talase,
uz plimu koketovao bi sa lunom kao sa ženom.
Gde naći dragu
Koja bi bila kao ja?
Takvu ne bi držalo nebo maleno!
O, kad bi prosjak bio
kao milijarder!
Pare? Šta će duši?
Nezasit lopov u njoj ipak spije.
Moje želje- to je horda što ruši,
malo joj je zlato svake Kalifornije.
Kada bi bio mucav
ko Dante
ili Petrarka!
Dušu jedinoj dati!
Stihom narediti da je trulija!
I reči
I ljubav od koje patim-
Trijumfalna je to kapija,
raskošno,
bez traga će kroz nju ipak,
ljubavnici svih vekova da minu.
O, kada bi bio
tih
kao grom jak-
plakao bih,
tugom zagrlio izandjalu planetu- pećinu.
Kad bih
svoj moćni
pustio glas boje duge,
komete bi slomile vrele ruke,
i bacile se dole od tuge.
Očima bih od zraka grizao noći-
o, kada bi bio
ko sunce bez sjaja!
Tako mi se hoće.
Zemlja mršavi stomak
sijanjem svojim da napajam.
Proći ću
vukući svoju ljubavnicu.
U kakvoj samo noći
punoj lutanja
gde zlo ne vreba,
Golijati neki posejaše mene- klicu,
tako velika mene tako nepotrebna?
Dim pojeo vazduh ljut.
Soba je-
glava u paklu punom buke.
Iza tog prozora,
sjeti se prvi put
ludački milovah tvoje ruke.
A sada sediš, srce železno, tudje,
Još je dan-
teraš me uz osmeh, možda lukav.
U tamnom hodniku nikako da udje
drhtajem slomljena ruka u rukav.
Poći ću,
besciljno, do mila vraga.
Divlji,
izbezumljen,
očajan, jadan.
Ne treba
tako
moja draga,
rastanimo se odmah sada.
Pa, ipak,
moja ljubav-
teško breme za te
na tebi stoji,
ma kud pobegla tajno.
Daj, poslednjim krikom svojim
da gorčinu uvreda isteramo.
Buka oznoje do umora,
on spas nadje u vodi jaže.
Bez tvoje ljubavi
ja
nemam mora,
volim te stihovima-ne pomaže.
Da se odmori- i slon se sprema,
legne u pesak, vreli, istinski.
Bez tvoje ljubavi
ja
sunca nemam,
a ne znam gde si, ne znam s kim si.

Vladimir Majakovski
 

Lada

Veoma poznat
Poruka
10.870
O, tebe se vrlo retko setim
I tvoja me sudbina ne draži,
Al’ mi duša kao da poletim
Susret s tobom ponekad potraži.

Tvoj crveni dom kao da me mami;
Crveni dom preko mutne vode,
Ali znam da u gorkoj osami
Ne smem taći sunce ti slobode

Ne daj da se sa mojih usana
Čuju reči koje ljubav mole,
Ni da budem stihom očarana –
Žudnje večne dok me pesme bole

Al’ budućnost molim tajno često
Kada noć se sećanjem zaplavi,
Naslutim nam i susreta mesto –
Susret veći neg’ svi zaboravi.

Ana Ahmatova

Prevod: Anđelko Zablaćanski
 

Baudrillard

Legenda
Moderator
Poruka
56.644
NEZNANKA

Kad je veče, nad restoranima
Vreo je vazduh gluh i plah.
I povicima, tim pijanima,
Vlada proletnji, truli dah.

Daleko, gde je prah uličarski,
Nad dosadama vila svih -
Jedva se zlati perec pekarski
I čuje dece plač taj tih.

I svako veče, u osamama,
Zabacujući cilinder -
Po jendecima šeće s damama
Već isprobani kavaljer.

Škripe jezerom tu onoliko
Rašlji i bruji ženski cik.
Disk se u nebu na sve naviko
I besmisleno krivi lik.

Jedinog druga - u noć pijanstva -
Iz moje čaše odraz sja.
I vlagom trpkom, punom tajanstva,
Ošamućen je ko i ja.

Tu skuge pokraj blizih stolića
Sanjivo trče pored nas.
I pijanice, s okom kunića,
Viču: "In vino veritas!"

I svako veče u čas naznačen
(Ili to samo sanjam sve?),
Stas devičanski, svilom uhvaćen,
Po maglovitom oknu gre.

Lako, prošavši međ opijenim,
Bez saputnika bilo kog -
Sa mirisima nekim maglenim
Kraj prozora bi sela svog.

I veju drevnim praznoverjima -
I gipka svila u nje sva
I taj njen šešir s crnim perjem,
S prstenjem uska ruka ta.

I okovan tom čudnom blizinom
Gledam za crnim velom tu.
I ko da vidim: s divnom daljinom
I začaranu obalu.

Gluhe su tajne mi poverene,
Nečije sunce - dato, gle.
I kutke duše unezverene
Potapa trpko vino sve.

Nojeva perja što se savila -
Ljuljaju se u mozgu mom.
I oči bez dna, pune plavila,
Cvetaju onom obalom.

Duša za blago ima skrovište,
A ključ taj imam tek ja sam.
Ti imaš pravo, o čudovište,
Istina je u vinu, znam!

Aleksandar Blok
 
Poruka
7.480
Oblak u pantalonama

Vi mislite bunca malarija?
To je bilo,
bilo u Odesi.
“Doć’u u četiri” rekla je Marija.
Osam.
Devet.
Deset.
Evo i veče
u noćnu strahu beži,
veče decembarsko
s prozora
u magli
U staračka leđa smeju se i ržu
kandelabri.
Mene više prepoznati ne može:
ja sam zgrčena
gomila
žila.
Šta takva gomila poželeti može?
A mnogo hoće takva gomila.
Jer više nije važno
ni to što sam od bronze,
ni to što srce moje –
od gvožđa hladnog –
bije.
Noću i čovek svoj zvek
u nešto žensko, meko,
želi da sakrije.
I ja sam,
ogroman.
na prozoru savijen,
rastapam staklo celom od čelika.
da li je to ljubav ili nije?
I kakva je –
mala ili velika?
Odakle velika u takvom telu:
mora da je to malena,
neka krotka ljubav, što se u stranu baca
od automobilskih sirena
i voli zveket praporaca.
Opet i opet
čekam,
zabivši lice u rošavo lice kiše.
I već me je poprskala dreka
gradske plime, sve više.
Ponoć, sa nožem kog pruža –
do đavola s njim! –
došla je,
zaklala.
I kao s’ panja glava suznja,
dvanaesta ura je pala.
u oknima sumorne kišne kapi,
kreveljeći se,
nakrcale,
k’o urlanjem usta da su razjapile
himere s pariske katedrale.
Prokleta da si!
I pocepa usta skoro krik.
Zar ti je i to malo?
Čujem:
nerv,
tiho, kao s kreveta bolesnik,
podigao se.
I , gle –
u početku jedva je posao
jedva,
onda je ustalasan,
jasan,
potrčao.
Sada je sa druga dva
očajno igrati stao.
Pao na plafon spratu niže.
Živci
veliki,
mali,
mnogi –
pomamno skaču
i već –
gmižu.
Živci pali s nogu!
A noć se po sobi glibi i oko,
otežalo, odatle nikako da se ispravi.
Odjednom, vrata zacvileše, ko da
krčma zub na zub
ne može da sastavi.
Ušla si
osorna, kao “na!”
gužvajući rukavice kao luda,
i rekla: “Da, znate, ja ću da se udam.”
Pa šta, udajte se.
Ništa nije bilo.
Izdržaću.
Gledajte – ja sam spokojan ko
bilo
pokojnika.
Sećate se?
Govorili ste:
“Džek London, novac, ljubav, strasti” –
a ja videh samo jedno:
vi ste Đokonda,
koju treba ukrasti!
I ukrali su je.
Opet ću ljubav u terevenkama utući
povije obrva ozarivši vatrom.
Pa šta!
Ponekad i u izgoreloj kući
skitnice nađu dom!
Izazivate?
“Manje no prosjak kopejaka
vi imate smaragda bezumlja” Setite se!
Pala je Pompeja
od razdraženog Vezuva!
Hej!
Gospodo!
Ljubiteli
obesvešćivanja,
zločinstava,
pokolja,
da li ste najstrasnije
videli –
lice moje
kada sam
ja
apsolutno spokojan?
I osećam –
“ja”
za mene je malo.
neko se otima iz utrobe moje.
Halo!
Ko je?
Mama?
vašeg sina nešto divno boli!
Mama!
Zapaljeno mu je i srce i vene.
Recite sestrama, Ljudi i Olji,
on nema kuda da se dene.
Marija! Marija! Marija!
Pusti me, Marija!
ne mogu ostati na ulicama!
Nećeš?
Čekaš
dok upalih obraza grubo,
bljutav,
i isproban na svemu lošem,
dođem
i procedim bezubo
da sam ja danas
“neobično pošten”.
Marija,
vidiš –
ja se, već poguren, slamam.
Marija!
Kako u debelo uho zabosti nežnu reč?
Ptica
živi od pesme,
peva
gladna i zvonka,
a ja sam čovek, Marija,
prost,
koga je sipljiva noć iskašljavala na prljavu
ruku Presnje.
Marija, hoćeš li me takvog?
Pusti me, Marija!
Zgrčenim prstima davim gvozdeno grlo
zvonca.
Marija!
Na ulicama su zveri.
Na vratu prsti davljanja što bode-
Boli!
Otvori svoje dveri!
Vidiš –
zabili su u oči iz šešira ciode.
Pusti me.
Mala!
Ne boj se
što na mom volovskom vratu
sede kao planine vlažne žene od znoja
gubave.
Ja kroz život vučem (i to je zato)
milion ogromnih, čistih ljubavi
i milion miliona malih ljubavi.
Ne boj se
da ću se opet prilepiti za hiljade lica –
”devojke Majakovskog” –
u izdajničko vreme mraka,
ta to nije ipak
dinastija carica
krunisanih u srcu jednog ludaka.
Marija, priđi!
U bestidnosti nagote,
ili puna plašljivih drhtaja,
no daj tvojih usana lepotu što još iscvala nije:
srce i ja nijednom ne doživesmo do maja,
a u prokletom životu
tek stoti april je.
Znači – opet,
dok mračno sve je to,
uzeću srce,
isplakano grozno,
da ga nosim,
ko što
u štenaru pseto
nosi svoju šapu presečeno vozom.
Krvlju svoga srca ja radujem put,
uz odeću belu lepi se prašine cveće.
oko zemlje – Krstiteljeve glave
po hiljaditi put
Irodijada-sunce će da se okreće.
I kada moja gomila godina
odigra svoje do konca –
krvlju označiće se put što vodi
ka domu moga oca.
Izaći ću
prljav (od jendeka, gde provodih noći)
primaći ću mu se bliže,
sagnuću se
i na uho mu reci:
Slušajte, gospodine Bože!
Kako vam ne dosadi
u zele oblaka mreskavih
zamakati oči odebljale, a?
Hajde da organizujemo
vrtešku
na drvetu poznavanja dobra i zla!
Svemogući, ti si izmislio
za svakog po dve ruke,
i svakome si po glavu dao ti –
a zašto nisi izmislio
da se bez muke
može ljubiti, ljubiti, ljubiti?!
Mišljah – Božanstvo si, svemoguće, staro,
a ti si nedoučeni, majušni bogić samo.
Vidiš, ja se saginjem
i iz sare
vadim kamu.
Krilati nitkovi!
U raju da ste zbijeni!
Gomila perjaša od straha valja se!
A tebe, što si tamjanom opijen,
rasporiću odavde do Aljaske!
Pustite me!
Nećete me zaustaviti.
lažem li, u pravu li
sam ja,
ali više ne mogu da budem spokojan.
Gledajte –
zvezde su opet obezglavili
i nebo okrvavili od pokolja!
Ehej!
Nebo!
Skini kapu!
ja dolazim!
Gluho.
Vasiona spava,
položivši sapu
s krpeljima zvezda pod ogromno uho.


Vladimir Majakovski
 

Lada

Veoma poznat
Poruka
10.870
Имя твое

Имя твое – птица в руке.
Имя твое – льдинка на языке.
Одно-единственное движение губ.
Имя твое – пять букв.
Мячик, пойманный на лету,
Серебрянный бубенец во рту.

Камень, кинутый в тихий пруд,
Всхлипнет так, как тебя зовут.
В легком щелканье ночных копыт
Громкое имя твое гремит.
И назовет его нам в висок
Звонко щелкающий курок.

Имя твое – ах, нельзя! –
Имя твое – поцелуй в глаза,
В нежную стужу недвижных век.
Имя твое – поцелуй в снег.
Ключевой, ледяной, голубой глоток.
С именем твоим – сон глубок.

Tvoje ime, Marina Cvetajeva
 

Baudrillard

Legenda
Moderator
Poruka
56.644
Rastu senke

Rastu senke... i sve u jednu se
stvore...
Još su obasjana
Brda kud su zlatna, vrhovima
gore,
Prošla krila dana...
Ono što nas krepi i u život vodi -
Daleko je veće...
Dok svetlilo noći nebesima brodi,
Ko bled prizrak sreće...
Po azuru plovi, dok vrhom
planina
Zrak dima se gasi...
I ja sve to gledam ko sliku
davnina
Koju spomen krasi...
Šumi, ćuti... Mir je. Nigde glasa
nije...

Afanasij Afanasjevič Fet
 
Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.