Quantcast

Ruska poezija i proza

Наутилус

Domaćin
Poruka
3.406
Једноставан стил је – писати онако како се говори. Неки су га погрешно називали ниским само зато што није био узвишен. Међутим, изрази, речи, мисли у овом стилу нипошто нису ниски, они су обични, али племенити.

Тињанов: Роман о Пушкину
 

Наутилус

Domaćin
Poruka
3.406
А како код нас утиче литература! Колико је сад људи, код којих већ као да су формиране две душе – једна сопствена, друга књишка! Многи тако и проживе читав живот прочитаним књишким животом.
Буњин :
Дневници
 

Baudrillard

Buduća legenda
Moderator
Poruka
33.754
Uveče su svi spratovi »Atlantide« zjapili u mraku bezbrojnim ognjenim očima, i veliko mnoštvo slugu radilo je u kuhinjama, perionicama posuda i
magacinima za vino. Okean u svome komešanju iza zidova bio je strašan, ali o njemu se nije mislilo, čvrsto se verovalo da je on u vlasti zapovednika
broda, riđega čoveka, grdno visokog i teškog, nekako uvek sanjivog, koji je u svom sakou sa širokim zlatnim širitima ličio na ogromnoga idola, a koji se
vrlo retko i pojavljivao u svet iz svojih tajanstvenih odaja; na prednjoj palubi svakog trenutka je zavijala paklenski mračno i pištala besno i zlobno sirena,
ali je malo ko od njih što su večerali čuo sirenu — nju su zaglušivali zvuci divnog duvačkog orkestra, koji je svirao utančano i neumorno u mermernoj
sali sa dva reda prozora, zastrtoj kadifenim ćilimima, svečano preplavljenoj svetlom, punoj dekoltovanih dama i gospode u frakovima i smokinzima,
stasitih kelnera i punih poštovanja metrdotela, od kojih je čak jedan, onaj kod koga se naručivalo samo piće, išao sa lancem na vratu, kao kakav
lordmer.
Smoking i uštirkano rublje veoma su podmlađivali gospodina iz San Franciska. Suv, omalen, nezgrapno ali čvrsto građen, udešen i očišćen da se
sav sijao, i s merom živ i razgovoran, on je sedeo u zlatastobisernom sjaju ove dvornice uz flašu žutoga kao ćilibar »johanisberga«, uz pehare i peharčiće od
najfinijeg stakla, uz kudravi buket zumbula. Nečega mongolskog bilo je u njegovom žućkastom licu s potkresanim srebrnim brkovima, od zlatnih
plomba blistali su mu krupni zubi, a kao stara slonova kost — snažna, ćelava glava. Bogato, no prema svojim godinama, bila je obučena njegova supruga,
žena krupna, široka i spokojna, komplikovano, ali lako i prozračno, s nevinom prostodušnošću — kći, visoka, vitka, s divnom kosom, dražesno
očešljanom, s dahom mirisavim na latice ljubičice i s vrlo nežnim ružičastim bubuljicama pokraj usana i među plećkama, olako napuderisanim... Večera je
trajala više od sata, a posle večere otvarana je u balskoj sali igranka; za vreme ove muškarci — ubrojav tu, naravno, i gospodina iz San Franciska — podigav uvis noge, rešavali su na osnovu poslednjih berzanskih novosti sudbinu naroda; i sve dok ih ne bi oblilo krmezno crvenilo, pušili u gustom dimu
havanske cigare i napijali se likera u baru, gde su služili crnci u crvenim kaputima, s beonjačama nalik na oljuštena tvrdo barena jaja.
Okean je s hukom iza zida valjao svoja crna brda, oluja je snažno fijukala u otežalim konopcima, brod je sav drhtao savlađujući i vetar i ta brda — obarajući kao plugom na jednu i na drugu stranu njihove grdosije od talasa, koje bi se svakog časa uskomešale i visoko propele svojim zapenušenim repovima — u
samrtnoj tuzi stenjala je, prigušivana maglom, sirena; mrzli se od hladnoće i gubili skoro pamet od preterana naprezanja pažnje mornari na straži na
svojoj osmatračnici; mračnoj i usijanoj unutrašnjosti pakla, njegovom poslednjem, devetom krugu slična je bila utroba broda pod vodom — u toj
utrobi su potmulo brektala džinovska ložišta peći, koja su gutala svojim usijanim ždrelima gomile kamenoga uglja što su u njih s tutnjavom ubacivali
obliveni ljutim i prljavim znojem, obnaženi do pojasa ljudi, crveni od plamena; a tamo, u baru, bezbrižno su prebacivali noge na naslone od fotelja,
pijuckali konjak i likere, plivali u oblacima ljutog i mirišljavog dima, u sali za igru sve je sijalo i zračilo svetlošću, toplinom i radošću, parovi su se čas vrteli
u valceru, čas izvijali u tangou — i muzika uporno, u nekakvoj sladosnobestidnoj tuzi molila je i preklinjala sve samo za jedno, i sve samo za
isto...
Bio je u toj blistavoj gomili neki veliki bogataš, obrijani dugonja, nalik na prelata, u nekom staromodnom fraku; bio je španski pisac; bila je svetska
lepotica; bio je elegantni zaljubljeni par, na koji su svi radoznalo gledali, a koji nije ni krio svoju sreću: on je igrao samo s njom, i sve je kod njih bilo
tako prefinjeno, dražesno, da je samo jedini zapovednik broda znao da je Lojd taj par najmio za igru ljubavi, po dobre pare, i da on već odavno plovi
čas na jednoj, čas na drugoj lađi.

Ivan Bunjin - Gospodin iz San Franciska
 

Наутилус

Domaćin
Poruka
3.406
Таман је Пирон хтео да уђе у собу угледног господина, кад овај отвори врата да испрати другог велможу. Гост застане, из учтивости, да би пропустио Пирона. ''Не заустављајте се господине, - каза домаћин – овај господин није ништа друго до песник.'' – Сад знају ко сам – одврати Пирон – па ћу ићи напред према своме чину.''
:hahaha:
Роман о Пушкину, Тињанов
 

Наутилус

Domaćin
Poruka
3.406
Како је диван човек Јаков, како је пријатно слушати га. Свиме је задовољан. ''И кишица је лепа!'' Био је ожењен, има петоро одрасле деце, са женом је проживео двадесет једну годину, потом је она умрла, и он је седам година био удовац. Наговорили су га да се жени други пут.. Био је код рођака, дошла је лудица,, ''хлепца да испроси''. ''А хоћеш ли да се удаш?'' ,,За лепу бих главу пошла''. ''Па ево ти лепе главе'' – рекао је Јаков за себе. Венчали су се , а она је ''поживела од Успења до Тихвињске [од Велике Госпојине (28. августа) до 9. јула] и – отишла.. Мене су , вели, пређашњи мужеви медењацима и бомбонама хранили, а ти, керу, ништа немаш...'' Земље има петнаестак хектара. ''Шта да се ради, ја нисам похлепан, ја сам добродушан''...

Буњин: Дневници
 

*Vasilisa

Domaćin
Poruka
3.101
Epizoda


- Ti se hvališeš naprazno - rekao mi je Đavo - pokazaću ti svetove, kojih ti ne bi mogao ni zamisliti. Gledaj: vidiš li onu zviezdu u zvežđu Oriona?
Pogledao sam tamo gde mi je on pokazivao dugom i ljuskavom pandžom. Đavo je drugom rukom podigao teški zastor na prozoru. Nebo mi se učinilo nalik crnom bezdanu, raširenih nogu.
- Oko te zvezde - produžio je Đavo - okreće se sto četrdeset većih planeta, ne računajući asteroide. Sada ćemo otići na jedan od njih, koji je velik kao vaša zelena Zemlja.
- A koliko dugo ćemo putovati? – upitao sam nasmešen.
Đavo me pogledao, također nasmešen, retka brada mu se zatresla, i on mi je odgovorio:
- Naravno, mi bismo leteli milione godina, ako bismo hteli proći kroz sve tačke između zemlje i te zviezde. No mi ćemo ih izbeći. Daj mi ruku.
Toga dana Đavo je bio odeven u široki španski ogrtač, i njegovo lice je bilo nalik licu Don Juana iz opere, no, iz čudnog smisla za humor, on je sačuvao dlakave ruke i kukaste prste, kao u duha Tame na jednoj Dührerovoj graviri[1]. Ja sam se zgranuo od dodira tih grubih ruku. A Đavo mi se zakikotao u lice i gurnuo me ispred sebe, kao da me ubacio u neki pomamni ples.
U času mi se zavrtelo u glavi, onda kad je od moga saputnika zamirisalo prema meni jakim, no neugodnim mirisima. Istog časa Đavo mi je ispustio ruku. Mi smo već bili na tlu. Bili na meni nekom nepoznatom svetu.
Nebo nad nama je bilo duginih boja. Ono kao da se svakog časa punilo bakrenim munjama, bojom koja je zatim prelazila u sve boje spektra. Činilo mi se da je celi kosmos - jedan gigantski vatromet ili jedan neprekidni požar.
- Ne boj se – rekao mi je Đavo, kikoćući se. – Tim više se ne boj što sada nemaš svojih telesnih organa. To nije zato što bi mi bilo teško preneti ovamo tvoj zemaljski sastav – meni bi to bilo vrlo lako, kao izbaciti te iz kuće. No tvoji telesni organi ne bi bili prikladni za atmosferu u ovom svetu. Eto zašto sam odlučio preneti ovde tvoj astralni lik. A tvoje telo, kao trup, leži na podu u tvojoj sobi, od koje nas deli toliko mnogo milja, koliko ti ne možeš ni predočiti.
Ogledao sam se oko sebe.
Svo tlo oko nas bilo je obraslo rastinjem. No ono se tiho micalo. To su bila naranđasta stabla, debljine ljudske ruke, pričvršćeno korenjem za tlo - s uskim, jedva razvijenim, ljuskama, nalik listovima, no s velikim okruglim kapama, zakačenih za njih kao čašica nekog cveta. Ta je čašica bila spletena, također jedva razvijenim, laticama, među kojima na mestu, gde je moguće bilo očekivati prašnik, mutno odražavalo svetla nešto nalik očima. I more tih narančastih, dugih, okatih stabala se sporo izvijalo, protezalo, savijalo i opuštalo, talasalo kao na vetru kojeg nisam osećao.
- Oni nas ne vide – rekao mi je Đavo. - Idemo.
Lako smo poleteli zrakom. Lik moga saputnika bio je sad drugačiji: on je bio nalik predodžbi o prekrasnom Luciferu, i nad njegovim likom palog anđela slabo je svetlio venac bledih dijamanta. Živo rastinje se drhtavo izvijalo pod nama, nejasno očutivši viorenje naših astralnih tela.
Bila je već veče, i jarko-crveni disk sunca ležao je na obzorju, sjajući zaslepljujućim svetlom, prelivavši se u svim duginim bojama, u sporo smrkavajući vidokrug. Potom je vatreni krug nestao iza crte horizonta , i u nebu se pojavio novi ples svih boja i svih preliva, pijana igra svetlucajućih, raznobojnih, preobražujućih kameleona i daždevnjaka. Malo kasnije pojavila su se na nebu četiri meseca: plavi, zeleni, žuti i ljubičasti i njihova svetla, su se isprepletala, pružajući potoke mirnoga svetla kroz sve vatrenije odbleske dana.
Primetivši da sam zanet slikama s neba, Đavo mi je rekao samozadovoljno:
- Ipak si izbezumljen dovoljno. Cosi ti circonfulse luce viva[2], kako je govorio vaš pesnik. No, pogledaj dole: tamo je nastupilo vreme ljubavi.
Pogledao sam ne primetivšii izmenu u navodu iz "Raja", i zaista sam spustio pogled. Obuzeti strašću, živa stabla sad su se uvlačili jedno u drugo, sjedinjavali se u grupi po tri, i oči su im pod magičnim svetlom četiri raznobojna meseca oživele i blesnule vatrom požude. Video sam kako se rastinje, zapleteno vrpcama svojih stabala podiže uvis, kao koplja, približavaju čašice svojih cvetova, kao zmaj na žezlu Hermesa svoju glavu[3]. Video sam kako se potom tri čašice povezale, kako su im oči podrhtavaju mutnom vlagom, kako im se latice spajaju u jedan bezoblični buket. Produžili smo lagano leteti iznad nakostrešenog tla, i ja sam upitao svoga saputnika:
- Zašto se oni sedinjuju u troje?
Đavo mi je odgovorio prezrivo:
- Ti, kao čovek, misliš da mogu postojati samo dva pola. U ovom svetu ih je tri, no ja znam druge svetove, gde ih ima sedamnaest i takvih, gde ih je nekoliko hiljada. No ja te neću povesti na te planete da ne bih zadao tvom jadnom zemaljskom razumu prevelik napor.
Tada su sjedinjena stabla ustala pod nama, kao čelična pruća i ustremili svoje oštrice ravno u nebo; k stablima su tiesno prionuli njihovi listovi-čašice, a između stabala, u korenu, se otkrilo tlo, ispucalo, suho, kao koža oronulog vodenkonja.
Opet sam Đavo postavio pitanje:
- Zar na ovoj planeti nema vode?
Đavo je kimnuo nemarno i odgovorio:
- Ovde je vodik.
Više nisam hteo ništa da pitam, i mi smo produžili ćuteći leteti, okruživši kuglu planete, koja je sva bila toliko pljosnata, kao kokošije jaje, i beznadno jednolična, bez planina i dolina, bez reka i mora. Neko vreme opet sam se divio slici zvezdane noći, posmatrao drugu, grupu zvezda koja se sa Zemlje ne može videti, belim pjegama prošarano modro-zeleno-žuto-narančasto nebo. Potom sam opet pogledao rastinje i uvideo da su im se ljubavni drhtaji okončali. Oslabljena stabla su se brzo raspletala i jedno za drugim padali ničice, iznemogla, nemoćna. Skoro celo tlo pod nama je bilo iznova prekriveno bezobličnom gomilom umrtvljenog, oronulog rastinja, s ružno isprepletenim čašicama cvetova, koje je besmisleno i tupo gledao neki nevidljivi, zadržani pogled.
Zadrhtavši, rekao sa Đavolu :
- Čuj, meni je ovde dosadno. Obećao si mi pokazati svetove koje ne mogu ni zamisliti. Budi uveren da su Flamarion i Wells[4] zamislili svetove mnogo čudesnije. Mislio sam da ćeš me povesti u predele duhovnog sveta i vatre, gde su osećaji i poimanja milioun puta složeniji i tankoćutniji od mojih; mislio sam da ćeš me povesti u neke druge kosmose, gde svi predmeti imaju neke druge odlike, ili u kosmose nekog drugog vremena, gde će se osim prošlosti, sadašnjosti i budućnosti ukazati i nešto četvrto. A ti, u svoj neizmernosti postojanja, nisi našao ništa bolje nego pokazati mi vatromet, koji je moguće sasvim postići kinematografijom, blud cvetova - nešto, od čega mi je muka. Znaš, tvoj stariji brat, Mefistofel, je bio kudikamo domišljatiji.
Strašnim ognjem je raspalio Đavo, i gnevnim glasom zavikao na mene iz same dubine svojega bića:
- Jadni crve! Ti si zaboravio kako je Faust pao ničice na pod kada mu se javio Duh Zemlje[5], ili kako je Semela bila pretvorena u pepeo, ugledavši Zeusa[6]? Hoćeš da i ti tako prođeš?
No ja, ispruživši svoje astralne ruke s dlanovima gore, mirno sam načinio formulu za isterivanje đavola slavnoga Ciprijana[7], i u taj pak čas lik Lucifera se iskrivio i sav se izobličio, kao u napuklom ogledalu, i naglo, kao leteći bolid, stropoštao se moj suaputnik u ognjeni bezdan. Moje biće je istovremeno s time, zadobilo strašni udar, kao da me streslo hiljade jakih električnih baterija, i ja sam se našao kako sedim na podu, u svojoj sobi, podno pisaćeg stola.
Ništa se nije bilo promenilo oko mene, no zavesa pred prozorom je bila pokidana, a u prozoru se jedno staklo razbilo u komadiće: naravno, od trzaja pri mome padu, zato što astralno telo, prolazeći kroz tvrde predmete, ne menja njihova fizička stanja.
1908.
Nocno putovanje,Valerij Brusjov
 

*Vasilisa

Domaćin
Poruka
3.101
Valerij Brjusov (1873-1924) ruski je liričar, predstavnik i teoretičar ruskog simbolizma i prvi vođa tog pokreta. Eksperimentator i istraživač na području ruskog stiha, intelektualac velike erudicije i kulture, upoznavao je rusku publiku s tekovinama zapadnoevropske poezije i pokušavao ih prenijeti na rusko tlo. Nezadovoljan s građanskim “učmalim, sivim svijetom”, tražio je snagu i patos u povijesnim motivima i ličnostima (Asargadon, Aleksandar Veliki, Napoleon). Oblikovao je teme i motive velegrada, nagovještavajući propast njegove civilizacije: Tertia vigilia (1900), pjesma Konj blijedi (Kon’ bled, 1903—1904). Lirika mu obiluje najrazličitijim motivima od bodlerovske erotike (Baudelaire) preko apoteoze rada do opjevavanja perverzije (Vrbi et orbi, 1903), narkotika (Podzemni stan — Podzemnoe žilisče, 1910) i samoubojstva (Zrcalo sjena — Zerkalo tenej, 1912). Od 1919. član RKP/b, radi na organizaciji književnog obrazovanja, ali mu je lirika knjiška.

Kula ljubavi
Neizbježnost
U gluho ja odrastoh vrijeme
Vijanje smrti
Zidar
 

*Vasilisa

Domaćin
Poruka
3.101
Kula ljubavi

Očajavam, što smo nismo sami, danonoćno,
I što će mjesec, gost nebeski, k nama,
I što će grohot grada srušiti sve noćno,
I što će zora rasuti što donije tama.
Očajavam, što znam da sutra ćeš jednom
Sa drugima se sliti u jedan talas pjene,
I bit ćeš među njima, bit ćeš s njima jedno,
I tako ćeš bar načas zaboraviti mene.
O, da smo sami gdje u kuli, u visokoj,
Gdje vječno krvav kondir boji sjene svoda,
Gdje sutra vraća jučer, gdje je noć i spokoj,
I gdje se čuje kako šumi voda.
I otrgnuti od svih, izvan vaseljene,
Ja tvoj, a ti moja ,sami, tek nas dvoje,
Zavladali bismo vječnošću svakog trena,
I godine bi tekle kanda dani stoje.

Neizbježnost

Je li to važno da’l si bila vjerna?
I da li ja bjeh vjeran, nije li svejedno?
Ne živi od nas bliskost neizmjerna,
i mi se nehotice promatramo žedno.
Ja opet drhtim, ti si blijeda, smjerna,
i slutiš bol, a čekaš ga k’o žedna.
Trenutci šumno teku kao vode,
a strast već vreba, gdje da nas probode.

I tko nas stvori baš jedno za drugo,
Bog ili Usud, primismo to hladno.
No, mi smo usred magičnoga kruga
i ukleti, odjednom, iznenadno.
Zgrozi nas sreća, ta tjeskobna tuga,
mi padamo, dva sidra, mirno na dno!
Ne, ovo nije slučaj, ni ljubav ni nježnost,
nad nama vlada samo Neizbježnost.

U gluho ja odrastoh vrijeme

U gluho ja odrastoh vrijeme,
Kad sav svijet bješe gluh i tih,
Ljudima život bješe breme,
Sluhu suvišan bješe stih.
No mutno tek iz bezdna načuh
Nejasnu huku, dalek grom,
kopita ja gvožđe zaČuh
I tisućljetnog leda lom.
Gonetah: đođe li mi bijednom
Vidjeti plavet novih struja,
Vjetrom slobode dahnut jednom
I smijehom proljetnih oluja.
Prođoše dani, desetljeća,
Vidjeh gdje pada ropstvo, plijen.
I, gle, izlaze rojno svijetleća
Gorja, Cušima i Mukden.
Godine pete šum daleki
Otkri slobode skriven žar.
I nakon bura ratnih teških
Oktobrom smijenjen Februar.
Kraj što daleko negdje sija,
Možda mi vidjet nije dan,
No sretan sam: doživjeh i ja
Najsvečaniji svijeta dan.

Vijanje smrti

Ni boja, ni zraka, ni aromata,
ni šaren-riba, ni mrtvosanih ruža,
čak ni snova bezbrižnoga razvrata.
Ni suza!

Potok sazvučja sve riječi odnese,
za noćna viđenja to je naplata!
Čudno je nježna ta magla tužna,
bez suza!

Poslednji zrak u nagovještaju zalaska
Blijedi… Noć je tu…Tamni se litica uska…
Meni svejedno. Ne treba – ni povratka,
ni suza!

_____________
 
Top