Quantcast

Ruska poezija i proza

Наутилус

Domaćin
Poruka
3.456
Једноставан стил је – писати онако како се говори. Неки су га погрешно називали ниским само зато што није био узвишен. Међутим, изрази, речи, мисли у овом стилу нипошто нису ниски, они су обични, али племенити.

Тињанов: Роман о Пушкину
 

Наутилус

Domaćin
Poruka
3.456
А како код нас утиче литература! Колико је сад људи, код којих већ као да су формиране две душе – једна сопствена, друга књишка! Многи тако и проживе читав живот прочитаним књишким животом.
Буњин :
Дневници
 

Baudrillard

Buduća legenda
Moderator
Poruka
36.611
Uveče su svi spratovi »Atlantide« zjapili u mraku bezbrojnim ognjenim očima, i veliko mnoštvo slugu radilo je u kuhinjama, perionicama posuda i
magacinima za vino. Okean u svome komešanju iza zidova bio je strašan, ali o njemu se nije mislilo, čvrsto se verovalo da je on u vlasti zapovednika
broda, riđega čoveka, grdno visokog i teškog, nekako uvek sanjivog, koji je u svom sakou sa širokim zlatnim širitima ličio na ogromnoga idola, a koji se
vrlo retko i pojavljivao u svet iz svojih tajanstvenih odaja; na prednjoj palubi svakog trenutka je zavijala paklenski mračno i pištala besno i zlobno sirena,
ali je malo ko od njih što su večerali čuo sirenu — nju su zaglušivali zvuci divnog duvačkog orkestra, koji je svirao utančano i neumorno u mermernoj
sali sa dva reda prozora, zastrtoj kadifenim ćilimima, svečano preplavljenoj svetlom, punoj dekoltovanih dama i gospode u frakovima i smokinzima,
stasitih kelnera i punih poštovanja metrdotela, od kojih je čak jedan, onaj kod koga se naručivalo samo piće, išao sa lancem na vratu, kao kakav
lordmer.
Smoking i uštirkano rublje veoma su podmlađivali gospodina iz San Franciska. Suv, omalen, nezgrapno ali čvrsto građen, udešen i očišćen da se
sav sijao, i s merom živ i razgovoran, on je sedeo u zlatastobisernom sjaju ove dvornice uz flašu žutoga kao ćilibar »johanisberga«, uz pehare i peharčiće od
najfinijeg stakla, uz kudravi buket zumbula. Nečega mongolskog bilo je u njegovom žućkastom licu s potkresanim srebrnim brkovima, od zlatnih
plomba blistali su mu krupni zubi, a kao stara slonova kost — snažna, ćelava glava. Bogato, no prema svojim godinama, bila je obučena njegova supruga,
žena krupna, široka i spokojna, komplikovano, ali lako i prozračno, s nevinom prostodušnošću — kći, visoka, vitka, s divnom kosom, dražesno
očešljanom, s dahom mirisavim na latice ljubičice i s vrlo nežnim ružičastim bubuljicama pokraj usana i među plećkama, olako napuderisanim... Večera je
trajala više od sata, a posle večere otvarana je u balskoj sali igranka; za vreme ove muškarci — ubrojav tu, naravno, i gospodina iz San Franciska — podigav uvis noge, rešavali su na osnovu poslednjih berzanskih novosti sudbinu naroda; i sve dok ih ne bi oblilo krmezno crvenilo, pušili u gustom dimu
havanske cigare i napijali se likera u baru, gde su služili crnci u crvenim kaputima, s beonjačama nalik na oljuštena tvrdo barena jaja.
Okean je s hukom iza zida valjao svoja crna brda, oluja je snažno fijukala u otežalim konopcima, brod je sav drhtao savlađujući i vetar i ta brda — obarajući kao plugom na jednu i na drugu stranu njihove grdosije od talasa, koje bi se svakog časa uskomešale i visoko propele svojim zapenušenim repovima — u
samrtnoj tuzi stenjala je, prigušivana maglom, sirena; mrzli se od hladnoće i gubili skoro pamet od preterana naprezanja pažnje mornari na straži na
svojoj osmatračnici; mračnoj i usijanoj unutrašnjosti pakla, njegovom poslednjem, devetom krugu slična je bila utroba broda pod vodom — u toj
utrobi su potmulo brektala džinovska ložišta peći, koja su gutala svojim usijanim ždrelima gomile kamenoga uglja što su u njih s tutnjavom ubacivali
obliveni ljutim i prljavim znojem, obnaženi do pojasa ljudi, crveni od plamena; a tamo, u baru, bezbrižno su prebacivali noge na naslone od fotelja,
pijuckali konjak i likere, plivali u oblacima ljutog i mirišljavog dima, u sali za igru sve je sijalo i zračilo svetlošću, toplinom i radošću, parovi su se čas vrteli
u valceru, čas izvijali u tangou — i muzika uporno, u nekakvoj sladosnobestidnoj tuzi molila je i preklinjala sve samo za jedno, i sve samo za
isto...
Bio je u toj blistavoj gomili neki veliki bogataš, obrijani dugonja, nalik na prelata, u nekom staromodnom fraku; bio je španski pisac; bila je svetska
lepotica; bio je elegantni zaljubljeni par, na koji su svi radoznalo gledali, a koji nije ni krio svoju sreću: on je igrao samo s njom, i sve je kod njih bilo
tako prefinjeno, dražesno, da je samo jedini zapovednik broda znao da je Lojd taj par najmio za igru ljubavi, po dobre pare, i da on već odavno plovi
čas na jednoj, čas na drugoj lađi.

Ivan Bunjin - Gospodin iz San Franciska
 

Наутилус

Domaćin
Poruka
3.456
Таман је Пирон хтео да уђе у собу угледног господина, кад овај отвори врата да испрати другог велможу. Гост застане, из учтивости, да би пропустио Пирона. ''Не заустављајте се господине, - каза домаћин – овај господин није ништа друго до песник.'' – Сад знају ко сам – одврати Пирон – па ћу ићи напред према своме чину.''
:hahaha:
Роман о Пушкину, Тињанов
 

Наутилус

Domaćin
Poruka
3.456
Како је диван човек Јаков, како је пријатно слушати га. Свиме је задовољан. ''И кишица је лепа!'' Био је ожењен, има петоро одрасле деце, са женом је проживео двадесет једну годину, потом је она умрла, и он је седам година био удовац. Наговорили су га да се жени други пут.. Био је код рођака, дошла је лудица,, ''хлепца да испроси''. ''А хоћеш ли да се удаш?'' ,,За лепу бих главу пошла''. ''Па ево ти лепе главе'' – рекао је Јаков за себе. Венчали су се , а она је ''поживела од Успења до Тихвињске [од Велике Госпојине (28. августа) до 9. јула] и – отишла.. Мене су , вели, пређашњи мужеви медењацима и бомбонама хранили, а ти, керу, ништа немаш...'' Земље има петнаестак хектара. ''Шта да се ради, ја нисам похлепан, ја сам добродушан''...

Буњин: Дневници
 

Fej*

Domaćin
Poruka
3.939
Epizoda


- Ti se hvališeš naprazno - rekao mi je Đavo - pokazaću ti svetove, kojih ti ne bi mogao ni zamisliti. Gledaj: vidiš li onu zviezdu u zvežđu Oriona?
Pogledao sam tamo gde mi je on pokazivao dugom i ljuskavom pandžom. Đavo je drugom rukom podigao teški zastor na prozoru. Nebo mi se učinilo nalik crnom bezdanu, raširenih nogu.
- Oko te zvezde - produžio je Đavo - okreće se sto četrdeset većih planeta, ne računajući asteroide. Sada ćemo otići na jedan od njih, koji je velik kao vaša zelena Zemlja.
- A koliko dugo ćemo putovati? – upitao sam nasmešen.
Đavo me pogledao, također nasmešen, retka brada mu se zatresla, i on mi je odgovorio:
- Naravno, mi bismo leteli milione godina, ako bismo hteli proći kroz sve tačke između zemlje i te zviezde. No mi ćemo ih izbeći. Daj mi ruku.
Toga dana Đavo je bio odeven u široki španski ogrtač, i njegovo lice je bilo nalik licu Don Juana iz opere, no, iz čudnog smisla za humor, on je sačuvao dlakave ruke i kukaste prste, kao u duha Tame na jednoj Dührerovoj graviri[1]. Ja sam se zgranuo od dodira tih grubih ruku. A Đavo mi se zakikotao u lice i gurnuo me ispred sebe, kao da me ubacio u neki pomamni ples.
U času mi se zavrtelo u glavi, onda kad je od moga saputnika zamirisalo prema meni jakim, no neugodnim mirisima. Istog časa Đavo mi je ispustio ruku. Mi smo već bili na tlu. Bili na meni nekom nepoznatom svetu.
Nebo nad nama je bilo duginih boja. Ono kao da se svakog časa punilo bakrenim munjama, bojom koja je zatim prelazila u sve boje spektra. Činilo mi se da je celi kosmos - jedan gigantski vatromet ili jedan neprekidni požar.
- Ne boj se – rekao mi je Đavo, kikoćući se. – Tim više se ne boj što sada nemaš svojih telesnih organa. To nije zato što bi mi bilo teško preneti ovamo tvoj zemaljski sastav – meni bi to bilo vrlo lako, kao izbaciti te iz kuće. No tvoji telesni organi ne bi bili prikladni za atmosferu u ovom svetu. Eto zašto sam odlučio preneti ovde tvoj astralni lik. A tvoje telo, kao trup, leži na podu u tvojoj sobi, od koje nas deli toliko mnogo milja, koliko ti ne možeš ni predočiti.
Ogledao sam se oko sebe.
Svo tlo oko nas bilo je obraslo rastinjem. No ono se tiho micalo. To su bila naranđasta stabla, debljine ljudske ruke, pričvršćeno korenjem za tlo - s uskim, jedva razvijenim, ljuskama, nalik listovima, no s velikim okruglim kapama, zakačenih za njih kao čašica nekog cveta. Ta je čašica bila spletena, također jedva razvijenim, laticama, među kojima na mestu, gde je moguće bilo očekivati prašnik, mutno odražavalo svetla nešto nalik očima. I more tih narančastih, dugih, okatih stabala se sporo izvijalo, protezalo, savijalo i opuštalo, talasalo kao na vetru kojeg nisam osećao.
- Oni nas ne vide – rekao mi je Đavo. - Idemo.
Lako smo poleteli zrakom. Lik moga saputnika bio je sad drugačiji: on je bio nalik predodžbi o prekrasnom Luciferu, i nad njegovim likom palog anđela slabo je svetlio venac bledih dijamanta. Živo rastinje se drhtavo izvijalo pod nama, nejasno očutivši viorenje naših astralnih tela.
Bila je već veče, i jarko-crveni disk sunca ležao je na obzorju, sjajući zaslepljujućim svetlom, prelivavši se u svim duginim bojama, u sporo smrkavajući vidokrug. Potom je vatreni krug nestao iza crte horizonta , i u nebu se pojavio novi ples svih boja i svih preliva, pijana igra svetlucajućih, raznobojnih, preobražujućih kameleona i daždevnjaka. Malo kasnije pojavila su se na nebu četiri meseca: plavi, zeleni, žuti i ljubičasti i njihova svetla, su se isprepletala, pružajući potoke mirnoga svetla kroz sve vatrenije odbleske dana.
Primetivši da sam zanet slikama s neba, Đavo mi je rekao samozadovoljno:
- Ipak si izbezumljen dovoljno. Cosi ti circonfulse luce viva[2], kako je govorio vaš pesnik. No, pogledaj dole: tamo je nastupilo vreme ljubavi.
Pogledao sam ne primetivšii izmenu u navodu iz "Raja", i zaista sam spustio pogled. Obuzeti strašću, živa stabla sad su se uvlačili jedno u drugo, sjedinjavali se u grupi po tri, i oči su im pod magičnim svetlom četiri raznobojna meseca oživele i blesnule vatrom požude. Video sam kako se rastinje, zapleteno vrpcama svojih stabala podiže uvis, kao koplja, približavaju čašice svojih cvetova, kao zmaj na žezlu Hermesa svoju glavu[3]. Video sam kako se potom tri čašice povezale, kako su im oči podrhtavaju mutnom vlagom, kako im se latice spajaju u jedan bezoblični buket. Produžili smo lagano leteti iznad nakostrešenog tla, i ja sam upitao svoga saputnika:
- Zašto se oni sedinjuju u troje?
Đavo mi je odgovorio prezrivo:
- Ti, kao čovek, misliš da mogu postojati samo dva pola. U ovom svetu ih je tri, no ja znam druge svetove, gde ih ima sedamnaest i takvih, gde ih je nekoliko hiljada. No ja te neću povesti na te planete da ne bih zadao tvom jadnom zemaljskom razumu prevelik napor.
Tada su sjedinjena stabla ustala pod nama, kao čelična pruća i ustremili svoje oštrice ravno u nebo; k stablima su tiesno prionuli njihovi listovi-čašice, a između stabala, u korenu, se otkrilo tlo, ispucalo, suho, kao koža oronulog vodenkonja.
Opet sam Đavo postavio pitanje:
- Zar na ovoj planeti nema vode?
Đavo je kimnuo nemarno i odgovorio:
- Ovde je vodik.
Više nisam hteo ništa da pitam, i mi smo produžili ćuteći leteti, okruživši kuglu planete, koja je sva bila toliko pljosnata, kao kokošije jaje, i beznadno jednolična, bez planina i dolina, bez reka i mora. Neko vreme opet sam se divio slici zvezdane noći, posmatrao drugu, grupu zvezda koja se sa Zemlje ne može videti, belim pjegama prošarano modro-zeleno-žuto-narančasto nebo. Potom sam opet pogledao rastinje i uvideo da su im se ljubavni drhtaji okončali. Oslabljena stabla su se brzo raspletala i jedno za drugim padali ničice, iznemogla, nemoćna. Skoro celo tlo pod nama je bilo iznova prekriveno bezobličnom gomilom umrtvljenog, oronulog rastinja, s ružno isprepletenim čašicama cvetova, koje je besmisleno i tupo gledao neki nevidljivi, zadržani pogled.
Zadrhtavši, rekao sa Đavolu :
- Čuj, meni je ovde dosadno. Obećao si mi pokazati svetove koje ne mogu ni zamisliti. Budi uveren da su Flamarion i Wells[4] zamislili svetove mnogo čudesnije. Mislio sam da ćeš me povesti u predele duhovnog sveta i vatre, gde su osećaji i poimanja milioun puta složeniji i tankoćutniji od mojih; mislio sam da ćeš me povesti u neke druge kosmose, gde svi predmeti imaju neke druge odlike, ili u kosmose nekog drugog vremena, gde će se osim prošlosti, sadašnjosti i budućnosti ukazati i nešto četvrto. A ti, u svoj neizmernosti postojanja, nisi našao ništa bolje nego pokazati mi vatromet, koji je moguće sasvim postići kinematografijom, blud cvetova - nešto, od čega mi je muka. Znaš, tvoj stariji brat, Mefistofel, je bio kudikamo domišljatiji.
Strašnim ognjem je raspalio Đavo, i gnevnim glasom zavikao na mene iz same dubine svojega bića:
- Jadni crve! Ti si zaboravio kako je Faust pao ničice na pod kada mu se javio Duh Zemlje[5], ili kako je Semela bila pretvorena u pepeo, ugledavši Zeusa[6]? Hoćeš da i ti tako prođeš?
No ja, ispruživši svoje astralne ruke s dlanovima gore, mirno sam načinio formulu za isterivanje đavola slavnoga Ciprijana[7], i u taj pak čas lik Lucifera se iskrivio i sav se izobličio, kao u napuklom ogledalu, i naglo, kao leteći bolid, stropoštao se moj suaputnik u ognjeni bezdan. Moje biće je istovremeno s time, zadobilo strašni udar, kao da me streslo hiljade jakih električnih baterija, i ja sam se našao kako sedim na podu, u svojoj sobi, podno pisaćeg stola.
Ništa se nije bilo promenilo oko mene, no zavesa pred prozorom je bila pokidana, a u prozoru se jedno staklo razbilo u komadiće: naravno, od trzaja pri mome padu, zato što astralno telo, prolazeći kroz tvrde predmete, ne menja njihova fizička stanja.
1908.
Nocno putovanje,Valerij Brusjov
 

Fej*

Domaćin
Poruka
3.939
Valerij Brjusov (1873-1924) ruski je liričar, predstavnik i teoretičar ruskog simbolizma i prvi vođa tog pokreta. Eksperimentator i istraživač na području ruskog stiha, intelektualac velike erudicije i kulture, upoznavao je rusku publiku s tekovinama zapadnoevropske poezije i pokušavao ih prenijeti na rusko tlo. Nezadovoljan s građanskim “učmalim, sivim svijetom”, tražio je snagu i patos u povijesnim motivima i ličnostima (Asargadon, Aleksandar Veliki, Napoleon). Oblikovao je teme i motive velegrada, nagovještavajući propast njegove civilizacije: Tertia vigilia (1900), pjesma Konj blijedi (Kon’ bled, 1903—1904). Lirika mu obiluje najrazličitijim motivima od bodlerovske erotike (Baudelaire) preko apoteoze rada do opjevavanja perverzije (Vrbi et orbi, 1903), narkotika (Podzemni stan — Podzemnoe žilisče, 1910) i samoubojstva (Zrcalo sjena — Zerkalo tenej, 1912). Od 1919. član RKP/b, radi na organizaciji književnog obrazovanja, ali mu je lirika knjiška.

Kula ljubavi
Neizbježnost
U gluho ja odrastoh vrijeme
Vijanje smrti
Zidar
 

Fej*

Domaćin
Poruka
3.939
Kula ljubavi

Očajavam, što smo nismo sami, danonoćno,
I što će mjesec, gost nebeski, k nama,
I što će grohot grada srušiti sve noćno,
I što će zora rasuti što donije tama.
Očajavam, što znam da sutra ćeš jednom
Sa drugima se sliti u jedan talas pjene,
I bit ćeš među njima, bit ćeš s njima jedno,
I tako ćeš bar načas zaboraviti mene.
O, da smo sami gdje u kuli, u visokoj,
Gdje vječno krvav kondir boji sjene svoda,
Gdje sutra vraća jučer, gdje je noć i spokoj,
I gdje se čuje kako šumi voda.
I otrgnuti od svih, izvan vaseljene,
Ja tvoj, a ti moja ,sami, tek nas dvoje,
Zavladali bismo vječnošću svakog trena,
I godine bi tekle kanda dani stoje.

Neizbježnost

Je li to važno da’l si bila vjerna?
I da li ja bjeh vjeran, nije li svejedno?
Ne živi od nas bliskost neizmjerna,
i mi se nehotice promatramo žedno.
Ja opet drhtim, ti si blijeda, smjerna,
i slutiš bol, a čekaš ga k’o žedna.
Trenutci šumno teku kao vode,
a strast već vreba, gdje da nas probode.

I tko nas stvori baš jedno za drugo,
Bog ili Usud, primismo to hladno.
No, mi smo usred magičnoga kruga
i ukleti, odjednom, iznenadno.
Zgrozi nas sreća, ta tjeskobna tuga,
mi padamo, dva sidra, mirno na dno!
Ne, ovo nije slučaj, ni ljubav ni nježnost,
nad nama vlada samo Neizbježnost.

U gluho ja odrastoh vrijeme

U gluho ja odrastoh vrijeme,
Kad sav svijet bješe gluh i tih,
Ljudima život bješe breme,
Sluhu suvišan bješe stih.
No mutno tek iz bezdna načuh
Nejasnu huku, dalek grom,
kopita ja gvožđe zaČuh
I tisućljetnog leda lom.
Gonetah: đođe li mi bijednom
Vidjeti plavet novih struja,
Vjetrom slobode dahnut jednom
I smijehom proljetnih oluja.
Prođoše dani, desetljeća,
Vidjeh gdje pada ropstvo, plijen.
I, gle, izlaze rojno svijetleća
Gorja, Cušima i Mukden.
Godine pete šum daleki
Otkri slobode skriven žar.
I nakon bura ratnih teških
Oktobrom smijenjen Februar.
Kraj što daleko negdje sija,
Možda mi vidjet nije dan,
No sretan sam: doživjeh i ja
Najsvečaniji svijeta dan.

Vijanje smrti

Ni boja, ni zraka, ni aromata,
ni šaren-riba, ni mrtvosanih ruža,
čak ni snova bezbrižnoga razvrata.
Ni suza!

Potok sazvučja sve riječi odnese,
za noćna viđenja to je naplata!
Čudno je nježna ta magla tužna,
bez suza!

Poslednji zrak u nagovještaju zalaska
Blijedi… Noć je tu…Tamni se litica uska…
Meni svejedno. Ne treba – ni povratka,
ni suza!

_____________
 

Fej*

Domaćin
Poruka
3.939
- русская поэзия и проза

sergey yesenzhin pesma o kerushi
569875

Утром в ржаном закуте,
Где златятся рогожи в ряд,
Семерых ощенила сука,
Рыжих семерых щенят.

До вечера она их ласкала,
Причесывая языком,
И струился снежок подталый
Под теплым ее животом.

А вечером, когда куры
Обсиживают шесток,
Вышел хозяин хмурый,
Семерых всех поклал в мешок.

По сугробам она бежала,
Поспевая за ним бежать…
И так долго, долго дрожала
Воды незамерзшей гладь.

А когда чуть плелась обратно,
Слизывая пот с боков,
Показался ей месяц над хатой
Одним из ее щенков.

В синюю высь звонко
Глядела она, скуля,
А месяц скользил тонкий
И скрылся за холм в полях.

И глухо, как от подачки,
Когда бросят ей камень в смех,
Покатились глаза собачьи
Золотыми звездами в снег.
ЕСЕНИН Сергей Александрович 1915
***

Jutros u košari, gde sja, šuška
Niz rogoza žućkastih i krutih,
Sedmoro je oštenila kučka,
Sedmoro je oštenila žutih.

Do u sumrak grlila ih nežno
I lizala niz dlaku što rudi,
I slivo se mlak sok neizbežno,
Iz tih toplih materinskih grudi.

A uve?e, kad živina juri,
Da zauzme motke, il prut jak,
Izišo je tad domaćin tmuri,
I svu štenad potrpo u džak.

A ona je za tragom trčala,
Stizala ga, kao kad uhode …
I dugo je, dugo je drhtala
Nezamrzla površina vode.

Pri povratku, vukuć se po tmini,
I ližući znoj s bedara lenih,
Mesec joj se nad izbom učini,
Kao jedno od kučića njenih.

Zurila je u svod plavi, glatki,
Zavijala bolno za svojima,
A mesec se kotrljao tanki,
I skrio se za hum u poljima.

Nemo, ko od milosti il sreće,
Kad joj bace kamičak niz breg,
Pale su i njene oči pseće,
Kao zlatni sjaj zvezda, u sneg.
Sergej Jesenjin 1915
 

Baudrillard

Buduća legenda
Moderator
Poruka
36.611
Uveče

Oplakuje tiha muzika predvorjem
Ispaćene duše tajanstvenu bedu.
Sveže i oštro mirišu morem
Sa poslužavnika ostrige u ledu.

„Prijatelj sam ti”, šapće, a uzdisaj
Meni se ote kada mi ramena
Dotače tek nežno, i iz mene žena
Zavapi ruku njegovih zagrljaj.

Pogled mu je pogled mačaka i ptica.
Na jahačice se jedre tako gleda.
Ispod laganog zlata trepavica
U oku se osmeh spokojan ogleda.

Napeve setne sred šumnoga plesa
Zakovitlani uvis diže dim:
„Blagoslovi, bože presvetli, nebesa,
Ti si noćas prvi put s ljubljenim”.

Ana Ahmatova
 

Fej*

Domaćin
Poruka
3.939
Kada ljudima širom sveta kao asocijaciju kažete reč "pesnik", velika većina će odgovoriti - Jesenjin. To nije nikakvo čudo. Jer, lepuškasti, mladi pesnik, Sergej Jesenjin (1895-1925), za samo 30 godina života je iza sebe ostavio ogromno delo - i po obimu, ali još više po značaju. Pesme o domovini i rodnom kraju, "običnom" životu, majci, isusovski teškom krstu koji na svojim leđima nose pesnici... O smislu i besmisleno teškoj životnoj patnji posmatrajući ih najčešće kroz stihove o ljubavi. Njegovo delo, a još više njegov život su dokazi da smrt i ljubav nikada ne idu sami.
Tako je Sergej Jesenjin, u čijem životu su žene igrale najvažniju ulogu, pevao o ljubavi. O nevinoj i stidljivoj kao u pesmi "Menjajući rublju za tumane":
  • O ljubavi reči tu ne zbore,

    O njoj tek su uzdasi skriveni,

    O njoj oči ko dragulji gore

    Poljupci su strasti bezimene

    A ne reči u grob urezane,

    Poljupci su ruže raspršene,

    Latice na usni rastapane.
Ali i o nesrećnoj kao u pesmi "*****" u kojoj se susreću dva ljubavna "propaliteta" - ***** i on. Oboje su nesrećni, oboje su grešni:
  • Za ženu priznajem samo kurvu

    Poštene nek se ne naljute,

    Jer zbog njih izgubih svu radost svoju,

    Zbog njih izgubih svoje pute.
Seta, tuga i duševne boli koje se osećanju u Jesenjinovom pesništu, a koje proizilaze iz njegovog burnog života, prisutne su i u pesmi "Šta sam, ko sam":
  • Šta sam? Ko sam? Ja sam samo sanjar,

    čiji pogled gasne u magli i memli,

    i volim te usput, ko da sanjam,

    kao mnoge druge na toj zemlji.
Ali i u pesmi "Ti nevoliš i ne žališ mene":
  • Ko izgori - ne može planuti,

    ko ljubljaše, taj ne ljubi više.
O ljubavi je pevao ne samo u pesmama. Ostale su zapamćene njegove reči:
  • Hteo bih se ljubiti, hteo bih da me neko grli, hteo bih nekoga gledati dok spava pored mene.
  • Ako jednom odeš, nemoj se okrenuti, jer ako se okreneš moraš se vratiti, a ja ne želim da se vratiš odlazeći.
U jednom od najpoznatijih njegovih dela "Crni čovek", Jesenjina u bunilu savetuje upravo crni čovek:
  • "Sreća je — zboraše on —

    veština uma i ruku.

    Sve nevešte duše

    nesrećne su, ko cvetovi.

    Ne mari ništa,

    što veliku muku

    zadaju skrhani

    i lažni gestovi.

    U oluji, u buri,

    kraj nedaća svih,

    uz teške gubitke

    i uz tugu kletu

    biti nasmejan, prirodan, tih —

    najveća je umetnost na svetu."
No, sreća je za Sergeja Jesenjina bila tiha patnja - obična, lepa i strašna patnja u kojoj je na čudan način uživao. On se odupire rečima crnog čoveka, traži od njega da to drugom govori, jer je on "bolestan jako", "tiho od nesanice pati".
Pesma "Pevaj, pevaj" samo je jedna koja sluti na kraj i smrt. Kraj koga Jesenjin gordo i svesno priziva, kao zlu kob koju ne može i ne želi da izbegne...
  • Ljubomoran - zar da sam na tebe?

    Zar ovakvog da me snađe jad?

    Naš život je - postelja i ćebe

    Naš je život - poljubac i pad.

    Pevaj, pevaj! Ruke neka mašu:

    Kobni zamah - kobi će doneti...

    Čuj... nek idu svi u... pivsku flašu...

    Nikad, druže, ja neću umreti.
Citati Sergeja Jesenjina
 

Fej*

Domaćin
Poruka
3.939
«Я, брат, я люблю человечество в целом, я больше не люблю некоторых людей, то есть каждого из них, отдельное, выдающееся лицо. В моем воображении я редко, - сказал он, - приходил к своей страстной мысли служить человечеству, и я мог бы даже пойти на крест для людей, если бы это было наименее известным из меня, но я тоже не мог провести два дня Никто в одной комнате, я знаю это по опыту. Так же, как он находит меня рядом со мной, но его личность дает мне чувство собственного достоинства и нарушает мою свободу. На один день я лучший человек и лучший мужчина: тот, кто жаждет обеда; другой, потому что у него есть дыра, и у него есть долгий путь. Я, мой брат, становлюсь врагом людей, как только они касаются меня. Вот почему всегда случалось, что я ненавидел больше людей, чем людей, этот огонь становился моей любовью к человечеству в целом ».

------------------------------------
Braća Karamazovi
„Ja, veli, volim čovečanstvo uopšte, tim manje volim pojedine ljude, to jest, svakog za sebe, zasebna, odelita lica. U svojim maštama ja sam ne retko – veli on – dolazio do strasnih pomisli da služim čovečanstvu, i ja bih možda pošao i na krst za ljude, kad bi se to kako bilo najedared od mene zahtevalo, a međutim, ni dva dana nisam kadar provesti ni s kim u jednoj sobi, znam to iz iskustva. Tek što se taj nađe blizu mene, a već njegova ličnost davi moje samoljublje i stešnjava moju slobodu. Za jedan dan sam kadar i najboljeg čoveka omrznuti: jednog zato, što dugo za ručkom jede; drugog zato, što ima kijavicu i dugo se useknjuje. Ja, veli, postajem neprijatelj ljudi, čim me se oni i najmanje dotaknu. Zato se svagda dešavalo, da što sam više mrzeo ljude pojedince, tim je vatrenija postajala moja ljubav prema čovečanstvu uopšte.“
 

Fej*

Domaćin
Poruka
3.939
«В наше время все делятся на наши подразделения, каждый из них приходит в ужас и уходит в свои объятия; каждый уходит, прячется и прячется, и в итоге его омывают люди и отказывают людям. Разочарованный и одинокий, он покупает богатство и думает: насколько я силен сейчас и насколько я обеспечен; и он не знает, глупо, что он покупает все больше и больше такого самоубийственного бессилия ».

--------------------------------------------
„Svi su se u naše vreme razdelili na jedinice, svaki se usamljuje i povlači u svoju jazbinu, svaki se od drugoga udaljuje, krije se, i što ima sakriva, i svršuje time da se on od ljudi otpadi i ljude od sebe odbija. Povučen i usamljen kupi bogatstvo, i misli: koliko li sam ja sad jak, i koliko li sam osiguran; a ne zna, ludak, da što više kupi, tim većma tone u samoubistvenu nemoć.“ -Braća Karamazovi ,Dostojevski
 

Prasuvalka

Obećava
Poruka
86
GRAD
Miriše na krv i sramotu klanice,
Bezrepi pas pripija ismijan zadak uz stub.
Pravilne su i mirne tamnice.
Šeširi dama s cvijećem, u čipkanom oblačiću dima.
Pogledi s krastama, pogledi beznadni
Preklinju kamenje, preklinju dželate…
Gužva, tramvaji, auta ne daju
Da u zaplakane oči zagledate.
Prolaze, prolaze sivoslučajno,
Kartonski im pogled nikad preinačen.
Govori se grozno, govori se tajno:
”Nečiji se čas i sramota primače”.
Ljepota, ljepota u vječnom treptanju,
Stvara se ljubavlju i stvara iz snova.
I prenosi u svakom disanju
Sliku obeščašćenih visova.
… Tako dočekajte svakog pjesnika ismijavanjem!
Udarajte ga bičem!
Nek prihvati pjesmu svoju ko na oltaru žrtvovanje.
U carstvu vaše vlasti nek ide s okrvavljenim licem!
Da u času kad pred ulicom što laje
Sa obraza mu poteče krv, shvati
Da je u svijet mesara i automata
Došao ljubav propovijedati!
Da je ljubav svoju, ljubav vječnu,
Prodavao, ko bludnica, uz rug i ispljuvke njine –
A oni se kikotali, kikotanjem opijene,
U pravo na ubijstvo odjevene dobričine!
Da kad se, sve svršiv, već iznemogao, sruči
Svima na smijeh, na kamenje polupijan –
U očima, pod modnim šeširom zasmijanim ne trepćući,
Odrazi se uvijek ista kartonska praznina!
Elena Guro
 
Top