Quantcast

Ruska poezija i proza

Наутилус

Domaćin
Poruka
3.406
Деца су рађана без бола и припрема, где било: шуми, у пољу – свеједно. Деце је код свију било много: „Терај, Мавруха, не мари, горе бити не може“.

Вјачеслав Шишков: Тајга






--------------------------------------------------------------------------------------
„Имају тако много деце. Бог им дао још више!“
smilie_baby_141.gif
 

Наутилус

Domaćin
Poruka
3.406
Да, волети ко наша крв што воли
Међ вама нико кадар није!
Заборависте љубав која боли,
Која и гори и убије.

Скити, Александар Блок





--------------------------------------------------------------------------------------
„Имају тако много деце. Бог им дао још више!“

smilie_baby_205.gif
 

biljur

Početnik
Banovan
Poruka
43
Sve što živi ožiljak ima

Sve što živi ožiljak ima
još iz detinjstva, poseban, ran.
Da nisam pesnik, ja međ svima
bio bih hulja i lopov znan.

Mršav i rasta odveć malena,
međ decom bio sam uvek heroj,
često, često nosa razbijena
vraćo sam se pod krov svoj.

Uplašenoj majci, kad pred nju banem,
reč ceđahu usne krvavo-tmaste:
"Ništa, de! Spotakoh se o kamen,
a već sutra sve će da zaraste."

Pa i sada, kada se bez traga,
onih dana krv vrela smirila,
nespokojna neka drska snaga
na poeme moje se izlila.

Na već zlatne literarne hrpe;
i u svakom retku što se vije
ogledaju se nekadanje crte
kavgadžije, nemirka, delije.

Ko i nekad imam hrabrost mušku
al nov korak moj se drukče sluša…
Dok mi nekad razbijahu njušku,
sada mi je sva u krvi duša.

Ne velim više majci okrvavljen,
već tom šljamu što cereć se raste:
"Ništa, de! Spotakoh se o kamen,
a već sutra sve će da zaraste."

Sergej Jesenjin
 

Наутилус

Domaćin
Poruka
3.406
Наша душевна расположења, иако нису изражена спољним знацима, силно делују на душевно расположење других... Има неко средство за међусобно општење наших душа, мимо телесних чула.
Св. Јован Кронштатски: Мој живот у Христу

smilie_school_017.gif



--------------------------------------------------------------------------------------
„Имају тако много деце. Бог им дао још више!“
 

biljur

Početnik
Banovan
Poruka
43
"Sad pišem kao čovek koji se odavno otreznio, i koji je umnogome već skoro posmatrač, ali kako da izrazim tadašnji jad moj (kojega se sada živo sećam), koji se uselio u moje srce i, što je glavno, moj tadašnji nemir, koji me je toliko zbunjivao i bacao u vatru da čak nisam ni spavao noću - od nestrpljenja, od rešavanja zagonetki koje sam sam sebi postavljao!"
Fjodor.M.Dostojevski (Mladić)
 

Saphir

Iskusan
Poruka
6.885
Nisi uvek tako gorda i daleka ,
Ipak me ponekad bar pozelis.

Tiho , tiho ,nezno ko da sanjam,
Dolazis do mene ,cesto ,sama.

Prekriva ti celo gusti pramen
Sto pod zabranom jos osta za me .

Tvoje krupne oci zrace sjajem.
Tajnih zraka koje luna daje.

Mila ,okrutni rivalu, vraze,
Svaki korak tvoj je tako blazen,

Ko po srcu da se mirno seces.
Rasipajuc zvezde kao cvece.

Uze ih da ne znam ni odakle,
samo zasto ti se oci cakle.

I zar taj sto s tobom bese skupa ,
nema kom da da na zemlji ljubav.


Nikolaj Gumiljov
 

Saphir

Iskusan
Poruka
6.885
image.jpg
И что брошусь, моля и рыдая,
Под копыта гнедого коня.

Или стану просить у знахарок
В наговорной воде корешок
И пришлю тебе странный подарок -
Мой заветный душистый платок.

Будь же проклят. Ни стоном, ни взглядом
Окаянной души не коснусь,
Но клянусь тебе ангельским садом,
Чудотворной иконой клянусь,
И ночей наших пламенным чадом -
Я к тебе никогда не вернусь.

Анна Ахматова
p.s. nisam uspela da pronađem zadovoljavajući prevod...​
 

PetarSamotnjak

Zaslužan član
Poruka
129.277
STANICA U PUSTINJI


Tako je malo sada Grka u Lenjingradu,

da smo srušili grčku crkvu,

kako bi izgradili na njenom upražnjenom mestu

koncertnu salu. U takvoj aritekturi

ima nečeg beznadežnog. Uostalom,

koncertna dvorana sa hiljadu i više mesta

nije tako beznadežna: to je hram,

i to hram umetnosti. Ko je kriv,

što pevačko majstorstvo okuplja

više ljudi, nego znamenja vere?

Žalosno je samo, što izdaleka

nećemo videti više kupolu, na koju

smo svikli, već nakazno ravnu crtu.

Ali, kada je reč o nakaznosti proporcija,

čovek ne zavisi od njih,

već ćešće od proporcije nakaznosti.

Dobro se sećam, kako smo je rušili.

Bilo je proleće, i ja sam tada

išao u posetu jednoj tatarskoj porodici,

koja je živela u blizini. Gledao sam

kroz prozor i video grčku crkvu.

Sve je počelo sa tatarskim razgovorima;

a onda su se u razgovor umešali i zvuci,

slivajući se sa rečima u početku,

da bi ih ubrzo ugušili.

U crkvenu baštu ušao je bager

sa gvozdenom korpom na vrhu duge ruke.

I zidovi su polako počeli da se predaju.

Smešno je ne predati se, ako si

zid, a pred tobom stoji tvoj – rušilac.

Uz to, bager ga je mogao smatrati

neživim predmetom

i, do izvesnog stepena, sličnim

sebi. A u neživom svetu

nije uobičajeno uzvratiti.

Zatim – doterali su kamione,

buldožere… I onda sam u pozne sate

sedeo na ruševinama apside.

Kroz provaliju oltara zjapila je noć.

I ja sam – kroz te rupe u oltaru –

gledao tramvaje kako beže,

na povorku mutnih uličnih svetiljki.

Nekada, kada nas ne bude više,

tačnije – posle nas, na našem mestu

nići će opet nešto tako,

čega će se svako, ko nas je znao, užasnuti.

Ali onih, koji su nas znali, neće biti mnogo.

Baš tako, po sećanju, psi

na starom mestu podižu nogu.

Ograda je odavno srušena i odnesena,

ali se njima, verovatno, ona pričinjava.

Njihovi snovi potiru javu.

A može biti da zemlja u sebi čuva taj miris:

asfalt ne može da sakrije pseći vonj.

I šta će im taj nakazni dom!

Za njih je tu bašta, i kažu vam – bašta.

A ono što je ljudima očigledno,

psima je potpuno svejedno.

Eto, to zovu: „pseća vernost“.

I ako moram da govorim

ozbiljno o štafeti pokolenja,

onda kažem da verujem samo u tu štafetu.

Tačnije, u one koji osećaju miris.

Tako je malo danas Grka u Lenjingradu,

da, i uopšte – van Grčke – malo ih je.

U krajnjoj meri, malo ih je

da sačuvaju verska zdanja.

A da veruju u to što mi gradimo

niko od njih ne traži. Jedna je,

biće, stvar naciju krstiti,

a krst nostiti – već sasvim druga.

Oni su imali samo jednu obavezu.

Da je ispune nisu uspeli.

Neobrađeno polje je zaraslo.

„Ti, sejaču, svoje ralo čuvaj,

a mi ćemo odrediti kad je vreme klasanju“.

Oni svoje ralo nisu sačuvali.

Gledam noćas kroz prozor

i mislim dokle smo to došli?

I od čega smo dalje:

od pravoslavlja ili helenizma?

Čemu smo bliži? Šta je tamo, ispred nas?

Čeka li nas sada neka druga era?

I ako je tako, šta je naša zajednička dužnost?

I šta joj moramo prineti na žrtvu?


Josif Brodski
 

Miller

Buduća legenda
Poruka
41.707
Dok Šumnim Ulicama Šetam
Dok šumnim ulicama šetam,
il’ ulazim u prepun hram,
nerasudne mladiće sretam,
ja samo jednu miso znam.

Ja kažem: godine će stići,
i svi, koliko ima nas,
pod večne ćemo svode sići
i već je nekom blizu čas.

Kad vidim hrast nasred poljane,
ja mislim: starina će ova
preživeti i moje dane,
ko dane mojih pradedova.

Detence pomilujem često
i reknem “zbogom” u taj mah:
Ja tebi dajem svoje mesto,
ti bićeš cvet, ja biću prah.

I svaki dan, i svaki minut
ja pratim kao kobnu nit,
sve čekam da l’ će slutnja sinut
o času gde je kraj moj skrit.

I gde će doći smrt po mene?
U boju, il’ u valu plime,
 

PetarSamotnjak

Zaslužan član
Poruka
129.277
VIŠE TE NE VOLIM

Više te ne volim…Da, banalnog li kraja.

Banalan je ko život, banalan ko smrt.

Pokidaću tu žicu romanse očaja,

polomiću gitaru – čemu savez krt!

Samo naš pas, čupavko naš da shvati neće

zašto ti mudruješ i zašto sam ja nem.

Iz moje sobe – odmah tvojoj dveri kreće,

od tebe, opet, – on skače na moju dver.

Može se skrenuti od raspinjanja stalnog…

Sentimentalna kuco, još si zelen, znaj.

Ja neću da padnem na tu sentimentalnost.

Da muke produžujem – i odlažem kraj.

Sentimentalnost nije slabost – nego zločin,

kad smekšaš opet ko u zaručenja čas,

i probaš, stenjući, predstavu da počneš

koja se zove tupavo „Ljubavi spas“.

Ljubav se spasava još prvih njenih dana

od dečjih „nikad!“, „uvek!“ – što su vatre plod.

„Bez obećanja!“ – vozovi tad viču nama.

„Bez obećanja!“ – zuji telgrafski vod.

Koluti dimnog neba, polomljene grane

uvek su opomena zanesenim tada,

da velik optimizam – otkriva neznanje,

da više ima nade – kad se manje nada.

Humanije je prvo trezveno sve znati,

beočug svaki s lanca metnuti na tas.

Ne nuditi nebesa, al bar zemlju dati,

ne ići čak do groba, al dati bar čas.

Humanije je nikad ne izreći „volim…“,

strašno je kad ta usta izgube svu draž,

kad potom prazna reč, i podsmeh te zaboli,

i lažno puni svet kad shvatiš da je laž.

Bez obećanja…Ljubav je – neostvariva.

Zašto u obmanu da vodiš ko u raj?

Lepo je priviđenje dok nije isparilo.

Bolje je ne voleti kad već sledi – kraj.

Skiči naš jadni pas do umopomračenja,

po mojim vratima i tvojim šapom grebe.

Za to što ne volim te ne tražim oproštenje,

molim oprosti mi što voleo sam tebe.

1966.

Jevgenij Jevtušenko
 

Наутилус

Domaćin
Poruka
3.406
Dok Šumnim Ulicama Šetam
Dok šumnim ulicama šetam,
il’ ulazim u prepun hram,
nerasudne mladiće sretam,
ja samo jednu miso znam.

Ja kažem: godine će stići,
i svi, koliko ima nas,
pod večne ćemo svode sići
i već je nekom blizu čas.

Kad vidim hrast nasred poljane,
ja mislim: starina će ova
preživeti i moje dane,
ko dane mojih pradedov
a.


Detence pomilujem često
i reknem “zbogom” u taj mah:
Ja tebi dajem svoje mesto,
ti bićeš cvet, ja biću prah.

I svaki dan, i svaki minut
ja pratim kao kobnu nit,
sve čekam da l’ će slutnja sinut
o času gde je kraj moj skrit.

I gde će doći smrt po mene?
U boju, il’ u valu plime,
Схватили смо на шта алудираш.:sad2:
Ко може дрво посећи, надај се од њега свакој несрећи.jpg
 

PetarSamotnjak

Zaslužan član
Poruka
129.277
San letne noći

Ozbiljan razgovor. Još zatvoreno nije,
Kad namah: smesta, odavde, bez stida!
- Razbarušena frizura, prepirka lije,
I stalna bujica šopenovskih etida.
Teško, genije, da i ti deliš riblje proizvode
U beloj zgradi preko puta zadruge vidne,
Da repovi lune do nakraj sveta vode
Ko niz noćnih bašta koje su neprekidne.

Boris Pasternak
 

Baudrillard

Buduća legenda
Moderator
Poruka
33.749
Zbogom,
zaboravi,
ljutnju ostavi.
A pisma spali,
kao most.
Nek se prekali
tvoj put,
da bude prav
i prost.
Kroz magle da se
za tebe krase
zvezdane šatre,
i nade puke
zgrejati ruke
kraj tvoje vatre.
Nek biju maćave,
snegovi, kiše
nek besni oganj što prene,
da ti je u budućem sreće više
nego kod mene.
Nek bude ti jak i divan
boj
grudi što grme i slute.

Srećan sam zbog onih
što se na put tvoj,
možda,
upute.

Josif Brodski

Prevod: Radojica Nešović
 

PetarSamotnjak

Zaslužan član
Poruka
129.277
Neznanka

U večeri, nad restoranima,
Zagušljiv zrak je, vruć i suh,
Te pokličima vitla pjanima
Kroz proljet kasnu kužni duh.

Nad prahom, što u dalji jati se,
Gdje oko villa buja drač,
Pekare perec jedva zlati se
I razliježe se dječji plač.

I svako veče šeću s damama,
Naheriv halbcilinder krut,
Vjetrogonje po mračnim Jamama,
Za brkljama, što sijeku put.

Vesala rašlše škripe jezerom
I svud se ori ženski cik,
A mjesecu, već na sve naviklom,
S nebesa glup se kesi lik.

I svako veče drug moj jedini
U čaši odraz gleda svoj.
Tajanstveno nas piće sjedini
I rasprši nam nespokoj.

Duž stolova već čama počima;
Za konobare težak čas,
Kad pjanci se sa zečjim očima
Deru: In vino veritas!

I svako veče trenut dolazi
(Il prikaza je samo sna?)
Kad djevojka u svili prolazi
Kraj prozora, što mutno sja.

I koracima polaganima,
Dok mirluha je prati ćuh,
Do okna stigne među pjanima
I sjedne sama kao duh.
Starinom miri svila sanana
I sve treperi dahom tim:
Prstenja puna ruka tanana
I šešir s perjem žalobnim.

Kroz veo tamni zurim noćima,
Blizinom njenom zanijet sav,
Al začarano sve je očima,
I obala, i beskraj plav.

Sve tajne mi se tad otkrivaju,
Čuvarom sunca bivam ja,
I vinom što ga svi uživaju
Napaja mi se duša sva.

I nojevo već pero giba se
U mozgu mome kao vlat.
Na obali dalekoj ziba se
Očiju njenih modri cvat.

U duši mi je blaga skrovište
A ključ imadem samo ja.
Sad znam, o pijano čudovište,
U vinu da je istina!


Aleksandar Blok
 

Miller

Buduća legenda
Poruka
41.707
Razdražljiva a tako tiha,
sva si od vatre koja gori.
Daj mi, u tamno zdanje stiha
ljepotu tvoju da zatvorim.
Gle kako su preobražene
u žaru kućice abažura,
kraj zida, kraj okna, naše sjene
i obrisi naših figura.
S nogama sjediš na divanu,
po turski ih pod sobom splete,
svejedno- na svjetlu i u tami
ti vazda sudiš kao dijete.
Pričajući na konac nižeš
zrnca što ti padoše s vrata.
Pogled je tvoj i odveć tužan,
a riječ naivna, umiljata.
 

PetarSamotnjak

Zaslužan član
Poruka
129.277
Pesma o keruši

Jutros u košari, gde sja, šuška
Niz rogoza žuckastih i krutih,
Sedmoro je oštenila kučka,
Sedmoro je oštenila žutih.

Do u sumrak grlila ih nežno
I lizala niz dlaku što rudi,
I slivo se mlak sok neizbežno,
Iz tih toplih materinskih grudi.

A uvece, kad živina juri,
Da zauzme motke, il prut jak,
Izišo je tad domacin tmuri,
I svu štenad potrpo u džak.

A ona je za tragom trcala,
Stizala ga, kao kad uhode …
I dugo je, dugo je drhtala
Nezamrzla površina vode.

Pri povratku, vukuc se po tmini,
I ližuci znoj s bedara lenih,
Mesec joj se nad izbom ucini,
Kao jedno od kucica njenih.

Zurila je u svod plavi, glatki,
Zavijala bolno za svojima,
A mesec se kotrljao tanki,
I skrio se za hum u poljima.

Nemo, ko od milosti il srece,
Kad joj bace kamicak niz breg,
Pale su i njene oci psece,
Kao zlatni sjaj zvezda, u sneg.

Sergej Jesenjin
 

Наутилус

Domaćin
Poruka
3.406
Човек је створен за друштво – одсечно каза Тургењев [Александар, пријатељ Пушкинов – Наутилус] – Он је дужан да тежи срећи својих ближњих, и то више неголи сопственој срећи. Треба вазда да тежи – понови он – чак и ако није убеђен да ће постићи свој циљ – и Тургењев учини покрет као да се брани – чак и ако је убеђен да га неће постићи. Ми живимо – дужни смо, према томе, да радимо за општу корист.

Роман о Пушкину/Кјухља, Тињанов
 

PetarSamotnjak

Zaslužan član
Poruka
129.277
ŠALA

Vedro, zimsko podne... Mraz jak, puca, i Nađenjki, kojaj me drži ispod ruke, hvata se srebrnasto inje po kosi na slepoočnicama, i na maljama iznad gornje usne. Mi stojimo na visokom bregu. Od naših nogu pa do same zemlje pruža se strma ravan, u kojoj se sunce ogleda kao u ogledalu. Kraj nas su male sanke, tapacirane otvorenocrvenom čojom.
- Da se spustimo dole, Nadežda Petrovna? - molim ja. - Samo jedanput! verujte mi, ostaćemo čitav i nepovređeni.
Ali Nađenjka se plaši. Sav prostor od njenih malih kaljača do kraja ledenog brega izgleda joj kao strašna, beskrajno duboka provalija. Čim ja samo ponudim da sedne u sanke, ona umire od straha i prestaje da diše kad gleda dole; ali šta će biti ako reskira da se surva u provaliju? Umreće, poludeće.
- Preklinjem vas! - kažem ja. - Ne treba se plašiti! Znajte, to je malodušnost, kukavičluk!
Nađenjka najzad popušta i ja joj po licu vidim da ona popušta pred opasnošću po život. Ja je smeštam bledu, uzdrhtalu u sanke, obavijam je rukom i mi se zajedno survavamo u bezdan.

Sanke lete, kao strela. Presecani vazduh šiba u lice, hukće, zviždi u ušima, seče bolno, štipa od gneva, hoće da smakne glavu s ramena. Od pritiska vetra nemamo snage da dišemo. Izgleda da nas je sam đavo zagrlio kandžama i uz huku vuče u pakao. Sve oko nas sliva se u jednu dugu prugu koja naglo juri... Gle, gle, još trenut samo i mi ćemo, izgleda, propasti.

- Ja vas volim, Nađa! - kažem ja poluglasno.

Sanke počinju sve lakše i lakše da klize, huka vetra i zvrka saonika nisu više tako strašni, ne zaustavlja se disanje usled straha, i mi smo, najzad, dole. Nađenjka nije ni živa ni mrtva. Ona je bleda, jedva diše... Ja joj pomažem da ustane.
- Ni za šta na svetu dru gi put ne smem - kaže ona gledajući me krupnim očima punim straha. - Ni za šta na svetu! Ja zamalo što nisam umrla!

Malo docnije, ona dolazi k sebi, i već mi upitno pilji u oči: da li sam ja kazao one četiri reči, ili su joj se one samo pričinile u huci vihora? A ja stojim kraj nje, pušim i pažljivo razgledam svoju rukavicu.

Ona me hvata pod ruku, i mi dugo šetamo oko brega. Zagonetka, po svoj prilici, ne da joj mira. Da li su one reči izrečene ili nisu? Da ili ne? Da ili ne? To je pitanje samoljublja, časti, života, sreće, pitanje veoma značajno, najznačajnije na svetu. Nađenjka nestrpljivo, tužno, pronicljivim pogledom zagleda mi se u lice, odgovara neumesno, čeka neću li ja otpočeti. O, koliko preliva na tom dragom licu, koliko preliva! Vidim, ona se bori sa sobom, njoj je potrebno nešto da kaže, o nečemu da pita, ali ona ne nalazi reči, njoj je nezgodno, strašno, smeta radost...
Znate šta? - kaže ona ne gledajući u mene.
Šta? – pitam ja.
Haj'te još jednom... da projurimo.

Mi se penjemo uza stepenike na breg. Opet smeštam bledu, uzdrhtalu Nađenjku u sanke, opet letimo u strašnu provaliju, opet huči vetar i stružu saonice, i opet, kad sanke najsilnije i najhučnije lete, ja govorim poluglasno:
- Ja vas volim, Nađenjka!
Kad se sanke zaustavljaju, Nađenjka baca pogled na breg, niz koji tek što se spustismo, zatim dugo zagleda u moje lice, prisluškuje moj glas, ravnodušan i nimalo strastan, i sva, sva, čak muf i kapuljača njena, sva njena pojava - izražava krajnju nedoumicu. A na licu joj je ispisano:
- U čemu je stvar? Ko je izgovorio one reči? On, ili mi se samo pričinilo?
Ta neizvesnost je uznemiruje, izvodi je iz strpljenja. Sirota devojčica ne odgovara na pitanja, tušti se, gotova je da zaplače.
Da nije vreme da idemo kući? - pitam ja.
A meni... meni se dopada ovo sankanje - kaže ona crveneći. - Kako bi bilo još jedanput?

Njoj se „dopada,, ovo sankanje, a međutim, sedajući u sanke, ona je, kao i pre toga, bleda, jedva diše od straha, dršće.
Mi se spuštamo treći put, i ja vidim kako me ona gleda u lice, prati moje usne. Ali ja stavljam na usne maramicu, kašljem i kad stižemo do sredine brega, uspevam da procedim:
- Ja vas volim, Nađenjka!

I zagonetka ostaje zagonetka! Nađenjka ćuti, o nečem razmišlja... Ja je ispraćam sa sankanja kući, ona se stara da ide lakše, usporava korak i stalno čeka da li ću joj reći one reči. I ja vidim kako pati njena duša, kako se ona savlađuje da ne kaže:
- Nije moguće da ih je izgovarao vetar! Aja neću da to vetar izgovara!

Sutradan ujutru dobijam cedulju: „Ako pođete danas na sankanje, svratite po mene. N.„ I od tada ja i Nađenjka počinjemo svakog dana da idemo na sankanje i, spuštajući se sankama, svaki put ja izgovaram poluglasno iste reči:
- Ja vas volim, Nađenjka!

Ubrzo Nađenjka se navikava na tu frazu kao na vino ili na morfijum. Ona ne može da živi bez nje. Doduše, sletati sa brega isto tako je užasno kao i pre, ali sad već strah i opasnost pridaju naročitu draž rečima ljubavi, rečima koje kao i pre predstavljaju zagonetku i muče dušu. Pričinjava se uvek ono dvoje: ja i vetar... Ko joj od nas dvoje izjavljuje ljubav, ona ne zna, ali njoj je, po svoj prilici, već svejedno; ma iz koga pehara pio... svejedno, samo da budeš pijan.

Jednom u podne odoh na sankanje sam; pomešan u gomili, ja vidim kako bregu prilazi Nađenjka, kako me traži očima... Zatim se bojažljivo penje stepenicama... Strašno joj je da ide sama, o, kako je strašno! Ona je bleda kao sneg, dršće, ide kao na gubilište, ali ide, ide ne osvrćući se, odlučno. Ona je, po svoj prilici, odlučila da pokuša: da li će se čuti one zanosne, slatke reči kad mene nema? Ja vidim kako ona, bleda, otvorenih usta od straha, seda u sanke, zatvara oči i, praštajući se zauvek sa zemljom, polazi s mesta... „Zzzz,,... zvrje saonici. Čuje li Nađenjka one reči, ja ne znam... Ja vidim samo kako ona ustaje iz sanki malaksala, nemoćna. I vidi se po njenom licu da i sama ne zna da li čuje nešto ili ne. Strah, dok se spuštala dole, oduzeo joj je sposobnost da sluša, da razlikuje zvuke, da shvata...

Ali dolazi i prolećni mesec mart... Sunce postaje ljupkije. Naš ledeni breg se mrači, gubi sjaj i kravi se najzad. Prestajemo da se sankamo. Sirota Nađenjka nema gde više da čuje one reči, pa nema ni ko da ih izgovara jer se vetar ne čuje, a ja se spremam u Petrograd... na duže, možda, zauvek.

Nekako pred odlazak, na dva dana, sedim u sumraku u baštici, a od dvorišta u kome stanuje Nađenjka ta baštica je odvojena visokom ogradom sa gvozdenim šiljcima... Još je prilično hladno, na đubretu ima još snega, drveće je mrtvo, ili već miriše na proleće i, spremajući se na počinak, živo grakću gračci. Ja prilazim ogradi i dugo gledam kroz šupljinu. Ja vidim kako Nađenjka izlazi na stepenice i upravlja tužan, očajnički pogled u nebo... Prolećni vetar joj duva pravou bledo, setno lice... On je podseća na onaj vetar koji nam je hujao onda na bregu kad je ona slušala one četiri reči, i lice joj postaje žalosno, žalosno, niz obraze će poteći suza... I sirota devojčica pruža obe ruke, kao da moli taj vetar da joj donese još jednom one reči. I ja, sačekavši vetar, izgovaram poluglasno:
- Ja vas volim, Nađa!
Bože moj, šta li se zbiva sa Nađenjkom! Ona kliče, smeška se celim licem i pruža ruke u susret vetru, radosna, srećna, neobično divna.

A ja idem da se pakujem...

Davno je to bilo. Sad je Nađenjka već udata; udali su je, ili je sama pošla... svejedno, za sekretara plemićkog masalnog fonda i sad već ima troje dece. Ono kako smo ja i ona nekad išli na sankanje i kako je vetar donosio do nje reči „ja vas volim, Nađenjka,,, nije zaboravljeno; za nju je to sada najsrećnija, najnežnija i najlepša uspomena u životu...

I meni sad, kad sam postao stariji, nije više jasno zašto sam izgovarao one reči, zašto sam se šalio.

A. P. Čehov
 

Наутилус

Domaćin
Poruka
3.406
Обнова замка у Амброзу, и копање канала у Солоњи завршили су се исто као и сви Леонардови подухвати - ничим. :hahaha:
Мерешковски: Васкрсли богови

А сматрају га за највећег генија, већим чак и од Тесле! :think:
 

Елени

Aktivan član
Banovan
Poruka
1.100
Обнова замка у Амброзу, и копање канала у Солоњи завршили су се исто као и сви Леонардови подухвати - ничим. :hahaha:
Мерешковски: Васкрсли богови

А сматрају га за највећег генија, већим чак и од Тесле! :think:
To verovatno isti oni koji Ajnštajna smatraju za pametnijeg (i njegovu teoriju relativiteta nazivaju i najlepšom :roll:). A evo gde smo još uvek zbog toga.
Ljudska glupost i zloba u sprezi najteže posledice ostavljaju.
 

Наутилус

Domaćin
Poruka
3.406
Ко каже да није био највећи геније:

Проврти стабло младога дрвета и убризгај у њ. арсеника и реалгара, и сублимата ублаженог у спиритусу, да би воће тако постало отровно. (Леонардо да Винчи)
 

Елени

Aktivan član
Banovan
Poruka
1.100
Ко каже да није био највећи геније:

Проврти стабло младога дрвета и убризгај у њ. арсеника и реалгара, и сублимата ублаженог у спиритусу, да би воће тако постало отровно. (Леонардо да Винчи)
Eto i ti, ovim citatom.
Od Tesle svakako nije bio genijalniji.

Velika misterija našeg postojanja tek treba da se otkrije, može se pokazati da čak i smrt nije kraj.

Nikola Tesla
 

PetarSamotnjak

Zaslužan član
Poruka
129.277
Starice koje ispadaju

Jedna starica se usled svoje preterane radoznalosti nagnula kroz prozor, ispala i razmrskala se.

Kroz prozor se nagnula druga strica da bi videla onu koja se razmrskala, ali je usled svoje preterane radoznalosti takođe ispala kroz prozor, strmoglavila se i razmrskala.

Zatim je kroz prozor ispala treća starica, zatim četvrta, zatim peta.

Kada je ispala i šesta starica, meni je dosadilo da ih gledam, pa sam pošao na Maljcevsku pijacu gdje su, kažu, jednom slepcu poklonili pleteni šal.

Danijel Harms
 
Top