Руска Истински Православна Црква

НА ТЕМУ КАНОНИЧНОСТИ СИНОДА
РУСКЕ ИСТИНСКИ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
И ЊЕГОВЕ САМОСТАЛНОСТИ У ОДНОСУ НА
РУСКУ ПРАВОСЛАВНУ ЦРКВУ ЗАГРАНИЧНУ

Циљ овог рада је упознавање са јерархијом Руске Истински Православне Цркве (којом данас председава архиепископ Тихон Омски и Сибирски), на првом месту, са њиховом каноничношћу која је нераскидиво везана за период распада Руске Православне Цркве Заграничне (надаље РПЦЗ). Руска Истински Православна Црква (надаље РИПЦ) је прејемница Катакомбне Тихоновске Цркве. Апостолско прејемство (епископат) им је обновила РПЦЗ 1982. г. са благословом митрополита Филарета (Вознесенског). Архијереји РИПЦ су незванично припадали епископату РПЦЗ и били су под влашћу Архијерејског Сабора РПЦЗ. Стога је веома важно да се цео ток догађаја распада РПЦЗ детаљно проучи. Веза РИПЦ са Синодом РПЦЗ (Лавр) који је склопио унију са Московском Патријаршијом, не улази у оквире овог истраживања јер је беспредметна. Односе између РИПЦ и новооснованог Мансонвилског Синода детаљно сам проучио, пошто би површан преглед догађаја мало шта могао да разјасни. Хронологија догађаја коју пратимо у овом раду је доста замршена. Трудио сам се да новонасталу ситуацију у РПЦЗ што више поједноставим и приближим схватањима просечног српског верника.


УВОД

Овако обимну тему је тешко обухватити у неколико кратких црта, без детаљног описа догађаја, цитирања изјава и докумената. Кратко упознавање свих нас са веома сложеном ситуацијом везаном за распад РПЦЗ и, што нас највише интересује, канонском основаношћу образовања самосталног Синода РИПЦ у Русији, независног од Заграничних Синода – како Њујоршког, тако и Мансонвилског – неопходно је за разумевање овог питања.
2000-та година ће заувек ући у историју Православне Цркве као година почетка распада РПЦЗ и њене капитулације пред Светским православљем. Тешко да би ико поверовао да ће РПЦЗ пасти пред ноге совјетске Московске Патријаршије. Ипак, духовни тријумф „тајне безакоња“ и њој послушног екуменистичког Светског православља – „цркве лукавих“ над РПЦЗ се десио, и то је претужна реалност наших дана.
Несумњиво, РПЦЗ је уз све своје слабости и недостатке била васељенски ауторитет и величина, симбол исповедништва у борби против савремене апостасије – сергијанизма и екуменизма. Она је изнедрила целу плејаду великих угодника Божијих. Сетимо се незаборавне успомене авве Антонија (Храповицког), блаженог Теофана Полтавског, светитеља Јована (Максимовича) Чудотворца кога је Господ прославио нетрулежним моштима и изобилним чудотворењем; стуба огњеног и светилника у тами апостасије – Филарета новог исповедника, такође прослављеног нетљеношћу моштију и чудотворењем; мученика-чувара Монтреалске мироточиве иконе праведног Јосифа (Муњоза), изабраника Мајке Божије, и великог мноштва других верних слугу Божијих.
Време је неумољиво пролазило, старе генерације Руских емиграната, подвижника и ревнитеља православног благочешћа, прелазиле су у вечност, у торжествену Небеску Цркву. Нове генерације одрасле у западној култури светског благостања, духа либерализма и безграничних компромиса, преузимале су вођство у Руској Заграничној Цркви. Некада славни и страшни за непријатеље брод Руске Православне Цркве Заграничне тиме је све више слабио. То ново вођство је преостале традиционалисте потиснуло у гето заосталих, несавремених, неразумних фанатика који коче прогрес и интеграцију «деценијама заостале за токовима света и Светског Православља» РПЦЗ. Овакав нови курс, страни исповедничком курсу којим је РПЦЗ неустрашиво ишла предвођена својим првојерарсима: Антонијем, Анастасијем и Филаретом, суицидно је водио ослабљени брод Руске Заграничне Цркве ка оштрим подводним стенама и страшним назубљеним спрудовима Светског, званичног Православља.


ОКТОБАРСКИ САБОР – ПРЕВРАТ ЛИБЕРАЛА У РПЦЗ

У августу 2000. године у Москви је одржан јубиларни архијерејски сабор Московске патријаршије. Сабор је одржан у таквој помпезности каква до сада није запамћена. Његов главни задатак био је представљање (тачније обмањивање) светској јавности успешног процеса препорода Руске Православне Цркве (Московске Патријаршије). Порука Сабора је била следећа: Црква је добила духовну слободу, на њена решења држава више нема утицаја. Она штавише сада може да утиче на јавност и на саму државу. Тај сабор је канонизовао свете Царске Мученике и велики број (више од осам стотина) Новомученика и Исповедника Руских, међу којима су и имена многих сергијанаца. На том списку су била имена и неких Мученика и Исповедника који нису признавали лаж Сергија и његову неканонску црквену управу. Измењен је и устав МП. Најважнија тачка измењеног устава била је – „основе социјалне концепције“, где је одређен однос РПЦ према Руској Федерацији, који је лукаво представљен као раскид са сергијанизмом. Баш та два документа: Социјална концепција МП и канонизација Царске Породице и Новомученика Руских, постали су камен спотицања за Архијерејски Сабор РПЦЗ који се одржао само пар месеци потом, у октобру исте године. Све ово послужило је као оправдање јакој тенденцији либерала ка унији РПЦЗ са МП.
Октобарски Архијерејски Сабор РПЦЗ, који је изменио историјски исповеднички курс РПЦЗ почео је рефератом епископа Јефтихија Ишимског. У реферату се канонизација и Социјална концепција наведени као знак „препорода православља“ у Московској Патријаршији – проблем сергијанства који је раздвајао „два дела Руске Цркве“ тиме је превазиђен. Овај реферат, кога су јавно наручили МП и архиепископ Марко Берлински, један од најжешћих заговорника сједињења са МП, одредио је даљни ток рада Сабора и у самој основи утицао је на прихваћене одлуке.
Сабор је прихватио неколико срамних одлука. Најсрамнија одлука била је обраћање Сабора екуменистичком Српском патријарху Павлу са понижавајућом молбом да не прекида евхаристијско општење са РПЦЗ: „ми молимо Вашу Светост да нас не одстраните од литургијског општења са Вама“. У молби се тражило од екуменистичког Српског патријарха да прихвати да буде посредник у припреми уније РПЦЗ са МП. Решено је да се коначне одлуке у вези зближавања са МП размотре на Сабору РПЦЗ 2001. године, а да се до тада образује „комисија за јединство Руске Цркве“. Обраћање Српском патријарху дало је дотадашњој реткој пракси саслуживања са екуменистичком Српком патријаршијом неких најлибералнијих архијереја и клира РПЦЗ (попут архиепископа Марка Берлинског), савршено нови тон – саборног решења обавезног за сву пуноћу Цркве.
После тог Сабора у свим званичним изјавама МП се назива „Мајком Црквом“, а совјетски патријарх – „вишом црквеном влашћу Руске Цркве“. Од тада МП за епископат РПЦЗ више није одступнички од Православља део Руске Цркве, него једноставно представља пуноћу Руске Помесне Цркве.
 
Kliknite za proširenje...
РЕФЕРАТ
ПОБУНА ТРАДИЦИОНАЛИСТА И ДЕЦЕМБАРСКА ПОСЛАНИЦА ПРВОЈЕРАРХА

Решења овог Сабора потписана су од стране свих архијереја РПЦЗ, укључујући и Првојерарха митрополита Виталија. То је изазвало бурну реакцију незадовољства међу клиром и мирјанима, како у заграничним парохијама и манастирима, тако и међу онима у Русији. Овим отпочиње озбиљно противљење и бунт према решењима донетим од стране тог Сабора, који су многи сматрали за разбојнички. Релативни мир међу клиром и паством РПЦЗ устукнуо је пред снажним налетом буре незадовољства, која више није могла тако лако да се заустави: јавно се износе протести против новог курса, штампају се публикације, шаљу се обраћања месним архијерејима са молбом да повуку своје потписе са разбојничких одлука Сабора...
У децембру 2000. године као одговор на многобројне протесте митрополит Виталије објављује своју „Посланицу клиру и пастви“, у којој је решења Сабора подвргао оштрој критици, нагласивши да се он, иако их је потписао, са многима од њих не слаже. Потписивање тих решења од стране Првојерарха резултат је дугогодишњег попуштања либералима ради избегавања раскола. То попуштање довело је до инерције која је Руску Заграничну Цркву силно вукла све дубље и дубље и одавно је достигло крајње границе компромиса. Одлуке децембарског Сабора су дрско погазиле те границе и дубоко зашле у мрачне пределе апостасије. Посланица Првојераха многима је пружила наду да ће решења Сабора ипак бити још једном размотрена и промењена. Друге је разочарала Првојерархова неодлучност, јер у посланици није ни поменуто да ће се та решења оповргнути, или да ће он повући свој потпис са њих. Свеједно, архиепископ Лавр са већином епископа либерала, поборника уније са МП, забранио је Првојерархову посланицу. Она није смела да се дели и чита у парохијама РПЦЗ. Истовремено, либерали на челу са Лавром јавно су оптуживали Првојерарха – митрополита Виталија да нарушава дух саборности. Лавр је у тој критичној ситуацији, као секретар Синода, од свих тражио безусловну и беспоговорну послушност Синоду и његовим саборним одлукама. Без обзира на ове претње и позиве на послушност од стране присталица уније, побуна традиционалиста све више је расла. Посланица Првојерарха, уз све њене недостатке, ипак је, по први пут у историји РПЦЗ, ставила под сумњу исправност решења која је донео Сабор. И следствено томе, та решења више нису имала саборни ауторитет.


ПОВЛАЧЕЊЕ ПОТПИСА НЕКИХ АРХИЈЕРЕЈА
СА РЕШЕЊА ОКТОБАРСКОГ САБОРА

Недуго након тога епископ Вењамин Черноморски и Кубански, један од Руских епископа и члан Архијерејског Савета РИПЦ којим је председавао архиепископ Лазар (Журбенко), објављује повлачење свог потписа са неправославних решења Сабора 2000. године. Коментаришући дубину пада донетих решења као „званичне декларације новог курса РПЦЗ“ преласка „под омофор“ Московске патријаршије, он завршава заиста потресним речима: „Да није можда Господ, грехова наших ради, узео од свих нас разум?! Пројавивши неопростиву површност, ја сам један од оних који су ставили свој потпис испод тог срамног документа, због чега се искрено кајем и због тога га повлачим“. Ово јавно покајање било је отворена подршка децембарској посланици Првојерарха и зрачак наде свим ревнитељима РПЦЗ који су устали против неправославних одлука октобарског Сабора РПЦЗ. Следећи пример владике Вењамина сличну изјаву објављује и епископ Варнава Кански. Следи објава о скидању потписа и епископа Агатангела Симферопољског и Кримског, но само са писма Српском екуменистичком патријарху Павлу, док друге тачке у својој изјави о скидању потписа не помиње.


НЕДОСЛЕДНОСТ МИТРОПОЛИТА ВИТАЛИЈА – ПОНОВНО
ПОПУШТАЊЕ ЛИБЕРАЛИМА

У Њујорку је у фебруару 2001. године под председавањем митрополита Виталија одржано редовно заседање архијерејског Синода РПЦЗ на коме су потврђена сва решења донета на октобарском Сабору 2000 године. Деведесетогодишњи старац-митрополит опет је попустио притиску либерала. Користећи његову физичку слабост секретар синода Лавр је, противно митрополитовим личним уверењима, од њега добијао потписе на све унијатама неопходне документе. У овом као и у осталим недоследностима владике-митрополита, показала се сва трагичност његовог пребивања на месту Првојерарха у последњим годинама живота. Најгоре је било то што међу заграничним Русима који су окружавали митрополита Виталија није било смирених, часних и принципијелних људи, који синовљевски љубе свог Првојерарха, онаквих каквих је било у време његових претходника митрополита Антонија, Анастасија и Филарета, током последњих година њиховог живота и управљања Црквом.
У марту 2001. године епископ Вењамин са клиром Черноморско– Кубанске епархије шаље митрополиту Виталију и архијерејском Синоду РПЦЗ још једно Обраћање поводом решења октобарског Сабора 2000. год. У њему је између осталог речено: „Молим Вас и инсистирам да сазовете нови Сабор у чијем ће раду учествовати клир, монаштво и мирјани, зато што су Ваша решења целу нашу Цркву довела у тешко стање. Ми чекамо да на редовном заседању архијерејског Сабора дате позитиван одговор на нашу молбу. Ако наш глас не чују архипастири, ми ћемо бити принуђени, сагласно светим канонима који забрањују заједничку молитву са јеретицима, да пређемо на пут чврсте решености – 'уклонити се од зла и чинити добро'“. Строго следовање принципима саборног управљања Црквом и каноничне законитости, од самог оснивања РПЦЗ чувало је Загранични црквени живот од канонског безакоња и анархије.
Узгред речено, потпуно супротно том духу поступали су Грчки ревнитељи благочешћа, који су се одмах одвајали од браће епископа који су погрешили или пали, без осећања да дати проблем треба сви епископи саборно да размотре и да тек после трезвеног и трпељивог рада на разрешењу проблема, ако се види да нема никаквог помака, могу да стану на пут чврсте решености, те да прекину општење са онима који упорствују у неправославним одлукама, учењима или делима.
Верност таквим позитивним традицијама РПЦЗ помогла је Руским епископима Лазару и Вењамину да избегну хаос многобројних канонских преступа, у које је падао, како ће се видети, остали део клира – противника уније.
У мају 2001. године, Синод РПЦЗ је на катедру Западно–Европске епархије РПЦЗ поставио епископа Амвросија, загриженог поборника сједињења са МП. Викарни епископ Варнава Кански са клиром није хтео да се потчинити новопостављеном архијереју. Синод РПЦЗ је одговорио забраном свештенослужења како епископу Варнави, тако и свим клирицима који нису хтели да се потчине епископу Амвросију. Испод указа у вези са забраном свештенослужења непокорном епископу и клиру, стајао је потпис митрополита Виталија. Кажњени су се обратили Синоду изражавајући своје потпуно јединомислије са епископом Вењамином и клиром и паством у Русији. Између осталог, казали су да суштина проблема није у некаквој грубој непослушности јерарији, него у прихватању или неприхватању Московске Патријаршије.
Епископу Варнави Канском је дата казна забране свештенослужења коју је потписао сам Првојерарх. Сагласно уставу РПЦЗ, по питању кажњеног архијереја само највиши црквени орган управљања РПЦЗ, тј. канонски Архијерејски Сабор, може да скине неправедну или незакониту казну коју је одредио Архијерејски Синод. Такво, канонско скидање казне са епископа Варнаве није никада учињено.
Митрополиту се обратио протођакон Герман Иванов–Тринадцатиј из града Лиона у Француској: „Драги владико, Ви знате колико је високо стајало Ваше име за цео руски народ и како је оно пало после октобарског Сабора... Ви и само Ви сте у могућности да исправите ову ситуацију ако изјавите да се одлучно не слажете са оним што се данас чини у Цркви“. Обраћање протођакона Германа веома је утицало на митрополита, јер га је изузетно ценио. Владика је тада увидео да га архијереји, чланови Синода, у које је имао поверење као у своју браћу, заправо обмањују. Такође, разумео је да у Цркви постоји велика криза изазвана саборским решењима, и да ту кризу може да разреши само сазив новог архијерејског Сабора. Ускоро, митрополит ће ово објавити у својој «Окружној посланици».
 
РЕФЕРАТ
ПРОТИВНИЦИ УНИЈЕ СА МП

Пребивајући у јединомислију са владиком Вењамином, у јуну 2001. године повлачење свог потписа са решења Сабора 2000. године писмено је потврдио и Председавајући Архијерејског Савета РИПЦ, архиепископ Лазар (Журбенко) Одески и Тамбовски. У свом обраћању митрополиту Виталију, Архијерејском Синоду РПЦЗ и Архијерејском Савету РИПЦ, он је изјавио да скида свој потпис са резолуције о односу са МП и са писма Српском патријарху Павлу, и да тражи сазивање ванредног Сабора РПЦЗ ради провере решења Сабора из 2000. године. Такође, рекао је да остаје веран Истинском Православљу, да не помишља да се одвоји од РПЦЗ, него напротив, овим кораком ограђује себе и поверену му Цркву и паству од силажења са тог јединог пута исповедништва, којим су РПЦЗ и РИПЦ (као два дела једне Руске Цркве) ишле од самог почетка свог постојања. Уз то је мудро замолио сабраћу архијереје, а исто тако и сва чеда Руске Цркве (независно од њиховог мишљења поводом решења прошлог Архијерејског Сабора), да пројаве добродетељ трпљења и снисходљивог односа према слабостима својих ближњих, и да до ванредног Архијерејског Сабора не предузимају никакве пренагљене или коначне кораке. Овај допис архиепископ Лазар је почео да саставља још у јануару 2001. године, али на жалост, због тешке болести која га је задесила по повратку из Америке са Сабора 2000. године, није био у стању да га доврши. Како видимо, опцију прекидања општења са РПЦЗ оставио је само за крајњи случај – уколико епископат РПЦЗ на ванредном Архијерејском Сабору не повуче неправославна решења Сабора из 2000. године и продужи путем апостасије.
Такву узвишену црквену позицију руски епископи Лазар и Вењамин задржали су до самог краја, не гледајући на притисак са једне стране Синода РПЦЗ, а са друге радикално настројеног клира у Русији и иностранству.
У то време од стране неколико радикалних клирика из Француске, предвођених париским протојерејом Вењамином (Жуковим), организован је покушај да се епископ Варнава Кански наговори да хиротонише за епископа архимандрита Сергија (Киндјакова) из Мансонвилског скита. Таква хиротонија свакако би била неканонска, али отац Вењамин је размишљао овако: "Остали смо са само једним епископом и због тога је у мају месецу епископ Варнава отпутовао у Мансонвил, али на крају са није ништа урадило“. Из горе наведеног се види да је група о. Вењамина (Жукова) још у мају 2001. год. кренула неканонским путем, не чекајући исход решења ванредног Архијерејског Сабора РПЦЗ. Они нису сачекали сазивање – у случају ако Сабор РПЦЗ не промени своја погрешна и неправославна решења – канонског Сабора Руске Цркве, са учешћем законитих руских епископа који су сачували верност Истинском Православљу. Јер само такав Сабор имао би канонску силу и право да донесе било какве Саборне одлуке.
Митрополит Виталије се одмах одрекао таквог неканонског пута, не благословивши епископу Варнави да самовољно, без саборне одлуке, изврши хиротонију.
Треба појаснити да је Преображенски скит у Мансонвилу (Канада) био пребивалиште митрополита Виталија, и да је ту монаховало још неколико клирика. Један од становника скита био је и млади јеромонах Владимир (Целишчев). Протојереј Вењамин (Жуков) био је у тесној вези са мансонвилцима, нарочито у заједничким притисцима на старца–митрополита да благослови рукоположење епископа како би се саздала нова црквена структура. Може се рећи да су обе групе, како Лаврова, тако и мансонвилска, којом је управљао, како ћемо касније видети, о. Вењамин Жуков, подједнако искоришћавале старачке особине које су и сами не једном називали „непостојаношћу“, „несвесношћу“, или „неспособношћу да управља Црквом“.
Крајем 2000. и почетком 2001. године за Владимира Целишчева и Вењамина Жукова постало је очигледно да више нема наде да наговоре митрополита на извршење самовољне хиротоније. Баш у то време јеромонах Владимир Целишчев писао је о Првојерарху митрополиту Виталију, у личној преписци са противницима уније са МП, да „митрополита више нема“, да владика Виталије више не може да управља Црквом, зато што је „лишен оријентације и сећања“, да пребива у „нездравом уму и расуђивању“; „механизам добијања потписа од лишеног орјентације и сећања Првојераха вам је познат... Зато, пошто имају (мисли на Лавра) потпис митрополита, они могу да чине све што пожеле...“; „митрополит у потпуности зависи од своје секретарице Људмиле Росњанске (која располаже меморандумима и печатом), све то морате знати и разумети, ту илузије не може бити“. У таквом духу написана су многа писма о. Владимира упућена у Русију од новембра 2000. до јула 2001. године, док су секретар Синода РПЦЗ архиепископ Лавр и његови истомишљеници злоупотребљавали такво лоше здравствено стање мирополита. Када је игром случаја митрополит у потпуности прешао „у руке“ Мансонвилцима (демонстративним напуштањем Њу Јорка и преласком у Канаду), о. Владимир више никада није помињао у каквом се стању заиста налази престарели Првојерах, чије име и ауторитет су умели и те како вешто да искористе за своје личне интересе. Из свега тога се види дволичност и недоследност личности јеромонаха Владимира Целишчева.
Ништа мање није заостајао ни протојереј Вењамин Жуков у индентичним оптужбама против престарелог првојерарха, нарочито након одбијања митрополита Виталија да изврши нове хиротоније. После тог неуспелог покушаја изнуђивања хиротоније коју је Жуков испланирао још у мају 2001. године, не чекајући заседање ванредног Сабор РПЦЗ, решио се на отворени раскол – прекид са митрополитом Виталијем и оснивање сопствене цркве са новом јерархијом. Са тим циљем лукаво је ушао у преговоре са Педседавајућим Архијерејског Савета РИПЦ архиепископом Лазаром не би ли га привукао на своју страну. Тражио је од владике Лазара да заједно с викарним епископом Варнавом Канским (који је имао забрану свештенослужења) рукоположи његовог кандидата – архимандрита Сергија (Киндјакова). Поводом тог случаја у једном телефонском разговору са архиепископом Лазаром, отац Вењамин Жуков је на запрепашћење неколико присутних клирика са упорношћу понављао: „Владико свети! Ви ћете бити наш митрополит“! Архиепископ Лазар је наравно одбио предлог Жукова да крене путем раскола, вршећи неканонске хиротоније и проглашавајући себе „митрополитом“, те због тога постаје Жуковљев непомирљив непријатељ. Владика Лазар је овде на самом почетку смутних дешавања Жуковљев предлог оценио као провокацију. Судећи по скандалозним догађајима који су пратили делатност Жукова све до данашњег дана, показало се да је био у праву.
Позиција владике Лазара, како видимо, била је строго црквена: ситуацију у Цркви покушавао је да измени канонским путем; хтео је да убеди Првојерарха и архијереје да сазову ванредни Сабор и да на њему повуку погрешне одлуке претходног Сабора. И само у случају да ванредни Сабор не одбаци „нови курс Цркве“, следило би прекидање општења са архијерејима отпадницима. Такву позицију је чврсто држао на првом Вороњешком Саветовању клира, монаштва и мирјана Руских епархија РИПЦ – РПЦЗ, као и на самом Сабору 2001. године, када је постало савршено јасно да су архијереји РПЦЗ чврсто намерили да иду путем уније са Совјетском црквом.
Крајем године отац Вењамин Жуков је поновно покушао да приклони на своју страну архиепископа Лазара, убеђујући га да хиротонише архимандрита Сергија. Опет му је за узврат понудио титулу „митрополита“, но владика Лазар је ове предлоге као и раније одбио, уверавајући Жукова да се таква питања могу решавати само саборно. После тога протојереј Вењамин Жуков је, како је сам касније написао у једном од својих писама, „на Лазара ставио крст“ (обележио га), покренувши против њега непријатељства, клевете и интриге које су касније прерасле у жалосну међусобну поделу противника уније са МП.
Ипак, у прво време опозициони фронт противника уније са МП, мада је настао стихијски, без обзира на сва неслагања и противречности, ипак је био мање-више јединствен, пошто га је покретала иста идеја. То јединство је тада веома помогло митрополиту Виталију да, ослањајући се на Руске епископе Лазара и Вењамина, на владику Канског Варнаву и на мноштво побуњеног клира и пастве у Русији и иностранству, заузме одлучан став против уније и да се успротиви преврату у РПЦЗ. Тако је и дошло до тога да владика Виталије 22. јуна 2001. год. изда своју историјску Окружну Посланицу, која је осудила неправославна решења Сабора 2000 године.
 
ОКРУЖНА ПОСЛАНИЦА

Окружна Посланица Првојерарха РПЦЗ одмах је од стране Архијерејског Синода РПЦЗ била осуђена и њено дељење по парохијама РПЦЗ је забрањено. Лавр је издао Синодски Указ: „...да од сада имају законску силу само они документи који испод потписа митрополита имају и потпис секретара Синода – архиепископа Лавра“.
Између осталог у Окружној Посланици је писало да Првојерарх признаје Највиши орган управљања Црквом – Сабор Архијереја, коме је и сам потчињен, али је напоменуто да нема такве црквене власти која је непогрешива, и наведен је низ примера где су целе помесне Цркве веома дуго времена биле заражене јересима, па је такво болесно стање утицало и на њихове саборне одлуке. У таквим случајевима сабори који су накнадно одржавани били су принуђени да измене неправилне и безаконо донете одлуке. Даље, са великом одлучношћу митрополит Виталије наставља: „Иако немам власт да исправим оно што је урађено, не могу више ни ћутати, видећи последице наших грешака. Сматрам неопходним да се у што скорије време критички размотре основне ставке докумената и да се сазове нови Сабор, који ће имати законско право да одбаци нека наша решења“.
У Окружној Посланици се пројавила пуна солидарност и црквено-канонско јединомислије Првојерарха са Руским епископима Лазаром и Вењамином, а датје и благи укор неким „ревнитељима не по разуму“: „На крају позивам све вас на трпљење и молим да не доносите брзе закључке и одлуке. Живимо у временима која нису лака и непријатељ нашег спасења увек је спреман да нас улови у своје мреже“.
Јуна месеца 2001. године Архиепископ Лазар шаље на име митрополита Виталија и предстојећег ванредног Архијерејског Сабора РПЦЗ Обраћање, у коме честита владики Виталију педесетогодишњи јубилеј служења у архијерејском чину. Он митрополита назива: „стражаром и спроводником исконске исповедничке истине Васељенске Цркве“, „примером силе и мудрости у неуморном служењу Цркви и многострадалној отаџбини нашој“, исказујући на тај начин своју подршку и дубоку благодарност у вези са ставом који је митрополит изнео у Окружној Посланици.
У условима бестидног психолошког пристиска на старца–митрополита од стране сабраће архијереја присталица уније, Обраћање архиепископа Лазара, који је отворено изразио своју солидарност са прогоњеним Првојерархом, на митрополита је несумњиво деловало веома охрабрујуће.


(НЕ)ВОЉНА ОСТАВКА МИТРОПОЛИТА

Од 10. до 13. јула 2001. год. у Њујорку је одржано редовно заседање Архијерејског Синода РПЦЗ на коме је митрополит Виталије осетио „да је у друштву осталих архијереја Сабора у потпуности усамљен“. Сви присутни архијереји вршили су притисак на њега да поднесе оставку, тј. да се пензионише. Заседање Синода протицало је, мало је рећи, у скандалозном духу: на митрополита су викали, грубо су га оптуживали због Окружне Посланице и на крају су од њега изнудили да потпише оставку на место Првојерарха РПЦЗ. На заседању Синода даље је решено да се у октобру одржи ванредни Архијерејски Сабор, али разлог за његово сазивање није био критичко разматрање решења прошлог Сабора, како су то тражили Првојерарх РПЦЗ митрополит Виталије и Руски епископи Лазар и Вењамин, него нешто сасвим друго – избор новог Првојерарха. Одлука Синода о сазиву ванредног Сабора на коме ће бити изабран нови Првојерарх објављена је у званичним новинама РПЦЗ и постала је широко позната. Уз то, објављено је да се архиепископ Лавр поставља за Заменика Првојерарха. Издан је и Указ који је налагао да се на богослужењима у свим храмовима РПЦЗ после имена митрополита Виталија помиње и име архиепископа Лавра као Заменика Првојерарха. Такође је објављено да су било какви званични документи који излазе из Синода без потписа Заменика Првојерарха архиепископа Лавра неделотворни. Фактички, у РПЦЗ се десио преврат.
Томе Указу нису се потчинили архиепископ Лазар и епископ Вењамин, и у њиховим епархијама по старом је помињано само име Првојерарха РПЦЗ, високопреосвећеног митрополита Виталија, без имена архиепископа Лавра.
 
РЕФЕРАТ
ВОРОЊЕШКИ САБОР РУСКИХ АРХИЈЕРЕЈА, КЛИРА И МИРЈАНА

Поводом ових трагичних догађаја у септембру 2001. године по благослову Архијерејског Савета Руских епископа РИПЦ у граду Вороњежу било је сазвано ванредно Саветовање архијереја, клира и мирјана Руских парохија РИПЦ – РПЦЗ, на челу са Председником Архијереског Савета архиепископом Одеским и Тамбовским Лазарем, епископом Черноморским и Кубанским Вењамином и епископом Симферопољским и Кримским Агатангелом. Фактички то је био први Сабор архијереја, клира и мирјана у Русији од када је Катакомбна Црква јавно почела да служи и од када су основане прве парохије РПЦЗ у Русији. Тај Сабор је оличавао почетак организованог, јерархијског јединства противника уније са МП.
На Саветовању је једногласно прихваћено историјско „Обраћање сабрања Руских парохија РИПЦ – РПЦЗ предстојећем Архијерејском Сабору“. У њему је изражена подршка Окружној Посланици митрополита Виталија, исказана је молба да се размотре и одбаце решења прошлог Сабора, и речено је и то да Руски архијереји и клир по старом сматрају јединим законским Првојерархом РПЦЗ само митрополита Виталија. Изражена је солидарност и пружена је подршка епископу Варнави и западно-европским клирицима који су били прогоњени и кажњени од стране Синода РПЦЗ, и осуђена је пракса оваквог кажњавања. У личном обраћању митрополиту Виталију Руски епископи, клир и мирјани РИПЦ – РПЦЗ молили су владику Виталија да не оставља место Првојерарха „у ово смутно време, не обазирући се ни на какве притиске и наговоре“.
По својој суштини и значају ово Саветовање било је истоветно помесном црквеном сабору. Оно се показало историјским и одлучујућим за будуће догaђаје.
По сведочењу јеромонаха Антонија (Рудеја), када су неколико дана пре почетка Архијерејског Сабора, митрополиту Виталију прочитали решења Вороњежског Саветовања, митрополит је подигао десну руку и рекао: „Ено тамо (у Русији) је Истинска Црква. А овде (у заграничију) је све завршено“. Сада је јасно да су то биле пророчке речи.
Од стране епископа Варнаве и групе западно-европских клирика у септембру је руским архијерејима упућено писмо благодарности, као одговор на Обраћање Вороњешког Саветовања. У њему се истицало одушевљење деловањем руских архијереја Лазара и Вењамина. Ево неколико типичних фраза: „Желимо да вам саопштимо нашу једнодушност са вама и дубоку благодарност “, „Ви сте наша нада!“, „Ми сматрамо да се само у јединству са владиком митрополитом Виталијем и са вама Истинска РПЦЗ може избавити од апостасије“. Писмо су потписали: владика Варнава Кански, протојереј Константин Фјодоров, протојереј Вењамин Жуков и други.
Као што то обично бива у животу Цркве, и као што је то било са Самим Христом Спаситељем, после Вороњешког Саветовања и овде се нашао Јуда издајник. У Саветовању је узео учешће епископ Агатангел (Пашковскиј), који је потписао све одлуке, као и Обраћање митрополиту и предстојећем Сабору. Он је уверавао учеснике Саветовања да неће гласати за нови курс зближавања са МП и да ће стати у заштиту Првојерарха митрополита Виталија, прогоњеног од стране епископа-унијата. На питања архиепископа Лазара: „ако владика Виталије не буде хтео да учествује у раду Сабора и напусти салу, шта ћете ви владико урадити“? Епископ Агатангел је пред свима гласно одговорио: „ја ћу изаћи заједно са митрополитом“. Ипак, у току самог Сабора он је оштро променио своје ставове, издавши и владику Виталија и Руску сабраћу архијереје, са њиховим клиром и паством. По повратку из Њујорка, у Украјини и Русији покренуо је гоњење против архиепископа Лазара и његових клирика који нису пошли за одлукама унијатског Сабора. Уз помоћ грађанских власти покушао је да преотме неколико храмова који су били под владиком Лазаром.
 
ОКТОБАРСКИ ВАНРЕДНИ АРХИЈЕРЕЈСКИ (РАЗБОЈНИЧКИ) САБОР РПЦЗ

Коначно , дошао је и моменат заседања ванредног Архијерејског Сабора РПЦЗ у октобру 2001. године, на који су сви гледали као на последњу наду да ће се архијереји вратити са пута апостасије и да ће се црквена смутња коначно прекратити. Сабор је почео тако што је председавајући митрополит Виталије после молитве напустио салу. Пре него што је напустио заседање, поделио је свим епископима текст свог личног саопштења. У Саопштењу је између осталог подвукао: „Нажалост, дошло је судбоносно време, када сам увидео и схватио тужну чињеницу да између мене и других архијереја нашег Синода више нема јединомислија и јединодушности... На прошлом заседању са тугом сам схватио да сам потпуно усамљен међу архијерејима, и зато сам напустио сабрање“... „На основу тога и само тога, ја сам пристао да се пензионишем и сматраћу себе пензионисаним Митрополитом РПЦЗ“. На крају, додао је да повлачи своје потписе са докумената: писма Српском патријарху Павлу и документа о образовању комисије у вези са успостављањем општења са Московском Патријаршијом. Саопштење је завршио речима: „На основу свега горе изложеног, позивам све православне архипастире, пастире, монахујуће и верна чеда Руске Православне Цркве Заграничне да стану раме уз раме против свих безаконих дела и садашњег Сабора и Московске Патријаршије. Призивам Божији благослов на све православне Руске људе у отаџбини и иностранству, који стреме да иду путем прво светог патријарха Тихона, а затим и мојих блаженопочивших претходника, митрополита Антонија, Анастасија и Филарета“.
Сабор је наставио рад без митрополита Виталија.
Првог дана заседања Сабора факсом је стигао допис из Русије. Руски епископи Лазар и Вењамин опет су пружили подршку митрополиту Виталију, преклињући га: “Ми Руски епископи, изражавамо Вам пуну подршку, а такође и апсолутно јединомислије и јединодушност са Вама; због тог с Ваше стране не би требао да постоји повод за оставку... Обраћамо Вам се са молбом: не напуштајте место Првојерарха. Нека иду они, који са Вама немају јединомислије. Ми се молимо да Вас Господ укрепи и благослови како бисте и даље носили тешки крст Првојерарха. Не остављајте нас и Свету Цркву – то је глас свих православних Руских људи из Русије“!
Они су се такође обратили и Архијерејском Сабору РПЦЗ тражећи од архијереја да се „пре свега“ помире са митрополитом и да отпочну разматрање спорних решења прошлог Сабора која су нанела велику штету Цркви.
Следећег дана рада Сабора на име митрополита Виталија стигла је подршка епископа Варнаве и клира Западно–европске епархије. Уз то, епископ Варнава, протођакон Герман Иванов Тринадцатиј и други, не једном су се чули телефоном са митрополитом Виталијем, убеђујући га да не напушта место Првојерарха.
Истог тог дана Руски епископи Лазар и Вењамин послали су још два обраћања: Архијерејском Сабору и митрополиту Виталију лично: „Још једанпут Вас преклињемо и молимо да преиспитате своју одлуку о повлачењу у мировину. Не остављајте брод Цркве обезглављеним, ослоните се на архијереје који су повукли своје потписе, посведочивши тиме своју верност Истинском Православљу и традиционалном курсу РПЦЗ“.
У овом, нешто строжијем обраћању Сабору РПЦЗ руски архијереји су поставили услов да ће наставити са учешћем у раду Сабора (учествовали су у раду Сабора путем телефонске линије) само ако се повлачењем потписа пониште неправославна решења прошлог Сабора.
Међу самим учесницима Сабора овај ултиматум Руских епископа је изазвао бурну реакцију. Најгласнији у нападу на руске епископе били су архиепископ Марко Берлински, епископи Гаврило, Амвросије, Александар и Евтихије: „повлачење потписа је блокирање црквеног живота“, „они немају право постављати услове сабору“, „њихова акција је дала повод западно-европским клирицима да направе раскол“ итд. Пошто од учесника Сабора нису добили потврдан одговор о повлачењу потписа и поништењу одлука са сабора из 2000. године, преосвећени архиепископ Лазар и епископ Вењамин прекинули су учешће у даљем току рада Сабора.
Будући да није веровао званичним саопштењима секретара Сабора епископа Гаврила, нити саопштењима на интернету, архиепископ Лазар је желео да лично поразговара са митрополитом Виталијем. Пошто је успео да га добије на телефон, покушао је да га убеди да промени одлуку у вези са својим повлачењем у пензију. Није успео. Митрополит је остао чврст у својој одлуци да се пензионише.
То тврдо решење митрополита да поднесе оставку на место Првојерарха и да се повуче у пензију, без обзира на све многобројне молбе и преклињања преосвећених Лазара, Вењамина и Варнаве, као и многобројног клира и пастве, уверило је владике Лазара и Вењамина у тужну чињеницу да је митрополит добровољно одустао од управљања Црквом у тако тешким и преломним тренуцима Њеног постојања.
Овакав ток догађаја – оставка митрополита на место Првојераха и пад у апостасију свих епископа Синода и Сабора РПЦЗ – довео је до тога да је једини орган црквеног управљања како у заграничју, тако и у Русији, остао Архијерејски Савет Руског епископата (који је био саздан по благослову архијерејског Сабора РПЦЗ 1994. године, ради управљања епархијама и парохијама Руске Истински Православне Цркве), који је био састављен од законитих, управљајућих (епархијских, не викарних) епископа. На основу Указа 326. који издао патријарх Тихон о самосталности организовања епархија које су остале без црквене власти, архипископ Лазар је, као најстарији законити архијереј био дужан да прими на себе сву пуноћу власти управљања Руском Црквом. На заседању Архијерејског Савета одредили су да се до коначног разјашњења догађаја и успостављања канонског реда у Руској Цркви, на богослужењима помиње само име Архиепископа Лазара.
Други пут у историји Руске Цркве овај мудри пророчки Указ светог патријарха Тихона сачувао је Руску Цркву, у критичном моменту њеног живота, од распада и уништења.
Са канонске тачке гледишта, такво решење руских архијијереја – архиепископа Лазара и епископа Вењамина, који су остали доследни и верни традиционалним принципима РПЦЗ – требало је да следе, и да уђу у канонску потчињеност Архијерејском Савету, и сви други клирици и парохије РПЦЗ који нису кренули путем уније са МП. Подсећамо да, према првој тачки Устава РПЦЗ (донетог у Сремским Карловцима 1922.), Указ патријарха Тихона бр. 326. представља главни документ канонске основаности постојања како саме РПЦЗ, тако и њеног Синода и Архијерејског Сабора.
Нажалост, на Митрополита Виталија су извршили велики притисак они који су већ издали традиционалне принципе РПЦЗ. Он није имао снаге да промени своју одлуку о пензионисању пре избора новог Првојерарха, иако су га на то, са пуно синовске љубави наговарали руски епископи, те клир и паства како у Русији тако и у иностранству. Лавру и његовим истомишљеницима је и те како била потребна добровољна митрополитова оставка и повлачење у пензију, како би пред клиром и паством и након преврата сачували привид „каноничности“ и „законитости“ своје власти у РПЦЗ. До избора новог првојерарха, опозив оставке није зависио од никакве саборне потврде. Опозив оставке, пре избора новог првојераха, митрополиту Виталију би аутоматски вратио сву пуномоћ Првојерарха РПЦЗ и Лаврова тобожња легитимност би се порушила као кула од карата. Свеједно, до опозива пре избора новог Првојерарха није дошло. Митрополит Виталије је, авај, чак признао избор «новог Првојерарха» и пренео сва овлашћења на новоизабраног митрополита, Лавра, чиме је унијатском преврату дао потпуни легитимитет. После овога (избора новог Првојерарха), опозив оставке више није могао да се изврши простом променом одлуке пензионисаног Првојерарха: сада је већ била потребна саборна потврда на канонском, законитом Архијерејском Сабору.
Ето зашто је било тако важно да митрополит Виталије опозове оставку пре избора новог првојерарха. То би Лавровим поступцима одузело форму законитости и омогућило би да буде избегнут хаос у црквеном животу Руског заграничја, међу противницима уније са МП.
 
НАПУШТА ЗГРАДУ СИНОДА И ОДЛАЗИ У КАНАДУ

Како видимо све се одвијало по плану унијата. Истог дана када је на заседању Сабора изабран нови Првојерарх – архиепископ Лавр, митрополит Виталије је ушао у салу за заседања и честитао новоизабраном митрополиту. После размене неколико љубазних обраћања, учесници сабора су неодложно тражили од владике Виталија да Синоду препише сву своју имовину у Канади. Врло грубо и без икакве званичне церемонијалне пристојности, каква је уобичајена у такви случајевима, тражили су да владикина секретарица Људмила Росњанска одмах напусти Синодску зграду и да се укине њено место као службенице Архијерејског Синода, чиме је понижен и сам старац-митрополит. Превратници ниси могли да се уздрже ни толико да барем још неко време покажу стрпљење и умереност, макар до учешћа митрополита Виталија у устоличењу митрополита Лавра, које би им дало потпуни црквено-правни легитимитет. Природа сваког безакоња је таква, да не може да пројави ни смирење, ни љубав, ни трпљење, чак ни елементарно људско уважавање старости. Када је митрополит сазнао како су се понели према његовој секретарици, разумео је да га лицемерно обмањују. Истог дана је демонстративно напустио зграду Синода и отишао у Канаду, у свој скит у Мансонвилу. Цео његов одлазак пропраћен је скандалом који није прошао без интервенције полиције.
Размишљам: Господ није допустио потпуни пад свог верног слуге митрополита Виталија, није допустио да учествује у интронизацији митрополита-унијате и да се званично причести са онима који су РПЦЗ довели до потпуног уништења и пораза пред Совјетском црквом.
Ови апокалиптични догађаји нису могли да прођу без знамења: Истога дана када је последњи законити Првојерарх РПЦЗ напустио зграду некада славног Синода Заграничне Цркве, Њујорк је потресао земљотрес. Затим, те ноћи, свечани дочек „новоизабраног Првојерарха“ митрополита Лавра у Џорданвилском манастиру био је озбиљно помућен неочекиваним пожаром који је букнуо у просторији у којој је чувана Иверска икона Мајке Божије – келијска икона митрополита Филарета.
Митрополит Виталије се по повратку у Мансонвил није ни мало предомислио по питању исправности своје одлуке да поднесе оставку и да се пензионише. Осећао се потпуно усамљеним и одбаченим. Убеђивања да би требало да опозове одрицање од пуномоћи Првојерарха РПЦЗ испрва нису утицала на њега. Тек после дугог убеђивања – када га је отац Владимир Целишчев, сабрат Мансонвилског скита, подсетио на подршку Руских епископа Лазара и Вењамина, као и њиховог клира и пастве у Русији – владика је, као да се пробудио из неког сна, коначно пристао да поново стане на чело РПЦЗ. То је био аргумент који је, по сведочењу оца Владимира Целишчева, одиграо одлучујућу улогу у предомишљању митрополита Виталија.
 
ИЗЈАВА

Четрнаестог/двадесет седмог октобра 2001. године мирополит Виталије издаје „Ванредну Изјаву“: „Видећи да већина архијереја не жели да умири и утиша до сада невиђену смутњу међу нашим свештенослужитељима и паством, а такође поштујући молбе неколико епископа и многобројних чеда Заграничне Цркве, ја са пуном одговорношћу изјављујем, да повлачим, у сагласности са 34. тачком Устава РПЦЗ, свој потпис са документа о добровољном одласку у пензију и предаји моје пуномоћи архиепископу Лавру. Моје име треба да се по старом помиње на богослужењима у свим храмовима РПЦЗ. У случају непредвидиве ситуације, пуномоћ Заменика Првојерарха РПЦЗ привремено – до избора новог Првојерарха Заграничне Цркве међу архијерејима који су сачували верност Православној вери – завештавам епископу Канском Варнави“.
Ова дуго очекивана изјава митрополита Виталија о поновном преузимању права Првојерарха – после четири Изјаве о одласку у пензију које је потписао, после Одлучног одбијања да остане на челу Цркве саопштеног архиепископу Лазару и епископу Вењамину, после избора архиепископа Лавра за новог Првојерарха РПЦЗ, и честитке коју му је стари митрополит упутио – изазвала је радост, али и природну недоумицу код многих противника уније са МП, на првом месту код руских епископа који су пре само три дана, 24. октобра, из уста самог митрополита чули одлучно одбијање да опозове своју Изјаву о одласку у пензију.
„Ванредна Изјава“ била је објављена само путем интернета. Њу су пратили коментари о скандалозном одласку митрополита у Канаду. Са свих страна стизала су разна сведочанства, узнемирујућа и противоречна, која су оповргавала једно друго. Најпротивречнији били су поступци самог владике-митрополита. Догађаји су одвијали брзо, непредвидивим током, вошени страстима и емоцијама, без имало трпељиве трезвености и смирене тактичности.


МАНСОНВИЛСКО ОКРУЖЕЊЕ МИТРОПОЛИТА

Руски епископи нису знали шта се дешава. Осим противречних и скандалозних саопштења на интернету, из Мансонвила нису стизала никаква писмена сведочанстава или саопштења (ни поштом, ни факсом). Телефоном су 28. октобра покушали да поразговарају лично са митрополитом, како би разјаснили ситуацију. Људмила Росњанска је после неколико неуспелих покушаја, ипак дала епископу Вењамину да се чује са митрополитом. Судећи по кратком разговору, који је трајао само пола минута, ни сам митрополит није знао шта се у ствари дешава, само је рекао како он не може ништа да објасни, и да сада све решава епископ Варнава. На питање епископа Вењамина: “Па Варнава је викарни епископ, његово питање тек треба саборски да се размотри...“ – на другој страни слушалице зачуо се испрекидани сигнал... Нико из новог окружења митрополита Виталија, укључујући и епископа Варнаву, протојереја Вењамина Жукова и јеромонаха Владимира Целишчева, ниједном није покушао да ступи у контакт са руским епископима – јединим преосталим законитим архијерејима, како би објаснили шта се дешава у Мансонвилу и договорили се са њима о даљем заједничком деловању, у строгом смислу каноничности и саборности.
Данас Мансонвилци говоре да архиепископ Лазар и епископ Вењамин нису имали јасне позиције и да су били „неопредељени“, те им се зато нису обраћали, али то како смо видели из досадашњег излагања није тачно. Подсетимо се: Они су од самог почетка трагичних догађаја сачували верност исповедничком курсу Катакомбне и Заграничне Цркве и лично митрополиту Виталију; први су повукли своје потписе са решења Сабора 2000. године; тражили су сазивање ванредног Сабора ради поништења тих неправославних решења; На Сверуском Саветовању у Вороњежу ставили су се на чело противника уније; устали су у заштиту прогоњеног клира Западно-европске епархије, као и других заграничних клирика, међу којима и епископа Варнаве; многократно су убеђивали Првојерарха митрополита Виталија да не оставља управљање Црквом и да се ослони на верне му архијереје и клир, ради продужења традиционалног курса РПЦЗ; сачували су, после одласка Првојерарха у пензију и отпадања пуног састава Сабора РПЦЗ, једини канонски орган црквеног управљања у Руској Цркви – Архијерејски Савет РИПЦ.
Данас је јасно да су ауторитет и подршка архиепископа Лазара и епископа Вењамина били потребни Мансонвилцима само да би убедили владику митрополита да се врати на место Првојерарха. Може се рећи да су Мансонвилци искористили руске епископе како би створили своју сопствену „нову црквену организацију“. У то време је и настао „Мансонвилски раскол“. Именом старца-митрополита опет почиње да се манипулише ради спровођења сопствених славољубивих и властољубивих планова, но овог пута не „слева“, него „сдесна“. Мансонвилска група је од тада кренула својим путем, презревши саборно устројство Цркве, уз многобројне канонске преступе, покривајући своје безакоње и самовољу именом и ауторитетом митрополита Виталија.
Са друге стране, новонастала ситуација је и у светлу позитивне канонске праксе показивала читав низ неисправности и недоследности, које овде, због обима рада, не можемо подробније разматрати. Укратко: владика Виталије није имао права да сам себи врати пуномоћ власти Првојерарха; викарни епископ Варнава – који је био под забраном свештенослужења, а ту казну му је наложио Архијерејски Сабор и потписао је сам митрополит Виталије – није могао бити постављен за Заменика Првојерарха, јер то би значило да се управљајући епархијски архијереји какви су били Лазар и Вењамин потчињавају викарном епископу. Да би се све ово довело у канонски поредак, требало је неизоставно организовати Ванредни Архијерејски Сабор са преосталим законитим, управљајућим епископима – Лазаром и Вењамином. Само је такав Сабор, као једини законити управни орган Цркве, могао да донесе канонске, саборне исправке ове нелегалне ситуације. То потврђује Устав РПЦЗ и мноштво канона који чувају саборно устројство Цркве. Ове канонске грешке митрополита Виталија не могу се приписати само њему. Његова старост и здравствено стање захтевали су савесте и искрене помоћнике који се у потпуности труде само за добро Цркве. Они су били дужни да саопште старцу-митрополиту како, у складу са канонима, треба дејствовати у датим компликованим околностима: повезати се са епархијским архијерејима који су остали верни Православљу и заједно са њима припремити и одржати законити, канонски Архијерејски Сабор. Зато кривицу не треба сваљивати на митрополита, већ на његово ново окружење, које је поставило себи за циљ да по сваку цену добије од њега потписе на документе који су им били потребни за стварање сопствене црквене организације, над којом би имали потпуну контролу.
Широка пуномоћ Заменика Првојерарха, викарног епископа Варнаве, представљала је чврсту основу за почетак остварења планова Жукова и Целишчева. Опште је познато да је на викарног епископа Варнаву велики утицај имао париски протојереј Вењамин Жуков. Тачније, он га је руководио. Међу заграничницима из Западно-европске епархије познато је и то, да је сва писма и документе у име владике Варнаве писао Жуков. У том периоду отац Вењамин Жуков је под „свој омофор“ примио неколицину непослушних клирика из Русије (којима је одређена забрана свештенослужења), одбеглих од својих архијереја Лазара и Вењамина, које су још и жестоко клеветали.
Оваквом делатношћу Мансонвилаца и последња нада за сазивање законитог Ванредног Архијерејског Сабора традиционалне РПЦЗ и могући долазак митрополита Виталија у Русију (о томе се много говорило) била је порушена.
И тако, покретани личним амбицијама и страстима, користећи поодмакле године и лоше здравље митрополита, они су га изоловали од руских архијереја, које су при томе оклеветали пред њим и представили их као присталице уније са МП и следбенике митрополита Лавра. Тако су отпочели изградњу сопствене јурисдикције, или, по речима самога Жукова – „нове црквене организације“. На несрећу, сва та дешавања у Мансонвилу нису у потпуности била позната у Русији, а да јесу, неке грешке би можда могле да се избегну.
Свеједно, сада када је прошло доста времена са сигурношћу можемо рећи да су руски архијереји, руковођени духом љубави и саборности, учинили све што су могли да Руска Црква не сиђе са пута саборности на сумњиве духовне странпутице којима су покушали да је поведу, и куда су своју сопствену нову цркву одвели, Жуков, Целишчев и они који су са њима.
 
МИТРОПОЛИТ ВИТАЛИЈЕ ДЕМОНСТРАТИВНОВАНРЕДНА
МАНСОНВИЛСКЕ ХИРОТОНИЈЕ И СТВАРАЊЕ РПЦ У ИЗГНАНСТВУ

Почетком новембра 2001. у Мансонвилу се одиграо нечувени догађај, који је многе православне хришћане довео у велику недоумицу. На иницијативу Њујоршког (Лавровог) Синода Канадски полицајци су на силу спровели митрополита Виталија у психијатријску болницу (лудницу) на испитивање. То је било највеће понижење личности митрополита Виталија и ругање над његовим чином и узрастом, али владика је све то смирено и достојно поднео. Такав бесрамни подухват Њујоршког Синода је на страницама историје РПЦЗ оставио срамну, тамну и неизбрисиву мрљу.
Одмах по отпуштању митрополита из болнице, искористивши његову смушеност и правдајући свој поступак „спашавањем Цркве“, викарни епископ Варнава је 3. новембра – на иницијативу и под притиском протојереја Вењамина Жукова (који је на телефонску слушалицу урлао: „неодложно рукоположите епископа, ако треба и са конопцем око врата“, о чему сведоче клирици из Француске и Русије који су присуствовали разговору) – извршио једноличну хиротонију архимандрита Сергија (Киндјакова). Одлука о хиротонији је донета на брзину, није саборно разматрана, нико од епархијских (управљајућих) архијереја није о њој био обавештен (да и не говоримо о обавезној писменој сагласности коју строго налажу канони). За хиротонију митрополит није дао свој благослов, него је пристао тек после доста притисака и изговора: “Вас могу ухапсити и Црква ће остати без епископа“. Манипулисање старцем-митрополитом је овим достигло свој врхунац, јер му је ствар лукаво представљана као да Руски архијереји уопште не постоје.
Ова хиротонија представљала је почетак стварања нове црквене организације – „Руске Православне Цркве у изгнанству“ (надаље РПЦуИ).
Само два дана после ове хиротоније на интернету се појавио нови документ из Мансонвила: „Указ свим верним пастирима и чедима Цркве Христове“. У првом Мансонвилском документу – „Ванредна Изјава“, иако без навођења имена, руски епископи су ипак помињани: речено је да је митрополит повукао „свој потпис са добровољног одласка у пензију... поштујући молбе неколицине архијереја и многобројних чеда“. У другом Мансонвилском документу руски епископи се више не помињу. За стварање „нове црквене организације“ они су претстављали озбиљну препреку. Да је реч о новој црквеној организацији, потврђује и сам садржај Указа: „одређујем: вратити претходни (?) назив наше Цркве... и од сада је називати: Руска Православна Црква у Изгнанству“. На Указу су се потписали митрополит Виталије, као Првојерарх Руске Православне Цркве у Изгнанству, епископ Варнава Кански и новорукоположени епископ Сергије Мансонвилски. Указ је одштампан на меморандуму на коме није било некадашњег натписа који је деценијама био у употреби – Руска Православна Црква Загранична, већ сасвим нови – Руска Православна Црква у Изгнанству. Тај чудни Указ изазвао је смутњу не само међу Руским архијерејима, него и међу многим свештенослужитељима и чедима РПЦЗ у Русији и заграничју. Самовољна измена назива Цркве је ништа друго до раскол и стварање нове, до тада непостојеће црквене структуре. Свима је било јасно да је „нова црквена организација“ створена самовољно, уз велики притисак на митрополита, без саборног разматрања и сагласности јединих преосталих законитих архијереја Лазара и Вењамина.
Архиепископ Лазар и епископ Вењамин су били принуђени да објаве свом клиру и пастви, да не могу признати незакониту нову творевину – такозвану „РПЦуИ“ уместо РПЦЗ, објашњавајући такав став неопходношћу строгог праћења црквених канона и принципа саборности. Видећи да ново, радикално настројено, окружење митрополита Виталија води у раскол, жалостећи се од помисли да митрополит може завршити свој живот ван истинске, саборне Цркве којој је верно служио цео свој живот, и у чијем је крилу хтео и да умре, владика Лазар је усрдно почео да се моли Господу и Мајци Божијој за „уразумљење“ митрополита Виталија и за његов повратак на канонски пут служења Цркви. Од тога дана Свакодневно се читао молебан и акатист пред чудотворном иконом Иверске Божије Мајке - Благоухајуће.
 
Да би сачувао паству од смутњи, до разјашњења ситуације у Мансонвилу владика није благословио помињање митрополита Виталија као првојерарха Руске Православне Цркве у Изгнанству, не само на богослужењима у свом саборном храму, него и у другим парохијама његове епархије. Таква ситуација трајала је неколико недеља, док митрополит Виталије није спознао своју грешку и док није враћен пређашњи назив Цркве.
Баш у то време појавио се још један интернет документ који је издала нова јурисдикција, „Синод РПЦ у Изгнанству“: Решење о узвођењу викарног епископа Варнаве у чин архиепископа.
Као што је на брзину била изведена хиротонија архимандрита Сергија, тако је, још брже, основан „Синод“ – без Архијерејског Сабора, па чак и без саборног саветовања са преосталим законитим архијерејима. На такав начин грубо је нарушен Устав РПЦЗ. Никакав документ са потписима о оснивању Синода никада није објављен; такође, брзоплето је издато и само решење о узвођењу Викарног епископа Варнаве у чин архиепископа. Из документа није јасно да ли је епископ Варнава члан тог новоустановљеног „Синода“, пошто су «синодски документ» потписали само митрополит Виталије и епископ Сергије Мансонвилски. Одмах затим, од стране Жукова и Целишчева то Мансонвилско саветовање названо је ни мање ни више, него „првим Архијерејским Сабором препорођене РПЦЗ“. Нешто касније „секретар Синода“, Жуков, ипак се донекле исправио рекавши: строго говорећи, никаквог „новог Синода“ као таквог нема, пошто још није одржан Архијерејски Сабор на којем би он био изабран. Такво признање за Мансонвилце је веома карактеристично, јер сведочи о томе да су нарушавајући каноне били у потпуности свесни свега онога шта раде. Ипак, Решење о узвођењу викарног епископа Варнаве у чин архиепископа, објављено је на интернету (на меморандуму РПЦуИ) као одлука „Синода“. Целокупну делатност Мансонвилског Синода и надаље ће пратити сличне недоследности: решења, потписи, укази, Сабори, мноштво „избачених из Цркве“, узајамна искључивања итд.
Како се тек касније сазнало, митрополит Виталије није одобравао промену традиционалног назива Цркве – РПЦЗ у РПЦуИ. Он је сматрао за неопходно да се успостави веза са Руским архијерејима, архиепископом Лазаром и епископом Вењамином, и да заједнички отпочну припрему за сазив законитог Сабора Епископа. До заседања Сабора он је хтео да се ограничи само на хиротонију оца Сергија (Киндјакова) и није давао благослов за рукоположење нових епископа: „...да не би после причали како печемо архијереје као пирошке“ (аутентичне речи владике Виталија, као одговор на тражење његовог окружења да се после оца Сергија хиротонишу јеромонах Владимир (Целишчев) и архимандрит Вартоломеј (Воробјев) – посведочила Људмила Росњанска).
Петог новембра, уверен да у његовом одсуству нико никакве озбиљне радње неће предузимати, митрополит Виталије је заједно са својом секретарицом Људмилом Росњанском отпутовао за Монтреал, одакле је требало брзо да се врати – већ сутра увече. Искористивши одсуство митрополита, и поред његове строге забране, одмах по његовом одласку, епископи Варнава и Сергије су извршили чин наречења, а ујутро следећег дана (6. новембра) и рукоположење у чин епископа – јеромонаха Владимира (Целишчева). У званичном саопштењу дословно је објављено следеће: „По Божијој вољи и по благослову Првојерарха РПЦуИ митрополита Виталија, у уторак 24. октобра/6. новембра 2001. године у Свето-Преображењском храму истоименитог манастира у граду Мансонвилу, архиепископ Кански и Европски Варнавом и епископ Мансонвилски Сергије извршили су наречење, а на Божанственој литургији епископску хиротонију јеромонаха Владимира (Целишчева), са титулом епископа Сакраментског“. Одлука „Синода РПЦуИ“ о хиротонији јеромонаха Владимира (Целишчева) у чин епископа никада није објављена, пошто такав документ и не постоји (у случају узвођења епископа Варнаве у чин архиепископа, одлука је постојала). На хиротонијској грамати такође је стављена лажна фраза: „са благословом митрополита Виталија“.
Када се митрополит увече вратио у свој скит, изненадио се када је приликом сусрета са оцем Владимиром на његовим грудима угледао архијерејску панагију и тако сазнао да има новог викарног епископа Сакраментског. Митрополит је уз негодовање одбио да призна ту „хиротонију“. Међутим, као и у случају са архимандритом Сергијем, убрзо су успели да га убеде, уз исто лицемерно оправдање – „ради користи Цркве“. Да је хиротонија била извршена без знања митрополита сведочи и касније Покајно писмо од 25. јула 2004. године, упућено на адресу митрополита Виталија од стране епископа Варнаве: „Кајем се за учешће у хиротонији епископа Владимира која је обављена без вашег знања“. Идентично је извршена и хиротонија Вартоломеја – епископа Гренадског. У горе наведеном Покајном писму епископ Варнава приноси покајање митрополиту и за ову хиротонију: „Кајем се што нисам изразио свој протест у вези са хиротонијом епископа Вартоломеја, коју су извршили епископ Сергије и епископ Владимир супротно Вашем и мојем решењу.“
Мислим да је ово довољно да сваки неупућени човек може схватити о каквој црквеној организацији је овде реч. Мансонвилски Синод је сада већ у рукама држао париски протојереј Вењамин Жуков, који је имао огроман утицај на епископа Варнаву и мансонвилско братство. Он је учинио све да до законитог Архијерејског Сабора, уз учешће руских, законитих архијереја, не дође. На тај начин, до истинског, свеобухватног препорода РПЦЗ (који би ујединио све противнике уније са МП) није ни дошло. Жуков је успео да сталним обмањивањем и клеветама %2
 
Да би сачувао паству од смутњи, до разјашњења ситуације у Мансонвилу владика није благословио помињање митрополита Виталија као првојерарха Руске Православне Цркве у Изгнанству, не само на богослужењима у свом саборном храму, него и у другим парохијама његове епархије. Таква ситуација трајала је неколико недеља, док митрополит Виталије није спознао своју грешку и док није враћен пређашњи назив Цркве.
Баш у то време појавио се још један интернет документ који је издала нова јурисдикција, „Синод РПЦ у Изгнанству“: Решење о узвођењу викарног епископа Варнаве у чин архиепископа.
Као што је на брзину била изведена хиротонија архимандрита Сергија, тако је, још брже, основан „Синод“ – без Архијерејског Сабора, па чак и без саборног саветовања са преосталим законитим архијерејима. На такав начин грубо је нарушен Устав РПЦЗ. Никакав документ са потписима о оснивању Синода никада није објављен; такође, брзоплето је издато и само решење о узвођењу Викарног епископа Варнаве у чин архиепископа. Из документа није јасно да ли је епископ Варнава члан тог новоустановљеног „Синода“, пошто су «синодски документ» потписали само митрополит Виталије и епископ Сергије Мансонвилски. Одмах затим, од стране Жукова и Целишчева то Мансонвилско саветовање названо је ни мање ни више, него „првим Архијерејским Сабором препорођене РПЦЗ“. Нешто касније „секретар Синода“, Жуков, ипак се донекле исправио рекавши: строго говорећи, никаквог „новог Синода“ као таквог нема, пошто још није одржан Архијерејски Сабор на којем би он био изабран. Такво признање за Мансонвилце је веома карактеристично, јер сведочи о томе да су нарушавајући каноне били у потпуности свесни свега онога шта раде. Ипак, Решење о узвођењу викарног епископа Варнаве у чин архиепископа, објављено је на интернету (на меморандуму РПЦуИ) као одлука „Синода“. Целокупну делатност Мансонвилског Синода и надаље ће пратити сличне недоследности: решења, потписи, укази, Сабори, мноштво „избачених из Цркве“, узајамна искључивања итд.
Како се тек касније сазнало, митрополит Виталије није одобравао промену традиционалног назива Цркве – РПЦЗ у РПЦуИ. Он је сматрао за неопходно да се успостави веза са Руским архијерејима, архиепископом Лазаром и епископом Вењамином, и да заједнички отпочну припрему за сазив законитог Сабора Епископа. До заседања Сабора он је хтео да се ограничи само на хиротонију оца Сергија (Киндјакова) и није давао благослов за рукоположење нових епископа: „...да не би после причали како печемо архијереје као пирошке“ (аутентичне речи владике Виталија, као одговор на тражење његовог окружења да се после оца Сергија хиротонишу јеромонах Владимир (Целишчев) и архимандрит Вартоломеј (Воробјев) – посведочила Људмила Росњанска).
Петог новембра, уверен да у његовом одсуству нико никакве озбиљне радње неће предузимати, митрополит Виталије је заједно са својом секретарицом Људмилом Росњанском отпутовао за Монтреал, одакле је требало брзо да се врати – већ сутра увече. Искористивши одсуство митрополита, и поред његове строге забране, одмах по његовом одласку, епископи Варнава и Сергије су извршили чин наречења, а ујутро следећег дана (6. новембра) и рукоположење у чин епископа – јеромонаха Владимира (Целишчева). У званичном саопштењу дословно је објављено следеће: „По Божијој вољи и по благослову Првојерарха РПЦуИ митрополита Виталија, у уторак 24. октобра/6. новембра 2001. године у Свето-Преображењском храму истоименитог манастира у граду Мансонвилу, архиепископ Кански и Европски Варнавом и епископ Мансонвилски Сергије извршили су наречење, а на Божанственој литургији епископску хиротонију јеромонаха Владимира (Целишчева), са титулом епископа Сакраментског“. Одлука „Синода РПЦуИ“ о хиротонији јеромонаха Владимира (Целишчева) у чин епископа никада није објављена, пошто такав документ и не постоји (у случају узвођења епископа Варнаве у чин архиепископа, одлука је постојала). На хиротонијској грамати такође је стављена лажна фраза: „са благословом митрополита Виталија“.
Када се митрополит увече вратио у свој скит, изненадио се када је приликом сусрета са оцем Владимиром на његовим грудима угледао архијерејску панагију и тако сазнао да има новог викарног епископа Сакраментског. Митрополит је уз негодовање одбио да призна ту „хиротонију“. Међутим, као и у случају са архимандритом Сергијем, убрзо су успели да га убеде, уз исто лицемерно оправдање – „ради користи Цркве“. Да је хиротонија била извршена без знања митрополита сведочи и касније Покајно писмо од 25. јула 2004. године, упућено на адресу митрополита Виталија од стране епископа Варнаве: „Кајем се за учешће у хиротонији епископа Владимира која је обављена без вашег знања“. Идентично је извршена и хиротонија Вартоломеја – епископа Гренадског. У горе наведеном Покајном писму епископ Варнава приноси покајање митрополиту и за ову хиротонију: „Кајем се што нисам изразио свој протест у вези са хиротонијом епископа Вартоломеја, коју су извршили епископ Сергије и епископ Владимир супротно Вашем и мојем решењу.“
Мислим да је ово довољно да сваки неупућени човек може схватити о каквој црквеној организацији је овде реч. Мансонвилски Синод је сада већ у рукама држао париски протојереј Вењамин Жуков, који је имао огроман утицај на епископа Варнаву и мансонвилско братство. Он је учинио све да до законитог Архијерејског Сабора, уз учешће руских, законитих архијереја, не дође. На тај начин, до истинског, свеобухватног препорода РПЦЗ (који би ујединио све противнике уније са МП) није ни дошло. Жуков је успео да сталним обмањивањем и клеветама одвоји руске архијереје од митрополита Виталија. Оптуживао их је да су непослушни митрополиту; да су властољубиви и самовољни пошто хоће да преузму сву власт над руском паством која је верна митрополиту Виталију итд. Дрскост, властољубље и болесне амбиције оснивача „Синода викаријеваца“ РПЦуИ (такав назив за Мансонвилце је данас ушао у општу употребу, пошто су сви његови чланови викарни епископи), бившег Евлогијанца свештеника Вењамина Жукова, били су тако велики, да се на крају није устручавао да рашчини „Заменика Првојерарха, Ариепископа Варнаву“ када се овај отргнуо испод његове контроле. А мансонвилски викаријевци су све послушно потписивали.
 
СТАВ РУСКИХ АРХИЈЕРЕЈА ПРЕМА МАНСОНВИЛСКОМ СИНОДУ

Руски архијереји архиепископ Лазар и епископ Вењамин, саблажњени неканоничношћу стварања нове црквене јурисдикције под називом „РПЦ у Изгнанству“ (иако ни близу нису знали шта се све у Мансонвилу дешавало), били су приморани да се уздрже од учешћа у њеној делатности, објашњавајући своме клиру и пастви да признају само Руску Православну Цркву Заграничну од које су примили благодат архијерејства, и да су спремни да помињу митрополита Виталија само као Првојерарха РПЦЗ, после саборног признања његовог повратка на место њеног Предстојатеља. Такав принципијелни став јединих законитих архијереја ставили су Жукова и Канадске викаријевце у веома компликован положај: пошто нису признати од стране јединих преосталих законитих архијереја РПЦЗ, канадске хиротоније у очима многих православних хришћана остале су незаконите и неканонске, баш као и сама РПЦуИ. Тога су дубоко били свесни и Жуков и викаријевци. Да би задобили признање руских архијереја, као и да би умирили свој клир и паству узнемирену деловањем „Синода РПЦуИ“, чланови Синода викаријеваца објавили су 7/20. новембра 2001. године нови документ на старом, препознатљивом меморандуму – Руска Православна Црква Загранична: „Архијерејски Синод РПЦЗ изјављује да су неке одлуке и дејства нашег Архијерејског Синода међу Богољубивом паством изазвале смутњу и узнемиреност. Ради очувања јединства, мира и љубави у нашој Цркви ми смирено признајемо да је била допуштена непромишљеност при доношењу неких одлука. Наша Црква треба да се зове по старом – Руска Православна Загранична Црква; име митрополита треба да се помиње онако како је то раније било одређено: Високопреосвећени Виталије, митрополит Источно-Амерички и Њујоршки, архиепископ Монтреалски и Канадски, Првојерарх Руске Православне Цркве Заграничне, уз име управљајућег архијереја“. На том документу стајао је потпис митрополита Виталија, „Првојерарха Руске Православне Цркве Заграничне“.
У самом садржају документа и у трезвеном духу у коме је био написан, осећао се велики утицај митрополита Виталија и његових чврстих ставова по тим питањима. Појавила се нада у конструктивни дијалог и правилно, канонско разрешење свих грешака које су биле допуштене у Мансонвилу. Руски архијереји су, са синовском љубављу и оданошћу своме Првојерарху и оцу, старцу-митрополиту Виталију, поштујући његову старост и положај у коме се налазио, покрили све његове погрешке љубављу. Саборно су признали повратак митрополита на место Првојерарха РПЦЗ из мировине, не чекајући формално објављивање такве одлуке од стране Архијерејским Сабором РПЦЗ,.
Руски архијереји су на богослужењима опет почели да помињу име митрополита Виталија. То признање и обнављање помињања имена митрополита Виталија тицало се само пуномоћи Првојерарха РПЦЗ и није подразумевало признавање канадских хиротонија, које је требало тек размотрити на предстојећем Архијерејском Сабору.
Наравно, Жуков није седео скрштених руку. Обнављање помињања имена митрополита Виталија од стране руских архијереја одмах је прокоментарисао као „примање у крило наше Цркве преосвећених Лазара и Вењамина“ са обавезом да се потчине „Мансонвилском Синоду“. Такав однос Жукова према руским архијерејима је био заиста понижавајући, провокативан и скандалозан.
Став Руских архијереја био је потпуно трезвен и исправан, црквено-правно ослоњен на Устав РПЦЗ. Архиепископ Лазар и епископ Вењамин, као једини законити представници Архијерејског Сабора РПЦЗ, никада нису ушли у састав новостворене „РПЦуИ“, никада нису тражили да у њу буду примљени, нити су издали изјаву о признавању мансонвилских хиротонија. Њихова принципијелна позиција базирала се на томе, да коначну одлуку о овим хиротонијама (независно од тога да ли би она била позитивна или негативна) може донети само Архијерејски Сабор састављен од митрополита Виталија и руских архијереја, као јединих законитих представника из пређашњег Архијереског Сабора РПЦЗ.
 
Почетком децембра месеца, на интернету се појавио још један документ са потписом митрополита Виталија. У документу се митрополит Виталије обраћа клиру и пастви РПЦЗ. После карактерисања Лавра као узурпатора власти и иницијатора прогона самог митрополита, наводи се следећа реченица: „Искључиво ради очишћења Цркве од сличних одступника са мојим благословом и учешћем извршене су хиротоније нових епископа: Сергија Мансонвилског, Владимира Сакраментског и Вартоломеја Гренадског...“ У документу се, како видимо, наводи да су све три хиротоније биле урађене са „благословом и учешћем“ митрополита Виталија.
Не само руски архијереји, навикнути да верују написаном садржају црквених докумената, него и многи клирици и мирјани из Русије и заграничја поверовали су у аутентичност документа потписаног од стране митрополита. Сада је јасно да је то био само још један од многих лажних докумената који су били изнуђени од митрополита у пропагандне циљеве. Овај документ несумњиво је изнуђен због страха протојереја Вењамина Жукова да се истина о хиротонијама не прошири међу клиром и паством. После свих обмана и фалсификата (Жуков и Целишчев су чак помоћу скенера постављали на жељене документе потписе не само митрополита Виталија и епископа Варнаве, него чак и епископа Вартоломеја). Поставља се питање да ли је митрополит уопште био упознат са садржајем објављеног документа?
Тринаестог децембра, по први пут од како је напустио синодску зграду у Њујорку и прешао у Канаду у свој скит, митрополит Виталије се обратио Руским архијерејима и то не путем интернета, него непосредно из Мансонвила факсом. Садржај Обраћања је сведочио да митрополит није био упознат са ставовима руских архијереја Лазара и Вењамина. Ево целокупног садржаја писма: „После разбојничког Сабора одржаног у Њујорку у октобру 2001. године, и после Позива (мисли се на „Ванредну Изјаву“) Првојерарха РПЦЗ од 14/27. октобра 2001. године, сви верни Цркви архипастири, пастири и паства, нарочито у Русији, чекали су да чују вашу реч јасног избора црквеног пута, реч утехе, јер су на вас многи полагали и до сада је полажу наду за будућност Руске Цркве. Дуга неопредељеност вашег става довела је до тога да су многи руски свештеници, позивајући се на 15. Правило Двократног Константинопољског Сабора, изразили жељу да пређу под омофор епископа који су заузели јасан став по том питању. Недавно је његово преосвештенство епископ Вењамин, преко владике Владимира, саопштио о вашем тврдом и недвосмисленом односу према овом црквеном питању и том приликом су се дотакли веома важног питања у данашње време свуда присутне смутње – питања о административном управљању у Русији које ће, уздајући се у милост Божију, бити позитивно решено. Но, да би било избегнуто нежељено подозрење које може да се појави међу паством у Русији у вези са несређеном унутарцрквеном ситуацијом која још увек постоји у нашим руским парохијама, Архијерејски Синод Вас моли, многоуважени владико, да неодложно направите писмену изјаву о вашој црквеној позицији, верној истини Христовој. +Митрополит Виталије“
Индетично писмо је послато и епископу Вењамину.
Оба Руска архијереја су са чуђењем прочитали овај допис митрополита, из кога се видело да он готово ништа не зна о њиховој досадашњој делатности. Но, без обзира на то, одмах су се смирено одазвали митрополитовој молби, изневши опет своје исповедничке ставове и подршку митрополиту Виталију као законитом Првојерарху РПЦЗ.
Међутим, Жуков није престајао са нападима на руске архијереје. У једној интернет публикацији названој „Писмо архиепископа Варнаве епископу Владимиру (јануар 2002.)“ између осталог стоји: „Потребно је да се преиспита наметнутна организација архијереја Лазара и Вањамина. Сада се води разрађена акција за уништење наше Цркве, у којој учествују, на несрећу, ти архијереји. Зато је потребно да њихова права буду што ограниченија. Са друге стране, мени је, као Заменику митрополита Виталија, неопходно дати што шира права ради бриге о Русији“. Ова публикација директно сведочи о болесном душевном стању њеног правог аутора, оца Вењамина (Жукова). Тај и слични текстови несметано су кружили интернетом. Њихови аутори нису размишљали колико штете наносе Цркви, тачније идеји чувања и препорода истинске РПЦЗ. Њихов главни циљ био је само лични интерес који је далеко од интереса Цркве у чије име они делају, проглашавајући се Њеним „спаситељима“ и „препородитељима“ .
Нама остаје само да се дивимо трпљењу руских архијереја, који ни једном нису узвратили злом на зло, него су смирено позивали оне који су их нападали на љубав и мир, без којих нема Цркве Христове. Авај, сви ти позиви на мир били су исмевани, трпљење архијереја је сматрано за њихову слабост, а љубав и смирење цинично су називани „подмуклошћу и отвореним лукаством“ (из писма о. Владимира Целишчева, новембар 2002).
 
ЗАВЕШТАЊЕ МИТРОПОЛИТА

Све се ово дешавало у време судског спора против митрополита Виталија који је покренут на иницијативу Њујоршког Синода митрополита Лавра и бестидног покушаја Лавровог епископа Михаила (Донскова), који је на силу хтео да превезе владику Виталија из Канаде, из његовог скита у Мансонвилу, у САД (том приликом је Донсков чак ударио 92-годишњег старца). У оваквој ситуацији грубог физичког насиља и судског прогона од стране „Њујоршког Синода“, а са друге стране непредвидивог и анархичног деловања „Мансонвилског Синода“, и сталног притиска на немоћног Првојерарха са обе стране, владика Виталије је на Божић 2002. године објавио своје Духовно Завештање које почиње речима: „Властољубље је највеће зло. Ирод је поубијао децу, само да не изгуби власт. А Господ наш Исус Христос дошао је да нас порази не силом, него љубављу. Скромно и неприметно Бог је постао човек. Стога, оставимо ружне примере, одбацимо сваку похоту греховну у ове свете дане. А оне, који нас прогоне предајмо суду Божијем, и наоружајмо се трпљењем, по речима Спаситеља: „у трпљењу вашем спасавајте душе своје“ (Лк. 21, 19). Ми живимо у таквом времену, када мене могу отети и почети да вас убеђују у моје име. Знајте, да вас ја из заточеништва нећу ништа убеђивати. Верујте само мом живом гласу. Никада се немојте присајединити Московској Патријаршији коју је створио КГБ. Никада немојте прећи у Московску Патријаршију коју не можемо назвати Црквом. Руска Православна Црква Загранична је истинска Црква Христова, само у Њој пребивајте, исповедајте се, причешћујте се, крстите вашу децу, јер је то права Нераздељива Руска Црква...“
Ово завештање нам показује да је митрополит био свестан шта се догађа у Синодима – и у „Њујоршком“ и у „Мансонвилском“: „Властољубље је највеће зло. Ирод је поубијао децу, само да не изгуби власт. А Господ наш Исус Христос дошао је да нас порази не силом, него љубављу“. Шта се овоме још може додати? Та болест, то “највеће зло“, може лако да порази свакога, независно од тога да ли је епископ, свештеник или мирјанин. Колико су само зла и разарања Цркви и душама људским донели и још ће доносити они који су обузети том болешћу...
У Завештању је највише привлачило пажњу упозорење митрополита: „Ми живимо у таквом времену, када мене могу отети и почети да вас убеђују у моје име. Знајте, да вас ја из заточеништва нећу ништа убеђивати. Верујте само мом живом гласу“. Нису сви одмах разумели ово упозорење Првојерарха, чак није јасно како је овај део прошао цензуру „секретара Синода РПЦуИ“ и његових сарадника. Ту није само изражена жалост због свог стешњеног положаја, него и жалост због положаја у којем се налази Црква чији је он Првојерарх био. Ово потресно упозорење веома подсећа на слична упозорења која су у своје време клиру и пастви упутили Првојерарси Руске Цркве патријарх Тихон и нарочито митрополит Петар Крутицки: „...из заточеништва вас нећу ништа убеђивати“, зато „верујте само мом живом гласу“, тј. личним изјавама владике митрополита, које нису дате под притиском, него добровољно, слободно, изван искомпромитованог окружења, свеједно да ли се ради о „Њујоршком“ или „Мансонвилском“ Синоду.
 
САМОСТАЛНИ СИНОД У РУСИЈИ

Ситуација у Русији и у заграничју одавно је захтевала аутономију отачаствене Цркве у односу на Загранични Синод, што су владика Лазар и митрополит Виталије посебно добро разумели.
Осмог/двадесет првог јануара 2002. године Архијерејски Савет РИПЦ под руководством архиепископа Лазара и епископа Вењамина саставио је „Посланицу о савременом положају Православне Цркве“ и упутио је митрополиту Виталију. У њој се у кратким цртама наводе догађаји који су утицали на положај Цркве, од богоборне револуције 1917. године до октобарског Сабора РПЦЗ 2000. године. И као закључак, руски архијереји су смирено и са синовском љубављу затражили од митрополита самосталност. После октобарског преврата и оставке митрополита, они су на основу Указа 362. патријарха Тихона већ имали право да се самостално организују. Но, из љубави према митрополиту Виталију, последњем законито изабраном Првојерарху РПЦЗ, из уважења према њему као најстаријем архијереју и пастиру Руске Цркве (само у архијерејском чину послужио је Цркви више од 50 година), из поштовања према његовом огромном пастирском и духовном опиту, из дивљења према његовом подвигу стајања у Истини Православља, пред његовом високом моралном чистотом и због много чега другог, што се речима не може изразити, ахиепископ Лазар и епископ Вењамин тражили су благослов владике Виталија за аутономију Цркве у Русији. За тај акт тражења благослова није постојала канонска неопходност. Кроз њега је пројављена неопходност закона љубави смиреног хришћанског срца. И владика Виталије није закаснио са одзивом својој браћи архијерејима.
Ову посланицу руских архијереја митрополиту Виталију Мансонвилци су објавили на интернету уз злонамерне коментаре који су потпуно изокренули цео смисао текста. Руски архијереји, очекујући одговор, покушавали су да ступе у контакт са митрополитом. Било је немогуће добити митрополита на телефон лично, а одговори на писма нису стизали – веза са Првојерархом је опет била грубо прекинута. Из Мансонвила нису стизала никаква саопштења, осим личних писама епископа Владимира (Целишчева). У вези са овим писмима појавило се велико подозрење (за које се касније испоставило да је било оправдано) – да он у њима излаже само своје лично мишљење, а не митрополитово. Уз то, митрополит је услед оваквог посредног контакта са руским архијерејима могао да има потпуно искривљену слику о стању у Русији (што се такође испоставило као тачно). Остао је још само један начин да се ступи у лични контакт са својим Првојерархом и да му се каже сва истина о стању Цркве у Русији: послати писмо по поверљивом човеку који ће га митрополиту предати лично у руке. Са тим циљем архиепископ Лазар је благословио на пут у Канаду протојереја Владимира – садашњег епископа Иринеја.
Целишчев је одбио да пусти путника из далека – оца Владимира, у митрополитове одаје, уз образложење да је стигао ненајављен. Владика Виталије је промислом Божијим сазнао да је свештеник из Русије, од архиепископа Лазара, допутовао лично код њега. Не одлажући ни трена, одмах га је примио и сместио у своје одаје. Отац Владимир је за та два дана успео доста тога да саопшти Првојерарху, убедивши га да између њега и архиепископа Лазара влада потпуно јединомислије, по свим важнијим питањима бриге око устројства црквеног живота у Русији. Када је прочитао писмо које му је послао владика Лазар, митрополит је одмах написао кратак благодарствени одговор: „Архиепископу Лазару лично на руке +МВ. (натпис на коверти). Архиепископу Лазару Одеском и Тамбовском желим од свег срца духовни и архипастирски напредак у нашем заједничком архипастирском великом сведочењу истине. А шта је истина – ако не сам Христос. Шаљем Вам наш низак поклон за сав Ваш труд у Христу Исусу. Амин. +Митрополит Виталије (потпис)“.
После три дана, 26. фебруара/11. марта 2002. године, на званичном меморандуму РПЦЗ Првојерарх митрополит Виталије је својеручно написао Председнику Архијерејског Савета РИПЦ архиепископу Лазару свој Првојераршки благослов за извршење архијерејских хиротонија и стварање Архијерејског Синода у Русији.
„Ваше преосвештенство, драги Владико!
Бог да Вам благослови извршење хиротонија нових епископа. На Вама је обавеза да устројите свој Архијерејски Синод, који би био у сагласности са нашим Архијерејским Синодом. Ја ћу на редовном Архијерејском Сабору саопштити свим архијерејима о овом решењу. Бићемо са Русијом у јединомислију и јединодушности, без обзира на раздвојеност црквених администрација. Сам црквени живот нам то диктира. Нека Вас чува Христос и да Вас својим Омофором покрије Његова Пресвета Мајка. Ваш искрени доброжелатељ. +Митрополит Виталије (потпис)“
Треба обратити пажњу да овај историјски документ није откуцан на куцаћој машини, нити је одштампан преко компјутера него га је написао својеручно митрополит Виталије. Он за састављање овог документа није тражио ничију помоћ, очигледно претпостављајући да ће се у будућности појавити оптужбе да је документ фалсификован, да потпис није аутентичан, или да је изнуђен путем обмане. У самом почетку је до тога и дошло: епископ Владимир (Целишчев) је преко интернета одмах изјавио да је документ фалсификован, а када је постало јасно да је документ аутентичан назвали су га „личним мишљењем митрополита“, док су самог митрополита цинично оптужили за „прекорачење пуномоћи“. Митрополит Виталије је не једном усмено потврдио аутентичност документа и своје разумевање нужности оснивања засебног Руског Синода и извршења нових хиротонија за потребе Руске пастве, без којих би нормализација црквеног живота у Русији била немогућа.
 
ЗАКЉУЧАК

Уопштено говорећи, проблем питања канонске заснованости самосталности Истинске Руске Православне Цркве у односу на Загранични Синод, и без свих ових апокалиптичних догађаја пада исте, и без неканонског настајања новог Синода викарних епископа у Мансонвилу, не постоји.
Руска Катакомбна Црква је увек била Руска Помесна Црква, настала, као и Загранична Црква, на основу Указа патријарха Тихона бр. 362 из 1920. године.
Интересантно је навести да је на свим богослужењима традиционалне Руске Православне Цркве Заграничне помињано на првом месту: «Православно Епископство прогоњене Цркве Руске», па тек онда Првојерах и месни епископ. Став РПЦЗ према Руској Истински Православној (Катакомбној) Цркви увек је био недвосмислено одређен као став према прогоњеној Мајци Цркви. И што је посебно важно, горе наведени Указ патријарха Тихона у себи не садржи никакав основ по коме би Загранични Синод имао право да управља Помесном Црквом у Русији.
Архиепископ Лазар (Журбенко) је у свом Обраћању из 1993. године писао: «Ја сматрам за потребним да изјавим, да без обзира на то што се Истински Православна Катакомбна Црква налази у молитвеном и евхаристијском општењу са РПЦЗ, то су ипак и даље два различита дела Помесне Руске Православне Цркве, и сједињење та два дела се до данас није десило. Ја сам испуњавао одлуке Синода РПЦЗ и указе Првојерарха по својој доброј вољи, будући да не постоји никаква званична обавеза усаглашавања наша два дела једне Цркве. Сигурно би такав однос био и настављен, када би наши међусобни односи били засновани на поверењу, уважавању и љубави, и да имају за циљ добробит Цркве. Али услед немилих догађаја у Русији, које сам изложио у овој посланици, код мене, као и код многих других, појавиле су се озбиљне сумње у то да ли је Црквена Управа у заграничју слободна, и да ли је покреће благодат Светог Духа или можда испуњава вољу која је туђа Цркви».
Но, ако занемаримо неспорну чињеницу да Руска Истински Православна (Катакомбна) Црква није никада престала да постоји као Помесна Црква, онда да истакнемо још једном и то, да је архиепископ Лазар са епископом Вењамином, на основу Указа патријарха Тихона био обавезан да се још у време пада Њујоршког Синода и одлучне оставке митрополита Виталија на место Првојерарха РПЦЗ – и услед тога новонастале ситуације нестајања законске, канонске Црквене управе – потпуно самостално организује. Јер, тада је једино у Русији сачуван јединствени у Руској Цркви канонски орган црквеног управљања – Архијерејски Савет РИПЦ под његовим председавањем. Ипак, смирени и ненаметљиви руски архијереји нису инсистирали на спровођењу својих права у дело. Тако су дочекали да им вољени митрополит, последњи законито изабрани Првојерарх РПЦЗ, призна самосталност и благослови оснивање Синода.
На основу свега наведеног, свако оспоравање каноничности и самосталности РИПЦ од стране мансонвилске РПЦЗ (које је потом уследило), а којом данас званично управља викарни епископ Владимир Целишчев, је потпуно неосновано. Стога, нема никакве опасности да се са данашњом јерархијом РИПЦ уђе у дијалог и у евентуално евхаристијско општење.
На Лазарево Васкрсење,
године спасења 2008.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top