Rusija večita pretnja za Evropu?

Rusija – večita pretnja za Evropu?

Razumevanje istorijskog razvoja ruske države


Miltijades Varvunis

Ako neko želi da razume zašto je Rusija uvek bila smrtna pretnja Evropi, neophodno je ispitati istorijski razvoj ruske države. Sa izuzetkom srednjoevropskih naroda, zapadnjaci često posmatraju Rusiju kroz sferu Sovjetskog Saveza i Drugog svetskog rata. Ali moramo pogledati dalje unazad ako želimo da razumemo rusku naciju i dugoročne imperijalističke ciljeve i motivaciju Kremlja.

Vizantijsko-azijatska kultura

Ovde je preko potrebno jednostavno objašnjenje istorijskih kulturnih elemenata i tradicija koje su uticale na Rusiju i njenu civilizaciju. Konfrontacija između Rusije i Slobodnog sveta često se prikazuje kao sukob Istoka i Zapada; a od uspona Rusije kao svetske sile, zemlja se uvek smatrala predstavnikom azijatizma. Istorijska analiza je, međutim, otkrila da Rusija ima složen identitet, vizantijsko-azijski, koji je u oštroj suprotnosti sa vrednostima zapadne civilizacije.

Vizantijsko carstvo je zaista doprinelo oblikovanju političke kulture i društvenog uređenja zemlje dajući Rusima "dar" pravoslavlja. Milenijumsko snažno i neprekinuto prisustvo pravoslavne vere u Rusiji rezultiralo je ultrakonzervativnim, antiintelektualnim, antidemokratskim i ksenofobičnim pogledom na svet koji je držao Rusiju izolovanom od Evrope tokom niza vekova.

Ali treba zapamtiti da su Mongoli i Tatari vladali Rusijom od trinaestog do petnaestog veka. Ovi ratnici iz stepe dodatno su doneli u Rusiju despotizam, zaostalost i neznanje. I upravo je ovo bolno iskustvo izazvalo tradicionalnu privrženost Rusije ograničavanju slobode, kao i neprijateljski stav Kremlja prema susednim državama.

Efekti mongolske vladavine nad ruskim zemljama bili su duboki i uticali su na političke, društvene i verske aspekte Rusije. Sam mongolski kulturni uticaj i danas je očigledan u Rusiji, od jezika do oblika vlasti. Da se Rusiji desila renesansa, kao što su je imale druge evropske države, politička, verska i društvena misaona struktura Rusije danas bi se verovatno mnogo razlikovala nego što je sada. Međutim, uprkos činjenici da su Rusi više azijska nego evropska nacija u političkom i kulturnom smislu usled njihove religije i mongolskog ugnjetavanja, njihovi duboki hrišćanski koreni pomogli su im da održe vezu sa Evropom.

Mongolski jaram je doprineo kursu kojim će krenuti ruska kultura, politička geografija, istorija i nacionalni identitet. Ipak, negativni antizapadni aspekti ruske političke kulture potiču ne samo iz Mongolskog carstva već i iz vizantijskog sveta. Stoga su se vizantizam i pravoslavlje duboko integrisali sa azijatizmom. Ovaj sveobuhvatni vizantizam-azijatizam, sistem vojne teokratije-autokratije koju karakteriše mesijanska imperijalistička ideologija, doveo je do tragičnih rezultata za ruski narod: despotske države koja je davno potčinila nesrećne Ruse i nastavlja da to čini. Nije ni čudo zašto su carsku Rusiju i Sovjetski Savez nazivali „tamnicom naroda“.

Da sumiramo, mnogi su se pitali da li su Rusi deo Evrope.
Bez sumnje, Rusija je nekako povezana sa Evropom. Očigledno je da su u geografskom i kulturnom pogledu ruski ljudi zapravo „evroazijci“ sa jedinstvenim vizantijsko-azijskim mentalitetom, koji se ne može naći drugde. Međutim, očajnički napor Rusije da se prikaže kao čista Evropljanka nije sprečio Ruse da budu neprijateljski raspoloženi prema Zapadu u kulturnim, društvenim i političkim dimenzijama, uprkos "naporima" Petra Velikog, inače nemilosrdnog despota, da transformiše azijski varvarski narod u potpuno moderan zapadnjački i evropski.

Ruske imperijalističke ambicije

Najvažnija ideja za Ruse od pada Vizantije do danas je ideja imperije i Trećeg Rima i oni satraju da su imperijalni narod sa svetom specijalnom misijom koju treba da ostvare. Ruska istorija je neprekinuti lanac beskonačne teritorijalne ekspanzije, krvave aneksije, stradanja i tragedija pokorenih etničkih grupa. Ideja imperije je oduvek bila jedna od najdragocenijih u ruskom ideološkom predanju i to Rusi sa ponosom proglašavaju drugim narodima, posebno evropskim i kavkaskim susedima, koji su dugo patili pod totalitarnom vlašću Kremlja.

Istorija ruskog imperijalizma počela je u šesnaestom veku. Ruska ekspanzija je od samog početka bila prožeta verskom doktrinom „Trećeg Rima“, koja je bila pozajmljena iz vizantijske tradicije. Međutim, "sveta" misija „oslobađanja“ Carigrada, Dardanela i Balkana morala je biti odložena za budućnost. Svi agresivni invazioni ratovi ruske države u šesnaestom i sedamnaestom veku vodili su se protiv njenih brojnih suseda – Poljsko-litvanske zajednice, Švedske, Livonije, Krimskih kanata, Kazanja, Persije, Gruzije, Astrahana i nomadskih plemena Sibira.

Teritorije koje je Rusija stekla svojim imperijalističkim ratovima od osamnaestog veka do početka dvadesetog veka (i tokom sovjetskog perioda), kao što su Poljska, Baltičke države, Centralna Azija, Kavkaz, Krim i Finska, nisu imale nikakve zajedničke aspekte sa ostatkom ruske teritorije. Ovi osvojeni regioni su se toliko razlikovali od ruske autoritarne države u svim zamislivim aspektima kao što su nacionalnost, kultura, tradicija i vera. Iz tog razloga, u većini okupiranih područja, uključujući i istočno-centralnoevropska, dogodilo se nekoliko slučajeva nasilne rusifikacije, istovremeno sa činjenicom da su plemena poput mnogih uralskih i finskih naroda potpuno asimilovana i njihove kulture nestale.

Takođe treba napomenuti da je kontrola poljskih i litvanskih zemalja od strane carske Rusije (a kasnije i SSSR-a) uvek ugrožavala krhku evropsku ravnotežu snaga i pokazala se pogubnom za Zapad u nekoliko navrata od devetnaestog veka. Poljska, srce Evrope, nije bez razloga nazvana Antemurale Christianitatis (Bedem hrišćanskog sveta). Poljaci nisu branili samo vrednosti zapadne civilizacije od Osmanlija, već i od antizapadne "svete božanske" misije Ruskog carstva (ili antizapadne misije SSSR-a globalne komunističke revolucije) da se proširi protiv "latinskih jeretika" i da uništi pluralizam Evrope.

Najvažnija karakteristika ruskog i sovjetskog imperijalizma oduvek je bila maksimizacija teritorijalne ekspanzije radi ostvarivanja ekonomskih, kulturnih i političkih interesa, jer je to bio jedan od važnih principa državne politike. Štaviše, nije preterano reći da su despotske države carske Rusije i SSSR izgrađene na leševima neruskih pokorenih naroda, koji su vekovima patili pod jarmom imperijalističke dominacije Kremlja.

Ruski paranoični mentalitet

Osim ruske ekspanzionističke agende, paranoični mentalitet „opkoljenog Zapadom“ karakteriše spoljnu politiku i strateško razmišljanje Kremlja vekovima. Ova antizapadna dimenzija Rusije ima dublji sloj. Moramo imati na umu da je nacionalni identitet Rusije istorijski oblikovan u suprotnosti sa njenim tradicionalnim vojnim neprijateljima – evropskim susedima. Specifičan koren ovog fenomena vezan je za katoličanstvo koje su Rusi istorijski doživljavali kao prepreku njihovoj "pravoslavnoj mesijanskoj misiji".

Međutim, Rusija nije samo izvršila invaziju, već je nekoliko puta bila napadnuta. Rusi su sve strane osvajače – poljske i litvanske snage, Napoleona – videli kao mrske simbole zapadne civilizacije koja je pokušala da uništi poslednji bastion pravoslavlja. Napori Kremlja da manipulišu javnim mnjenjem uvek pokušavaju da naglase te invazije, decenijama bez muke ponavljajući da Zapad planira da opkoli Rusiju i da napadne i uništi rusku „izuzetnu dušu“.

Dakle, šta je glavni cilj ruske obmanjujuće propagande? To je metod kojim agresor izigrava žrtvu koristeći klasični moto „Zapad želi da rasparča Rusiju i kontroliše njene resurse“. A takve metode su dovoljne da preokrenu situaciju pretvaranjem osvajača u žrtve u očima javnosti. Ovakva retorika efektivno omogućava ruskim elitama da zvanično opravdaju svoju agresivnu spoljnu politiku i unutrašnju lopovsku politiku, predstavljajući je kao odbranu kroz napad.

Drugi problem za Zapad je to što je Rusija uspostavila imidž šampiona konzervativnih vrednosti. Pošto je Zapad u padu, gde politička korektnost, ultra-progresivizam, neograničeni materijalizam i globalizacija ugrožavaju moralne i tradicionalne vrednosti zapadne civilizacije, Rusija sledi korake militantnog islama iskorišćavajući moralni pad Zapada. Da bi postigla svoje ciljeve, Rusija nastoji da bude veliki saveznik evropskim konzervativcima i desnim političkim partijama u pitanjima poput odbrane vrednosti porodice i religije od plime liberalnog „pro-gej“ progresivnog načina života bez ikakvih ograničenja.

Jasno je da je ambiciozan – ali nerealan – cilj Kremlja da kontroliše nekoliko evropskih zemalja, označavajući kraj američke hegemonije nad Evropom, a takođe i kraj dominantne moći Slobodnog sveta. Ipak, ciljna publika Rusije nisu samo desničarski rubovi zapadne politike, već i ljudi u onome što se nekada nazivalo sovjetskom sferom uticaja u bivšem istočnom bloku, na Bliskom istoku, pa čak i u Africi. Ruski akademici, diplomate i novinari, uz pomoć nekoliko opasnih evropskih apologeta ili petokolonaša, preuzeli su aktivnu ulogu, izgrađujući moćnu koaliciju proruskih konzervativnih krugova. Nema potrebe dalje analizirati zašto su ovi evropski uticajni „agenti“ Moskve (koji se mogu naći i u zemljama srednje Evrope) ruski Trojanski konj na Zapadu.

Ultrakonzervativne vrednosti, međunarodna diplomatija, efikasna propaganda i „informaciona agresija“ velikih moskovskih trolorskih armija i zapadnih petokolumnista sa političkim ili akademskim glasom su očigledno glavna polja u kojima Kremlj ostvaruje svoj međunarodni uticaj.

Zaključak

Na nesreću slobodnog sveta, Rusija se odlučno vratila kao opasan veliki globalni igrač, veličajući nacionalizam i militarizam koji ponovo ugrožavaju mir i stabilnost u Evropi. Koliko god se evropski apologeti Kremlja trudili da opravdaju rusku imperijalističku spoljnu politiku, istorija nije na njihovoj strani; jer Istorija nam govori da su od šesnaestog veka, carska Rusija, SSSR i post-sovjetska Rusija, tradicionalni neprijatelji vrednosti demokratije i slobode, bili odgovorni za šezdesetak agresorskih ratova protiv njenih suseda.

Po svojoj prirodi, ruska civilizacija je antizapadna i zasnovana je na antagonizmu prema stranim civilizacijama, a posebno prema vrednostima kao što su demokratija, građanske slobode, individualizam i humanizam. Bez sumnje, ruski identitet pripada ne-evropskom civilizacijskom „kodu“ kao nasledniku Vizantijskog carstva. Rusija će moći da ide napred i da postane uspešan član novog sveta dvadeset prvog veka samo prihvatanjem potpuno zapadnih vrednosti, napuštajući vizantijsko-azijski totalitarizam i ekspanzionističku ideologiju „Trećeg Rima“. Ali kakvu će cenu Evropa morati da plati za tu skoro nemoguću transformaciju, sasvim je druga stvar.
 
Poslednja izmena:
Dokle god zapad na granice gleda u sadašnjem vremenu a Rusija na osnovu "bilo naše nekad u istoriji", onda je jasno da će biti neslaganja, tenzija i ratova. Na Putinu je da prelomi i odluči šta će da svojim ambicijama otimanja teritorije koje u SADAŠNJEM vremenu nisu deo Rusije niti tu žive Rusi. Neko ko ima toliku površinu zemlje mislim da realno nema potrebe da otima tuđe ali eto, on bolje zna. U Ukrajini je odavno zauzeo teritorije na kojima su bili Rusi, što znači da po logici stvari treba da prekine dalju agresiju, a kako to ne čini, sve ukazuje da ima osvajačke ambicije i da nas u Evropi čekaju konflikti.
 

Back
Top