Dok Bocan-Harčenko botuje...
Ruska "Izvestija": Problem nije Zapad! Šta se zaista dešava na protestima u Srbiji?
Nova obojena revolucija ili pravedni gnev naroda?
25/01/2025
Pogledajte prilog 1679312
Protesti u Srbiji traju od novembra 2024. godine i šire se na sve više gradova. Sve je počelo velikom tragedijom u Novom Sadu, kada se srušila nadstrešnica na zgradi železničke stanice, pri čemu je poginulo 15 ljudi.
Advokati, poljoprivrednici i nastavnici se pridružuju masovnim studentskim mitinzima koji su organizovali prve velike marševe, a počinju da štrajkuju i velika državna preduzeća. Pre samo nekoliko godina, ovako nešto je bilo nezamislivo.
I dok Zapad podržava proteste, a srpske vlasti na mitinge gledaju kao na pokušaj „obojene revolucije“, situacija je malo komplikovanija nego što se čini na prvi pogled. Sve detalje pročitajte u članku novinske agencije Regnum u izdanju Izvestija.
Tragedija bez posledica
U drugom po veličini gradu u Srbiji, Novom Sadu, 1. novembra 2024. poginulo je 15 ljudi kada se srušila nadstrešnica zgrade. Tragedija je izazvala masovne proteste. Nije toliko sama tragedija izazvala gnev javnosti, već „antikriza“ države.
Nesrećna zgrada železničke stanice renovirana je prošlog leta, a od završetka radova prošlo je samo nekoliko meseci. Provladini mediji prvobitno su insistirali da nadstrešnica nije rekonstruisana, zatim da je rekonstruisana, ali ne i ovaj deo, a dokumenta su nestala sa zvaničnih sajtova. Ali „internet pamti sve“, a dokazi o popravkama brzo su se pojavili na mreži.
Ljudi su počeli da se okupljaju kod zgrade stanice i traže da se odgovorni kazne. Nedostatak brzog i oštrog odgovora države samo je dolilo ulje na vatru. Tek posle opšteg nezadovoljstva i prvih protesta razrešen je ministar saobraćaja i infrastrukture Goran Vesić. Međutim, Vesić nije preuzeo odgovornost na sebe i nije podneo ostavku do samog kraja.
Zbog toga je tužilaštvo podiglo optužnice protiv 13 funkcionera, od kojih je 10 u zatvoru, a troje u kućnom pritvoru, među kojima je i Vesić. Dva puta su pokušali da ga privedu, ali ga nikada nisu zadržali u pritvoru. Vesić je krajem novembra štrajkovao glađu i iz zatvora je prebačen u bolnicu, a potom stavljen u kućni pritvor.
Novosadski Apelacioni sud je početkom januara ove godine uputio predlog da se Vesiću odredi pritvor, na ponovno razmatranje.
Nepotrebno je reći da takve akcije nisu doprinele popularnosti rukovodstva zemlje?
Nedostatak oštre kazne za smrt 15 ljudi, nedostatak sve dokumentacije u javnom vlasništvu, loša „antikriza“ i opšte nezadovoljstvo ekonomskom situacijom u zemlji, podstakli su čak i one koji ne podržavaju ovakav način protesta da izađu na ulice.
Kakvi su zahtevi demonstranata?
Kao što je već pomenuto, studenti su prvi izašli na ulice tražeći pravdu. Ovo je prilično retka pojava za Srbiju, jer su studenti, među kojima ima dosta članova raznih (prozapadnih) nevladinih organizacija, retko kada spremni na dugotrajne i ozbiljne proteste. Nedavni izbori su primer za to.
I studenti su izlazili na ulice, postavljali šatore, pevali pesme i pozivali na ostavke, ali je sve to više ličilo na neku vrstu zabave sa jasnim shvatanjem da promene neće uslediti.
Sada je situacija drugačija: studenti su ozbiljni, protesti se šire u nove gradove, sve je više ljudi na ulicama, radnici javnog sektora se pridružuju protestima, a nevladine organizacije i prozapadna opozicija nisu posebno vidljivi.
Glavni zahtevi demonstranata su: smena premijera Miloša Vučevića i gradonačelnika Novog Sada Milana Đurića; obelodanjivanje svih državnih ugovora o rekonstrukciji železničke stanice u Novom Sadu; hitno hapšenje svih odgovornih za smrt 15 ljudi i puštanje na slobodu svih privedenih na protestu u gradu 5. novembra; vanredna kontrola svih infrastrukturnih projekata koji su započeti ili završeni u proteklih 10 godina. Postojao je i niz manje značajnih i privatnih zahteva koji nisu uticali na ukupnu sliku onoga što se dešavalo.
Prema rečima predsednika Srbije Aleksandra Vučića, koje je izgovorio još u decembru 2024. godine, na mestu tragedije u Novom Sadu biće podignut spomenik. Vučić je obećao da će ispuniti sve zahteve demonstranata, uključujući oslobađanje aktivista i objavljivanje u javnosti sve dokumentacije u vezi sa tragedijom.
Ali to nije uticalo na proteste. Ljudi se i dalje okupljaju skoro svakodnevno, pozivajući na generalni štrajk. I ne može se reći da nemaju uspeha.
Učenicima su se posebno pridružili nastavnici i jedan broj predavača. Sindikat advokata stupio je u štrajk i podržao studente
. Tokom mitinga ispred zgrade Radio-televizije Srbije (koja je u tom trenutku prikazivala intervju sa odlazećim američkim ambasadorom Kristoferom Hilom),
neki od zaposlenih na državnom kanalu javno su podržali demonstrante.
Radnici Elektroenergetike Srbije, državne elektroprivrede koja je najveće preduzeće u zemlji,
takođe su spremni da stupe u štrajk.
Zanimljivo je da su studente javno podržali teniser Novak Đoković, glumac Miloš Biković, reditelj Emir Kusturica, ratni veterani i druge poznate ličnosti u Srbiji, od sportista do naučnika. A
njih je teško je osumnjičiti da rade za strane obaveštajne službe, ili da žele da izazovu krvoproliće i „Majdan“.
Naravno, to nije prošlo nezapaženo od strane Zapada.
Spoljašnje smetnje
Naivno je verovati da zapadni mediji, nevladine organizacije i ambasade neće iskoristiti opšte nezadovoljstvo da promovišu svoje ideje i da, ako budu imali sreće, izvedu još jednu „obojenu revoluciju“, kao što se već desilo u Ukrajini, Gruziji, Jermeniji, itd.
Od samog početka protesta, prozapadni političari su pokušavali da predvode masu, postavljali isključivo političke zahteve i radili sa omladinom. Posebno su aktivni ne čak ni u Beogradu, već u Novom Sadu, koji je ne samo drugi po veličini grad, već i glavni grad AP Vojvodine.
Nije tajna da je princip „zavadi pa vladaj“ decenijama na snazi, posebno u odnosu na Balkan. Dakle, Vojvodina će biti destabilizovana krajnjim ciljem otcepljenja na isti način kao što su destabilizovani Kosovo i Metohija i kao što je u Crnoj Gori održan „demokratski“ referendum o nezavisnosti 2006. godine.
Sukob demonstranata sa policijom u Novom Sadu
Rad nevladinih organizacija u Novom Sadu vidljiv je golim okom. Ovo je jedini grad u kojem su studentski protesti doveli do sukoba sa policijom. Konkretno, grupa opozicionara je upala i zabarikadirala se u zgradu Gradskog veća u Novom Sadu. Jedinice Ministarstva unutrašnjih poslova su na kraju bile prisiljene da se probiju unutra i oslobode vladinu instituciju.
Međutim,
ovi protesti se uglavnom radikalno razlikuju od onih koji su se desili nakon parlamentarnih izbora krajem 2023. godine.
Tada je prozapadna opozicija uspela da okupi oko 7-10 hiljada ljudi na svojim mitinzima, istovremeno izazivajući lokalne sukobe sa Ministarstvom unutrašnjih poslova po klasičnim „priručnicima u boji“: loša policija koristi silu protiv nenaoružane omladine, koja samo želi da budu u EU i da ima svetlu budućnost, a ne da budu prijatelji sa Rusijom. Ali takvi skupovi a priori nisu mogli dugo da traju.
Prvo, u Srbiji ne postoji antirusko raspoloženje za izvođenje klasične evropske „obojene“ revolucije po uzoru na Kijev, Tbilisi ili Jerevan. A bez antiruskog jezgra i njegove podrške, kraj ovakvih mitinga je samo pitanje vremena.
Drugo, popularnost EU naglo opada u Srbiji. Brisel je uložio mnogo truda i sredstava da pridobije srpsko društvo na svoju stranu. Međutim, agresivna antisrpska politika, ucene, pretnje i stalno novi zahtevi u vezi sa priznanjem Kosova i Metohije, uvođenjem antiruskih sankcija i usvajanjem „zapadnih vrednosti“ postali su najbolja antireklama za EU.
I to se odrazilo na aktuelne proteste. Šta vidimo u masi?
Da, ima političkih apela. Oni najradikalniji čak pozivaju na revoluciju, koja se mora zaustaviti, jer nijedna revolucija nikada nije donela dobro zemlji. Kijev vam neće dozvoliti da lažete.
Ali na mitingu vidimo i mnogo zanimljivosti: zastave Srbije, zastave sa mapom Kosova i Metohije u bojama srpske trobojke, zastave Republike Srpske itd.
Klasična obojena revolucija uvek je praćena zastavama SAD, EU i evropskih država, opet, kao što je bio slučaj krajem 2023. i početkom 2024. godine, kada su prozapadni skupovi vrvili takvim simbolima, uključujući i zastave NATO-a.
Na aktuelnim mitinzima ne samo da ne vidimo prozapadne zastave, već se čak i pokušaji da se one unesu u masu suzbijaju. Najmanje nekoliko incidenata je snimljeno kamerom, nakon čega su aktivisti prestali i da pokušavaju.
Prozapadni mediji poput N1, Danasa i Al Džazira takođe su rastrojeni. Nisu navikli da prate mitinge na kojima se izražava prosrpski stav, pevaju srpske narodne pesme, a niko ne želi da razgovara sa njihovim novinarima i da se žali kako je loše u Srbiji bez EU. A ovo je marker.
Vredi istaći još jednu zanimljivu stvar:
nakon što su brojne nevladine organizacije i pokret Proglas (koje su pred izbore išle u EU na „konsultacije”) pokušale da predvode proteste, studenti sa više fakulteta javno su se ogradili od bilo kakvog kontakta sa nevladinim organizacijama i radom sa političarima. A studenti su ti koji su jedro ovih protesta.
Štaviše, prozapadni političari bivaju izbačeni sa protesta. Konkretno,
studente je došla da „podrži” Marinika Tepić, jedna od lidera prozapadne koalicije i glavni organizator protesta u Beogradu posle parlamentarnih izbora. Međutim,
studenti ne samo da joj se nisu obradovali, već su je i oterali sa mitinga kako ne bi bio politizovan. I ovaj trenutak je bio šok za čitavu prozapadnu „ekipu“, budući da su ih ranije na svim protestima dočekivali raširenih ruku.
Šta je sa vlastima?
Predsednik Srbije se više puta dotakao skupova i optužio nevladine organizacije, uključujući Istinomer, CINS, KRIK, BIRN i CRTA, da zajedno sa zapadnim obaveštajnim službama rade na širenju lažnih informacija i ograničavanju slobode govora.
I ovde je sa njim teško raspravljati, jer ove organizacije rade otvoreno i čak se ne stide svojih poslodavaca i krajnjih ciljeva. Ostaju, međutim, otvorena dva pitanja:
zašto je predsednik Srbije javno odbacio eventualno usvajanje zakona o stranim agentima i zašto se šef zemlje nedavno sastao sa Aleksandrom Sorošem, naslednikom „oca obojenih revolucija” Džordža Soroša?
Odgovora još nema, što dovodi u sumnju verziju da su aktuelni protesti pokušaj smene aktuelne srpske vlasti.
Strateški kurs Srbije se nije promenio, Beograd i dalje želi u EU. Ali evo problema: Beograd ne priznaje „Kosovo“, ne odriče se Republike Srpske, ne uvodi antiruske sankcije, ne zaustavlja direktne letove i ne prestaje da kupuje ruski gas i naftu.
I to je „nedemokratski“, tako da Zapad neće ostaviti ove proteste na miru i učiniće sve što je moguće da promoviše njihovu radikalizaciju u nadi da će Beograd imati veću mogućnost pregovora ili (u ekstremnim slučajevima) promenu vlasti.
Hoće li uspeti? Malo verovatno, razlozi su gore opisani.
Generalno, srpsko rukovodstvo se ponaša prilično mirno. Nema nasilnih pokušaja da se protesti rasteraju, nema hapšenja. Prema političkom rukovodstvu zemlje, dokle god su protesti mirni, niko nikoga neće dirati.
Iako višehiljadni skupovi, koji samo uzimaju maha, ne mogu a da ne uplaše zvanični Beograd. Štaviše,
skupovi nemaju konkretne organizatore, kao što nema ni zahteva da se izabere jedan politički kurs (SAD/EU ili Rusija/Kina). Vreme će pokazati da li će demonstranti uspeti da dođu do vrha ili će protesti pre ili kasnije postati „obojeni“.
Ali u ovom trenutku ostaje izvesna neizvesnost, pomnožena nezadovoljstvom socijalnim i ekonomskim stanjem u zemlji, što istovremeno plaši i aktuelnu vlast i Zapad, koji takođe ne zna šta da očekuje od ovih protesta.
https://regnum.ru/article/3942957
https://geostrategy.rs/sr/руска-известија-проблем-није-запад-шт/
ali dobro te smešne priče mu i služe samo za unutrašnju upotrebu i služe da animiraju one što non-stop gledaju pink i zadrugu i čitaju informer).
....pa AV ih ljubi tamo gde sunce ne sija....
