Ропство кроз историју

[Khal Drogo]

На другој теми, а како је и обичај и што је и иначе бољка форума, неки форумаши су "скренули са теме" и кренули разглабати о ропству, колико бјеше рђаво, како се гдје манифестовало, неки и какво је њихово разумијевање ропства.

Зато сам мишљења да није лоше отворити тему кроз коју би се сагледала историја ропства, када и у којим облицима се јавља у историјским записима, колико је било распрострањено кроз историју различитих народа и како је ропство и робовласнички систем утивцао на историјске процесе, колико је могуће неке убрзало или опет колико је имало рђаве посљедице.
За почетак у спојлеру један сажетак о историји ропства из српске википедије (овдје)

Spojler: Историја ропства

Историја ропства

Ропство је претходило писаним записима и постојало је у многим културама.[10] Ропство је ретко међу популацијама ловаца и сакупљача јер захтева економске вишкове и значајну густину становништва. Дакле, иако је постојало међу необично ресурсима-богатим ловцима сакупљачима, као што су амерички Индијанци у рекама богатим лососом на северозападној обали Пацифика, ропство је постало широко распрострањено тек проналаском пољопривреде током неолитске револуције пре око 11.000 година. Ропство се практиковало у скоро свакој древној цивилизацији Такве институције су укључивале дужничко ропство, кажњавање за злочине, поробљавање ратних заробљеника, напуштање деце и поробљавање потомака робова.

Најранији извор у коме се помиње ропство је Хамурабијев законик (Месопотамија, око 1800. п. н. е.) из кога се види да је већ тада било широко распрострањено и прихваћено. Историја ропства у античком свету је блиско повезана са ратовањем. Извори из Месопотамије, Египта, Израела, античке Грчке, старог Рима, Персије, Кине, цивилизација Маја, Астека и Индије обилују поменом ропства у ратном контексту. Ратни заробљеници су најчешће завршавали као робље на имањима победника.

У многим заједницама, број робова је далеко премашивао број слободних људи. Према робљу се свуда поступало окрутно, али не и крајње сурово јер су били „скупоцена роба“. Ропство се појављује пре писане историје на свим континентима. После усвајања писане речи, примери ропства (укључујући и сексуално робље) бележе се међу разним племенима Арапа, Индијанаца, у Африци, на Новој Гвинеји, Новом Зеланду, Германа и Викинга.
Дужничко ропство се такође појављује јако рано. У Хомеровој Грчкој било је ретко али законито да господар бије или убије роба.

Стари Египат

Египћани су робље доводили из ратних похода или су их куповали. У Египту није било много робља. Земљу су обрађивали слободни сељаци а упркос раширеном веровању, пирамиде су градили слободни радници. Сви робови су били у власништву Фараона и нису продавани осталим грађанима. Фараони су међутим имали обичај да покањају робље свештеницима и војсковођама. У Библији се помиње превођење „деце Израиља“ из окова у обећану земљу.

Стари Рим

У римској Републици и раном римском царству око 15% до 20% популације били су робови, а до 2. века када су донети закони о заштити робља, робовласник је свог роба могао некажњено да убије. Због високе цене, ово је ипак била реткост, а касније је уведена и новчана казна за убиство роба. Положај роба је зависио и од врсте посла којим се бавио, те су робови који су радили у господаревој кући били у знатно бољем положају од робова земљорадника. Робови у Риму који су учествовали у побунама често су завршавали на распећу.

У античко време, ропство се често доводи у везу са чедоморством. Нежељена деца су бивала бачена а трговци би их неретко налазили, прихватали и одгајали не би ли их продали у робље. Најчешћи основ ропског положаја било је заробљавање, а касније рођење од мајке робиње. Римљани су познавали институт ослобађања од ропства, и то се најчешће постизало ослобађањем или тестаментом.

Античка Кина
Живот роба у древној Кини је био изузетно тежак. Многе имућне кинеске фамилије су робове користиле за сваки тежи рад у пољу и кући. На двору кинеских царева било је и више хиљада робова.

Грчка
Византија је бројала значајну популацију робова „неверника“ и „отпадника од вере“ све до 12. века који су радили како за појединце тако и за државу. Тада се јавља отпор али не добија на већем значају. Робови су често бивали кастрирани.

Арабија

Арапи су налазили робље првенствено по насеобинама и лукама источне Африке. Ово је један од најстаријих познатих путева трговине робљем и стотинама је година старији од трансатлантске трговине коју су вршили Европљани. Робови ухваћени на обалама источне Африке завршавали су у Арабији, на блиском истоку, Персији и на индијском полуострву.
Процене броја Африканаца који су овако одведени са континента крећу се од 11 до 17 милиона од 650. to 1900. Број робова које су Европљани одвели у Америку је око 11-12 милиона од око 1500. до касних 1860-их.

Османско царство

У Османском царству, после битака, поражени се често кастрирају као израз надмоћи. Овако кастрирани мушкарци — евнуси постају део посебног друштвеног слоја и користе се као чувари харема. Робиње су служиле често само као средство за продужетак лозе Султана, рађајући му синове и тиме јачајући његову моћ али само ако су биле за њега венчане.

Турци су у робље одводили балканске народе и народе са простора јужне Русије. Будући да је гробља у Турској било хришћанске вере, ропство је превасходно имало религијску а не расну конотацију. Елитне трупе турске војске били су јаничари и готово сви су пореклом са Балкана.

Европска трговина робљем

Главне руте трговине робљем, „троугао” између западне Африке, Европе и Америке (између 16. и 19. века)
Открићем Америке и стварањем првих колонија почиње око 1500. и трансатлантска трговина робљем из Африке за Америку. Одвођена су и продавана читава племена и села са простора западне Африке које чине данашње државе Гвинеја, Конго и Ангола. Укупно се ради о око 11 милиона деце, жена и мушкараца. Познати су случајеви преко 250 побуна Африканаца робова на бродовима који су их одводили у далеки Нови Свет.

Европске земље које су учествовале у овој трговини биле су Француска, Британска империја, Португал, Шпанија, Белгија, Холандија а у многим су другим државама постојале фирме које су се тиме бавиле.

Ефекти ропства у САД

Робови су одиграли изузетно важну улогу, нарочито у економском смислу, у свим робовласничким друштвима. Таква је ситуација и са земљама као што су Бразил, Бермуда, Куба, Хаити, Јамајка, Доминиканска Република и САД.

Увоз робова у САД је забрањен 1808. до када их је неких 300.000 већ увезено. Сви каснији робови су рођени на територији САД. Нетрпељивост између робовласничког југа и напреднијег севера око питања ропства сматра се једним од узрока Америчког грађанског рата 1861.

Покрети за укидање ропства
Током историје чињени су разни покушаји ослобађања од ропства појединих група или целога народа. Мојсије је по Библији и Тори извео из Египта сав јеврејски народ. Ово је вероватно први забележени случај ослобађања од ропства.

Виктор Хјуз проглашава укидање ропства у Гвадалупе, 1. новембар 1794.
Када је у САД ропство укинуто, процес ослобађања све брже се ширио планетом. Међутим, тек је Конвенција о ропству коју је организовала Лига народа 1926. донела потпуни преокрет. Члан 4. Опште декларације људских права, усвојене у Уједињеним нацијама 1948. стриктно и експлицитно забрањује ропство.

Нешто опширнији чланак у енглеској вкикипедији History of slavery.

Ропство је кроз историју било распрострањено на свим меридијанима, бјеше заступљено ако не код свих, код већине народа у неким временским периодима, у различитим облицима. Први примјер примјене ропства у сачуваном спису имамо из старог Вавиланског царства, спису познатом као Хамурабијев законик који датира из око 1754.године прије нове ере. Но и прије записаних примјера у древним рукописима, а то је прихваћено мишљење у историографији је ропство било распрострањено, претпоставља се да се значајно повећало са развојем пољопривреде током неолитске револуције, прије око 11.000 година.

Оно што би требали покушати избјећи јесте гледати на историјске процесе, самим тим и распрострањеност ропства кроз историјске периоде из данашње визуре. Данас ропство јесте противно моралним законима, у својој сржи нехумано и неприхватљиво, но у старијим временима другачија бејаху схватања, околности би одредиле и начин живот и вријердносни систем. Дешавали су се кроз читаву историју сукоби међу колективитетима, карактер сукоба и ратова би био различит, некад на етничкој, политичкој, вјерској, социјално, сталешкој, но истински мотив покретача сваког сукоба и рата јесте био и у времену данашњем, јесте користољубље. И ту је у тим временима антике па и касније кроз средњи вијек, барем када је у потању простор данашње Европе, Медитерана и блиског истока, био заступљен принцип "ко јачи, тлкачи". Тлачење поражених колективетете бјеше неизбкјежна судбина, некад би пали под политичку до,минацију и јарам освајача, а не ријетко би део популације, некад и сва полулација као робље завршавали.

Boulanger Gustave Clarence Rudolphe The Slave Market (1886.)

Да ли је и колико робовласништво, као један од историјских стадијума у развоју класног друства, у своје вријеме донијело напредак у односу на примитивније заједнице, зависи често од угла гледања. Ту постоји дилема да ли је постојао и други пут, хуманији, моралнији, и да ли би убрзао или успорио историјске процесе, На та питања је тешко, готово немогуће дати најбољи одговор, остаје да свако донесе свој суд у складу са властитим схватањима.

Толико у уводној објави. Надам се да ће тема заживјети. А и ако не заживи, ја ћу "опуцати" планирани број објава.

 

[Khal Drogo]

Када је у питању историја нашег народа, наши преци нису остваили списа из периода раног средњег вијека и раније, тако да не можемо извршити ваљану реконструкцију да ли је и колико ропство било распрострањено у тим старијим временима. Можемо се равнати кроз распрострањеност ропства код народа који су оставили списе иза себе и претпоставити да сличне примјене бјеше и кроз историју нашег народа.

Из развијеног средњег вијека почев од краја XII вијека имамо прегршт сачуваних списа и грађе из тог периода која је настала на дворовима српских владара и властеле. Робови се помињу у овом преводу на савремени српски (овдје) текста Душановог законика, чланови 44 и 46.

Међутим, у питању је погрешан превод Николе Радојчића који је термин отроци који се помиње у приложеним члановима законика Стефана Душана превео као робови.
Отроци је назив за најсиромашнији слој сељака у средњовјековној Србији. Отроци нису имали лична права, слободу, били би власништво властелина, по томе би били изједначени са робовима, међутим и приложени члан 67. законика нам казује да су отроци у обавезама изједначавани са меропсима, из чега се да закључити да су морали посједовати барем неку приватну својину.

Наведене главе законика из обраде Стојана Новаковића (овдје) из 1879.године

Наведене главе из новије обраде законика Стефана Душана Ђорђа Бубала (овдје)

У сваком случају термин отроци није требало преводити као робови већ оставити у том облику па нека свако из текста доноси свој суд.

 

[Khal Drogo]

Када је ова тема у питању, немогуће је не осврнути се на ропство у древном Риму (енгл.википедија овдје), епизода у историји ропства која је значајно обликовала робовласништво и у тим и у каснијим временима.

Ропство је имало значајну улогу и у друштву и у економији древног Рима. Нискоквалификовани робови радили су на пољима, у фомачћоинствима, у рудницима са веома малим шансама да промијене своју тегобну судбину или да стекну некад слободу. Посебно јер грозна судбина робова лкоји би завршили у рудницима или каменоломимса, били би везани окововима и провели би тај ужас од живота у рудничкој јами до смрти.
Вјештији и образованији робови, занатлије, кућна послуга, лични пратиоци власника. забављачи, рачуновође, банкари, просвјетни радници свих нивоа, секретари, библиотекаре, државни, службеници, љекари, заузимали су привилегованији ниво ропства и могли су се надати да ће добити слободу кроз један од неколико добро дефинираних путева уз заштиту закона. Могућност ослобађања и добијање статуса "грађанина Рима" била је карактеристика римског система ропства, што је имало за епилог не мали број ослобођених робова, но то су махоим били они који су припадали привилегованијем нивоу ропства, огромна већина се тешко могла надати стицању слободе..

Ако изузмемо рад у рудницима и каменоломима, у другим областима, слободни радници, бивши робови и поробљени углавном су обављали исте врсте послова. Римљани који су припадали највишем сталежу и елита друштва, чије је богатство долазило од власништва над имовином, нису видјели значајну разлику између ропства и радника овисних од зараде.
Робови су се према римском праву сматрали имовином и нису имали права правног субјективитета. За разлику од римских грађана , по закону су могли бити подвргнути тјелесном кажњавању, сексуалном искориштавању, мучењу и погубљењу по кратком поступку. Најбруталнији облици кажњавања били су резервисани за робове. Исхрана, смјештај, одјеца и здравствена заштита зависила је од њихове корисности за власнике чија су чињења могла бити окрутна или у неким ситуацијама хуманија.

Неки људи су рођени у ропству као дјеца поробљене мајке. Други су постали робови. Ратни заробљеници сматрани су легално поробљенима, а римска војна експанзија током републиканске ере била је главни извор прилива робова.

Slave Market in Ancient Rome, Jean-Léon Gérôme, 1884.
Од II. вијека прије нове ере до касне антике , отмица и пиратство излагали су слободнe људе широм Медитерана опасности од илегалног ропства. Иако је закон о забрани дужничког ропства донешен прилично рано у историји Рима, неки људи су се продавали у уговорно ропство како би избјегли сиромаштво. Трговина робљем, благо опорезована и регулисана, цвјетала је у свим дијеловима Римског царства и преко граница.

У раном Риму, закон дванаест таблица је дозвољавао дужничко ропство под строгим условима и чинио слободно рођене Римљане подложним ропству као резултат финансијских проблема. Закон из касног IV вијека прије нове ере зауставио је зајмодавце да поробљавају дужнике који не испуњавају обавезе, али је дужник и даље могао бити приморан судском пресудом да отплати свој дуг. Једини начин поробљавања слободно рођеног грађанина који су Римљани републиканског доба признавали као законит био је војни пораз и заробљавање према "ius gentium" .

Римски правник Гај је описао ропство као "стање које признаје ius gentium у којем је неко подвргнут власти друге особе супротно природи" , И други римски правници су сматрали ропство аспектом "ius gentium", обичајног међународног права заједничког свим народима. Упрошћено, законска регулатива и право су прилагођени концепту "ко јачи, тлачи" колико год то било у супротности са људском природом.

Рим је од најранијих времена али и касније кроз историју водио искључиво одбрамбене ратове или оне који би били у сврху одбране народа са статусом "пријатеља Рима" иако су то увијек били изговори за освајање и успостављањер политичке доминације, римске побједе су увијек имале епилог у поробљавању поражених и прилив робова. Од шестог до трећег вијека прије нове ере, Рим је постепено постао "робовласничко друштво", а први и други пунски рат 265.-201. године прије. н.е. су имали за посљедицу најдраматичнији пораст броја робова.

 

[Khal Drogo]

Ропство је имало значајну улогу и у друштву и у економији древног Рима. Нискоквалификовани робови радили су на пољима, у фомачћоинствима, у рудницима са веома малим шансама да промијене своју тегобну судбину или да стекну некад слободу. Посебно јер грозна судбина робова лкоји би завршили у рудницима или каменоломимса, били би везани окововима и провели би тај ужас од живота у рудничкој јами до смрти.
Вјештији и образованији робови, занатлије, кућна послуга, лични пратиоци власника. забављачи, рачуновође, банкари, просвјетни радници свих нивоа, секретари, библиотекаре, државни, службеници, љекари, заузимали су привилегованији ниво ропства и могли су се надати да ће добити слободу кроз један од неколико добро дефинираних путева уз заштиту закона. Могућност ослобађања и добијање статуса "грађанина Рима" била је карактеристика римског система ропства, што је имало за епилог не мали број ослобођених робова, но то су махоим били они који су припадали привилегованијем нивоу ропства, огромна већина се тешко могла надати стицању слободе..

 

[Khal Drogo]

 

[Khal Drogo]

 

[Khal Drogo]

Беома добар есеј о развоју ропства кроз историју Римске републике
A History of Slavery, The Romans: Origins and Sources of Slaves
У спојлеру због ограничења карактера издвојени одломци

Spojler: A History of Slavery, The Romans: Origins and Sources of Slaves

The Scale of Slavery

The scale of slavery in Rome and its Empire is staggering. In 50 BC there were between 1.5 to 2 million slaves in Italy and by the end of that century between 2 to 3 million representing 33 to 40% of the total Italic population. By AD 100 there were probably 400,000 slaves inside the city of Rome itself.

As Rome progressed through the Imperial Age the slave population in Italy may have decreased but it significantly increased in the Empire. Under Augustus the population of the Empire was around 60 million people which included in the region of 10 million slaves. That is more than the population of London, similar to the modern population of Greece and more than many other countries including Austria, Hungary or Israel.

In 200 BC very few houses in the city would have had more than one slave but by the late 1st century AD we know Pliny the Younger, a typical upper-class landowner owned 500; Lucius Pedanius Secundus, a senator owned 400 enslaved domestic staff and Pudentilla Apuleiu, a rich provincial lady, gave her sons 400 slaves as a gift.

In Natural History Pliny the Elder tells the story of:
“Gaius Caecilius Isidorus, the freedman of Gaius Caecilius who in the consulship of Gaius Asinius Gallus and Gaius Marcius Censorinus {8 BC} executed a will dated January 27 in which he declared that in spite of heavy losses in the civil war he nevertheless left 4,116 slaves, 3,600 pairs of oxen, 257,000 head of other cattle, and 60 million sesterces in cash, and he gave instructions for 1,100,000 to be spent on his funeral.”

This short paragraph reveals not only that Isidorus owned a vast number of slaves and was fabulously rich but that he himself had been a slave. This provides an insight to the complex Roman world, the fact a slave could be freed is unusual enough in the ancient world and it is especially surprising that he could become so rich but equally remarkable is that an ex-slave had no qualms about owning people.

Trajan emperor from 98 to 117 AD probably owned in the region of 20,000 slaves although that would have included a large number of public servants such as tax collectors.

From 65 BC until 30 BC approximately 100,000 new slaves were needed each year in Italy alone; this rises to a need for 500,000 each year between 50 BC and AD 150. We will see below that that this demand was fulfilled from a variety of sources.

Roman citizens were nearly always surrounded by slaves, they were ubiquitous, engaged in every type of work except holding public political office or serving as soldiers in the army although even that rule was flexible in times of crisis.: in 215 BC during the second Punic War large numbers of casualties led to a shortage of soldiers, to supplement a recruitment drive the state purchased either 8,000 slaves or 24,000 slaves who became known as the Volones.

Lenski puts forward the view that:
“…. the openness of the Romans to the enslavement of all peoples and races and their readiness to deploy slaves in nearly every economic sector allowed the Romans to develop what was arguably the most socially integrated slaving system in world history.”

The slave was isolated from society, at best an observer of the lives of the free but often trapped on a remote estate or mining complex, he or she had no rights, no voice and suffered whatever humiliation their owner saw fit to impart. Keith Bradley who has probably considered slavery from a slave’s perspective more than most historians argues:

“From a cultural point of view, therefore, slavery was at no time an incidental feature of Roman social organisation and at no time an inconsequential element of Roman mentality.”

Origins of Slavery

To approach the subject of Roman slavery across the whole history of Rome is well beyond the scope of this essay. But it might be helpful to set the scene by looking at the origin of Rome and the Romans and the first slaves in a culture that would develop to become totally dependent upon them.

It has often been suggested that the majority of slaves in the Roman Republic and in the Imperial Age were prisoners of war. but recent studies have suggested that this is not the case although there is no doubt that slaves of war played a significant part in the growth of slave ownership in Rome. It is interesting to look at some of the earliest records of slaves being taken in war and how the Roman state benefited financially from their sale in both the days of the Republic and in the first few hundred years of Imperial Age.

Slavery was arguably the engine that enabled the rapid expansion of Rome from a powerful city state to masters of an Empire of five million square kilometres stretching from the Atlantic Ocean to the Euphrates River and the Scottish borders to the Sahara Desert and many kilometres up the Nile towards modern day Sudan.

Where Shall we Start?
The first question that needs to be answered when looking at a single facet of Roman culture such as slavery is where to start and where to finish. The Roman Kingdoms were followed by the Republic and then the Empire, a period of over 1,200 years in the West, and nearly another 1,000 years again before the fall of the Eastern Roman Empire. It goes without saying that the Romans were never one society nor a single static culture.

The Romans traditionally accepted that Rome was founded on the 21st April 753 BC; this wonderfully specific date is, of course, completely fictitious and bears little or no relationship to any of their foundation myths or to archaeology which tells us people had been living on the Palatine hill since at least 1,000 BC. However, let us not spoil a good story with dull facts.

So, on the banks of the River Tiber in Central Italy on a glorious spring day a fellow called Romulus, who by the way could boast of a few gods and a Trojan hero amongst his ancestors, built Rome’s first hut surrounded by a fence or a ditch on the Palatine Hill.

Romulus had been brought up in the area by a she-wolf 11 along with his twin brother Remus but he pretty quickly bumps off Remus once the city founding starts, Remus having had the temerity to pick a different hill and then jump over Romulus’ new defences in a disrespectful manner.

Civis Romanus Sum

So, Rome’s first citizen was a murderer, a fratricida no less, yet Civis, Romanus Sum, I am a Roman Citizen, was not just a proud boast but came to be a protective shield across a great swathe of the known world. The existence of an empire and the need for such protection was still a long way off but who were these first Romans?

After removing his twin from the picture and finishing his hut Romulus took stock of his new Kingdom and realised that he was very short of a population. It is no fun being a king if you have no subjects, so he put the word out that his city, or to be more precise the Capitoline Hill next door was now an asylum; 2,636 years later the United States had a similar idea and Emma Lazarus’ poem inscribed on on the Statue of Liberty in New York Harbour expresses that same need for population:

“Give me your tired, your poor,
Your huddled masses yearning to breathe free,
The wretched refuse of your teeming shore,
Send these, the homeless, tempest-tost to me,
I lift my lamp beside the golden door!’”

Livy, the Roman historian, writes that Romulus, went much further than calling for “huddled masses”, he wanted runaway slaves, convicted criminals, exiles, paupers, debtors, foreigners, refugees, outlaws and outcasts; anyone who had no place elsewhere in Italy.

The legends say that Romulus and his motley crew were aggressive from day one, stealing women from their Sabine neighbours and immediately in conflict with the Etruscans and Latins. Dionysius of Halicarnassus, a Greek historian, wrote that the people captured in these conflicts were sometimes killed, sometimes enslaved and occasionally given citizenship.

Pragmatically, and not for the first or last time in their long history, Romans awarded citizenship to foreigners when it suited them.

Livy was underlining an important difference between Rome and most, if not all, of the rest of the ancient world. Many Greek city states fiercely protected their bloodlines and racial purity but Rome’s very foundation myth includes an open-door policy.

Rome’s earliest history is shrouded in myth and archeology is less helpful than might be expected given the continual process of development and renewal in a the city that has existed for over three millennium. But it is thought that the original Romans were probably Latin herders living in independent villages on the famous seven hills protected by the River Tiber and swampy lowlands.
The Etruscans, a sophisticated culture to the north, took control of the area for around 250 years from around 750 BC until they were deposed in 509 BC and the first Republic was established.

The Roman Republic

The wonderfully named Lucius Tarquinius Superbus, or Tarquin the Proud, the last Etruscan King of Rome, was overthrown in 509 BC and the word “rex“, king, becomes an insult. Even when Rome and all its provinces came to be ruled by one man, an absolute ruler with limitless powers who held the role for life, albeit often a very short life, 17 the Romans went to great lengths never to suggest he was a king.

The word emperor, which is not latin but has come to mean ruler of an empire was derived from the latin word imperator, which means commander a title traditionally given to victorious generals and then to Augustus, the first “emperor”, and all who followed him. The people we know as emperors were more likely to call themselves princeps, which in latin means the first or the most eminent and had been used in the Republic for the leader of the Senate, princeps senatus.

After the overthrow of Tarquin the Proud Rome was weak and threatened on all sides by more powerful cultures but despite this they expanded to take control of their neighbours and eventually the whole Italian peninsular.

This was never a foregone conclusion, Mary Beard points out that Rome’s neighbours were just as belligerent, militaristic and hungry for territory as the Romans but she believes a single decision changed the game.

Rome demanded that newly controlled territories, including those where control came about through alliance as opposed to warfare, provided, equipped and contributed to the command of troops that could be added to the Roman army. Whether this was a stroke of genius on someone’s part or a plan to avoid directly taxing the other cities in Italy it resulted in the Roman Army growing exponentially as each victory was won or alliance formed, and the new troops, and through them the new client cities, shared in the booty from the next victory.

By the end of the 4th century BC the Roman Army was nearly 500,000 strong; an incredible military force in the ancient world. Alexander had invaded Persia in 334 BC with only around 48,000 men.
It is beyond the scope of this essay to look in any detail at the Republic’s expansion but a succession of conflicts across the 2nd century BC resulted in Rome becoming the dominant power in the Mediterranean and in control of Macedonia, Greece and large parts of North Africa.

 

[Khal Drogo]

И у древном Риму а и уопште кроз историју робовски живот бјеше тегоба, за огромну већину робова патња и мучење до смрти. Међутим у римском друштву и у периоду републике и касније ако би роб имао образовање и имао усуд да западне у привилегованију групу робова који су за потребе господара обављали важне послове, банкарске, подузетничке и друге, могао се надати временом слободи па и да за своју службу господару буде награђен повољностима по стицању слободе
Тако у "Природној историји“ Плиније Старији (књига XIII, овдје стр. 102-103) преноси причу:

Превод на српски;

Гај Цецилије Исидор, ослобођеник Гаја Цецилија, који је за вријеме конзулства Гаја Азинија Гала и Гаја Марција Цензорина {8. год. п. н. е.} саставио тестамент од 27. јануара у којем је изјавио да је упркос великим губицима у грађанском рату ипак оставио 4.116 робова, 3.600 пари волова, 257.000 грла друге стоке и 60 милиона сестерција у готовини, и дао је упутства да се 1.100.000 потроши на његову сахрану.

Овај пасус открива не само да је Исидор посједовао огроман број робова и био баснословно богат, већ да је и сам био раније роб који је постао ослобођеник. Ово пружа увид у сложен римски свијет, један комплексан вриједносни систем и схватања. Чињеница да је роб могао бити ослобођен је довољно неуобичајена у античком свијету, посебно је изненађујуће да је могао постати баснословно богат, али подједнако је запањујуће то што бивши роб није имао моралних скрупула да и сам посједује толики број робова

 

[Khal Drogo]

Још мало осврта на ропство у древном Риму. Положај робова у древном Риму јесте зависио од више разлога, зависи да ли би завршили као послуга у домаћинству, као радници у пољима или у рудницима и каменолому.
Но роб је увијек роб, у древном Риму робови су били потпуно обесправљени. Латински назив за роба бјеше servus, но у колоквијалном говору више се користио назив mancipium (својина), роб је био својина господара. У римском праву, роб није имао сродства, ни предачко ни очевско поријекло, нити бочне рођаке, био је једноставнво власништво господара. Господар је могао кажњавати роба, лишити га и живота, без икаквих посљедица.
Истина у периопду приципата, бјеше мноштво нових закона, господар је могао бити кажњен за убиство роба без оправданог разлога, но ту ваља доказати да није имао оправданог разлога. Ко ће свједочити да разлог није оправдан? Мртви роб? Такође, могао је бити приморан да прода роба због злостављања. Но то су законске регулативе, друго је кда ли је било реално примјењивати их у пракси.

Има једна сцена у одличној серији Роме када један роб свједочи о неким радњама но Атиа наређује мучење тог роба како би то свједочење (које је роб већ признао), имало правну важност. Ма колико дјеловало невјероватно, ово није фикција, већ утемељено на сачуваним списима. Иако су робови били признати као људска бића, нису имали никакав правни статус. Нису могли правити било какве уговоре, роб није могао бити тужен нити бити тужилац у парници. Било какво свједочење роба није могло бити прихваћено на суду (пошло се од претпоставке да као власништво господара не могу бити објективним) осим ако није изнуђено мучењем.

Наравно да се признање изнуђено мучењем тешко може сматрати поузданим, вјерујем да су тога били свјесни и древни Римљани, но остао је спис да свједочење, признање роба има правну важност само ако је изнуђено мучењем.

 

[Khal Drogo]

 

[Khal Drogo]

Чланак који открива мрачну страну древног Египта по питању ропства; Stari Egipćani su žigosali robove koji su bili vlasništvo faraona

Spojler: Stari Egipćani su žigosali robove koji su bili vlasništvo faraona

Stari Egipćani su žigosali robove koji su bili vlasništvo faraona
Maja Miljević-Đajić

Bronzani predmet za žigosannje (© The Trustees of the British Museum)
Arheolozi su otkrili da su stari Egipćani žigosali robove kako bi pokazali da su vlasništvo faraona. Pored toga što je namera vlasnika bila da prikaže da su imovina ujedno su ih stavljali u rang sa stokom.

Smatra se da se predmeti za žigosanje datuju oko 1292. godine p.n.e. do 656. godine p.n.e.

Otkriven je niz malih predmeta za žigosanje za koje se smatralo da su „potencijalno premali za stoku“. Zato se verovalo da su upotrebljeni na ljudima.

Proučavanje tekstova potvrdilo žigosanje ljudi

Arheolozi su u radu objavljenom u The Journal of Egyptian Archaeology analizirali aramejske i egipatske spise o praksi obeležavanja robova u Egiptu. Iako se u tekstovima spominje prodaja i prenos stoke i izdvaja ona koja ima ili nema žig ili pečat, zaključili su da se terminologija tog perioda odnosi na žigosanje, a ne na tetoviranje ljudi.

Naravno, i jedno i drugo su mogli da budu naneti na telu sa istim ciljem – označavanje vlasništva.
Međutim, u starom Egiptu tetovaže su korišćene u verske, dekorativne i apotrejske svrhe.
Prema istraživačima, ovi bronzani predmeti za žigosanje bili su otprilike iste veličine kao oni koji su korišćeni na robovima kojima su trgovali Evropljani u 19. veku.

„Toliko su male da ih to sprečava da se koriste na govedima ili konjima“, rekla je Ela Karev, autor rada za Live Science. „Ne isključujem tu mogućnost, ali nemamo dokaza da su male životinje poput koza žigosane, a ima toliko drugih dokaza da su ljudi žigosani”.
“Identifikacija ovih oznaka kao žigova naglašava dehumanizaciju ovih porobljenih osoba i implicira da je njihov status bio u rangu sa drugom imovinom kao što je stoka”, piše u radu.

Trgovina robovima (autor: Mike Knell, Wikipedia)
Antonio Loprieno, egiptolog sa Univerziteta u Bazelu u Švajcarskoj, za Live Science da se „obeležavanje“ vrši samo na robovima koji su bili stranci.

Ropstvo starom Egiptu

Praksa ropstva u Egiptu bila je veoma različita od moderne koncepcije ropstva zasnovane na transatlantskoj trgovini robljem.
Drevni Egipćani nisu imali “moderne” klasifikacije u ropstvu. U nekim drevnim spisima navodi se da su ljudi bili ponekad kupljeni i prodavani kao vlasništvo, a možda zajedno sa zemljom na kojoj su se izdržavali. To se danas naziva “kmetovima”. Postoje i dokazi da je miraz za brak mogao platiti njihov vlasnik i da su mnogi robovi usvojeni u porodice.

Pored toga, postoje dokazi da su robovi često bili oslobođeni ropstva i da su postali redovni članovi egipatskog društva.

 

[Khal Drogo]

 

[Khal Drogo]