Kratkotrajan popravak i blagostanje sredinom 80-tih nije bila zasluga silnog procvata industrije.. nego su nam UKRALI STARU DEVIZNU ŠTEDNJU većine građana... a šta smo mi doznali 1989/1990..... kada ih više nismo mogli dobiti!!!
Ne znam koliko se uopšte osetio taj "oporavak" sredinom decenije, sem što nije više bilo tih restrikcija struje i goriva, pa je ljudima izgledalo kao da se malo bolje živi. Nekako u to vreme, mislim od '84. počele su masovno da se otvaraju tzv. konsignacije za tehničku robu. Bilo ih je i pre toga, ali sa masovnijom pojavom video rekordera, ali i Hi-Fi sitema, popularnih "muzičkih stubova", u svim većim gradovima SFRJ je bila makar po neka, a u najvećim si mogao da nabaviš većinu tehmičke robe iz nekog nižeg i srednjeg cenovnog ranga. Televizori nisu toliko bili problem, jer je bilo domaćih proizvođača (mada je svako, ko je hteo nešto sa boljom slikom, naročito od pojave ravnih, četvrtatstih ekrana, kupovao stranca). Naravno, carine su bile nehumane - 65%, a ako željenog uređaja nije bilo u radnji, morao si da čekaš nedelju, dve, tri, da to stigne iz Nemačke, Holandije, Japana, Južne Koreje ili Singapura.
Mlađe generacije danas ne shvataju kako je bilo teško doći do muzike. Nije bilo interneta, a licencna izdanja, ne samo da su, uglavnom, kasnila, nego nisi mogao da kupiš ništa što nije bilo u prvih 20-30 na svetskim top listama. Eventualno, ako je neki provereni izvođač imao ugovor o izdanju u SFRJ, bez obzira na uspeh na top listi. Spas su bile kasete, pa smo presnimavali i ono što je izdavano ovde, a posebno ono što je neko donosio iz inostranstva. Ploče, kasete, a onda, kad su počeli i CD-ovi. Ovi zadnji, milsim , prvi se kod nas pojavili, naravno, iz šverca, '85, a tek, negde '89. u malo većem broju. Samo, ako je neki CD u Nemačkoj bio 30DM, ovde je to ladno bilo 40.50DM, u zavisnosti koliko ih naiđe ili koliko je neki tražen
Snimanje sa radija je isto bio čest slučaj, pa staviš kasetaš na snimanje i pauzu i čekaš da puste nešto što juriš da snimiš. Onda psuješ radio DJ-a ako ti se "napriča" u pesmu, pa moraš da vrebaš drugu priliku.
Tako bilo i sa video spotovima koje si snimao sa TV-a, u specijalizovanim emisijama.. Avgusta '87. krenuo MTV Europe, pa domaće tv stanice počele da ga prenose u ranim jutarnjim ili kano noćnim časovima. Pre toga su to isto radili sa nekim drugim muzičkim satelitskim kanalima. Dobro, neko je već imao i spostveni tanjir, ili su neke zgrade uvodile neke partizanske satelitsko-kablovske varijante i tu je bilo gomila kanala, što je na domaćih, standardno 2 , ili još nekoliko stranih, ko je hvatao. Uh, kako smo zavideli srećnicima u Sloveniji i severozapadnoj Hrvatskoj. Čak je i dobar deo Crne Gore hvatao Rai Uno i Rai Due (a i albansku tv, samo to se ne računa). Makdeonija, je južno od Velesa, hvatala jedan ili dva kanala grčke tv, no tu nije imalo bog-zna-šta da se vidi, poneka američka serija nasinhronizovana na grčki. Oni koji su hvatali mađarsku, a posebno bugarsku tv, ili ona 4 sata dnevno koliko je Čaušeskova Rumunija emitovala, mogli su da se uvere da smo mi za njih ono, teeežak zapad.
Mada, da citiram velikog Paju Vujisića, kad je amuran ustao iz šatora, na naekom snimanju u okolini Skoplja "''Ebeš zemlju kojoj je Albanija zapad"
Garderoba je takođe bila problem. Bilo je neke domaće konfekcije koja je, kako-tako, držala korak sa zapadomn, bio je licencni britanski Lee Cooper,iz beogradskog BEKO-a, Kluz je radio Wrangler, a krajem decenije varaždinski Varteks je počeo licencno da šije Levi's. Samo, sve to bili neki slabije popularni modeli. Varteks nije imao licencu za 501, ali je zato, uvozio britnansko izdanje, koje je nekima bilo bolje nego američko. Još od šezdesetih je bio prisutan šverc farmerki iz Trsta, od sedamdesetih i iz Soluna (naročito kad se ide u Grčku na letovanje, pa svi na granici ko manekeni). Tokom prve polovine osamdesetih Istanbul (koji je do tada bio aktuelan za krzno i kožu) je počeo sa falsifikatima, ne samo za džins, nego i za patike i trenerke. To je tada bilo popularno zbog break dance-a i tada su uletele prve Nike, All Star Converse i Asics Tiger (tajgerice) u većem broju.
Bilo je, isto po većim gradovima, tzv. komisiona, još od posle 2. svetskog rata i tu je mogla da se nađe neka roba sa zapada. Tokom sedamdesetih i osamdesetih su te radnje punili, mahom, gastarbajteri i pomalo šverceri, sa onim što nisu sami mogli da prodaju.
Mislim da je bila '87., ili možda još '86. kad su počeli da se otvaraju Duty Free Shop-ovi sa tehničkom robom, odećom i stranim pićima, alkoholnim i bezalkoholnim i sa čokoladama, po aerodromima, lukama, graničnim prelazima, hotelima i motelima, gde se sve to prodavalo za devize. Nije bilo bitno dal je marka, dolar, franak, kruna, šiling... bitno je bilo da je konvertibilno, prostim rečnikom, da su naše banke mogle da trguju tim valutama sa inostranstvom. Prolazili su čak i kuvajtski i irački dinar (bilo je studenata otuda). Samo, nisi mogao ništa tu da kupiš kao državljanin SFRJ. Sećam se da sam veliki kasetaš Hitachi sa trećim zvučnikom, bass Super Woofer-om, uzeo u jednom hotelu u Niškoj Banji. Išo sam sa pokojnim dedom, inače, ex-gastarbajterom i nekim studentom, Arapinom, koji je stanovao kod jednog prijatelja mog dede, takođe ex-gastrabajterom. Deda beše iskeširao nešto preko 400DM, plus karton limenki Coca Cola za Arapina.
Eto, i te limenke sa pićima i to je bilo strašno "in" tih godina. Čak smo mi klnci sakupljali prazne. Doneseš nešto s mora Iz Grčke,(ili koje išo u Italiju, il Španiju), ili neko ko ovako ode ovako u neki kapitalizam. Donesu gastosi, pokupiš pored pruge što bace Turci koji idu kući iz Dojčlanda. Neki čak išli, odavde iz Niša, na autoput, čak do motela Nias, desetak km, da ili sakupljaju na parkingu, ili da izmole od nekoga, praznu, ko imao sreće i punu limenku.
Časopisi, to je isto bilo roba zlata vredna. Izlazio je ovde nemački tinejddžerski list Bravo!, bilo ga je na jačim trafikama, ili u knjižarama Nolit-a (u Srbiji), ponegde i, isto nemački, Pop Rock i Pop Corn (malo bolji časopisi od Bravo, više postera), a po glavnim gradovima se mogao naći kultni britanski NME, a tu su bili oglasi preko kojih se mogle naručiti ploče. Uredno su stizale na ovdašnje adrese. Takođe, automobilski časopisi, to je bilo veoma na ceni, a najviše, specijalizovani magazini za avijaciju i nautiku. To je bilo, ko ima, ko da imaš svemirski brod.
Pornjava, eh, to je bilo malo i opasno, znali su carinici da plene takve stvari, a za video kasete, u prvo vreme je bilo i slučajeva da su ljudi završavali u aps.. Nekako se na to gledalo kao na kvarenje socijalističkog morala. Već sredinom osamdesetih se više nije obraćala pažnja, mada, ako bi carinik napiipao neki štek sa gomilom takvih u autu, sledila je zaplena ili jako podmićivanje.
да нестане и да српском светосавском православном народу сване амин.
Držali smo se parole: " Nije bogat ko mnogo ima, nego koji malo TREBA!"
